Пише: Игор Ђурић
https://srbij-a.blogspot.com/
КОНТИНУИТЕТ ИДИОТИЗМА СРПСКЕ ПОЛИТИКЕ И ПОДАНИШТВА СРПСКЕ ЕЛИТЕ!
Драган Крстић, „Психолошке белешке 1968-73“, Балканија, Нови Сад, 2015
Драган Крстић (1929-2006) је психолог по струци, авијатичар, познавалац многих језика и преводилац, затвореник комунистичког режима, аутор Психолошког речника, Београђанин, који је тридесет година (1960-1988) водио тајни дневник, за који није знала ни његова ужа породица. Колико су српски национални, етички и државни проблеми константни, говори и актуелност редова овога списа који у својој основи изгледају као да су писани последњих тридесетак година, можда баш од оног времена када је Крстић престао да води дневник па све до данашњих дана. Ови редови су политички, психолошки и историјски скенер српских понирања и заблуда, чини се никад актуелнији него данас.
Треба узети у обзир да су диктатура и тоталитаризам променили своје облике и данас су другачије форме испољавања у питању. Оно што се некада постизало репресијом и силом система данас се постиже другачијим методама, свакако ефикаснијим. Сада можете говорити, мање више, шта год вам је воља али не смете дирати прокламоване принципе да су такозвана парламентарна демократија и капитализам једини могући начини постојања државе и друштвеног живота, и да их није дозвољено мењати, а у ствари, тај систем служи да се штити крупни капитал и профит оних који заиста владају светом. Иако се на тим демократским изборима углавном унапред зна ко ће победити ми глумимо или верујемо да о нечему одлучујемо.
Оно што се некада постизало силом данас се постиже банкарским системом. Бришу се појмови као што је породица, нација или држава, бришу се полови и сексуалност, круни се природна интелигенција човека а његово образовање усмерава се ка функционалном идиотизму. Некада су само неки народи живели у диктатури, данас су тек неки људи свесни да читав свет тоне у једноумље и неслободу. Својевремено је тога био свестан и Драган Крстић који је хируршки прецизно формулисао проблеме српског друштва, али и глобалне проблеме, и једина је разлика начин на који се диктатура спроводила. Данас њему нико не би бранио да води такав дневник јер механизми са којима се влада нису угрожени деловањем интелектуалаца. Шта може интелектуалац да уради у мору идиота са мобилним телефонима?! Најзад, како су му комунисти некада отели стан, тако би му данас то учиниле банке – дакле, крајњи ефекат је исти.
Драган Крстић води дневник о тадашњим табу темама: Титу, комунистима, усташким и шиптарским злочинима, диктатури, интелектуалцима који се продају и ћуте, међунационалним односима у СФРЈ. Да је неким случајем тадашња полиција дошла до тих списа, Крстића би чекала дугогодишња робија. Шта је апсурд? У данашњој Србији, 2016. године, немогуће је писати и говорити оно што је Крстић писао 1968. године а да то јавност и медији пренесу. Истрајност и ентузијазам појединца је најдаље докле се може стићи и да није било историчара Ратка Вукелића вероватно никада не бих ни чуо за ову књигу. Писање је некажњиво али је објављивање и презентовање скоро немогуће. Интернет се појављује као једина тековина слободне речи али је тешко разазнати у том непрегледном мору информација шта је добро, а шта не.
Крстићеве анализе (и чињеница да је дневник вођен у релевантно време а не касније кроз сећања и мемоаре када је било лако ''мртвоме вуку реп мерити'') су веома прецизне, тачне и веродостојне, чак и ако се из ове временске перспективе изгледају као општа места и ништа посебно. Рецимо, описи и анализа студентских демонстрација 1968. године су сама суштина тих догађања, без улепшавања и идеализовања. А прочитао сам много сличних покушаја. Он је одлично разумео шта се догађа и тачно је описао због чега је побуна пропала пре него се и догодила. Он сматра да су професори који су се прикључили побуни превеслали студенте из антикомунистичких демонстрација до црвеног универзитета.
Исто се може рећи и за механизам владавине комунистичке клике и анализе њиховог унутрашњег система организације и идеологије. Он је већ тада тачно увидео на који начин и којим механизмима Тито влада, сматрајући у већини случајева на штету Срба, Србије и Српске православне цркве – и уз помоћ Срба. У свом дневнику Крстић не анализира само идеолошки аспект режима - етички, већ се бави и естетиком диктатуре. Он говори о архитектури, пејзажној архитектури, о соц-реалистичком нагрђивању града и сивим те ружним грађевинама, и најзад пише о потреби да се Београд и Београђани спусте на реке, одакле су отерани. Он, дакле, још 1969. године говори о некој варијанти Београда на води.
Оно што је суштина овога записа јесте заправо да је Крстић кроз анализу међусобних односа народа и народности СФРЈ већ тада предвидео крвави распад и међусобно истребљење тих народа. Поготову је обратио пажњу на муслимане и католике преобраћенике. Крстић за постојање и опстајање Титове диктатуре подједнако окривљује и СССР, и западне демократије предвођене Америком, ове друге чак и више, јер сматра да се Тито не би одржао без њихове помоћи. Што се тиче онога што чини главни стуб комунистичке диктатуре то је по њему социјалистички малограђанин, носилац социјалистичког морала, онај који је позајмио своје лице за концепт социјализма са људским ликом. Наравно, да би се такав социјалистички малограђанин формирао морала се прво уништити ''грађанска малограђанштина'', тај тихи и ушушкани средњи слој претходне друштвене хијерархије. Овде можемо наћи и неке историјске информације, из прве руке, на пример о пучу 27. марта 1941.
Може се рећи да су дневници Драгана Крстића, то јест оно што у њима пише, у ствари један подужи предговор онога што ће професор Мило Ломпар четири деценије касније писати у књигама Дух самопорицања и Повратак српском становишту. И само порицање и непостојање српског становишта јесу предмети Крстићевих размишљања и анализа.
Крстић је школске 1945/46 избачен из свих школа у Југославији без права полагања приватних испита. Описао је хајку на њега у време гимназијских дана у којој је учествовао и Бора Ћосић, потоња перјаница друго-србијанштине а тада СКОЈ-евски активиста. Интересантан је и део који говори о последњој жељи вајара Томе Росандића да буде сахрањен у Београду а да његова кућа и његова дела буду музејски простор поклоњен Београду. Власт није испоштовала последњу жељу вајара већ га је мртвог предала Хрватској са свим његовим делима. Има овде, затим, и редова о четничком покрету и конгресу у селу Ба, 1944. године.
Ако треба тражити ману овога списа, њу нећемо наћи у садржају, већ делимично у форми: аутор се местимично понавља и по негде је непотребно преопширан. Али све то уопште не утиче на квалитет и духовно освежење које књига чак и данас даје. Додатна вредност је, пак, опис духа времена и на примерима ''малих'' или ''мањих'' тема: слављење новокомпонованих празника, мегаломански филмски пројекти, ко се, како и где сахрањује у Београду, мисли о надреализму, књижевности и филму, руској емиграцији у Београду и Србији, феномену телевизије која се тада рађала, потискивању ћирилице из српског језика и употреба страних речи и појмова.
Оно што није ни за похвалу, ни за куђење, већ је чињенично стање јесте то да је Драган Крстић био кетман у дословном значењу тога појма. Он је у јавности живео један живот (универзитет, симпозијуми, конгреси, службена путовања, комисије), а када би у својој соби остајао сам са својим записима постајао би сасвим други човек, онај прави Драган Крстић. Зато Крстић није дисидент већ је кетман. Међутим, то му је омогућило дистанцу која му је створила услов да остави много квалитетнији и природнији траг о времену, него да је био дисидент. Није био оптерећен ишчекивањем јавности и дисидентским ореолом, што је често доводило оне који су то били да дају слабија дела и јаловије мисли, и који су слављени априори због дисиденства а не због онога што су оставили иза себе као дело. Ипак, да би оставио храбар и искрен траг у својим мислима, о својим мислима, у свом дневнику, Драган Крстић је морао да се послужи кетманством (ипак лишеног рајинског менталитета, јер је очигледно да Крстић није рајински повлађивао режиму, рецимо да је се само пазио). Јер, било је то време КАДА СУ СЕ ЉУДИ ПАМТИЛИ ПО ДОБРУ САМО НА ОСНОВУ ЧИЊЕНИЦЕ ДА НИСУ ЧИНИЛИ ЗЛО.
Међутим, чини се да је најбоље и најлакше о овој књизи говорити кроз речи самога аутора и ономе што је он кроз те речи описивао. Тек тако ће се видети колико визионарског је имао у себи тај живописан и интересантан човек. Наравно, најбоље је прочитати књигу, то јест: све, када буду доступне. Поднаслови испред пасуса дати су мешовито, и за тадашње, и за садашње време, и плод су интерпретације аутора приказа:
О диктатури:
„Још је Парето (Pareto) дефинисао да ће мањинска група моћи да се одржи на диктаторској власти само ако (1) ликвидира елиту опозиције и ако (2) наметне појединцима оне моделе понашања које та група одабере као за себе корисне“.
О народу и интелектуалцима у тоталитаризму:
„Параноик се у нашим условима често веже за диктатора“;
„Режим се обраћа полуписменом становнику“;
„Бољи део интелектуалаца избегава да се појављује у јавној комуникацији да би избегао идентификацију са режимом“;
„Апатија и опште безнађе је велико“;
„Тотална апстиненција као одговор на тоталитарни режим“;
„У тоталитарном систему интелектуалци могу рачунати на комотнији живот само ако дају посебне доказе о својој припадности режиму. Сви остали, а то значи огромна већина, морају се задовољити минимумом егзистенције“.
О транзиционој и партијској Србији:
„Да би развио хоризонталну динамику и агресију он (режим) мора да отворено и ли прећутно негира све нормативе понашања и у ту игру улеће само онај део популације који је склон преступничком понашању. Стога се у друштву развија системски криминалитет, и оно и по том фундаменталном основу престаје да буде друштво и држава“.
О некомпетенцији и ''стручности'', лажним дипломама и партијским књижицама:
„Политичар који одлично познаје француску културу, јер је још док је био шегрт ударен француским кључем, па је добро утувио у главу све што је француско“;
„Један од њих је и Ж. који је радио, ако не у целини урадио, барем неколико докторских дисертација за друге, а да сам није докторирао“;
„Увођење ''партијности'' у науку – што значи и у системски развој сазнања – проширило је зачарани круг и иначе затворене идеолошке свести“.
„Професор Карамата: Господо комунисти, ви све можете и све знате са својом партијском књижицом. Можете постати професори универзитета, директори опере, балета, драме, можете постати чак и примадоне певачке или балетанске, постајете директори или сарадници научних института, генерали, фудбалери, инжињери, спортски руководиоци или Дон Жуани, а можете бити и политичари, или било шта друго што вам падне на памет. Али, господо, ја са таквим људима не желим да имам посла и то је главни разлог што одлазим“;
„Створен је велики круг лажних интелектуалаца са лажним доприносима култури и науци“.
О Хрватима:
„Проглашени су кривим они који су били прогањани, а гонитељи су себи задржали оправдање за терор“.
О ''друго-србијанштини'':
„У универзитетској јавности, која је заједно са Академијом наука требала да буде репрезент српских интелектуалаца, све што је аутономно, аутохтоно и аутентично почело је да губи своје вредности, а све што је инострано почело да добија на тежини и значају“;
„Тај тип интелектуалца није се бавио стварањем, већ разарањем српских културних вредности и њиховом негацијом“;
„Био сам један од многобројних ''задатка'' Боре Ћосића када је имао своју ''улогу'' у револуцији. Књига стварно говори о прогону становништва, у коме је писац учествовао на страни власти... Учествовао је у хајкама на своје другове, такође гимназијалце, који се нису слагали са послератним политичким системом“.
О ''младости Србије'':
„Сви односи на Универзитету неизоставно су се репродуковали и на студенте, међу којима је такође завладао идол службе страним културама и оданости иностраним политичким центрима, заједно са занемаривањем или одбацивањем сопствене културе, као и развојем изопаченог схватања сопствених историјских циљева“.
Европски пут српске ''елите'':
„Из тог односа може произаћи само периферна, провинцијска култура неке матичне културе, као сервилна историја ко зна чијих историјских циљева, јер су патрони склони да их мењају и размењују са другима, а мали смерни и верни поданици, поносни на своје велике заштитнике, свеједно морају да их служе“;
„Једна култура се може потиснути само ако се понуди друга, по својим вредностима виша култура“;
„Ход уназад је прогресивнији од трачања беспућем“.
Косово:
„Ако се анализирају њихови говори, види се да се они ничег толико не плаше, колико моралне обнове Србије. Ако би Србија била лишена Косова, извора њене моралне снаге, вероватно да би се на тај начин могао спречити процес моралне обнове Србије“;
„Садашњем политичком устројству земље требало је доста времена да схвати да се стварни, дубоки политички ударац Србији може задати уколико се стварно, па чак и формално Косово и Метохија отцепи од Србије...Тиме би били створени повољни услови за разбијање средишта њене културе и историје“;
„Македонија има већи проценат Шиптара од Србије, па ипак, нема аутономну област. Хрватска има два пута већи проценат Срба, па они ипак немају своју аутономију...“;
„Кад Срби прослављају ''пораз'' на Косову они стварно прослављају трајање своје егзистенције и ненарушивост свог историјског бића“.
Распад СФРЈ:
„Јер ће се криза неминовно отворити са смрћу главног гангстера, једној од најпрљавијих личности скорашње историје – ако је то уопште наша историја“;
„У Југославији су ти процеси убрзани објавом перманентног рата Србији од стране свих у Југославији (уз присуство, разуме се, страних сила)“.
Црна Гора:
„Нема песника у српској култури који се као Његош, без остатка, и пером и мачем и државношћу, посветио српској историји. Стога и није случајно што се режим толико окомио баш на Његоша, јер би одвајање тог горостаса из српске културе и историје много значило у потискивању Срба са историјске позорнице и светске културе, што би олакшало колонизацију Југославије. Има већ неколико година како се све чини да би се Његош приказао несрпским писцем“.
Интелектуалци и уметници:
„Готово ништа од онога што се јавља у друштвеној комуникацији, а нарочито не од онога што се назива интелектуалним производом, није и не може бити сродно са духовношћу... На тај начин садашњи појединац – јер пре свега о њему говорим, будући да садашњи друштвени ангажман у највећој мери није његов – бива постављен, или сам себе поставља у улогу посматрача са галерије неке блесаве и хаотичне позоришне представе. Позориште је можда његово, али представа није. Та представа насилно је постављена као репертоар, прљава је, ружна и наказно режирана. Неки су пристали да играју улоге у тој представи, а неко је присиљен да учествује као посматрач. Нико нема шансу да утиче на репертоар и једина алтернатива је промена позоришта, одлазак у емиграцију, која представља само другу врсту понижења, и која са собом носи другу врсту моралних искушења“.
„Било који чин који би могао водити неком стваралаштву бива унапред стерилисан, али институционални систем инсистира на његовом одигравању“.
Општи мук:
„Мислим да можемо пристати само на оно што се може сматрати истином, евентуално можемо правити неке мање компромисе да би уопште доспели у могућност да нешто кажемо. Ако нисмо у стању да кажемо оно што се може сматрати истином, онда морамо заћутати и зарађивати свој хлеб уско професионалним услугама“.
Преобраћеници:
„У терминима аналитичке психологије (психоанализе) некадашњи православац, сада преобраћеник у римокатолицизам или ислам, ратује са својом сенком, против свега онога што је дубоко потиснуто у њему, и против чега се он тако жестоко бори у оквиру ''свесног'' дела личности – наводно свесног, јер та његова свест све је друго само не рационална“.
О Србима:
„Вулканска природа мржње према нама“;
„Одлуке Техеранске конференције биле су тако апсолутно и неопозиво окренуте против ''сељачке'' Србије, која је смогла снаге да у Југославији брани ту индивидуалност, и која је тако усамљено деловала на целој европској позорници. Конгрес у селу Ба био је последњи крик у одбрани те индивидуалности и последња достојанствена ћутња пред обречењем историје“.
О данас популарним доктринама:
„Као што су Вебер и остали одавно приметили у основи западне цивилизације лежи протестантизам (нарочито у њеном екстремном, англосаксонском облику), а психоаналитичари су томе додали и ''аналну фикцију'', или аналну регресију, што је све довело до изразите материјалне производње и преоријентације ка материјалном систему вредности“.
Политичари:
„Мисле да се баве политиком, а стварно су обични чиновници диктатора, добро плаћени и са овлашћењима да могу све што не нарушава интересе главног газде“.
О вођама:
„Увођење инфантилно-паренталних односа је артифицијелно, али је објективне природе и као такво има свој објективни почетак и мора, затим, имати и свој објективни крај. Инфантилност односа, коју ''паренталне'' диктатуре славе као свој највећи успех, стварно је негативне природе и тај инфантилитет друштва најпре се огледа у негативном односу према реалности, у одсуству стваралаштва...“.
Српске власти (било које):
„Нова јаничарска власт у Србији заиста је лако дошла до великог плена (лако је су јој тај плен доделиле велике силе), али се нашла у апсолутној изолацији, што је могло довести до њене негативне селекције. Никада у историји Србије на власти није била тако бесловесна екипа људи, која разметљиво, али очајнички врти кроз себе неки блесави садржај општења и грчевито ''ужива'' благодети овоземаљског живота, убеђујући себе да је то његов једини смисао. Попут ондашњих јаничара, и ови садашњи знају да су потпуно одбачени, не само од људи, већ и од историје, и не хају ни за шта. Они се и не труде да о себи створе неку допадљиву слику, не скривају своју наказност и по некад се хвале својим бесмислицама“.
Најзад, из пера Драгана Крстића изводимо закључак због чега је ова књига актуелна после скоро пола века од свога настајања:
„Најслабију тачку Срба у наопаком ''новом'' времену представљају интелектуалци...Све оно што су урадили или написали не вреди три паре, и једва да уопште постоји, онако како је лажна и сама реалност са којом се баве“.
