Отуд ја, у својој књизи Девети круг Светог Краља, после катаклизме, преостале људе и окупљам око Вука и његовог
тотема. Само, то није вук – већ Свети Сава; и то није тотем, већ – Светосавље.
Дакле, ја овде не измишљам српске хобите, већ говорим о ономе што је део наше
традиције и митологије. Вук, овај мој, Свети, додуше егзистира и пре појаве
Немањића, тачније Растка, али су и Срби постојали пре тог времена. Ми смо
породили Саву, а Сава је нас омеђио и скрасио, дао нам тапије. Сава није наш
отац – Сава је дете српског народа.
Они су сматрали, очигледно, да је то важно, условљено и повезано. И били
су у праву. У вековима ропства, који су следили падом те династије, црква је
одиграла кључну улогу у опстанку српског народа. Завојевач не тражи само политичку
или законску лојалност, он не тражи само да се призна његово право да влада: он
пре свега тражи да се промени вера. Отуда је и година која следи (текст је написан 2019. године) највећи српски
јубилеј, а Светосавље је наша једина права смерница да смо на добром или лошем
путу. Те 1219. године ми и званично постајемо државотворни народ који има своју
аутокефалну цркву. То је тада било повезано и условљено. Колико је то важно
можемо спознати сада, после осам векова, када се неки около нас још батргају
безуспешно да постигну оно што је тадашњи архимандрит Сава Немањић тада учинио
у Никеји.
Како да данас помогнемо својој цркви да се уздигне и превазиђе тренутна
искушења? Само тако што ћемо сами бити бољи. Што ћемо себе исправљати. Што ћемо
чистије душе саобраћати са људима и са храмовима. Морамо одмах престати да
судимо о другима и почети да пресуђујемо једино сами себи. Требамо да
побеђујемо сами себе. Да се боримо сами са собом. А, добро да чинимо пре
другима но себи. Како заслужимо, тако ћемо и имати: и цркву, и државу, и
породицу, и нацију. У Срба, црква мора бити са народом, народна и уз народ -
или је неће бити. То је зато што смо ми Срби прво Светосавци, па православци,
па хришћани. Зато смо се одржали и издржали све невоље и искушења. Они који
нису издржали, који су променили хришћанску веру, они су и даље су Светосавци,
они се уназад најдаље могу вратити до Светог Саве.
Светосавље има и друге велике особине: оно је универзална вредност. Оно
се може одвојити од религије те може постати филозофија или духовно начело, и
може бити пружена рука помирења и спајања (а не раздвајања). Светосавац може
бити човек било које вере, то је онај који вуче корене вучјег накота и носи
гене народа који говори светосавским језиком. Светосавље је и државотворност,
отуд и смета онима који би да униште нашу државу. Дакле, у Светосављу можемо
наћи све оно што нам треба да би се окренули будућности, обзиром да је све
сегменте прошлости, верске, духовне, државотворне и саборне, у себи сажело,
дефинисало, омеђило и ујединило.
Светосавље је будућност, јер, будућност је у знању и науци - а Свети
Сава је покровитељ наше учености, школа и Слава српских ђака. Светосавље је и
Васиона о којој говорим, и идентитет о којему пишем. Отац Јустин Поповић каже да
у светосавској визији света владају два
основна начела: свет је богојављење и човек је богослужење.
Богојављење је све што видимо и не видимо, све што схватамо и не можемо
разумети. Богослужење је служење ономе што је је Бог створио и како је створио:
имену, породици, отаџбини, природи, цркви.
Нема коментара:
Постави коментар