Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

петак, 3. фебруар 2023.

СРБИН ИЛИ СРБИЈАНАЦ!?

                                    



За Србина на Косову кажу да је Косовар. За Србина из Црне Горе да је Црногорац. За Србина из Босне да је Босанац. За Србина из Хрватске да је Хрват. Међутим, Албанци, Црногорци, Бошњаци и Хрвати у Србији увек јесу и остају то што су. Дакле, Хрват у Србији није Србијанац али ни у Хрватској није Хрваћанин! Албанац у Србији није Србијанац али није на Косову Косовар! Албанац на Косову је Албанац али Србина на Косову називају Косовар!
     Исто је и са језиком: Американцима, највећој сили света, не смета да говоре енглеским језиком (који би лако могли да преименују у амерички) али у Црној Гори мора да се говори црногорски чак и када се изјашњаваш као Србин.
     Да апсурд буде већи, није се стало само на горе наведеном. Поента је да ни Срба више не буде у Србији и да не говоре српским језиком. У плану је да их замене Србијанци који ће говорити србијанским језиком.
Када су Тенеси Вилијамса питали „да ли је хомосексуалац?“, он је одговорио:
Па, хајде да то овако кажемо: ја покривам целу обалу.
Србин и Србијанац, хвала Богу, нису на истој обали. Нису чак ни на истој страни реке. Педеру може да се омакне, Србијанцу не може ни теоретски да се догоди да се осети Србином. Шумадинац: да! Банаћанин: да! Ера: да! То може и јесте! Исто како волимо да кажемо да смо Срби из Херцеговине, Метохије, Црне Горе. Србијанац: не! Србијанац, то значи бити неко ко није Сремац, Банаћанин, Бачванин, Метохијац, Косовац, Херцеговац, Србин из Крајине, Црне Горе, Републике Српске, Чикага...
Није зло дошло у Србију и међу Србе пре две, пет или шест година. Оно долази годинама, у експанзији је од 1945. године. Константно, плански, деструктивно. Сви су они исти, имају своје посебности, негују их чувају. Али не желе да српски народ остане то што заиста јесте. Урушавају се институције, исмева се патриотизам, уништава се наш осећај да смо народ али и да смо нација.
У чему је проблем. Неко може бити држављанин Србије. Србин: не мора бити! Јер је тако рођен, тако је изабрао, на то је имао право. Исто тако, има много Срба који нису држављани Србије па су опет и даље Срби. Покушаји да се српство избрише и уместо њега се прогласи "србијанство" имају за циљ да све Србе који не живе у ужој Србији прогласе не-Србима. 
Када се у овдашњим медијима пише и говори о држављанима Србије, муслиманске вероисповести из Рашке области, или о Мађарима из Војводине, они никад не кажу да су то Срби, чак ни Србијанци, чак ни држављани Србије. Не!!! Увек су то строго Мађари, Бошњаци, Албанци, Роми. Чим неко од њих направи неко срање у иностранству, оде да ратује за ИСИЛ, или треба да се депортује: аутоматски постаје Србин или држављанин Србије. Никада њихов матерњи језик није српски, и не треба да буде, већ увек мађарски, бошњачки, албански, ромски! Језик је суштина ако ништа друго не знате!
Чарлс Симић у есеју о Васку Попи, који се попут Андрића и Селимовића осећао Србином (и то је већ нек друга прича), каже:
Пошто је Попа веровао да је песничка имагинација веома чврсто уткана у језик и место одакле потиче, ово није био неочекиван развој. Могу га оптужити да је био културни националиста, али не и политички.
Дакле, ако неко говори српским језиком и изјашњава се као Србин, он не мора бити држављанин Србије да би био Србин. Као што није Србин ако се изјашњава као Ром или Бошњак, и матерњи језик му је у складу са тиме, чак и када је држављанин Србије. Србин у Србији, Црној Гори, Републици Српској, у Хрватској - говори српским језиком. Ко те пита за држављанство. А ''србијански језик'' не постоји, макар за сада - као што знате. Отуд је ово што говорим национализам у култури а не у нацији или политици, како рече Симић.
У осврту на књигу Ђуре Бодрожића Српски идентитет, написао сам између осталог и ово:
Садашњег главног кривца и непријатеља српског идентитета, друго-србијанце, аутор први пут помиње тек на 290. страни књиге. Треба рећи да је друго-србијанство директна последица србијаншнтине. Гледајући, на пример, програме хрватских телевизија увек ће се чути: србијанска влада, србијанска репрезентација, србијанска телевизија. Код нас, све је Србија а ништа није српско: Војска Србије, Пошта Србије, Железнице Србије, итд. А управо то хоће српски непријатељи, као што би данас све српско свели на србијанско. (стр. 34). Што то не чине Хрвати када су они у питању? Код њих је све ''хрватско''. Нема ништа што би личило да раздвајање ''хрватског'' од Хрватске и Хрвата, на раздвајање Хрвата који не живе у Хрватској од оних других. Код њих нема ничег ''далматинског'', ''херцеговачког'' или ''загорског'' – све је ''хрватско'':  Хрватска војска, Хрватске железнице, Хрватска пошта, итд. Код друго-србијанаца постоји ''србијанско'' које је мондијалистичко, али и то само ограничено на урбани део популације. Они желе да одвоје српско од србијанског. 
      Да сведу српско на србијанско, како негде написа професор Мило Ломпар. 
     У једној другој књизи (О писцу и писању) написао сам следеће:
     Посебну пажњу сам посветио такозваним другосрбијанцима, до краја остајући у дилеми како тај појам заправо треба написати?! Шта је и ко је другосрбијанацДругосрбијанштина је као хомосексуализам – целога живота се трудиш да будеш оно што ниси. Узроци друго-србијанштине леже пре свега у глупости, користољубљу и политици (што је најчешће повезано). Постоји и још један узрок који је чисто клиничке природе: то је комплекс везан за порекло. Било то порекло етничко, расно, верско или породично, код неких људи постоји тај психички поремећај који се одражава срамом и порицањем, најзад отвореном побуном која се огледа у тоталном одрицању и нападима на све што их подсећа на порекло. То сличи оној клише(л)изираној ситуацији када побегнете са села у град, завршите школе, попнете се на лествици друштвене хијерархије, стекнете пријатеље одређеног нивоа, а онда ћутите о свом пореклу, измишљате ново, стидите се својих родитеља и родбине, кријете их од својих пријатеља јер се плашите да ће вас исти одбацити због вашег порекла. Ето, то је сликовито друго-србијанштина!
       Да резимирамо: Хрвати у Херцеговини нису Херцеговци (као нација) као што Бошњаци из Рашке области нису Старо-рашчани (као нација). Исто тако ни Срби у Црној Гори не могу бити Црногорци, како ни Срби у Србији не могу бити Србијанци. Србијанци у Србији могу бити само држављани Србије који нису Срби. И треба да се поносе тиме.
      

четвртак, 2. фебруар 2023.

ИСТОРИЈСКИ ДОГОВОР О КОСОВУ ОСТАВИМО ИСТОРИЈИ!

 


                                                  ГОРАН ПЕШИЋ - ФЕНИКС УБИЈА ЗМИЈУ

ИСТОРИЈСКИ ДОГОВОР О КОСОВУ ОСТАВИМО ИСТОРИЈИ!
Питали комунисти сељака после рата:
- Да ли би могао да преживиш још једну окупацију?
А сељак им одговорио:
- Окупацију би мог'о, ал' још једно „ослобођење“ не би преживео.
Чини се да ни данас  Србин није способан да преживи „историјско решење“ косовског проблема. Окупацију може али „ослобођење“ не може. Такав је Србин. Кад има непријатеља - има га до краја. Често и у својој патњи он налази утехе да својом патњом макар мало може пореметити поредак ствари код душманина. Када су нас наши „савезници“ бомбардовали 1944. године (узгред, бомбардовали су нас и 1999. године са онима који су нас бомбардовали 1941. године – заједно, и данас нам сугеришу да се одрекнемо нечега што су окупирали и тада, и сада) очевици кажу да су неки Срби излазили на улицу и викали гледајући у небо:
- Удрите, мајке вам га набијем, ваљда ћете погодит' и неког Швабу!!!
Знао је тај луди Србин оно што знају и паметни Срби: никоме није до зоре горела. И да није свеједно где се пали свећа, па макар горела неважно колико. На Косову се пале српске свеће. И тамо се гасе. И да издаја може само уздигнути издано до нивоа Небеског. Зато сам спокојан. Од Јуде до Вука Бранковића више је издаја учинила за изданога, него сама битка. Из идеје да се исправи издаја ће се родити мит. Инат! Књиге!
У тексту Мила Ломпара који говори о Доситеју Обрадовићу, налазим податак да је Доситеј уписујући се на универзитет у Халеу 1782. године, написао да је из Србије: Demetrius Obradovics aus Serbien. Човек који је рођен у Чакову, које ни данас није Србија, нити је икада било, желео је да државом рођења наслови Србију, лажно се представљајући у тренутку када та држава не постоји именом чак ни као турска провинција.
Бојим се да о том осећању припадности ништа не знају они који данас желе да „реше“ косовски проблем и да неће схватити због чега пример Доситеја наводим као важан. А, ако би тражили првог Европљанина у савременом смислу и значењу те речи онда би то био Доситеј Обрадовић: Европљанин и масон. Али и поред свега тога, он жели своју државу Србију, то му је циљ. Он не жртвује Србију зарад Европе него користи Европу да васкрсне Србију. Он тражи књиге а не звона и прапорце, али чим смогадне долази у устаничку Србију где се ханџаром и џебаном рађа нова Србија. Књиге могу тек у слободи или да се боре за слободу, а не да буду туђе и у ропству.
Елем, да се сто уговора потпише, да буду хиљадоструко обавезујући, и да се милион пута призна Косово, и да се дадне милијарду столица у Уједињеним нацијама: већ сутрадан ће се свакој новорођеној беби у Србији као место рођења уписивати Косово или Метохија – свеједно је јер је исто. Стара је то Србија да би била новотаријама избрисана из колективне свести, духа и мита. Или, може ли се преговарати о миту? Може ли се створити неки заједнички новокомпоновани бриселски мит? Може ли нам неко декретом забранити да уместо здравице или помозбожја говоримо: Догодине на Косову!
Само злонамерници неће да виде и да признају следеће: онога дана када „затворе“ питање Косова, отварају сва следећа питања, пре свега Републику Српску. „Решење“ косовског проблема јесте почетак кризе у Републици Српској. Не затвара се проблем Косова и Метохије преговорима и договорима, већ се отварају сви остали тињајући проблеми. И сви су, листом, везани за српске територије.
Најзад, рат и није толико лоше решење под најмање два услова: да преживиш и да победиш. Још је и бољи онај рат који се не води оружјем него временом и на рачун других. Тзв. „хладни рат“ Американци су добили без зрна барута. Због тог руског „мирног“ пораза ми смо после платили под бомбамаЛош мир се увек заврши добрим ратом. Ми смо протерани са Косова страном силом која је користила одсуство баланса друге силе. Тако можемо бити и враћени. Сви знамо да се 1999. година данас не би могла поновити. Па, кад је тако, што журити? Време ради за нас. Макар једном у историји у тој смо прилици. Ми смо ионако непрекидно у рату за Косово већ неколико векова. И сада смо у рату. Треба преживети, то је најважније, и сачувати нешто одакле ће се лакше кренути.
Данас (и јуче, што не рећи) покушавамо решити тај проблем непринципијелно и поданички. Поред тога и недржавотворно. То што смо непринципијелни није само по себи проблем уколико непринципијелност није поданичка и штеточинска. Непринципијелност у своју корист је и пожељна.       
1947. година, Србија:
Зашто нема меса и млека?
Зато што су сви волови отишли у политику, све краве у АФЖ а сва телад на пругу!
2023. година, Србија:
Волови и краве су и даље у политици. Телад су у ''ријалијитима''.
А, меса и млека има, само народ нема пара да их купи. Међутим, ријалити магови преносе свакодневно поруке: дајте Косово па ће бити пара за млека и меса колико желите!!! Добићете још много рутавих међуножја масних фолк певачица и водитељки – само дајте Косово, по могућству и Метохију. Шта ће нам? Да гину наша деца? 
Која деца? Нема деце!


Непринципијелни смо када се говори и о том „реалном стању на терену“. Ми то признајемо само са становишта албанске и међународно непријатељске стране. Признајемо њихово реално стање на терену али наше реално стање игноришемо и продајемо га буд зашто. Када неко од званичника каже да ми можемо говорити да је Косово део Србије али да немамо никаквог суверенитета у Глоговцу и да не можемо отићи у Малишево, треба му одговорити да ни албанске нелегалне власти немају суверенитета на северу Митровице и не могу отићи у Лепосавић. Или, макар нису имале и могле до скоро, до Бриселског споразума. Дакле, реално стање на терену је и север Косова и Република Српска, а ми ништа друго не чинимо овим преговорима осим што се одричемо наших предности у корист друге и непријатељске стране. И нећемо то да назовемо правим именом.
На силу ништа не иде. Папир трпи све. На крају остане онако како је написано ван папира: цару царево – Богу божије. Косово је Божје – храмови тако веле. Чији су храмови?
   

среда, 1. фебруар 2023.

Како је решено питање Косова у роману Девети круг?

                                    


                             
                               2029.

Руско-српска информативна агенција! Саопштење!
Извештај са југозападног фронта!
Дана 6. маја, 2029. године, комбиноване специјалне пешадијско-моторизоване руско-српске снаге Святые волки  Свети вукови очистиле су шири рејон око Манастира Високи Дечани и успоставиле контролу на свим доминантним котама и скршиле последње џепове отпора, у позадини својих трупа које су претходног месеца избиле и освојиле луку Бар. После вишедневног бомбардовања непријатељских групација дроновима, на обронцима Ђеравице, може се рећи да тамо више нема одметничких банди, нити прерушених војника снага Западне коалиције. Командант здружених руско-српских снага пуковник Зајцев помолио се  у светињи заједно са својим најближим сарадницима а монаси су га замолили да симболично упали једну (од две) свећу воштаницу, дар манастиру царице Милице, као ослободилац.
Овом акцијом заокружена су планирана дејства и сада ће се радити на утврђивању границе и спречавању непријатељских упада преко исте. Последњим успешним акцијама стабилизован је фронт на свим деловима и сада је стављено под пуну контролу залеђе Моравско-вардарске долине и померена је граница између Западне и Источне коалиције на линију Бар – Будимпешта – Гдањск. Последњом успешном акцијом Јадранско море и Отрантска врата више не постоје као стратешки фактор, наводи се у даљем саопштењу здруженог генералштаба Источне коалиције.
Здружено-тактичке српско-руске снаге и Врховна команда апелују на власти Републике Србије да се што пре успостави нормално функционисање живота у новоослобођеним крајевима, да се формирају цивилне власти, среди инфраструктура, отворе болнице. Треба започети са реализовањем плана повратка расељених лица и њихових потомака и добровољних досељеника колонизатора, који ће бити финансиран од стране заједничких фондова Источне колације.
Братству манастира Високи Дечани представници заједничког штаба обећали су помоћ сваке врсте и заштиту.

уторак, 31. јануар 2023.

БОРБА ЗА КОСОВО: ВАСПИТАВАЊЕ ДЕЦЕ!

                                   


Наш највећи грех је што је Косово наше, а највећи злочин што не признајемо да је њихово. Срби су криви што постоје. Да није тако, све би било лакше. Може и овако: грешни смо што је Косово наше, а криви што нећемо да признамо да је њихово. Највећи злочин Срба је што уопште постоје. Да не постоје Срби, не би постојао ни проблем Косова. Додуше, ни само Косово, не би постојала ни Србија - да није Срба. Срби су проблем, јер да није њих не би било ни Косова, ни Метохије, ни проблема!
Преговорима о ''решењу'' косовског проблема ми преговарамо о ''коначном решењу'' српског питања. Решењем косовског проблема ''решиће'' се и српски проблем. Самоукинућемо се зарад општег добра. Кад не буде Срба, неће бити ни проблема. Решење је у дефиницији проблема. Срби су криви што постоје. Дакле, ако не буде Срба, неће бити проблема. Без Срба неће постојати ни косовски проблем, исто како без Косова у Србији (у српској борби) неће бити ни Срба у Србији. Додуше, биће ту и даље неки људи али лишени физиономије идентитета и идентификације. Чак и ако им даље у документима буде писало да су Срби, они Срби више неће бити. Како не разумете?! Није циљ да Косово оде из Србије, већ да Србија остане без Срба!
Забога, о чему то говориш?! Косово ни сада више није наше!!! Можеш ли слободно да одеш у Дреницу или Качаник? Има ли српске државе у Јунику или Малишеву? Нема!!!
Али!!! питам ја, можеш ли ти, или било ко, да видиш Бога? Можеш ли слободно и по својој вољи сада пред њега, или у рај, или у пакао? Не можеш! Чекај, то значи да Бог не постоји, да српска црква није твоја, да ти ниси хришћанин, јер, ем, не видиш Бога, ем, не можеш код њега!
Чекај!! Па ни Царство небеско нико није видео! Не постоји не лето, ни зима, ни снег, ни киша, ни ветар – за Србе! Зашто? Па можеш ли ти да одлучиш о томе кад ће пасти снег? Видиш ли ветар? Не можеш. Онда није твоје.
Чекај!!! Постоје ли виле, змајеви, див јунаци? Јеси ли их видео? Па то значи да немамо ни своје митове и легенде! Најзад, шта ће нам Косовски мит кад имамо мит о Хогворту и Харију Потеру?
Чекај!!! Може ли Србин да живи под водом? Не може! Па ни вода није твоја, ни реке нису твоје!
Можеш ли да летиш? Не можеш! Па ни небо изнад Србије није твоје!
Ништа није наше, ако не можемо слободно и нематеријалистички да мислимо. И све је духом наше, ако тако желимо! Ништа није наше ако није физички схватљиво и доступно и све је наше што духовно пригрлимо! И борба је наша ако је хоћемо. И пораз је наш, исто тако. Је ли ко видео како изгледају борба или пораз – физички?
Наш проблем је што је Косово наше а они то не могу да забораве и игноришу. Зато нас оволико киње. Ствар је проста, окупирали сте га голом силом, зашто нас и даље гњавите?! Ако је реално стање на терену такво да оно више није наше, што нас и даље притискате!? Они неће бити задовољни чак и као се ми одрекнемо Косова, јер ће и даље знати да је наше. Једино решење је да Срби нестану. Не мора физички, мада није лоша идеја и није да се није покушавало. Али морају нестати као национална особеност, морају остати без идентитета. И тај процес је тренутно у току. Ако Срби изгубе свој идентитет, изгубиће и Косово. Пре тога ништа од посла. Знају то. На жалост, знају боље од већине нас. И трудиће се свим силама, као што се и данас труде, да до свога циља дођу.
Битка за Косово се неће водити на фронту, макар још неко време. Не зато што не треба, већ зато што нема ко. Она ће се водити у нашим кућама, школама, на улици, на факултету. На жалост, неће се водити у скупштини и владиним канцеларијама. Ко победи у васпитавању или неваспитавању наших нараштаја – тај је победио у бици за Србију, па самим тим и за Косово. Ако своје нараштаје отмемо из канџи глобализма, квази-културе која се намеће као универзална, мондијализма, протестантске и католичке етике и догме, паневропског фундаментализма, робовласничке либералне економије, геј-лезбо система вредности и окупационог менталитета раје – ми смо победили у рату за Србију.
Главни задатак и циљ: правилно васпитавање и образовање деце и омладине. Не да их учимо неким новим фундаментализмима и да буду верски фанатици и нетолерантни мрзитељи, већ да буду нормални људи. Да им породица буде на важном месту а да дух солидарности буде у њима доминантан. И да изнад свега воле своју земљу, јер другу по природи ствари немају. Не да мрзе друге, него да кроз љубав према свом идентитету упознавањем других култура обогаћују свој дух. Да на свако добро - добрим одговоре, а на сваки напад жестоко узврате! Битка између породичних вредности и протестантског индивидуализма, између патриотизма и глобалистичког ропског система, између здраве слободарске памети и функционалног идиотизма људи са запада - то је борба за Косово. Књиге, господо академици, не пушке и прапорци. До пушака има још много. Оне не могу у руке роба и безличнога, већ у руке слободног човека који зна за шта се бори. Ми одбраном Косова не шаљемо своју децу у рат, већ се боримо за своју децу. Да буду људи. Слободни.
Ако наша деца остану наша, онда ће они који знају да је Косово наше а хтели би да нашим нестанком то забораве, схватити да ми не можемо нестати ако имамо потомство које смо васпитавали МИ – а не ОНИ!

недеља, 29. јануар 2023.

ШТА САМ ГОВОРИО О КОСОВУ?!

                                 



На Косову је извршено геноцидно ЕТНИЧКО чишћење Срба од стране Албанаца које је трајало вековима и које се у овом времену довршава. Упоредо, поготову од деведесетих, али и пре тога, а посебно данас, држава Србија и њене институције извршили су ЕТИЧКО чишћење Срба са Космета. Сад је скоро све очишћено што се Срба тамошњих тиче: ЕТНИЧКИ, ЕТИЧКИ и ЕСТЕТСКИ. И све је подједнако штетно и убитачно било. Остало је само мало историје, исмејане и упрљане садашњим временом, коју користи како се коме свиђа, коју нестручно пишемо и митолошки ишчитавамо. Са друге стране урушили смо митове, који су нам преко потребни и без којих не можемо у овом тренутном националном лимбу.
Али!!! - ако смо ЕТНИЧКИ и ЕТИЧКИ очишћени, која се то онда СИЛА, мимо народа, тако грчевито бори за српско Косово? Шта је то невидљиво, а толико јако, што срећу квари европским комесарима и српским властима? Рекох: народ није. Не може, све и да хоће, нејак је и малаксао, нема више снаге и свежине за подвиг. Обзиром да му је највећи успех кроз постојање био трпљење, више тај народ нема снаге ни да пати.
Па шта је онда у питању? Која је то сила? Ко њу покреће? Ко стоји иза ње? Та је сила створила свет. Она из ничега створи нешто: ново људско биће и зацељену рану. Не, то нису цркве, ни манастири, већ СИЛА која их је саградила, због чега их је саградила - ту где их је саградила. То је СИЛА која оживи прегажену биљку, која омогућава да живимо кроз потомство, која размењује дан и ноћ. Та СИЛА је све и ништа! Јака је и немоћна! Слаба је и непобедива! То је метафизика али није физика. Ту силу не можемо дефинисати али је се не можемо ни одрећи. И ту лежи главни проблем, наш и њихов: НЕ ЗАВИСИ НИ ОД НАС, НИ ОД ЊИХ!!!
Не губимо ми Косово од Албанаца – већ од себе! Не отима нам Метохију НАТО и ЕУ – већ га отимамо ми сами од нас самих. Услов за то створен је властитим ЕТИЧКИМ и ЕСТЕТСКИМ чишћењем српског народа са Космета и у Србији. Предуслов за њихово отимање створен је њиховим ЕТНИЧКИМ чишћењем. 
      Нећемо Косово изгубити зато што су Срби грешни. Губиће га и не-бранити они који више не постоје, који нису рођени а који би требало постојати, који су требали постојати. Они БЕЛОМ КУГОМ очишћени. Они су требали бити последња одбрана и једина ефикасна. Губиће га, затим, ненаписане књиге, лоше и патетично-неукусне испеване песме, писци који немају маште, политичари који немају морала, лекари који не знају да лече, економисти који не знају да привређују, професори који не знају да науче другога, монаси који не знају да се моле Богу, цркве које су камен и које не носимо у душама већ идемо да целивамо исти, сматрајући да љубљењем мермера поштујемо светињу. А Христов гроб је празан, јер је Христ васкрсао и носимо га у себи живог. Тако је и са црквама, уколико нису у нама васкрсле и у нама не живе - и оне су празне и само камен. Губиће га и неверници, они који су се одрекли Бога. И ми средњи, што смо нигде, заједно са осталима. Губиће га патриоте по занимању и издајници по професији. Изгубиће га неуспешни спортисти и лоше употребљени падежи и акценти, неукусно одевена ''елита'', шверцери и каријеристи, турске серије и пинк певачице, ''Европа без алтернативе'', себичњаци којима је лично светиња а опште Алај-бегова слама. Изгубиће га партократија!!!
Али, не да СИЛА! Она је и даље ту, можемо је осетити и ако је не можемо објаснити. Може ли вас ''Бриселски споразум'' учењем и догмом уверити у постојање Бога, може ли ''дупла плата'' филозофијом разјаснити народу шта је Васиона и може ли ''политика'' стихом измерити Бесконачност?! Е, исто толико они могу схватити и СИЛУ која не да Космет и убедити вас да она не постоји и да је реалност на терену нешто друго те да немамо друге алтернативе. Зар нема друге алтернативе осим Европе и поред Бога, Васионе, Бесконачности, Смрти и СИЛЕ?
Та СИЛА у себи садржи читаву еволуцију човечанства, која је апсорбовала свеобухватну историју људског рода, која је упила сву људску мудрост, која није велика у односу на васиону али ми друге немамо. И сад ту СИЛУ хоће да избришу декретом?! Бесмислено?! То је, међутим, СИЛА која не беди. Она само не дозвољава да се изгуби до краја. Она само потуљено, чак и кад ми то нећемо, потпаљује утуљена кандила наше националне свести и људског достојанства. Па постоји још нешто, мајка му стара, осим пуног корита и топлог свињца – што нереално очекујемо од Европе! Овакви какви смо, са киме смо и ко нас све води, ми не можемо да победимо – СИЛА нам, хвала јој, не дозвољава - да изгубимо.
Она ће нам можда помоћи да се придигнемо. Памети и љубави да сакупимо и осетимо. То нама треба: памет и љубав! Само једна песма у десет година! Само једна књига у двадесет! Само једна свећа неупаљена, која ће чекати паљење, у пола века! Само један јунак у једном веку! Остало је посао СИЛЕ – она ће се потрудити да не заборавимо, а на нама је: да населимо расељену ЕТИКУ, уздигнемо до нивоа божанског разрушену ЕСТЕТИКУ, а, народ ће се родити кад буде морала и лепоте. Јер, где су ова два ту је негде притајена и ХРАБРОСТ. У међувремену ће и мрави поцркати на путу за Цариград а људи потрошити своје плате и животе. Па ко остане после нас - нек крене изнова.
''Из перспективе будућности човечанства – спој националног и универзалног може бити најпотребнија (и победоносна) особина за нова столећа'' – написао је Солжењицин. Косово није изгубљено док српска нација живи али постоји обавеза да се исто стално тражи у универзалном и проналази у националном. У себи. У нама. У њима. Паскалов Бог каже: ''не би ме тражио да ме већ ниси нашао''. То тражење већ пронађеног је наша национална потреба и обавеза.

Изговорено на трибини у Лазаревцу 13. марта 2015. године.
*
 Пашић вели Вукашину Катићу, у Нишу 1915, у књизи ''Време смрти'':
„Држава, то смо заједно – мој пандур Средоје, Драгиша Лапчевић и ја... Војска, то су заједно војвода Путник, носиоци Карађорђеве звезде и сви они забушанти пред кафанама... Грађанство, то су ти, твој шурак Најдан Тошић, глумци, трговци, кафеџије, сви заједно... Србија у овом часу, то смо сви – поштени и непоштени, срећни и несрећни, јунаци и кукавице“.
Тим трагом, ја се усуђујем рећи: Косово - то смо сви ми, леви и десни, првог и другог позива, и здрав и прав, и шкарт и дезертер, и прва и друга Србија, и власт и опозиција. И кад га издајемо - ми га бранимо, бранећи право оним другима да се уздигну на нашој издаји. Србину треба издајник да би се борио. Јер, Срби су инаџије, у инату су најистрајнији, а да би се инатили морају имати против кога. Србину не треба говорити ''брани Косово'', јер ће ти одговорити ''да је оно можда изгубљено, да је издано, итд.'', али, ако му кажеш ''немој да се бориш све је изгубљено'', добићеш одговор: ''јок, ти ћеш!''. Отуд у мени тиња нада да није све изгубљено баш сада када се многи надају: да јесте. Изинатићемо се против свега овог бесмисленог што се дешава око Европе и Косова. Свега овога што вређа здрав разум и достојанство, на нашем ''европском путу''. Ћути народ – добро је. А, ето и Турака поново. А што би рекао јунак Бранка Ћопића: Још није загустило чим Турци не ратују. Па: пуц, пуц, ожеж', ожежи...
       Да вам кажем, никада Метохија и Косово нису били више српски и наши, него што су то данас. Разлог томе је што престајемо да будемо патиоци и што управо у своме поразу порађамо борце-осветнике. Остављамо својим потомцима борбу, највише што им можемо оставити, то јесте себично али зна да буде инспиративно. Не постоји јачег покретача човека и нације - од борбе. Бољи од нас ће радити и урадити оно што ми нисмо смели, знали или могли. Из наше несреће родиће се њихова победа, није нам то првина. А, ми, ако можемо, ко може, и колико је до нас, да им оставимо макар по неку књигу која ће им у времену ''смрти књиге'' које долази и које ће их захватити, бити вредан траг и путоказ.

Изговорено у Етнографском музеју, Београд, 15. 12 2015. године.

                                      

субота, 28. јануар 2023.

ЕВО ВАМ К...Ц: КОСОВО!

                           



Да, мали смо и нејаки, а на ветрометини. Ми Срби. 
      Увек су постојале две варијанте понашања када је међународна политика у питању а у позицији си слабијег: или да се повинујеш па да будеш послушни роб, или да се курчиш, па да најебеш. Да рекнемо, ми смо увек бирали ову другу варијанту, кад год би измогли. Јер, најебавали би ми али би најебао по који и од њи'а. Додуше, било је периода и кад смо трпели. Али, трпели смо једино кад смо морали, никад добровољно. И вазда чекали са сакривеним ножем под скутом, да га фикнемо душманину чим нам се укаже прилика. И једино нам је тај нож био гаранција да ћемо живети слободно или да ћемо умрети борећи се за слободу.
Те приче око политике, мудрости, да простите све је то свирање оној работи. Да Карађорђе није посекао силне Турке и усадио им страх у кости, врага би Милош могао да води ''мудру'' политику. ''Мудра'' Милошева политика резултат је Ђорђијевог ханџара. Да Младић није оружјем поразио остале актере грађанскога рата, никад не би било ''мудре и мирољубиве дејтонске политике''. Да нисмо оружјем бранили Косово 1999. године не би било резолуције 1244. а НАТО војници би се данас шепурили по целој Србији. Да Руси нису сјебали положаје опозиције и исламиста у Сирији никад не би било покушаја успостављања равнотеже. Тако вам је то:  прво га победи (или се бори да те не победи) а после можеш да паламудиш о миру, колико ти је воља.
Сад, ни ови што су хтели да воде политику ''земаљске'' Србије, нису се прославили. Ето Дража и Недић. Дража је говорио ово што ови данас говоре: велика су сила, ми смо слаби, што да гинемо, боље да чекамо погодан тренутак, сто Срба за једног Немца је много, итд. И, шта би? Проглашавају га за издајника. Недић је прошао још горе. Ништа није урадио што ови данас не чине. Човек сарађивао са окупатором. Па шта? Па и ови сада сарађују са окупатором, називају их највећим пријатељима, договарају се са њима, испоручују своје грађане да им тамо суде (ономад, додуше) – што Недић није чинио, опет: додуше. Недић није дао да Срби гину у Русији и ови данас не намећу Русима санкције. Потпуно исто!
То су, у ствари, оне дилеме између ''небеске'' и ''земаљске'' Србије. Код нас се та дилема своди на то: хоћеш ли искористити своје право да се бориш и браниш, без обзира на исход, који је по правилу негативан за Србе, или ћеш се предати, повиновати окупатору и ономе ко те уцењује, одрећи се свога имена и своје отаџбине, пустити да те трте зарад помија које ћеш добити од остатка њихове трпезе или личне користи онога који издаје отаџбину.
Ово сада, личи на добровољно намештање да нам га туре. ''Тут марут, турим ти га међу бут'', што би рекли Цигани који су данас Роми и Египћани. Као, за бољи живот, за већи стандард, да више не ратујемо, да нам не гину деца. Предајемо се, будимо јебена страна која се ништа не пита за свој живот (као Македонци. Црногорци, Хрвати, Шиптари...). То што нисмо људи, нема везе, па и животиње у тој колосалној творевини званој ЕУ, имају нека права. Боље бити животиња у Европи него човек у Србији. Зарад бољег живота којег, узгред, нема. Све се нешто чека бољи живот а нама све горе и горе. Идемо у Европу која нас уцењује, која нам прети, од којег ништа добро нисмо видели.
Међутим, постоји још једна варијанта, трећа, још један начин како треба водити политику према великим силама које ти прете, да не испаднеш бедник који служи само као робовска радна снага и експериментални заморчић. То је политика звана ''ЕВО ВАМ КУРАЦ: БУБАЊ!''. Она је програмски наслоњена на један давнашњи виц, који ћу вам укратко препричати. 
Ухвате домороци-људождери у некој афричкој вукојебини Американца, Француза и Србина. Наравно, дошло време да им се пресуди и да буду поједени, али ипак да би испоштовали макар некакве норме, поглавица пита осуђенике који требају да буду храна, за последње жеље. Американац каже:
- Моја последња жеља је да још једном видим Кип слободе.
Поглавица, схвативши апсурдност жеље, нареди:
- Одерите га, кожу осушите за бубањ а месо скувајте!
Француз рече:
- Моја последња жеља је да још једном прошетам испод Ајфеловог торња.
Поглавица наређује:
- Одерите га, кожу осушите да се направи бубањ а њега испеците на ражњу!
Најзад, дође ред и на Србина.
- Која је твоја последња жеља? - пита га поглавица.
- Моја последња жеља је да ми дате једну виљушку - каже Србин. 
      ''Виљушку, то је тако остварљива и једноставна жеља'', помисли поглавица, ''зашто му је не испунити?!''.
- Дајте му виљушку! - нареди поглавица.
Чим Србин доби виљушку, поче да се боде са њом по целом телу вичући:
- Ево вам курац: бубањ!!! Ево вам курац: бубањ!
Тако, драга господо, договарајте се ви са ким хоћете и шта хоћете, плаћајте их, уцењујте, радите шта вам је воља. Кад дође одсудни тренутак, добићете од српског народа следећи одговор:
''ЕВО ВАМ КУРАЦ: КОСОВО!!!''.



петак, 27. јануар 2023.

СВЕТОСАВЉЕ

 


Отуд ја, у својој књизи Девети круг Светог Краља, после катаклизме, преостале људе и окупљам око Вука и његовог тотема. Само, то није вук – већ Свети Сава; и то није тотем, већ – Светосавље. Дакле, ја овде не измишљам српске хобите, већ говорим о ономе што је део наше традиције и митологије. Вук, овај мој, Свети, додуше егзистира и пре појаве Немањића, тачније Растка, али су и Срби постојали пре тог времена. Ми смо породили Саву, а Сава је нас омеђио и скрасио, дао нам тапије. Сава није наш отац – Сава је дете српског народа.

 Ја заиста не знам да ли у Европи постоји још нека династија попут Немањића који су осећали такву потребу да поред владања и ширења државе посвете толико енергије и средстава и на духовном пољу, те да саграде толико цркава, а на тако малом простору, да их поред тога осликају, среде, направе болнице и уреде просторије где ће се преписивати књиге.

Они су сматрали, очигледно, да је то важно, условљено и повезано. И били су у праву. У вековима ропства, који су следили падом те династије, црква је одиграла кључну улогу у опстанку српског народа. Завојевач не тражи само политичку или законску лојалност, он не тражи само да се призна његово право да влада: он пре свега тражи да се промени вера. Отуда је и година која следи (текст је написан 2019. године) највећи српски јубилеј, а Светосавље је наша једина права смерница да смо на добром или лошем путу. Те 1219. године ми и званично постајемо државотворни народ који има своју аутокефалну цркву. То је тада било повезано и условљено. Колико је то важно можемо спознати сада, после осам векова, када се неки около нас још батргају безуспешно да постигну оно што је тадашњи архимандрит Сава Немањић тада учинио у Никеји.

Како да данас помогнемо својој цркви да се уздигне и превазиђе тренутна искушења? Само тако што ћемо сами бити бољи. Што ћемо себе исправљати. Што ћемо чистије душе саобраћати са људима и са храмовима. Морамо одмах престати да судимо о другима и почети да пресуђујемо једино сами себи. Требамо да побеђујемо сами себе. Да се боримо сами са собом. А, добро да чинимо пре другима но себи. Како заслужимо, тако ћемо и имати: и цркву, и државу, и породицу, и нацију. У Срба, црква мора бити са народом, народна и уз народ - или је неће бити. То је зато што смо ми Срби прво Светосавци, па православци, па хришћани. Зато смо се одржали и издржали све невоље и искушења. Они који нису издржали, који су променили хришћанску веру, они су и даље су Светосавци, они се уназад најдаље могу вратити до Светог Саве.

Светосавље има и друге велике особине: оно је универзална вредност. Оно се може одвојити од религије те може постати филозофија или духовно начело, и може бити пружена рука помирења и спајања (а не раздвајања). Светосавац може бити човек било које вере, то је онај који вуче корене вучјег накота и носи гене народа који говори светосавским језиком. Светосавље је и државотворност, отуд и смета онима који би да униште нашу државу. Дакле, у Светосављу можемо наћи све оно што нам треба да би се окренули будућности, обзиром да је све сегменте прошлости, верске, духовне, државотворне и саборне, у себи сажело, дефинисало, омеђило и ујединило.

Светосавље је будућност, јер, будућност је у знању и науци - а Свети Сава је покровитељ наше учености, школа и Слава српских ђака. Светосавље је и Васиона о којој говорим, и идентитет о којему пишем. Отац Јустин Поповић каже да у светосавској визији света владају два основна начела: свет је богојављење и човек је богослужење. Богојављење је све што видимо и не видимо, све што схватамо и не можемо разумети. Богослужење је служење ономе што је је Бог створио и како је створио: имену, породици, отаџбини, природи, цркви.

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a