Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

уторак, 21. мај 2024.

ДРОН: НОВИ БОГ РАТА!

  


У августу 1941. године, Винстон Черчил је у меморандуму за начелнике генералштабова британске армије написао:

Слава очекује оног команданта који први у овом рату врати артиљерији пресудан значај на бојишту који су јој одузели тешко оклопљени тенкови!

После двадесетак месеци Руси су артиљерију вратили на своје почасно место у канонадама када су кренули према Берлину, и када су знали да концентришу по неколико стотина оруђа на километар дужине фронта. И, опет, после осамдесет година, Руси стављају артиљерију у први план али сада у другачијим условима и са другачијим начином примене. Јер, у међувремену се појавила летећа артиљерија или зрна која лете.

Сун Цу, извикани војни филозоф, своју још извиканију књигу Умеће ратовања започиње следећеом реченицом:

Сва ратна вештина темељи се на обмани!

У савременом ратовању места за обману скоро и да нема. Рат се темељи на сили, постојаности, економији и људским и природним ресурсима. Уосталом, таква су правила била код свих великих ратова кроз историју. Само што је некада било и обмане! Сада се, мање више, све зна и види!

Колико се ратовање (рат) променило у последњих пар деценија (правила, парадигма, тактика, стратегија) најбоље се може видети кроз анализу и праћење рата у Украјини.

Нисам неки војни геније (чак ни почетник-геније) али нисам потпуно ни неупућен у тематику јер читам оне који знају и пратим оно што се догађа, а кроз животно искуство нисам баш ни необучен у војничком смислу, макар на тактичком нивоу нижих јединица. Похађао сам неке војне школе, служио сам војску у гардијској јединици, најмање пет пута сам био на вишедневним војним вежбама са бојевим гађањима, био на граници као резервиста, учествовао сам и у рату. У једном животном периоду, што би рекли млади, баш сам био напаљен на оружје и војне ствари. Имам два ВЕС-а, нишанџија на хаубици 155 милиметара и извиђач (диверзант). У чину, даље од разводника нисам стигао.

Елем, пратећи све оно што се догађа у Русији на Украјинском фронту (рат се не води у Украјини већ у окупираним деловима Русије) закључујем да се ништа није променило и да се СВЕ променило у правилима ратовања. Контрадикторно али истинито.

У рат су се, на велика врата, вратили ровови, артиљерија и пешадија – то је оно старо. Дошли су дронови (беспилотне летелице, возила и чамци) и то је оно ново према чему се морају прилагодити сви остали. Промене, историјске, огледају се у синергији новога и старога.

Оно што је, још, очигледно тенкови и оклопна возила су постали веома рањиви и ту се мора променити много тога да би поново дошли у први план. Авијација полако губи примат: ускоро ће њену улогу преузети беспилотна авијација.

Дакле, артиљерија је остала краљица рата. У свим њеним видовима: самоходна и вучена, класична и реактивна. Променио се начин употребе и начин одбране. Извиђа се дроновима и тако се бира циљ али дронови представљају и главну опасност за артиљерију, како директну тако и у контра-батеријској борби (лоцирање). Данас се из артиљеријских оруђа дејствује из појединачно размештених јединки, она се не концентрише на малом простору у великом броју, често и брзо мења позиције. Батеријски или дивизионски поредак старог типа више није могућ и он би значио релативно брзо уништење истих.

Исти је случај и са вишецевним ракетним бацачима, ракетним лансерима и ПВО системима. Најзад, исто и још ригорозније правило важи за тенкове и оклопна возила. Свака бројнија концентрација на малом простору значи крај.

Најважније, променио се (олакшао) начин корекције ватре и прецизност поготка. Сада артиљерци имају визуелни контакт са метом а некада су то радили извиђачи који су несигурним телефонским и радио везама јављали о положају мете и вршили корекцију. Па је постојало друго одељење у дивизиону које је тражило мету, рачунџије су рачунале, а остали су чекали да добију параметре.

Артиљерија је добила нови начин употребе у истој димензији и са много бољим ефектима.

Што се тиче поменутих извиђача, ту тек ништа више није исто. Сада један жгољави клинац с диоптријом може да пронађе и уништи вод или чету најбољих и најелитнијих специјалаца, и дању, и ноћу, и по магли, и у рупи, и у шуми, уз помоћ џојстика.

Раније је много тога зависило од извиђача. Били су очи и уши команде, артиљерије, пешадије, авијације. Требало је неприметно ући у сиву зону (некад је то била „ничија земља“) или на непријатељску територију, осмотрити, пребројати, одредити позиције, јавити, некад и уништити, па се безбедно вратити и по могућству довести и неки „живи језик“. Сада један мањи квадрокоптер замени вод обучених и скупих специјалаца. Џабе им што знају да хватају змије и да преживљавају у дивљини.

Дрон самоубица сам проналази циљ и уништава га. Нема извиђача да погине, нема пилота да се катапултира, не мора да се враћа у базу, јефтин је. Рој таквих дронова паралише, исцрпљује и чини рањивим најбоље и најскупље ПВО системе.

Свакога дана, рат све више личи на видео игрице.

Из досада реченог може се закључити да сви видови и родови армија морају да се прилагоде новом времену и технологијама које је то време донело или ће бити бескорисни. Не вреде више стара правила. Скупи системи бивају уништени јефтиним справама. Каква је корист од најскупљег ПВО који мора да обара стотине и хиљаде дронова који коштају по 1000 долара а онда више нема ракета за озбиљне пројектиле?!

Па сада се више не упражњава ни класично стражарење а камоли остало. Поставе се камере или дрон сатима лебди и извиђа периметре. Али ни ров, ни земуница, нису више заштита зато што мали дронови улазе кроз отворе, бацају мине директно изнад рова.

Кретање оклопних возила и концентрација пешадије постали су изузетно опасни јер више не постоје релативно тајне и безбедне зоне иза фронта, у позадини. Сада је све фронт. И пре него што се мотори загреју а пешадија изравна у строју већ стиже Искандер. Јер: птичица је видела и јавила позицију.

Важно је имати дронове за напад, извиђање али и наћи начин да се одбраниш од истих. Електронско ратовање добија на важности. Почињу да се воде и битке између дронова. Ускоро ће дронови пресретати авионе!

Руси су све ово схватили и они се труде да на најновијим системима већ интегришу беспилотне летелице ради извиђања, напада, одбране, и то већ раде на Арматама и СУ-57.

Авиони последње генерације СУ-57 летеће у заједничким формацијама са интегрисаним дроновима СУ-70 Охотник а пилот ће уз помоћ њих извиђати, нападати, прикупљати податке и бранити се.



Исто је и са Т-14. Армата ће имати своје дронове који ће јој слати све релевантне податке са терена, са којима ће нападати и уз чију помоћ ће се бранити. Руси сада и старије типове тенкова опремају средствима за електронско ометање непријатељских дронова

Тенденција је, у савременим армијама, да сваки војник буде обучен за руковање дроном и да поседује исти.

Главна преокупација конструктора и произвођача војне опреме јесте електронско ратовање, како своје летелице учинити отпорним на ометање и како онеспособити непријатељске летелице.

Искрено, и поред непријатељске супериорности у ваздуху, било је лакше ратовати 1999. године. Тада је ово о чему пишем било у повоју и ван масовне употребе и није се могло ни наслутити какве ће облике и димензије попримити већ за две деценије.

Не кажем, човек је и даље најбитнији али се начини обуке војника морају драстично променити. Рамбо-војник никада није ни постојао (јер, који ће ти матрак неко ко се погубио по дивљини?!). Међутим, високо обучени специјалци су често правили разлику. То време пролази. Војник данас мора да зна неке друге ствари, да буде обучен за друге поступке и да се држи посве других протокола. То што неки војник зна да ножем убије непријатеља на сто начина сада је корисно само у циркусу.

Оно што се никада неће променити, и није се променило кроз миленијуме, јесте то да дисциплинована, обучена, мотивисана и упорна војска увек има много веће шансе да победи ону другу која није нешто од горе побројаног. Офанзива је увек пожељна у главама генерала али се истрајном и дисциплинованом дефанзивом исто тако може сломити и победити противник. Још од средњег века када је побеђивала она војска која није бежала пред коњицом, па преко грађанског рата у Америци и Наполеонових битака када су побеђивали они који се нису повијали пред кишом куршума – све је остало исто. Онај који чврсто стоји на својим позицијама и у поретку напада или се повлачи – тај ће победити.



У стратешком смислу позиција нуклеарних сила се такође променила (па макар и самом чињеницом да Американци више нису једина и најјача сила). Из више разлога. Пре свега појавом хиперсоничног оружја, јер појавом истог са нуклеарним бојевим главама више не важи стари протоколи и начини одбране. А после, и због појаве јефтинијих беспилотних летелица које су у стању да паралишу постојеће системе одбране. Нико више није недодирљив, поред свега. Свако и на сваком месту може бити мета. Дакле, то што имате нуклеарне ракете не може вас спасити од Хута који вас гађају дроновима по Црвеном мору, нити од Сармата који са својих 200 тона и десет до петнаест бојевих глава лети према вашој земљи брзином од неких седам километара у секунди, нити од терориста који је подићи квадрокоптер из било које шуме на вашој територији и погодити вам нуклеарну електрану или биолошку лабораторију.

Овај рат на Украјинском фронту показао је још нешто ново и контрадикторно, само по себи и од овога о чему сам досад писао, а то је да нема застарелог наоружања! Оно само треба да се прилагоди новом времену и новим правилима. И: потребама! Сви светски магацини старог наоружања су испражњени. Стара совјетска техника се тражи на комад више. А нас су квислинзи у Србији својевремено терали да режемо тенкове, топимо топове, уништавамо системе ПВО, бацамо муницију, и све то, што се сада тражи и узима колико год га има.

Руси управо овај рат и сада, добијају уз помоћ модификованих бомби из времена СССР-а (ФАБ). Управе су те бомбе обесмислиле најскупље ПВО системе и најбоље ракетне системе непријатеља. Додуше, оне су после модификације постале нека врста дронова.

Е, сад, посебна прича је хиперсонично наоружање. Од њега тренутно нема одбране али је то још увек скупа и слабо доступна работа да би се оно користило масовно. Међутим, Руси су показали, уз помоћ јефтиних дронова и ројева камиказа Кинжал дође као шлаг на торту а Циркон као вишња на шлагу. Амерички носачи авиона су, после појаве ових система, само скупа гомила гвожђа.

Прокси ратовање узима маха и обија се о главу онима који су га измислили, усавршили и масовно користили. Сада бар није проблем да се некоме дотуре ракете, дронови и сателитско навођење.

Интернет је важно средство ратовања и то не само у информационом рату. Велики број савремених система зависи од доступности интернета. Велике силе имају своје сателите и уз помоћ њих и са земље наводе дронове, чак и артиљеријска зрна.

Дакле, све ово о чему сам неуко и аматерски писао, чини прекретницу у поимању ратовања а због нових средстава која су ту промену донела, али та историјска промена није нова и први пут виђена. Кроз историју су се мењале форма, стратегија, тактика, просто речено: начин ратовања. Те промене су углавном узроковане технолошким развојем који је унапређивао наоружање а онда је људски геније под тим утицајем мењао стратешку и тактичку науку.

Постоје гранични периоди људске цивилизације када су се дешавале историјске промене које су мењале дотадашњи начин ратовања и живота. То су времена када се с камена прешло на метале, с праћке на лук и стрелу, с ватрене кугле на барут, с катапулта на топ, с копља на пушку, с једра на пару, с коња на тенк, с балона на авион, с ТНТ-а на језгро атома.

Ето и данас, живимо и гледамо потпуну промену парадигме ратовања где главну улогу преузимају машине којима нису потребне људске посаде и ракете које од Москве до Лондона стигну за неколико минута. Сада се већ користе дронови и ракете с вештачком интелигенцијом које су аутономни и сами бирају циљеве.

До човека је, као и до сада: да гине или да чизмом прегази спржену земљу!

четвртак, 16. мај 2024.

Прича о једној слици (која је можда већ испричана)!

 



У марту 1999. године, пре него су почели да нас сатиру бомбама и ракетама, пошто су нас пушкама и ножевима већ сатирали, узео сам своју стару Практику (коју још чувам са све филмом у њој) и кренуо пут манастира Гориоч и цркве Светог Николе у њему. Поиздаље, направио сам један снимак манастира.

Ломили су се, тих дана, међу собом, зима и пролеће, рат је надвладавао мир. Било је очигледно само онима који су држали очи отворене.

Огориоча! Огореле очи!  Манастир је добио име по томе што је Свети Никола излечио изгореле очи Стефану Дечанском а он у име захвалности подигао цркву на том месту.



Дакле, почетак марта, и за неких двадесетак дана хуље ће нас напасти, почеће да бацају бомбе по нама, само зато што живимо тамо где смо рођени и што су се Немањићи дрзнули да подижу цркве баш ту. Зликовци из Америке барабар са слугама кренули су да нам отму Метохију. И Косово! Иако нису знали, тако безверни, шта ће радити са црквама и манастирима - осим да их пале.

Треба узети у обзир да рат у Метохији траје, у том тренутку и уназад, већ две-три године, са различитим интензитетом. Свакога дана су се негде водиле борбе, чула се грмљавина артиљерије и хук пуцњаве. Није било баш препоручљиво шетати се шумама и брдима око Истока.

Али мене је нешто вукло, призивало, осетио сам потребу и направио неколико снимака. Фотографисао сам пејзаже, детаље, објекте. Људе нисам, осим оца Саве.

Шкљоцао сам и од тих снимака сам касније урадио фотографије које су ми данас изузетно вредне и емоционално важне. Било је то још време када се водило рачуна да се филм у фотоапарату приштеди.

Тога дана је настала и та чувена фотографија манастира Гориоч са Проклетијама у позадини, коју данас многи користе у електронским и штампаним издањима али скоро нико и никада не објави име аутора фотографије.

Рекох, слика је настала уз помоћ моје Практике и теле-објектива Пентакон 4/200, због даљине али и позадине сам користио тај објектив уместо обичног па сам тиме изгубио фокус и оштрину што је фотографији дало уметничких нота.



Слика је забележила све иако се то СВЕ на њој не види јер прво мора де се осети! Монументалност природе, лепоту манастира, снежне врхове Проклетија, бакарна брда надолазећег пролећа и рата. На тој слици се јасно види да ће Срби убрзо напустити Исток и да ће Гориоч остати сам у својој стамености и постојаности.

Направио сам, рекох, неколико снимака: Извор, рибњак, своју кућу, још пејзажа, галебове, детлиће, али нити једна од тих фотографија није успела да забележи оно што је Гориоч дао слици о којој пишем овде. Гориоч је отворио очи мом објективу.

Фотографије сам израдио већ као избеглица, када је рат био привидно готов а ја био свестан да више ништа неће бити исто у нашим животима. Отуд ми је та фотографија још дража и вреднија јер ће остати као доказ једног времена и једног човека, да се упореди с оним што ће доћи када се Гориоч буде вратио у Србију а Срби у Гориоч.


уторак, 16. април 2024.

II део - СУВОПИЧАСТЕ МИСЛИ Игора Ђ.!

                             

Пише: Игор Ђурић


*
Данас је у Србији лакше објавити књигу него наћи некога да ту књигу прочита.
*
У Америци сам видео све оно што сам у филмовима видео о Америци. Чак сам и пишао по снегу. Не морате ни да идете тамо а све знате. Једино што нисам успео да пронађем и видим јесу сви они раздрагани и срећни ликови из серија које нам овде приказују и који по цео дан ништа не раде, посвећени су једни другима и зајебавају се до бесвести.
*
Уместо да када нам је у животу лепо, кад уживамо и кад смо срећни, да се тада препустимо задовољству због тога, ми стално страхујемо да ћемо остати без те среће па смо тужни, уместо радосни. И што нас задеси већа срећа то смо више уплашени. Плашимо се своје среће: плашимо се времена и могућности да останемо без ње.
Човеку никада не можеш удовољити - помисли Бог.
*
Достојевски је написао да „ако Бога нема, све је дозвољено“, а ја мислим другачије (не претендујући да је моја мисао тачна, само да је моја): ако Бога има, све је дозвољено. Јер, ако га нема, онда нама остаје анимални инстинкт који је подложан еволуцији и преживљавању јачег и отпорнијег, што је донекле фер. Међутим, ако Бога има, он нас је створио овакве какви јесмо, добре и зле, способне да чинимо зло без обзира на ограничења и да будемо исто тако добри. Само „божји човек“ чини зло без икаквог разлога, „не-божји“, животињски човек, чини зло само ради преживљавања.
*
Човек сам себи загорчава живот својим личним ритуалима које упражњава због својих личних страхова стварајући тако своју личну религију. Лични богови и ђаволи су највећи проблеми унутрашњих тегоба човекових. Сам себе човек мучи. Сам себи задаје бол. Сам себи прописује правила. Сам себе кажњава. Све сам. Спољашност је само пројекција коју стварамо у својој  глави. Некад и у души. Ту треба тражити решење унутрашњих проблема. То решење је потребно мислећем човеку. Живот је сувише кратак да га не бисмо тражили. За будале је свеједно.
*
Ствари се у животу одвијају добро и лако до оног тренутка док вам исте не постану важне. Начисто стану или се одвијају веома лоше оног тренутка када вам поред важности постану и неопходне, кад зависите од њих.
*
Моју толеранцију и културу неки редовно изједначавају са страхом и слабошћу. А то ме, уистину, љути. Једино сам на то екстремно нетолерантан. Кад примитивац моју жељу за цивилизованим и културним понашањем протумачи као слабост,  несигурност и страх, онда добијем жељу да ударим (а мање да бивам ударен, што не волим).
*
Веровати се може и без доказа али не веровати се мора само уз аргументе. Волети се може без основа али мрзети можемо само са ваљаним разлогом. Волети са разлогом је чиста трговина а мрзети без разлога је узвишена емоција. Само се воли из користи, никад не мрзимо због тога. Мрзимо због штете, по некад, најчешће мрзимо због љубави. Веровање се не мери и нема меру, неверовање увек морамо ограничити и измерити мером могућности да нисмо у праву. Веровати по сваку цену боље је од ниске цене које (не)платимо неверовањем. Боље преварен – него преварант – осим кад вараш преваранта. Верност се не доказује али невера мора бити доказана.
*
У почетку су људи створили Бога, а онда је он створио свет: људе, воду и ваздух, затим, Космос, Рај и Пакао.
*
Мене не убија глупост и људска празнина – мене убија поглед који стоји испред њих.
*
У јуначко дело искоракну углавном они ћутљиви, из ћошка, што нису певали, викали и бусали се у груди јуначке. У хероје се изроде највише они који су ћутке пролазили поред вас, који су поштено одрађивали своје страже и редовно чистили спаваоне и клозете, они који се нису китили борбеним прслуцима, панцирима и скупим „рејбанкама“, они што су титовку натицали до ушију као шајкачу а вунене чарапе су им вириле из војничких чизама. Они су храбро гинули, ћутећи, сматрајући да не чина ништа посебно. Прескакале су их почасти, ордене су добијали они који су преживели, а преживели су јер су чували дупе, што су певали али нису јуришали, што су били јаки на речима а слаби на делима.
*
Нисам ја велики Србин. То тек схватим кад око себе видим колико „Великих“ Срба има и шта све чине те “величине“. Евентуално, можда сам тек нешто напредније Српче, можда Српченце, чак ни то...
*
Право да вам кажем, гадим се турбо-фолка ал' ни оперу баш не миришем. У првом случају не свиђају ми се извођачи а у другом случају: публика!
*
Нормалан и функционалан мушкарац ће се увек окренути за лепом и развијеном шеснаестогодишњакињом. Само ће ненормалан и болестан мушкарац пожелети и покушати да нешто и има са њом. Ту је разлика између нормалности и болести. Остало су фолирања и лажи.
*
Нама се овде пропагира толеранција на тај начин што нас приморавају и присиљавају да прихватимо нечију нетолеранцију!
*
Платили ви расну пасмину неколико хиљада евра, или покупили последњу штивљару на улици: свеједно је. Оба ће дизати задњу ногу кад оће да помокре бандеру. Исто је и са људима и њиховим „ценама“.
*
Пријатељи постоје да би сте веровали у њихову веру у вас!
*
Можда реформе и успеју: постаћемо протестанти.
Пошто веру нећемо да мењамо, онда нам остаје само да протестујемо.
*
Радници су се још пре сто година изборили за осмочасовно радно време. Данас морају да раде по 12 сати да би имали шта да једу.
*
И губити може се на различите начине. И пропадати се може свакојако. Може се пропадати славно, као што можеш побеђивати срамно и осећати се у победи понижено. На човеку је, на народу да бира. Поред тога, у достојанственом поразу увек постоји промил шансе за победом, дочим, кад се предаш ко кукавица – тако ћеш завршити за свагда.
*
Србија, земља пластичних базена, пластичних жена и пластичних суверена. Србија – на сваком кораку, у реци, шуми, парку, улици – земља пластичног отпада.
*
Често чујемо, као оно: борите се за особу до које вам је стало!
До курца!
Борите се ви за своју породицу, за своју земљу, а особу до које вам је стало: волите. На њој је да ли ће она волети вас. Мислим, каква је сврха борити се за некога ко се двоуми, ко је са неким другим или вас не воли?!
*
Неке жене нису способне да усреће своје мужеве а желе да усреће целу нацију?!
*
Политичка сцена и могућност избора у Србији?
То вам је као нека кафана на периферији, у којој се скупља сумњив свет: курве, сецикесе, шверцери, убице, криминалци сваке врсте. Ту не залази пристојан и породичан човек, ту он неће довести своју породицу на недељни ручак, неће доћи са својим пријатељима. Али, то што пристојан и породичан човек не залази у ту кафану, не спречава редовне госте те кафане да га покраду, оробе, убију, силују му ћерку. Зато пристојан и поштен човек мора по некад да зађе у ту кафану, да плати рекет, зеленашку камату, да затражи заштиту или да убије некога светећи се за недела према својој породици. Кад плаћа рекет, камату и тражи заштиту – то је кад излази на изборе; а кад крене да се свети – то је револуција.
*
Апсурдно је очекивати од примитивних и неписмених политичара и посланика да они се залажу и боре за културу и уметност. Зашто би то чинили за свог заклетог непријатеља? Просвећивање и продуховљавање народа директно је усмерено против недемократских и диктаторских власти.
Култура и уметност морају да се боре саме: за себе. И то пре свега и једино: делом. Када својим делом придобијете само једну душу за уметност, ви сте учинили више него читав буџет и сви закони о култури заједно.
*
Нису само културолошке и духовне девијације у питању када се установи да неко гради свој идентитет и духовни либидо на ономе што изводе као ''музику'' Цеца, Карлеуша, Бубамара, Северина, и тд., већ су то озбиљне и девијације сексуалне природе за свакога ко сматра да су горе побројане, и њима слични-е, секс симболи и нешто што се може ''доживети'' еротичним и сексуално интригантним. Да се разумемо, нема велике разлике у сексуалној девијацији између ''геј-параде'' и ''фолк-параде''. Осим, што међу овим педерима са ''геј-параде'' можете наћи неког писменог.
*
Реформе у Србији?!
То је операција при којој је пацијент умро због недостатка завоја али је имао ''луду срећу'' па ће га у књиге умрлих евидентирати по најбољим законима преписаним из ЕУ.
*
За националну књижевност погубнији је добро ситуирани средњи малограђански слој друштва - од свих лоших писаца и још лошије написаних књига!
*
Хтео сам писањем да променим политичку свест просечног српског гласача а онда сам схватио да је мој проблем нису они писмени, они који читају, већ они неписмени или полуписмени, до којих не могу допрети писаном речју. Другим речима, до оних које треба променити не треба допирати пером него тољагом.
*

ЧИТАЈ ОВДЕ ПРВИ ДЕО

СУВОПИЧАСТЕ МИСЛИ Игора Ђ.!

                                        

Пише: Игор Ђурић
ПРВИ ДЕО!


 Ко секс сматра само коитусом или његовим најважнијим делом, тај не зна ништа о томе и није осетио оно најбоље. Коитус је само нужно зло, убрзавање ствари за немаштовите сировине. Секс је игра, машта, непрестана промена, истраживање, увођење новог. Добро, то је некада и коитус, или-ти што би рекли: сношај. Сношај, сам по себи, представља и јесте вулгаризација секса. Машта од секса може учинити уметност. Чак и од порнографије. Само се треба играти.
*
Постоје жене које у себи имају искрене љубави за више мушкараца: истовремено. Постоје мушкарци који искрено желе много жена: истовремено. Има, и таквих жена. Али, нема мушкараца као што су прво поменуте жене! Мушкарци не мешају љубав и страст. Једино жене то искрено могу доживљавати заједно и уједно.
*
Паланка је неостварени град или село које је прерасло своје атарске опанке. Варош је остварена по себи и за себе, али је несхватљива граду, понајмање: малограђанима. Можда су варошани мали грађани и велики сељаци али само у великим градовима има сељачина и малограђана.
*
Што је више књига продао то је писац морао правити веће компромисе са својом литературом. Треба ли нагласити да су трули компромиси у питању?!
*
Мушки углавном не воле сувопичасте, као што женски не воле малојајасте. Жена без дупета је ко село без цркве. И, док је дупе код жене чисто физичка ствар, муда су код мушкарца више карактерна особина. Мудо, мушко има или нема: у глави. Доле могу бити као кликери а опет да се тај слови мудоњом. И: супротно! Руска пословица каже: „Навалио у курјаке а репина му псећа“.
ПС
Срби се у последње време слободно могу назвати „кликерашима“ – у сваком погледу.
*
Читајући ту књигу многе ствари нисам разумео. То је у мени пробудило сумњу да је књига можда добра?!
*
Толеранција, то је: кад саобраћаш само са истомишљеницима.
Нетолеранција је кад те силе да слушаш оно са чиме се не слажеш.
По мени, најважније људско право је могућност да будеш равнодушан. Важно је и да увек имаш могућност да избегнеш неистомишљенике. Требаш се увек борити да чујеш и радиш само оно што се теби свиђа и да никада не убеђујеш оне који са са тобом не слажу – како си у праву. Њих се треба клонити или, кад се то не може: уништити. Ма како, најбоље: игнорисањем.
*
Као што покварени сат два пута дневно показује тачно време, тако и човек за свога века уради само две праве ствари: роди се и умре!
*
Када бираш између своје вере и дететове вечере – онда избор није тежак и није твој!
*
- Како је било на прослави?
- Присуствовао сам веселијим сахранама.
*
Сваки од нас је остварени сперматозоид. То треба имати на уму кад размишљамо о људским величинама. Тумарали смо са милионима сабраће и ни сами не знамо како смо управо ми стигли до циља. Такозване људске величине су се слично оплодиле. Тумарали су у тами са милионима сличних и случајно налетели на право место. Случајно!!!
*
Чак се и хомосексуалци морају родити из хетеросексуалног односа.
*
Што имам мање цигара - то ми се више пуши.
*
Размишљања о вери: ја не верујем главом, сумњам душом а верујем путем симбола!!!
Овоме закључку припомаже ми властито а погрешно тумачење Јунга.
*
Као што мушко никада не треба да буде педер – тако свака жена макар једном у животу треба да буде лезбејка.
*
Некада су писци имали проблеме са критичарима а данас имају проблема са бројем „лајкова“.
*
Свакаквих будала има на овом фејсбуку. Али, има и дивних људи. Због ових других ја сам ту. То је као и животу, да би био у прилици да сретнеш правог човека мораш да се очешеш о стотину будала.
*
Паметна а лепа жена се мора трудити да изгледа како је глупа - уколико не жели да најбоље године свога живота проведе сама. Јер, лепота јој се може опростити и увек ће се наћи неко ко се исте неће уплашити. Лепоте и памети, међутим, заједно: сви се клоне и плаше. Пре свега плаше!!!
*
Видите, ја сам човек идеалиста. Кад већ није пронађен лек против рака и осталих тешких болести које убијају људе – за мене је највећи и најлепши изум човечанства: халтер који држи свилене чарапе на женским ногама. За мене је најмање испитан део наше планете онај део голе коже од чарапа до гаћица. За мене је шав на чарапама најбољи аутопут на свету, онај који води на најлепша места. Какви авиони и камиони, рачунари и терминали, то ме, бре, не интересује! Шта ћу? Така ми жица.
*
Човек је амбалажа за паковање гована. Углавном. По неки се роди и као уметник. Уметност избацује из себе да не би остала помешана са садржајем своје амбалаже.
*
Пут ка успеху не води дилемом: ко је непријатељ?; већ питањем: где је непријатељ?
*
Када те увреди онај кога волиш – то није увреда, то је: повреда!
*
И ја сам за то да се хомосексуалцима дозволи право да имају децу али само под условом да их сами, међу собом, у својим брачним заједницама: направе!!!
*
Не интересује ме да ли разумете или не, али морате примити к' знању:
БЕЗ ЕТИКЕ НЕМА ЕСТЕТИКЕ!!!
*
Оно што је за прост народ религија, то је за учене људе филозофија. Ретки генији утеху нађу у уметности.
*
Парадокс мушког рода: кад се родиш, једном дакле, изађеш из једног места, а онда се цео живот трудиш, док имаш снаге и мушкости, да се на одређени начин увек враћаш у то место.
*
Можда би смо се ми Срби боље понели у минулим ратовима да су нам противници у њима били часнији, то јест да су били бољи од нас. Овако, пошто смо сви мање више исти, и по добру, и по злу: према свецима и тропари.
*
Божанска течност и савршени нектар јесте сперма. Из ње настаје живот, из ничега постане живо биће које се рађа, развија и регенерише. Сперматозоид и јајна ћелија јесу савршенство генијалности природе, еволуције и Бога. Савршени механизми, паметнији и прецизнији од свих компјутера. Све справе које брзином светлости избацује индустрија нису ништа према генијалности оплодње: те справе могу све али не могу да роде ново биће из капи течности.
*
Прво тражиш: све или ништа!
На крају схватиш да је боље: ишта него ништа.
Прво је кад си млад. Друго: кад више ниси.
Између „све“ и „ништа“ срећан је онај који је уграбио „ишта“.
„Све“ је бесконачност.
„Ништа“ је ништавилост и нематеријалност.
„Ишта“ је духом осетљиво и материјално измерљиво.
„Све“ је сан.
„Ништа“ је смрт.
„Ишта“ је живот.
*
Мозак халапљивих тврдица је кучка у терању. Али: непрестаном терању. Халапљиве тврдице данас и код нас зову се контраверзни бизнисмени, али су ту политичари бирократе и остала трговачка боранија. Свакодневно, непрестано, њихов мозак заскачу керови незајажљивости, незаситости и похлепе.
*
Ја не пишем књиге. Ја само себи клешем надгробни споменик.
*
Људска глупост се најбоље доказује и види када се у мртвачком сандуку нађе заковано тело човека који је цео живот посветио стицању богатства.
*
Мишљење се може, и мора, променити и мењати пред новим сазнањима, искуствима и годинама на плећима. Оно што се не сме мењати јесте морални и етички приступ и став ма какво мишљење се износило.
*
Искуство је кад знаш али не можеш!
Неискусан може али не зна!
Некад искусан зна и може, али: неће!
По некад, неискусан може и зна, али: нема!
Само велики увек знају, могу, хоће и: имају. Само велики ''јебачи''!!!
*
Голотиња је исто што и искреност. Када смо голи онда је наше тело искрено. Је ли исто и са душом? Са бићем? Облачењем прикривамо истину. Духовном надоградњом стварамо лажну слику своје душе. Међутим, као што тело неогрнуто одећом дрхти од хладноће, тако и душа неогрнута духом дрхти од своје простоте.
*
Наш пут у Европу подсећа на човека који трчи око бандере у намери и покушају да га сам себи утера у дупе.
*
Он је човек који за свакога успе да пронађе неку ружну реч.
Свако жели да игра центарфора – на почетку. Селекција најбољима приушти ту привилегију, док друге, мање успешне, распореди на бековске позиције. Он је био човек који је од почетка хтео да буде бек, мрзећи у својој осредњости све испред себе, поготову центарфоре. Мрзео је и голмане. Највећу бол му причињава туђ успех. Своје неуспехе није болно преживљавао јер је био жилав. Међутим, туђ успех је увек за њега бивао нож директно заривен у срце.
*
Ако  хоћеш да будеш Робеспјер: мораш да шаљеш људе на гиљотину и да те на крају пошаљу тамо.
Ако хоћеш да будеш непознати сељак из Провансе потребно је само да се родиш и живиш животом масе.
Хиљаде обичних људи: војника, гренадира, сељака, умрло је насилно у време револуције а ми данас знамо имена тек неколицине. Као на филму: памте се имена само главних глумаца – никада статиста.
*
Храброст без сагледавања и схватања последица тога чина није вредна. Једина и вредна храброст је она коју човек испољава када је свестан свих последица: могућих и извесних.
Људи су најчешће храбри јер у подсвести мисле да их та храброст неће ништа коштати. Или: из лудости. Међутим, мало је оних који су истински храбри а када су стопроцентно сигурни да ће изгубити много или све.
*
Подметали су ми, оговарали ме и нападали за свашта – никад за оно што сам стварно учинио. Углавном: за оно што су они чинили. Ја сам, опет углавном, подметао, оговарао и нападао друге за оно што нисам знао или смео да урадим лично.
*
Мрзимо људе које, или, не познајемо уопште, или, познајемо одлично.
Волимо људе које познајемо површно и срећом упознамо прво њихове добре особине, или људе које дуго познајемо.
Што волимо неке жене??? – то најчешће никада не сазнамо.
*
Кад вам се догоди нешто лепо, врло опрезно треба изаћи са тиме пред људе – исти не воле да се другима догађају лепе ствари и због тога ће вам многи од њих постати непријатељи. Са друге стране, људи воле да се другима дешавају лоши догађаји, па самим тим, ако имате несрећу да вам се деси нешто ружно: слободно разгласите – јавиће вам се пуно ''пријатеља''.
*
Када се, најзад, сами суочите са великим проблемом, сетите се свих бесмислених речи које сте изговорили, реда ради, а у жељи да утешите и саветујете друге - можда вам и помогну.
*

II део - СУВОПИЧАСТЕ МИСЛИ Игора Ђ.!


©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a