СРБИЈА: РИЈАЛИТИ КОЛОНИЈА!

  

Пише: Игор Ђурић

„Још 1836, кнез Милош, да би сачувао земљу сељаку, прописао је, да се сељаку не може продати за дуг кућа, баштина, два вола и крава. То је било окућје сељаково, обезбеђено од његових поверилаца“.

Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, стр. 180

*

Нећу брзе пруге, ауто-путеве за Тирану, незаустављиви напредак! Нећу! Желим спор, тих и миран живот, притом и скроман да могу да уживам у ситницама. Нећу аутопутеве: хоћу њиве и ливаде, хоћу вароши и мале градове!

Поготово нећу „напредак“ који се дешава у Србији: одрицање од националног и полног идентитета, презадуживање државе и грађана, отимање територије, бесмислени и антихумани закони и пројекти, робовски положај људи у односу на капиталисте и политичаре!

Не желим туђу индустрију – хоћу своју пољопривреду, здраво воће и поврће, аутохтоне сорте житарица и домаћа грла стоке, пуне ливаде и пашњаке, живину што кљуца по обору.

Нећу стране капиталисте и колонизаторе! Ми сами треба да одлучујемо како ћемо живети, колико ћемо радити и у којем правцу ћемо се развијати.

Ми треба да чувамо своју природу и наша природна богатства!

Ми Срби хоћемо и желимо да живимо споро, да радимо онолико колико нама треба а не колико треба капиталистима.

Нећу ЛГБТ идеологију – хоћу нормалну породицу!

Нећу да нашу децу у вртићима и школама трују болесним идејама разне психолошкиње из невладиних и владиних организација, које их окрећу против властитог пола и породице! Нећу да се нашој деци омогућава да промене пол још као малолетници, да им дају хормоне, да гуше у школама њихову природну сексуалност, да их уче како су им родитељи највећи непријатељи и крвници!

Нећу да ме лажу о климатским променама и да ми говоре нешто о чему је наш Милутин Миланковић већ све рекао и написао. Нећу да убијам краве зато што прде, да уништавам свиње а да нису болесне (а да ми после доводе генетски модификоване сорте из иностранства)!

Не дам им наше рудно богатство! Не треба ми њихова рудна рента која је, успут, иста као у Нигеру који се побунио (а ми се, ето, не бунимо). Српски народ је у средњем веку доводио рударе из других земаља да ваде руде у Србији а ми сада дајемо своје руднике колонизаторима за бедну рудну ренту. Своје злато купујемо од Кинеза. Ускоро ћемо свој угаљ, своју воду, своју струју да плаћамо странцима!

Србија је колонија али се у њој не пљачкају само природни ресурси, Србија је колонија у којој се уништавају и људски ресурси. У Срба се убија достојанство и нада, терају се да погну леђа или да оду! Разоружавају нас да би против ненаоружаних домородаца колонизатори лакше ратовали!

Правимо од војске сваштарницу (попут Украјинаца) и притом се задужујемо више него можемо да поднесемо. Па тако, имамо против-авионске системе кратког домета из Француске, средњег домета (фронтовске) из Русије а оне мало јаче из Кине. Све то у јединствени радарски систем не може да повеже ни Господ Бог. О сервисирању да и не говорим. Притом, свако оружје које се купи у иностранству направљено је тако да се тешко може употребити против земље из које је купљено. Што због програмираних чипова, што због резервних делова и муниције. Пилоти су нам обучени за руске авионе а купујемо француске (три пута скупље а исте). Пешадијско наоружање нам је као новогодишња јелка. Свака јединица има различито. Теренци су нам амерички, борбена возила руска, хеликоптери: руски, немачки, француски, амерички, питај бога чији још?! Због чега ово пишем, чини се ван контекста? Па то је доказ да купујемо оружје не према некој стратегији и цени већ према ономе како нас ко притисне и нареди.

И како се Срби боре против свих ових аномалија, колонизатора и њихових помагача?!

Има већ неко дуже време, од маја месеца, како је прозападна опозиција присвојила народне протесте (и тако их осудила на неуспех), пре свега у Београду, користећи катастрофе које су задесиле српско друштво. И ту ништа осим морала није спорно, исто онолико колико је нелогично тражити морал у садашњој српској политици. А морал је једино што је важно и у политици, и у животу, и код појединца, и у друштву!

Идол већине садашњих прозападних политичара, Зоран Ђинђић, својевремено је рекао: „Коме је до морала нека иде у у цркву“.

Добар део ових што сада демонстрирају и није за цркву и да се они шта питају најрађе би укинули исту.

Али, нису ни они баш незналице па су се досетили оригиналне идеје да траже ослобађање медија у Србији, успут и МУП и БИА-у ако може да присвоје. У ствари, нису они баш за „ослобађање“ медија, више су да их ставе под своју контролу, али то је нека друга прича.

Моралну, са нагласком на материјалну, подршку они за тај свој наум траже у амбасадама држава у којима одавно нема слободе, ни медија, ни грађана, где влада немилосрдна цензура, где је забрањено другачије мишљење од официјелног, где се забрањују медији, вербални деликт је поново на снази, где је могуће да председник најмоћније државе на свету буде цензурисан, избрисан, укинут и ухапшен.

Проевропска опозиција тражи помоћ за „ослобађање“ медија у Србији од оних који су угушили слободну мисао у својим  земљама и широм света, где не постоји друга страна мишљења, где су противници немилосрдно подвргнути силама које поседује држава. Они траже помоћ од оних на чијим медијима свашта можете чути о политичким противницима, против Руса, Срба, Кинеза, Иранаца, али се не може чути ни једна реч против владајуће лево-либералне-ЛГБТ идеологије. Они траже помоћ за „ослобађање“ медија у Србији од оних који су одавно своје медије ујармили искључиво за пропагандне сврхе и неконвеционалне ратове.

Прозападна опозиција узима помоћ за „ослобађање“ српских медија од оних који хапсе Трампа, вређају Путина, лажу грађане о епидемијама и климатским променама, држе у оковима Асанжа и подржавају фашизам у Украјини те бандитизам на Косову и Метохији. Траже од оних који су медијски сатанизовали Србе у служби НАТО варваризма.

Демонстранти, елем, траже укидање ријалитија али се не буне против проамеричке уређивачке политике тих истих медија. Неке дневне новине, које нису таблоид, нападају само због проруских ставова. Вође демонстранта су углавном за увођење санкција Русији и улазак Србије у НАТО. Косово их ич не интересује. Тај који то пропагира мрзи Србе, то је бар јасно.

Замислите траже укидање националних фреквенција неким телевизијама због политичке пристрасности и необјективности а то чине уз помоћ Н1 и НовеС које су оличење политичке пристрасности и необјективности али и анти-српских ставова.

Најважније је следеће: и насиље, и медији, и власт, и опозиција, у Србији јесу ПОСЛЕДИЦЕ а не УЗРОЦИ нашег пропадања!

Узроке најпре треба тражити у потпуном урушавању система вредности а кривци за то су једни исти људи који деценијама трују и уништавају све чега се дохвате, бавећи се политиком, стварајући од државе партијски плен (јер Србија је одавно партијска држава) где није важно ко си и шта си, какве си школе завршио и колико си стручан, где поштење и морал нико и не помиње – већ је важно којој партији припадаш. Задатак свих тих партија, мање више, суштина њиховог постојања и циљ, јесте урушавање српског суверенитета и идентитета (на овај или онај начин, левом или десном страном, може и центром), уништавање српске привреде и пољопривреде, распродаја наших природних и људских ресурса, уништавање културе и образовања – а све то за рачун оних који контролишу политички живот у Србији: сила са запада!

Дакле, ријалити није крив због пада културних вредности већ је уништавање културних вредности довело до тога да пола нације гледа ријалитије!

Између ријалитија против којих су устали и неоколонијализма који пропагирају њихове телевизије нема моралних и вредносних разлика. Најзад, боље је гледати полуголу старлету како лупета глупости него гледати америчког амбасадора како издаје наређења и цео народ сматра идиотима.

У исто време док се распарчава ЕПС и спрема његово преузимање од страног капитала, док се јавна предузећа спремају за приватизацију и продају: ниједног човека није било на улици да протестује због тога. Сваке недеље хиљаде демонстраната протестује против програмске шеме приватних телевизија али их је брига како све телевизије у Србији извештавају о томе шта се стварно догађа на Косову и Метохији. Косово и Метохија су под окупацијом а они хоће да „ослобађају“ телевизије, БИА-у и МУП. Са друге стране, не дирају власт у вези француско-немачког споразума који би требало да удари глогов колац српској држави на Косову! Држава срља у дужничко ропство, већ није у стању да сервисира кредите него се наново задужује уз папрене камате и још папреније политичке услове а господа из проевропске опозиције би да смењују РЕМ! Државом управљају амбасадори, овом земљом владају ММФ, Светска банка и Блек рок као продужене руке Давоса а опозиција у Србији сматра да је највећи проблем Србије нека плавуша без мозга са тамо неке телевизије?!

Прави левичари, каквим се представљају, и они и други левичари у Србији, баш ако их и не занима Косово, требало би да демонстрирају због поскупљења, инфлације, пада животног стандарда, лошег положаја запослених у Србији, због намере да се распродају јавна предузећа и природна богатства, због урушених институција и најскупље хране, горива и осталог. Не! Они би да укину јутарњи програм и замене га својим.

Шта је суштина: исти им је газда! Знате, сви они заједно стоје сатима у истом реду, негде око 4. јула, да буду примљени и буду виђени.

А протест против насиља?!

Кога то више интересује и ко то више помиње!?

Све је било и остало: гола политика и медијска манипулација!

Све је само жеља да неке партије замене друге, да неки људи дођу на места других људи!

Уосталом, мало тога нам је остало од државе да би бринули о њој. О томе нека брину они који заиста одлучују. Нама је довољна и ова виртуелна Србија, додуше, једино нам је она и преостала.

Отворено и поштено: Србији је подједнако велики проблем и власт и опозиција. Највећи проблем је народ! Јутарњи програм је, како рекох, потреба и последица а не узрок и наметнутост. И уопште није важно ко га емитује: ПИНК или Н1. У држави где се глас продаје за литар уља и килограм шећера а не реагује се када се предаје и продаје део територије или природно богатство - тешко да неки нови медији могу ишта да поправе на боље!

ВРАТИ МИ МОЈЕ ТОРБЕ!

 Пише: Игор Ђурић

Данас ћу вам нешто мало рећи о својим школским и студентским торбама. Докон сам, па ето и јариће крстим.

Свако време је имало своје ташне. Не сећам се тачно са којом сам торбом кренуо у школу, у први разред, (иначе се слабо сећам тог периода) али је то било време када су се торбе, књиге и прибор наслеђивали од старије браће, рођака па чак и од комшија. Што да се лажемо: и не само то! Узимали смо обућу и гардеробу, све оно што други прерасту а ми млађи за то стасамо. И, у таквим ситуацијама не би било срећнијих од нас.

Тако сам и ја, вероватно, своје прве школске кораке проходао носећи торбу (ташну) неког од старијих. Заиста се не сећам да ли је било какве куповине пре. Ја чак нисам знао ни где идем тога првога дана школе: брат ме одвео и оставио. И требало ми је доста времена да схватим шта ме је снашло.

Касније сам, тога се већ сећам, носио очеву торбу за документа (службеничку, карактеристичну за то време и службенике средњег ранга), ону што се носила под мишком, била је од некога скаја, са патент затварачем на средини. Још од времена када ју је отац користио, на њеном дну је било много мрља од мастила, мастиљавих оловки, индига и дувана. Та торба је била проста и непрактична. У унутрашњости није имала никаквих преграда, осим једне споља, а за ношење је била лоша јер си морао да је стално држиш у рукама. Додуше, била је добра када си хтео да њоме некога гађаш. Није била лоша и да се на њу седне.

Средња школа је већ нешто друго. Моја браћа и старије генерације су носили такозване корице. То су заиста биле корице, од коже, платна, скаја или картона, у које су се метале углавном свеске и ретко када књиге. Оне су биле малог капацитета и носиле су се такође у руци или под мишком. Биле су добре, такође, када треба негде да се седне, да их ставиш под дупе, да не назебеш. Те корице се нису могле затварати (осим ретких модела) и биле су непрактичне и по лошем времену бескорисне. Али су представљале статусни симбол: то је значило да си гимназијалац.

Када сам ја кренуо у средњу школу, корице су се и даље користиле али у мањој мери. У моду су тада ушле војниче торбе, оне просте, од платна, сиво-маслинасте боје, са два дугмета, а које је војска користила за ношење хране, кад иде на купање и када крене на одсуство. Користиле су се пре свега јер су биле бесплатне и свима доступне јер није било војника да није донео кући макар једну такву. Поред тога, биле су и део комплета опреме коју су дужили резервисти: дакле скоро сви пунолетни грађани. Била је то практична торба, једноставна, али је кубурила са капацитетом: није у њој могло стати бог зна шта. А, нисмо ни ми тада ни носили нешто много књига и свесака.

Они мало боље опремљени су носили борбене ранчеве ЈНА (он је могао да се прилагоди да се носи на рамену или на леђима), неки су књиге држали у торбама за гас-маске, а најбоље опремљени (као ја) носили су кожне официрске торбе. Такве су носили и шумари. Али, то су биле официрске торбе старијега типа. Оне су биле од чисте коже, веће и са много преграда за свеске, књиге и оловке. Официрске торбе новијега типа, којих је било мање, биле су од скаја, имале су и оне доста преграда али су биле знатно мање и за књиге непрактичне.

Ја сам много волео моју официрску торбу. У њој сам носио не само школске ствари пошто сам је користио и ван школе држећи у њој своје тадашње рукописе, књиге, стрипове, порно часописе, роковник са адресама и бројевима телефона, нож и цигарете. У другој, већој торби (црна, пумина) сам носио фото-апарате, објективе и друге ситнице.

Ту исту официрску торбу сам понео и на студије, у Београд. Тамо нисам успео јер сам уместо уџбеника из пољопривредне струке у њој држао, опет, рукописе, песме, адресаре, књижевне часописе, разне петиције, поништене пантљичаре за градски превоз, неискоришћене куртоне, полупразне пљоске и још празније новчанике. После повратка са студија ту сам торбу дао млађем рођаку који је баш тада кретао у гимназију.

Данас, гледам, деца у основној школи носе огромне ранчеве, повијају се под њиховим теретом. Средњошколци и студенти носе скупе и фирмиране торбе и ранчеве из којих вире каблови за слушалице и пуњачи телефона. Носе још и торбе за лаптопове. А ја знам неке људе који су успели у животу, постали су доктори наука и врхунски стручњаци у разним областима а који су основну и средњу школу завршили у опанцима и носећи само једну свеску и то заденуту у панталоне, изнад дупета.

ПС

Сада имам неколико врло квалитетних и скупих торби, носим их понекад, али шта вреди када сви моји рукописи могу стати у џеп, на УСБ и флеш меморију, а фото-апарат, књиге, стрипове, порно слике, именик са адресама и бројевима телефона - све то имам у телефону. Чак сам и нож заменио швајцарском бритвицом: шта ће ми нож, који мој, кад ни од корова не можеш наћи доброг, старог Шиптара да се покрљаш са њиме.

ТРГОВИШТЕ - ПЕТРОВДАН

                               

      Пише: Игор Ђурић                  

Источани су поливалентне личности, уједно су горштаци-планинци и равничари-земљоделници, пастири и ратари, шутирају подједнако добро десном и левом ногом.

Кад прођеш Беле воде и попнеш се на брдо изнад Трговишта, прво што треба да урадиш (и што свако добронамеран одвајкада ради) јесте да опалиш два метка у ваздух. Пушком или пиштољем – то није важно. Стари је то обичај. На тај начин обавештаваш околину да си пријатељ и да долазиш са добрим намерама. Разбојници и 'ајдуци се не најављују пред долазак. А, зна се који су...

Трговиште је место мира: ту се некада трговало. Одржавали су се вашари и сајмови на којима није било места за сецикесе и разбојнике. Отуд овај обичај. Отуд и још од некуд, и још од некога, кога не желимо овде да помињемо а ко је такође био опасност и од кога су источки горштаци зазирали (...зна се који су...). А није звер већ су људи. Трговиште!!! Ту смо вероватно трговали са људима, оним преко планине, са друге стране. Трговиште је, може бити, негде на пола пута! Раван плато и пуно воде идеално је место за вашариште. Трговало се сигурно ту. Стоком и прерађевинама млечним. Алатом. Дочим, кад се престало трговати: то не знамо.

После тих пуцњева, видиш у даљини како се из уских и малих бачијских врата помаљају прилике у шамијама и шајкачама да виде и дочекају придошлицу. Оне са марамама бришу руке о кецеље и погурено гледају у даљину, док они са шајкачама прислоњени о неки дирек увијају дуван. Врата чамових бачија су мала из више разлога а највише безбедоносних: лакше се одбранити од душманина који се мора сагнути пре него што уђе (...а зна се који су...) а и од медведа који уопште ту не може да прође.

Трговиште је богато водом. Вероватно је зато и одабрано да буде насеобина планинаца. Има и пашњака, али је вода најважнија. Кладенци су пуни и у најтоплијим данима лета а на Белим водама вода извире и истиче без престанка. Планина без воде тешка је робија за горштаке. А наша се планина звала Мокра гора (на различитим местима различито је пишу, мени је правилније да се гора пише малим словом). Само Трговиште је једна велика удолина на чијим ободима су саграђене бачије. Налази се на прелазу букове у зимзелену шуму. 

Трговиште је специфично, поред пуних кладенаца и изворишта са друге стране брда на Белим Водама, и по чувеном игралишту, ваљда једином месту где је могао да се игра фудбал у том делу Мокре горе. Терен је био сличних димензија као права фудбалска игралишта, само што је на околним брдима-трибинама, која су се надвијала над њиме, могло да стане много више гледалаца него на највећем стадиону на свету. Био је додуше проблем кад лопта оде низ поток јер је тада требало трчати за њом и читав километар док се стигне.

Док све није пропало, нашом заслугом, свака виђенија источка породица је имала своју бачију у планини, излазила је горе у пролеће са стоком а силазила у јесен са пуним чабрицама. Касније је тај вид привређивања скоро замро и само је неколико породица истрајавало у том послу. На крају, више из навике него из потребе или користи. Постојали су и конаци нешто ниже, у међузони, на Ливадама, и по неко би ту презимио са стоком уколико би спремио доста сена у току лета. Ливаде, како им и сам назив каже су обиловале травом уколико није била сушна година. Преко Крне, кроз Ивета, па поред Ђурђеве бачије могло се у Трговиште. То је пут преко Скокова. Ишло се и на Пљосну преко Стреочких бачија.

Волео сам планину. Већина Источана воли планину. Нешто исконско  утиснуто у кодове наших гена вуче нас стално уз брдо, међу букве и јеле, уз простране пашњаке и низ језовите вртаче. Нешто је у нама планинско доминантно. Наравно, да смо се спуштали са планине јер смо се на њу стално пењали не би ли преживели, било како. Или бежанијом, или сакупљањем хране.

Највише се ишло у планину, уколико ниси горе са стоком, у време Петрова дана (Петровдан). То је планински празник. У очи тога дана палила би се ватра у Трговишту, играли би око ње, певали и пуцали. Домаћини би клали јагње, као жртву, да их Бог заштити од зла. Било је много опасности по њихово добро, од лопова (...зна се који су...), звери и друге муке. Највећи душманин горштачки је: гром. Кад се нађеш за стоком негде у планини а почне да грми тада ти остаје једино да се молиш Богу јер друге заштите немаш. Од вука се и можеш одбранити, зато храниш великог пса који ти помаже, од грома нема помоћи.

Планинке (бачице, домаћице) највише се обрадују шећеру и кафи - као дару. Евентуално и којем ружином ратлуку. Отићи некоме у планину, у госте, празних руку: некултурно је. Осим ако ниси путник намерник а таквих је у последње време било мало. Планинац није жељан кајмака, млека и меса, он је жељан онога чега нема и до чега се тешко долази у планини, рецимо: ракије, или дувана, или кафе, или чоколаде. О пиву већ да не причам, кабасто за ношење у редукованом планинском пртљагу, пиво је представљало врхунац ужитка и вредан поклон. Некада није било лименки већ флаша које си морао да носиш и враћаш их а требало је препешачити неколико сати до планине, уз брдо.

Као гост, у бачији, на планини, човек би био почашћен хладним зашећереним млеком (узме се снег из покривеног смета па се на њега сипа млеко и шећер и то се размути кашиком), кајмаком, сиром, грушавином (кукурузна проја се потопи у вруће млеко и кајмак). Све је то јака храна. И ми смо знали да треба да се причувамо. Ко није знао, ни то није било толико страшно – више је бивало досадно. 

Ракија се точила на капи, ње је увек фалило горштацима, осим ако ти као гост ниси понео па частиш. Дуго је лето, већина планинаца (као уосталом и већина Срба) воли да потегне а ракије није могло да се донесе у великим количинама (ко ће да је тегли одоздо?!), па су виспрене бачице чувале и скривале „ватрену воду“ и износиле је само у специјалним приликама. А није да и оне нису волеле коју чашу мученице.

И дуван је био на цени. Докле год си имао цигарете и њима нуткао домаћина - драг си гост био. Ко је био у прилици оставио би домаћину кутију цигарета и то се сматрало великим „миловањем“ („помиловао ме са цигарама“).

Кад су се касније појавили транзистори и батеријске лампе - и батерије су биле на цени. Не да их доносиш, него да их оставиш полупразне у повратку, јер теби више не требају, идеш у цивилизацију. Транзистор се у планини, код горштака, палио само у осам увече, кад се све намири около, и то да се чују вести и одмах се после тога гасио. Све се то чинило да би батерије трајале дуже.

Међу виђеније поклоне се бројала и муниција (разних калибара), упаљачи и по који фотографски снимак.

ЕВРОПА ИЛИ БАЛКАН?!

                    

                  Пише: Игор Ђурић        

„На Балкану се никад ништа није могло лепим. Чак и кад се златом начне писати, писање се говнима запечатити мора“.                                     

Борислав Пекић

*

Питао неки човек Хајдук Вељка 1813-те године „како мисли разбити јаничаре Капетан Паше који се креће према њему и Неготину, кад их има много више и боље су наоружани?“, а овај му одговорио:„Е, како? извешћу моје солдате и бећаре преда њи, па ћу им јебати матер“. 

Ствари, дакле, могу бити једноставне и просте ако смо заиста вољни да их завршавамо. Све може стати у задње две речи Хајдук Вељкове, само ако се реши. Трпи се, трпи, па се једног дана лепо изађе преда њи и... Само прво треба раскрстити са собом и са оним што се носи међу ногама. Треба бити спреман да се више жртвујеш (ако треба) од својих душмана. Ту је решење: у решености и издржљивости по сваку цену. А цене нема. Кад се изађе онда нема назад: у победу или пропаст. Зато, кад се смогадне и реши, треба изаћи пред наше непријатеље и јебати им мајку.

А ми, фала драгом Господу, никада оскудевали у непријатељима нисмо. Пријатеља смо слабо запатили ал' душмана: на све стране. Куд се год окренеш неко те вреба камом или кубуром. Тако нам окружење: спољашње и унутрашње. Јер ми смо окружени и изнутра. И споља. Е баш у вези те спољашње опкољености често се чује флоскула од стране наших политичара (наши су немамо куд а немамо ни друге, ни боље) који су махом необразовани (осим што имају формалне дипломе) а онда и од такозваних „јавних личности“ (које су још необразованије), елем: да је Србија одувек била део Европе, да је и сада у Европи и да то само треба да се формално потврди кроз пријем у ЕУ.

Прво, треба разјаснити шта већина тих микроба подразумева под појмом Европа?! Наравно, врло приземно и са анималним мотивима они под тим појмом подразумевају  државно-политичко устројство земаља западне Европе у задњих два-три века и при томе мисле углавном само на те најбогатије државе на западу континента. Не!, иако су данас Румунија и Бугарска формално (јер економски нити јесу, нити ће бити) пуноправни чланови те коалиције држава, ти лакомислећи  Срби, те државе ни данас не подразумевају под појмом Европа. Европа се географски простире и до Москве преко Кијева и Минска - па опет та весела дружина не мисли да је то Европа и не мисле да смо ми одвајкада били део те Европе. За њих је Европа само пуно корито, шопинг центри и јефтини наркотици, а не никако културолошки и историјски обрасци - ето то је најприближнија дефиниција.

Ако ћемо право, а хоћемо јер смо поштени и паметни људи, у смислу горе наведених одредница: Србија никада није била део те и такве Европе. Били смо и бићемо део Балкана који се једним краком ослања на Азију а другим краком на Европу. По духу, историји и традицији, по генетском коду наше народне свести ми припадамо Византијском културном темељу који је био напреднији и цивилизованији у односу на оно што се подразумева под западно-европским културним темељима. По верском, расном и духовном статусу ми смо Словени и Православци па смо као такви природно окренути у својој припадности према трећем Јерусалиму: Москви. Наравно, историјски, и према Константинопољу. Али никад према Риму. Нама је ближа класична грчка култура или широка руска душевност од хладног рационализма реформаторске Европе Лутера и Еразма, или потуљеног католицизма папских доминиона.

Те и такве, данашње или негдање, западне Европе ми никада ни историјски, ни географски, ни политички, ни религијски, ни културни део нисмо били. И кад год смо то покушавали грдно би пострадали. Од одбране хришћанства пред најездама азијата, преко Првог светског рата када смо изгубили сваку другу мушку главу и Другог светског рата када смо изгубили национални идентитет, државу и ратну победу а добили холокауст и Јасеновац - ми смо од Европе добијали само зло. 

Тако нас је у тим задњим светским ратовима један део Европе (Енглеска и Француска) терао да ратујемо против другог дела Европе (Италија и Немачка) а сви су нас терали да идемо против Русије а комунисти из Русије су нас терали да идемо против свих. Савезници Немаца Хрвати су извршили геноцид над Србима а наши савезници Енглези су Србе на крају бомбардовали и бацили у чељусти комунизма. А на Загреб није пала ни једна бомба у току тога рата: ни Немачка, нити савезничка а понајмање комунистичка. Јесмо ли тада били део Европе? И које? Оне фашистичке или оне савезничке?

Ја не видим разлог зашто треба да се срамимо због балканске припадности?! Мудри Пекић је с' правом говорио да је Балкан колевка свих релевантних европских цивилизација. Зашто би неко требало да се осећа нижом врстом ако није са поднебља западне Европе?! Рећи да смо кроз историју или духовно ми одвајкада били део Европе није никаква нарочита привилегија или доказ наше припадности цивилизацији на уштрб варварства. Пре би се закључило да је то отежавајућа околност. Јер, и ту где јесмо, и такви какви јесмо, ми се не разликујемо цивилизацијски и културолошки од било којег европског народа (опет се вратисмо на исто, али није исто) или азијског (осим по боји коже, не мислите ваљда на то ви „Европјеци“?!). 

Имамо добре и лоше стране националног бића. У многим стварима смо бољи од западно-европејаца, у исто тако много ствари смо гори од њих - у просеку смо ту негде. Ми смо такви какви јесмо и никакво самодекларисање нас неће учинити паметнијим, бољим, вреднијим и богатијим него што јесмо и бићемо. Индустријска развијеност је нешто друго и то нема везе са цивилизацијском припадношћу. Разликујемо се и бројчано, и територијално. Али, свет је постао глобално село а ми глобални сељаци тако да простота малограђанштине није различита у кругу двојке, у кругу око Ајфеловог торња или у кругу око Аја Софије - па му дође на исто.

И шта је заиста Европа? Колико је она укорењена у свести људи? Колико је она заиста духовно утемељена творевина? Колико је укорењена у свести људи као историјски факт? Можда потврду да је то мртворођенче и једна бирократска творевина треба тражити у факту да нико није махнуо нити једном заставом Европске уније на првенству Европе у фудбалу. Не! Сви су инсистирали на својим националним обележјима и тукли се међусобно у ту част.  ЕУ не може копирати САД јер државе САД нису националне државе. Само мало нерасположенији бирачи и ето краја ЕУ. О неком оружаном сукобу унутар уније не вреди ни трошити речи: за тили час би се пронашли стари ровови на Мажино линији. 

Ствари су просте, макар како их је Вељко из Крајине схватао: или треба стати испред њих са свим што следује или спремити дупе за колац. Али паламудити о томе како смо једно те исто: е, то код мене не пролази. Нисмо и никада нећемо бити исто. Кад смо једно (а како неки тврде) што навијамо за Нолета а не за Надала кад играју један против другог?

ЧИТАЈ ОВДЕ: МЕТАФИЗИЧКИ ИСЦРПЉЕНО ТЛО ЗАПАДА

ПРИГОЖИН ПРОТИВ ПУТИНА!

 

Ко с ђаволом тикве сади – о главу му се разбијају!

Историја се понавља.

Руси и Срби су толико слични једни другима баш по томе што ни један трагичан и важан историјски догађај не могу да прођу без издаје и издајника.

У јеку украјинске офанзиве, која је узгред била пред крахом, Пригожин, оснивач и командант приватне војне компаније Вагнер, оне исте која је ослободила Бахмут, подигао је јединицу из кампова (говори се о цифри од 25.000 људи), запосео је положаје по неким градовима (Ростов на Дону) и важним објектима и позицијама, тражећи смене Шојгуа и Герасимова, министра војног и начелника генералштаба, због наводне неспособности и корупције.

Фактички: то је покушај државног удара!

Председник Путин је у свом обраћању то назвао актом издаје и поручио да ће се према побуњеницима односити као према издајицама.

А, није да је грешка само до Пригожина. Оно што се у једном тренутку учинило корисним: да се плаћеници боре уместо регуларне војске (притом је међу њима био приличан број робијаша који су се на тај начин борили за амнестију) у међувремену се показало као грешка и сада се обија о главу руском руководству и руском народу.

Сада тај Пригожин тврди, поред осталог, како Шојгу и Герасимов лажу Путина о правом стању на фронту, о броју мртвих и рањених руских војника и официра, о степену опремљености и попуњености јединица и да су корумпирани (они и многи други).

Вероватно у свему томе има и неке истине, као што је тачно да се то могло Путину пренети и на неки други начин а не војном побуном, те да је овакав поступак ништа друго до чин издаје.

Најважнија чињеница ове приче и највећа одговорност прозваних лежи у томе да се није смела наоружавати, омасовити и опремити моћним системима приватна војска састављена од плаћеника и паса рата, коју после тога више нису могли да контролишу!

Ту погрешну одлуку су, могуће је, искористиле америчке и енглеске специјалне службе, ушле су свим расположивим средствима и ето проблема сличног оном из 1917. године. Побунила се једна респектабилна јединица, популарна у народу, идеолошки и патриотски неоптерећена јер је по својој природи плаћеничка и ратује за онога ко да више, сада покушава да изврши државни удар и прети да својим поступцима угрози стање на фронту, да уруши морал код руских војника и то баш у тренутку када се води битка за све или ништа!

Ово, дакле, може бити рад страних обавештајних служби, али је пре свега грешка војних, обавештајних и политичких структура у Русији (и то не прва већ једна у низу, тако да је Пригожин делимично у праву што се тиче тврдње о неспособности). Током претходних месеци, поготово у периоду битке за Бахмут, било је очигледно да се тај Пригожин не може држати под контролом, да је својим изјавама правио велику политичку и обавештајну штету и да има политичких амбиција. Чини се, према његовом понашању, као да је умислио да он треба да замени Путина!

Са друге стране, добар део генерала (о томе је Путин говорио пре неколико дана, дакле, свестан је и он тога) заиста није дорастао ситуацији (стари бирократски апарат, који је спор, хром, неефикасан и корумпиран), што се огледало у разним ситуацијама када нису били у стању да предвиде и спрече разне украјинске акције. Тада је Путин рекао да се истичу неки нови официри који ће преузети и ефикасно управљати армијом.

Тешка ситуација за руски народ и председника Путина. За цео слободољубиви свет чије су очи упрте у руску победу и ослобођење света од америчке хегемоније и неолибералног фашизма. Сада је време да се покаже јединство руског народа и морал војске на фронту и у позадини, а, и, уједно да се жестоко удари по побуњеницима и да се примерено казне издајници.

Русија због овога неће изгубити рат и пропасти неће, али ће јој ова ситуација умногоме искомпликовати целокупно стање, може доћи до великих проблема и бројних жртава.

Пратећи Телеграм канале, и то оних људи који су доказани руски родољуби, попут Јурија Подољаке, примећујем уздржаност и прећутну сагласност по питању Пригожинових захтева. Он предлаже да наведени, Шојгу и Герасимов, дају оставке а да се Пригожин повуче. Људи попут Јурија су добро упућени у реално стање на фронту, и у држави, и чини ми се као да и они сматрају да Шојгу и Герасимов лоше раде свој посао.

Наравно, треба бити опрезан са таквим закључцима, јер људи често не виде ширу слику рата (стратешку) а то понекад створи утисак да на тактичком плану, на самом фронту, ствари не иду како би требало. Русија је огромна земља и треба бринути о њеној безбедности на сваком њеном педљу, чак и ван њених граница: глобално! Треба водити рачуна о међународним односима, о индустријским и економским капацитетима, о стратешким залихама и резервама, о неколико корака унапред. Шира (целокупна) слика целог проблема често игнорише логичне закључке и логична решења на терену.

Како год, штета је направљена и сада се само поставља питање како да се сведе на најмању могућу, како да се управља штетом. Крв је већ пала, већ пуца Рус на Руса на територији Русије. Непријатељи Руса и Срба се сада сеире. Други ће се, пак, сетити Стаљина. И то с правом!

Сазревање у Богу! Генеза и еволуција!

  Пише: Игор Ђурић

Сујеверје, ишло је, код Исаковича, уз слатко православље.

Милош Црњански, Сеобе

*

Били смо деца комунизма. У школи су нас учили да Бог не постоји, не пружајући нам притом никакве доказе за ту тврдњу. Мада, ми и нисмо тражили да нам се доказује. Веровали смо на реч. Довољно је било да чујемо да је религија опијум за масе и ми пионири нашега реона безусловно смо прихватали непостојање Бога.

Једном сам рекао мојој баби, вративши се из школе, да Бог не постоји и добио преко носа, жестоко. Баба је схватала како се најделотворније ваља борити против атеизма и комунистичке индоктринације.

Иначе, у том времену комунизма распространила се и до дана данашњег задржала навика да се Бог у Срба обилато псује. Руку на срце, Срби псују све оно што им је најближе срцу (мајку, дете, жито, све свеце и све по списку) па тако и псовање Бога покушавам објаснити тиме да су Срби толико привржени Богу, да су са Њим: на Ти. Исти је однос Срба и према свештеницима: стално их грде и опањкавају али не могу без њих!

Ми Срби кроз нашу историју често идемо из крајности у крајност. Како смо ономад највише и најискреније од свих народа на просторима Балкана прихватили комунизам, тако и после тога, до дана данашњег, вери и Богу прилазимо као да је то искључиво и ексклузивно наше право. Тако добар део нас сматра да се боље разуме у догму и литургију и од самог Патријарха, да све знамо и спремни смо да пребацимо свакоме ко не живи макар животом пустињака у пећини и не стоји на једној нози неколико деценија. Највише замерамо једни другима што не постимо хиландарски, чак свештеницима и владикама пребацујемо недоследност и верску непринципијелност.

Поред свега тога, са друге стране, рецидиви комунизма су и даље снажни, тако да део Срба и данас сматра да је једини исправан пут атеизам, богохуљење и напади на цркву.

Та иста, поменута, баба ме је крстила, кријући то од свога сина а мога оца, кад сам имао 4-5 година. После крштења (биле су присутне још моја мајка и кума) свештеник ми је после чинодејствовања дао дрвени крстић. Ишао сам по комшилуку и свима говорио како имам Бога у џепу, мислећи на тај крстић. Отац се претварао да не чује. Ја сам мислио да већ имам Бога код себе (не и у себи). Грдно сам се варао. То је био тек почетак лутања и трагања за вечитом истином: постоји ли Бог за мене или постојим ли ја за њега?!

Уследио је пубертет у којем ме нису посебно интересовале религиозне и верске теме а потом је стигла и нихилистичка младост у којој је било популарно хулити на Бога и пљувати на веру и кроз музику величати ђавола.

Ипак, у периоду мог детињства и младости, колективне и личне вере у Бога било је кроз традиционализам и ритуале. Обележавање и слављење верских празника кроз увек исте обичаје били су опште прихваћене и примењиване ствари. То је била вера без великих (икаквих) филозофских дилема! Тачно се знало шта треба радити за Ускрс, Божић и Славу, а шта кад се рађа и када се умире. Тако сам се и ја понашао: нисам себи постављао сувишна питања када сам одлазио у цркву за Ускрс или Божић, нисам тражио смисао у паљењу свеће за покој душе нечије или за здравље.

Тек кад сам зашао у средње животно доба, осетио сам унутрашњу потребу да се учврстим (мрву од себе) на додељеном ми месту у Васиони и почео сам да тражим те проналазим веру у себи, прво интелектуално и правећи се паметан у својој глупости а после и реално, свестан својих недостатака и недостижности задатка којег сам поставио испред себе. У почетку сам ту веру назирао као недефинисану и неуобличену, пуну сумње, онда збуњено и искрено, али и тихо и непретенциозно (уколико ми се не замери овај текст). Сада сам сам са собом прилично начисто.

Ја, најрађе и једино разговарам својим пером по мојој хартији, па су тако и мисли које следе део тих папирних монолога! То што их делимично откривам је због тога што осећам потребу да моје мисли оставим у трагу док их не завеје неки нови снег.

*

Овде су сабрана моја размишљања о Богу и вери које сам временом бележио у дневник или користио у разним текстовима и књигама. Отуд, можда, контрадикторност, парадокс а повремено и глупост. У ствари: глупост до краја овог текста.

Моја првобитна озбиљнија размишљања о Богу кокетирала су са егзистенцијализмом и нихилизмом, и била су на нивоу општих места неких филозофа или психоаналитичара фројдовске оријентације: у почетку су људи створили Бога, а онда је Он створио свет - људе, воду и ваздух, затим, Космос, Рај и Пакао.

Таква размишљања чинила су ми се прилично згодна, игра речи ми је давала лажни утисак да сам паметан а неодређеност мисли показивала је став плиткоумног готована.

Срећом, мануо сам се тога услед година које су ме газиле и сазревања али сам и даље наставио да бележим мисли и осећања о Богу.

Добро дошли!

*

Бог је створио првобитну честицу и дао јој могућност да се она шири и мења. Бог је уткао себе у праматерију (божанску честицу) из које је настало и настаје све! Бог није створио свет! Он је створио Прву Материју и удахнуо јој Моћ Неограниченог Самостварања и Ширења!

Бог није историја. Понајмање је митологија. Њега не интересују догађаји јер Он представља чин Стварања а не збир Догађања!

*

Тражим Бога!

Нисам пронашао Бога у себи!

Пронашао сам Бога у себи!

Молим се Богу!

Све су то, по мени, у једном периоду мојих созерцања, били погрешни приступи и према себи и према Богу који се тражи. Такав приступ, мислио сам, показује ароганцију и надменост (гордост) човека који се тако уздиже на ниво божанскога, чим сматра да је Бог у њему, да је то једино место где га треба тражити. Наравно, Бог је у свакоме од нас и свако од нас може осетити присуство божанског дела у себи и око себе, али га никако ту не можемо наћи само зато што решили да га на тај начин тражимо, само зато што је ту и свакако не само тако.

Добро, молитва, сама по себи, има у себи дозу скрушености и понизности молиоца али ми се чинило да тај приступ „директног обраћања“ (поготово у виду молитве и захтева) има у себи нечег погрешног (и мени несхватљивог, мада и сам то исто понекад чиним), као што је највероватније да ја и не разумем ово о чему говорим (пишем). Не разумем, јер сам управо својим размишљањем промашио суштину!

Литургија је, мислио сам, само подсећање на то ко смо и шта смо (шта треба да будемо у односу на Њега), она не може бити пут ка Богу, јер њој може присуствовати свако а свако нема исту веру и снагу у себи. Хоћу да кажем: није довољно бити у цркви, у одређено време, да би сте за себе могли да кажете како сте сигурни у божије постојање и начисто сами са собом!

Нисам био у праву, као и много пута у животу!

Бог се треба тражити и налазити свуда, па и у себи, па и у молитви!

Бог је Пут! Он није циљ!

Човек, дакле, има право да верује како има нечег божанског (Бога) у себи, јер је Бог човека створио по обличју Божијему; мушко и женско створи их (Прва књига Мојсијева, Постање, 1.26).

Човека Бог створи из праха, земљиног праха, Адама, и он припада земљи, и мушко је више земаљско: од праха прах праху! Али му је Бог дунуо у нос дух животни: део себе. Бог је човеку дао део себе, део божанског, кроз постојање душе. Жена је божанско биће самим тим јер је створена из ребра Адамова.

Да Адам и Ева нису починили Првородни грех у Рајском врту, других људи не би ни било. Остали би само њих двоје и јабуке на дрвету, са змијом која би их вечно искушавала да поклекну, буду због тога истерани из Раја и проклети, и тако створе људски род. Бог им је, дакле, подарио и слободу избора!

Људи најчешће мешају веру са теологијом и то још чешће нема везе једно са другим. Мешати Бога и религију: погрешна је работа.

Бога, дакле, ипак, можемо тражити у себи, и око себе, (безгранично и у једном и у другом случају) али га дефинитивно не треба тражити у писму и манифестацијама (делима) јер ту га је најлакше наћи али најлакше и изгубити! Човек је често тражио Бога на погрешном месту: на небу! А, налазио га је на још погрешнијем месту: међу црквеним великодостојницима или владарима!

Елем, можда није богохуљење, временом сам схватио, ако човек покушава да пронађе бога у себи на прави начин исто онако како није узалудан посао чак и ако га тражи на погрешним местима?!

*

Да би осетио присуство Бога у себи, човек се заиста мора много трудити и одрицати, пре свега добрим мислима и делима, дубоким понирањем у себе, духовним и физичким прочишћавањем.

Да би осетио присуство ђавола у себи, човеку није потребан ни труд, ни мука: ђаво се јавља сам, кушајући и човек само треба да се преда. Ђавола човек тера од себе на исти начин како Бога призива: добрим мислима и делима, дубокоумним понирањем у себе, духовним и физичким прочишћењем.

Чак и да Бог не постоји, за сваког човека важно је: да ли припада Богу или Сотони, добру или злу, анђелима или ђаволима?! Да ли припада, важно је, истини или лажи, да ли је војник божији или легионар ђаволов?!

Није важно оно у шта човек не верује већ је битно оно у шта искрено верује. Важно је, за свакога од нас, шта у животу бранимо а шта нападамо!

Па, и, ако верујеш у Бога, па самим тим и у Сотону, боље је ипак да по избору своје душе и својих дела будеш божије чељаде него ђаволов следбеник.

Ако верујеш у добро: Бог је у теби!

И супротно, да га не помињем више, камен ми у уста (како је говорила моја баба)!

*

Жеља човекова да се приближи Богу, сама по себи, није богохулна али је та жеља беспотребна и сувишна. Ако га има: он је свуда око нас, у свему што постоји (суштински а не само у пантеистичком смислу). А, немогуће је да Га нема када видимо свет који нас окружује у свој својој разноликости и лепоти.

Многи људи, понављам, мешају своју веру у Бога са својим односом према цркви. Рекао бих (опет) да је то традиционалистички приступ вери (који сам по себи не мора бити лош). Они сматрају да уколико редовно иду у цркву и придржавају се ритуала које црква прописује: њихова вера у Бога је доказана и као таква довољна.

Проблем је што се таквим приступом вера доказује углавном другима а не себи. А, како рекосмо, то би требала да буде унутрашња потреба универзалне спознаје.

Човек мора веровати из унутрашње потребе и зато што је ту веру пронашао у себи, око себе, за себе, или му је вера пришла споља на себи својствен и увек различит начин али је он ипак у њу убеђен по унутрашњем веровању и осећању а не зато што је ритуалима доказао другима да је верник. Нејасно?!

Наравно, ритуали су важни, чак и неопходни јер они одржавају ред унутар заједнице, исказују јединство и имају едукативни моменат. А, како рекосмо, у већини случајева су и једини начин на који већина људи приступа вери и који не иду даље од тога.

Искушеници у манастирима, или неуки сељаци, су можда најближи Богу јер они често, од силнога рада и напора на економији и у цркви, немају времена да му се обраћају и да се баве теолошким питањима. Хоћу да кажем да у беспослици и ленчарењу (што су радили многи филозофи и теолози) често се оде ка погрешном смеру у потрази за божијим делом. Бога треба упознавати у зноју лица свога пре него у хладовини дремајући. У непотпуности испуњености приступа су они који своју веру у Бога базирају искључиво на ритуалима али су то најчешће и најискренији верници, то су они који не постављају питања већ верују без резерве.

Традиционализам у вери је важан управо да би људи избегли непотребне компликације у тражењу смисла јер најчешће кроз преживљавање и опстанак немају времена за то. Ко искрено верује њему ритуали помажу да кроз устаљену форму не оптерећује себе непотребним дилемама а уједно и да буде део заједнице (јер је заједничка вера веома важан фактор друштвеног уређења и живота). Коме је до смисла он се бави филозофијом. Коме је до Бога он ће наћи смисао у Њему и у Свему!

Никада у историји човечанства, као што је то случај сада, није неопходније да се људи окрену традиционалним верама (религијама), да оду у храмове и да се врате традиционалном поимању живота, вере и породице.

То је нужно због тога што је ђаволско безумље уз помоћ нових или модификованих идеологија, злом, похлепом, безумљем и мржњом захватило добар део људске популације, и једини излаз и спас од тога налази се у повратку и поновном прихватању традиционалних вредности које пропагирају историјски утемељене религије (поред свих својих недостатака).

*

Ако себи одузмемо право на револуцију и тако прекинемо еволуцију, џаба само издали мајмуне ако после толико времена нисмо остали људи. Издали смо чак и Бога. Јер он је створио неке друге људе различите од нас: људе побуне. Да није тако, да нас није такве створио, још би смо седели у Рајском врту и буљили у забрањену и недирнуту јабуку. Али, Бог нам је дозволио да је загриземо, да прекршимо закон. Ако се одрекнемо права на борбу то значи да смо испљунули тај огризак, те јабуке. Шта је остало? Ни јабука у устима - ни јабука цела, ни земаљски живот - ни рај, ни казна - ни награда. Чак ни искушење.

Веру (не и Бога) пре свега треба схватати као припадност! За почетак и то је довољно. Од појединца после тога зависи да ли ће тражити дубљи смисао и значење своје религије (која нема везе са Богом). Тих појединаца је увек било мало те отуд важност припадности (осећања припадности) када је маса у питању.

Појединац је основа. Што је он јачи и квалитетнији то је заједница снажнија. Да би појединац био добар и јак мора негде припадати (да би се мерио и упоређивао): породици, народу, држави. Међутим, и у породици, и у народу, заједници, и у држави, он по правилу не мора бити скупа са људима исте вере, расе и нације. Отуд је вера (која се поклапа са породицом и нацијом) најјачи везивни елемент појединца и заједнице.

Човек треба само да припада. Природно, неусиљено, безусловно. Треба кроз веру да воли а не да мрзи. Треба да сабира а не да се дели. А, то, да ли ће читати свете књиге, улазити у догму, анализирати Свето Тројство, каноне, веровати у Васкрсење – то свакоме на вољу и према способностима.

Зато и постоје обичаји – да би се поједноставиле ствари. Као што сви не могу бити учени људи, тако ни сви не могу продрети у верска учења и догме. Али сви могу да поштују традицију и обичаје и да на тај начин одају почаст заједници којој припадају.

Свака цивилизација, култура или нација, створила је своје представе и слике о томе шта је Бог. Отуд разноликост идеја и учења о Једноме и Истоме.

Ти си нас створио за себе и немирно је срце наше док се не смири у Теби!, проповедао је Августин.

Питање вере (Бога) није приватна ствар сваког човека понаособ, како често људи воле да кажу. Наиме, јесте лична ствар да ли верујете или не верујете, али није лично да ли живите онако како верујете или не верујете, јер својим поступцима ви дотичете људе око себе (најчешће најближе) и на овај или онај начин утичете на њихове животе. Делујете и на свет који вас окружује.

Ако верујете у добро а понашате се супротно од тога онда то није више само ваша лична ствар јер ваше не-добро утиче на људе око вас.

Агностици воле да говоре како они у свом тражењу истине о Богу (о немогућности доказивања његовог постојања) све то доживљавају као личну ствар. Јесте, личне су њихове контемплације али није лично њихово понашање према онима који верују и које не сме бити агностичко. Они своје дилеме треба да оставе за себе али се морају потрудити да поштују правила и обичаје заједнице које живе макар на тај начин што их неће доводити у питање.

О неверницима такође исто треба размишљати у смислу да њихово неверовање не сме вређати туђу веру али и супротно – ничија вера не сме ни на који начин угрожавати право туђег неверовања или сумње. Јер, и вера и невера од Бога су!

Није добро говорити: буди добар да не би завршио у паклу, јер то није до краја тачно.

Ко је лош (није добар) и чини другим људима зло, тај у себи већ има пакао, већ је у паклу.

Исто је, само супротно, и са добрим људима. Добар човек је већ за живота у Рају, чак и онда кад много пати и чини му се да је додирнуо пакао. Добротом човек тражи и проналази Бога и Рај у себи.

Бог је Апсолут! Он је Један али је уједно и Све!

Бог може бити љубав. Не мора али може бити!

Бог не може бити мржња. Ако је мржња онда није Бог.

Бог није извор зла међу људима! Зло се налази у верским тумачењима Бога или његовим негирањем позивајући се на науку!

Увек треба имати на уму да од људи (а не од Бога) зависи колико ће свет бити добар или лош.

Свако може да има богова колико му је воља – вера је само једна. Иначе не би била вера!

Свако може да има много вера – Бог је само један! Иначе не би био Бог!

Ако верујеш у Бога онда треба да знаш да на овом свету ништа није твоје, чак ни тело твоје, и све ти је дато: чак и тело твоје!

Ко не верује тај нема ништа (иако мисли да има) осим онога што ће у гроб понети а то су прах и пепео.

Ако верујеш, ништа није твоје чак ни тело твоје, и, све је твоје!

Када не верујеш: осим тела смртнога друго и немаш.

*

Бог речи или Бог дела?!

То је дилема о којој неке догме говоре!

Човек, не сваки, углавном остане у тим дилемама!

Кад се добије (осети) потреба да се Бог дефинише кроз речи, добије се једноставно – Бог је Реч!

Људи нису тражили Бога да би добили одговоре већ да би могли да постављају питања!

Човек није ишао напред због онога што је знао већ због онога непознатог што је тражио!

Није суштина да (по)верујете у Бога и да друге убеђујете у ту своју веру. Потребно је да Бог поверује у вас, и он ће наћи начина да вам то да до знања!

А, опет, већина религија (уколико изузмемо будисте) сматра богохуљењем да се Бог показује као представа у људском или неком другом обличју, чак и да се замишља у било којој форми, наравно, уколико није реч о Божијем Сину а у питању су хришћани (део њих)!

Бог се, у религијама, углавном представља кроз реч и кроз дело (где га рекосмо није добро тражити) а, у истим тим речима и делима, он се обраћа, ретко директно, а најчешће преко својих небеских војника и гласоноша, анђела који нађу своје пророке и месије на земљи. Тако је, рецимо, божијег посланика Мухамеда са Богом повезао и поруке божије му преносио Архангел Гаврило (Џибрил). Исус је, пак, говорио да је божији син (додуше не он директно већ његови апостоли после подоста година), бог у људском облику, по логици ствари. Или, не мора да значи јер је Богојављење често нешто сасвим друго од онога што видимо или разумемо. Богојављење је Све: ако се на прави начин види; и Ништа: ако се схвата буквално!

Разни теолози, верски поглавари и мистици, тврдили су (и: тврде) да Исус није говорио (тврдио) како је он Син Божји већ да је пророк (месија). Јеванђеља настала неколико деценија после Христове смрти говоре да је он Син Божји. Ако верујемо и прихватимо догму јеванђеља: онда је он то и тврдио.

Пошто је језик Новог завета (а поготово Старог) препун симболичног наратива можда је и жеља оних који су писали јеванђеља била да Христа покажу као парадигму?! Зар сви нисмо божија деца? Људи, чак и данас, сада, свештенике називају Оче!, исто онако како је Исус звао Бога!

Понављам, Стари и Нови завет треба тежити и покушати разумети кроз симболе и симболику, кроз епски (књижевни) приступ описима. Симболе и симболику које никада до краја не можемо схватити и не треба да схватимо јер то нема везе са нашом вером пошто смо самим нашим постојањем уверени. Док у Курану и има нешто практичнијег приступа религији (не и Богу) али и поезије која је сама по себи склад речи и симбола, па ту нема дилеме око тога како треба тумачити, Стари и Нови завет нужно је проучавати само на симболичној и метафоричној равни.

Суштина истинске вере може лежати баш у чињеници да се не може (и: не треба) доказивати постојање Бога. Уосталом, чему доказивање како је свет настао кад је евидентно да он постоји и без наше воље?!

Бог је Створитељ (Демијург) па према томе не треба га тражити у догми кад га већ можемо наћи у оном што је створио! Чему потреба доказивања нечега што постоји кроз своје Дело (а Његово је дело Све)?!

Бога не смемо (не требамо) доживљавати као реалност већ као Суштину Реалности, јер је све што је он створио око нас: реалност! Ми свакодневно осећамо Бога иако га не можемо видети (само доживети) у његовој суштини: ми га можемо видети само у његовом делу! Кад погледамо у огледало видимо божије дело, кад погледамо у Космос: исто тако! Али нам слика виђеног не може показати Бога!

Све што постоји око нас доказ је постојања Бога.

Бога је лакше доказати кроз материјално него кроз духовно.

Не треба нам филозофија да би смо схватили да не можемо схватити шта је створило Васиону!

Човек треба да тражи али и да заслужи.

Ретки су имали прилике да виде Бога, попут Јакова и Мухамеда али и ту постоји сумња да су видели само оно што је Он хтео да им се прикаже.

Ја сам који јесам!, обраћа се Бог Мојсију

Бог је неизрецив!

Бог се не тражи интелектом - он се проналази душом.

Веровати се може и без доказа али неверовати се мора само уз аргументе. Волети се може без основа али мрзети можемо само са ваљаним разлогом. Волети са разлогом је чиста трговина а мрзети без разлога је узвишена емоција. Само се воли из користи, никад не мрзимо због тога. Мрзимо због штете, понекад, најчешће мрзимо због љубави. Веровање се не мери и нема меру, неверовање увек морамо ограничити и измерити мером могућности да нисмо у праву. Веровати по сваку цену боље је од ниске цене које (не)платимо неверовањем. Боље преварен – него преварант – осим кад вараш преваранта. Верност се не доказује али невера мора бити доказана.

Спознати Бога исто је што и спознати Васиону!

Спознати: схватити, умом обујмити.

Немогуће је: дакле!

Ипак, омогућено нам је да видимо део Васионе, па самим тим и део божијег дела.

Јеврејски филозоф Филон из Александрије је питање Божијег постојања поделио на део Божје суштине која је за човека несхватљива, и Његовим моћима (снагама) које су видљиве свуда око нас а највише у Свемиру!

Људи су различити (тако створени од Бога) па тако и различито замишљају Бога. Ако искрено верују, иако је он у својој суштини неописив: сви су на свој начин у праву!

Није, дакле до форме: до вере је!

*

Човек својим системом вредности а поготово својим поступцима обликује форму своје вере и своје сопствености (на истоку то називају кармом али то нема везе са овим о чему ја говорим).

Човек, онакав какав буде на крају свог животног и земаљског пута, створио је сам себе. Нема Бог с тим никакве везе! Бог је само својим неограниченим универзумом и неограниченим могућностима које је створио – направио услове да човек може да обликује себе самога и да тако само-обликован када дође судњи час стане пред Бога (пред Вечну Материју да врати део своје материје) и пристане да му се суди за властито дело: себе!

У Бога не треба веровати из понизности или мазохизма!

Богу се мора приступити као слободан човек и својом вољом, широко раширених руку и са дозом сумње у себе (том сумњом човек брани своје право на слободну вољу).

Вера у Бога је процес, то није дефинитивна одлука.

Уколико Богу приступите као роб који слепо слуша, онда ваша вера није избор слободног божијег бића него је одраз уплашеног човека без избора.

Слободан приступ Богу, наравно, има своја ограничења. Свет је створен из хаоса али Бог није хаос. Бог је савршенство (или није Бог) а хаос му је потребан да би свет који је створио добио на разноликости и бесконачности избора!

Бога не треба тражити у патњи, због користи или из страха, мада га се у таквим приликама најчешће сетимо, помињемо и убеђујемо себе да га има! Бога се сетимо, углавном, кад нам је тешко! И, мислим да се Он не љути због тога. Ако је све од Бога онда је и тешкоћа исто. И, наша слабост! Најјачу веру у Бога човек мора имати кад му је глава у блату, под туђом чизмом, док га ударају и газе, кад га кољу радећи свој посао, гладног и поцепаног! Кад је човек у свили и кадифи Бог му није потребан, штавише, на сметњи је.

Онда када си пао и чини ти се да си досегнуо дно и да те је Бог напустио – тада мораш веровати јер ти је вера потребна да би се уздигао и борио и јер си једино тада потпуно искрен у својој вери и то не зато што очекујеш помоћ већ због тога што мислиш да је помоћ изостала и да је то божија воља.

Исто тако, када се много уздигнеш, требало би да имаш довољно памети да замолиш Силу да те спусти ближе земљи и људима. Боље је да то она учини полако и безболно упозоравајући те него да паднеш с велике висине и потпуно се разбијеш.

*

Старозаветни Бог није много полагао на аргументе и више се ослањао на силу, претње и казне (када не би успевало са чудима). Као да је и сам најбоље знао какве је људе лично створио и као треба са њима поступати.

Старозаветни Бог је онај који искушава људе до крајњих граница и који их кажњава најтежим казнама узимајући и оно што им је најдраже. Људима тада није падало на памет да доказују Његово постојање већ су се само трудили да потврђују своју верност и оданост испуњавајући оно што им се нареди.

Када се Нови Израел појавом Исуса Христа одвојио од Мојсијевог старог Израела дефинитивно је дошло до рађања хришћанске вере која више није била само јеврејска секта. Јевреји су остало тамо где су били сматрајући да је само њихова вера права вера. Мухамеданци су се појавили после шест векова тврдећи да и једни и други (народи писма) погрешно тумаче суштину Бога и да су једино они у праву.

Како је Бог кроз развој човечанства постајао све мање суров, тако су и људи почели све више да сумњају у Њега.

Онда се појавио Син Божји, Исус Христ, и променио однос божанског према земаљском: он није дошао међу људе да кажњава и искушава већ да прими њихов прагрех на себе, да кроз своју патњу окаје грешне људе! Парадигма се променила, хришћанство је пропагирало хуманистички приступ и једног, Сина Божијег, који ће пострадати у име свих! Јован Крститељ који је крстио Христа и прихватио га као месију и Павле који је створио цркву хришћанску, су камени темељци хришћанства, ако изузмемо Христа који је његова суштина!

Бого-Човек, Исус, само је подсетио људе на њихову божанску природу, на онај дух животни који је Бог удахнуо у нос Адамов.

После Христа, Мухамед, практичар и песник уједно, одриче се своје божанске природе, јер је Бог један а он је само његов пророк, али зато божију вољу слива кроз стихове Курана у законе и правила, учи људе како да живе по вољи Алаха (а не како да га траже), пропагирајући хуманост и солидарност али и борбу и политику.

*

Поред осталих и једнако важних аспеката, Светосавље је круцијално за веру српског народа, и поред традиције, државности, аутокефалности и идентитета, оно је суштина српског бића, зато што је често нејасну атмосферу простора и народа где се одвијају догађаји Старог и Новог завета, а то су песак и камен Израела, Египта, Персије, Арабије, Асирије, Вавилона, а, касније и Рима те Византије (различити народи са својим обичајима и особеностима), дакле, све то, Растко Немањић, Свети Сава, спустио је на плодно српско тло, дао му српску ноту и боју, направио компромисе са старим веровањима, посрбио у језику и удахнуо му српску душу.

Светосавље је посрбљено хришћанство!

Отуд је толико јако, неуништиво и важно!

То одваја српски народ од других народа Европе и окружења. То уједно и поставља Светог Саву на пиједестал најважнијег Србина свих времена. А, потом и свеца!

Неоплатонизам код остатка хришћана (у периоду када се појавио) јесте неоперунизам код Словена, тачније код Срба. Срби су спојили елементе своје словенске религије са хришћанством у еклектику за њих најприхватљивију. После неколико векова Свети Сава је то уобличио у компактну и колосалну грађевину коју зовемо Светосавље!

Бог није биће, Он је суштина!

Бог није бесполан! Он је Отац!

Богородица је Мати! Исус је Син!

Породица је спојена Светим Духом!

Свето Тројство је Један!

Један је више од Светог Тројства!

Један је Све!

Без православног Светог Тројства не би било ни српског Светосавља!

Бог је послао Свети дух у Христа начинивши га Сином Божијим, да би, поред осталог и важнијег, омогућио људима да отелотворе Бога.

*

У својој немоћи да схвати, човек је прибегавао отеловљењу и хуманизацији Бога. Најлакше је било схватити га уколико му се да неки облик и надене неко име.

Велика грешка је у томе што се постојање Бога везује искључиво за људе и њихов однос према њему.

Људи су само један мајушни, скоро неприметни део Божијег стварања, свакако не и најбитнији. Бог је створио све, па и људе!

Једно је перцепција Бога а супротно је и друго суштина Бога!

Човек не може имати свог личног Бога (у духу пантеизма). Личан је само приступ (иако је то погрешно) али је Бог универзалан (несхватљив, боље је рећи) и то не за Земљу већ за Васиону!

О божијим активностима може бити размишљања и расправе међу људима. О Његовој суштини беспредметно је водити учене (или личне) расправе или покушавати да се Он дефинише (рационализује). Људски ум сигурно није способан за тако нешто.

Иако је беспредметно ипак није забрањено: тако су настала разна верска учења.

Рационализам може послужити у расправи само о томе: шта Бог није (иако све је, па је самим тим расправа сувишна).

Бог је Један само га различито и увек погрешно тумачимо, зато што нас је Он створио у свом богатству различитости!

*

Што је човек ближе Богу – већа је сумња!

Сумња није јерес. То је само тренутак човечности (људскости), јер је човек слаб. И Исус разапет, посумњао је!

Сумња није тражење. Кад сумњаш већ си нашао али ниси сигуран шта си пронашао!?

Сумња се налази између вере и невере!

Сумња је испод вере али је кориснија од лажне вере (или: механичке) и то уколико човек искрено сумња у себе!

Невера је стање изгубљености!

Јерес је изазивање вере!

Неверник, јеретик и атеиста нису исто.

Неверник је онај који не зна.

Јеретик је посрнуло и разочарано биће онај кога је сумња победила.

Атеиста је онај који не сумња и који мисли да зна.

Неверник се не бави вером: свеједно му је.

Јеретик  хоће да прикаже своју дојучерашњу веру погрешном.

Атеиста ствара своју нову веру: доказује да Бог не постоји.

Постоји безбожништво али се оно разликује од празноверја.

Атеиста није исто што и анти-теиста!

Антитеизам је ближи сатанизму него што је неверовање или јерес. Мада, сатанизам је посебна религија која уопште није без утемељења: постоји у самом човеку деструктивна сила која га куша и тера да убије и уништи божанску честицу (душу) у себи!

*

Бог није напољу!

Бог је унутра!

Бог није у Космосу!

Космос је Божије дело!

Космос је у човеку!

Бог је у Човеку!

Човек није у Богу!

Бог се не меша у човеков живот јер је Он човеку дао живот!

Од свега што је створио међу живим бићима и од неживе материје на кугли земаљској (не даље) Бог је највише веровао Човеку, највише је дао људима.

Дакле, Бог верује у човека па уопште и није важно да ли човек верује у Бога!

Бог није спознаја, Он је истина!

Питање свих питања: ко је коме потребнији – Бог људима или људи Богу?!

Не треба себи постављати питање:

Да ли верујем у Бога?

Већ:

Да ли Бог верује у мене?

Погрешно је кад се каже: Божија воља!

Та реченица имплицира да се Бог меша у свакодневне људске послове и догађаје. Та реченица се, најчешће, употребљава после неке муке или несреће човекове: Бог је тако хтео, није се могло против његове воље.

Погрешно! Онај који је суштина свега не може имати потребу да намеће своју вољу људима којима је омогућио чак и то да не морају веровати у њега, то јест, да не верују, то јест, да имају своју вољу. Бог је човеку оставио вољу и слободу избора. Али и спознају да сваки избор има своју цену!

Ако би Бог наметнуо своју вољу по било којем питању осим стварања онда он не Створитељ већ Администратор!

*

Важно је да ли Богу (као идеји) приступате као Слуга божији или као Син божји. По томе се разликује приступ и тумачење, па и људи међу собом.

Слуга је ван! Син је део!

Слуга служи и очекује награду!

Син осећа!

Када кажем Син – мислим на Дете!

И не мислим на Стадо!

*

Погрешно становиште јесте оно које повезује напредак науке и технологије са негирањем постојања Више силе и јачањем атеизма.

Проблем с науком лежи у чињеници да она не открива ништа ново већ само проналази оно постојеће до тада недокучиво. Поред тога, наука често и погреши па време открије те грешке. Уколико постоји еволуција живих бића онда је и еволуцију створио Бог! Онда је еволуција део божијег стварања. Ако је човек постао од мајмуна, поставља се питање: ко је створио мајмуна да се из њега изроди Чарлс Дарвин?!

Догма је унела нетолеранцију међу људима а не различито дефинисање онога у шта ти људи верују, а који је једно, ма како га звали и описивали.

Човек не треба да се труди не би ли доказао (теоријом, догмом, керигмом) да Бог постоји, већ мора да заслужи својим деловањем дар способности да осети Његово присуство!

На практичној равни, веру, науку и догму треба свести само на питање морала. Ако религија треба о нечему да учи онда је то морал. Како рекосмо, о томе да ли ми верујемо или не верујемо: не може нас нико научити, то је индивидуално и није зависно од интелекта и знања већ од душе и онога што човек осећа.

Будаласти (углавном и по природи) западњаци помислили су да Бог може да се реформише па су то „учинили“ у петнаестом и шеснаестом веку. Наравно, реформисали су само династичке и феудалне односе према Ватикану, омогућили неким краљевима да се разведу, неким женама да не буду спаљене као вештице и религију свели на приземну политику и практичну работу.

Човек на западу, поготово у Америци, сматра да му поред ајфона Бог уопште није потребан. Уосталом, њихов Бог одавно није у светим књигама или на небесима већ у књиговодственим картицама и инвестиционим фондовима. Кад су на такав начин изгубили Бога – изгубили су и човека. И то је данас највећи проблем запада: постали су чопор безбожних нељуди. И Сила то осећа!

Западни човек, најчешће у лику протестанта (либерала, левичара, итд.) ставио је појединца (човека) испред Бога. Врховни бог је, додуше, остао новац, али у духовном (личном) смислу (лични бог) главни (врховни) постулат те вере је отуђени појединац који прихвата све наметнуте му наративе и који сматра да је он сам за себе врховно биће.

Лево-либерална-ЛЏБТ-зелена идеологија јесте нова религија (вера) западног човека. Она има своје каноне, своје свете књиге и своје богове. Има и храмове. То је ортодоксна религија чији се верници морају придржавати строгих правила док је њиховим боговима на земљи дозвољено све. То је вера искључива, нетолерантна, ригидна! Тој вери се не моли и воли – њој се служи!

Она је у својим начелима супротна у односу на доминантне историјске религије а уједно црпи своје постојање из њих и то у оном делу где те религије говоре о својим демонима и враговима. Нова религија доброг дела запада је сатанистичка!

*

Најчешће је неписмени сточар компетентнији да говори о Богу од неког доктора теолошких наука или филозофа. То је зато што он може да осећа нешто о чему не помажу сва знања овога света.

Први Покретач – Непокретни Покретач – Нестворено Биће – Први Принцип?! То је Бог Аристотела.

Бог мистика и Бог филозофа, то су две стране једне исте медаље (од лажнога злата).

Бог библије је позлаћена медаља али чим се мало загребе испод се наиђе на обичне и неплемените метале.

Он је Све и Ништа!, говорио је Плотин (205-270).

Тома Аквински (Summa theologiae): Бог не означава неки одређени облик (постојања) већ само постојање. Не може постојати бесконачни низ узрока, мора постојати и почетак.

Исихасти су говорили да човек у одређеној мери може да спозна божију енергију али му је Његова суштина недоступна.

Византија, поготово после 820 године и забране (пораза) иконокласта, тежи ка идеји да се Бог боље може изразити кроз уметност него кроз науку.

Немогуће је доказати да Бог постоји, тврде многи филозофи, али ти исти никада нису успели да докажу ни то да Бог не постоји.

Не би ме тражио да ме већ ниси нашао, писао је Паскал.

Рене Декарт је приступио тој теми другачије: он није користио свет (постојање свега) да би доказивао да Бог постоји, већ је користио Бога да би показао реалност света!

Да Бог не постоји ваљало би га измислити, говорио је Волтер.

Спинозин пантеизам проговарао је из њега: Бог је или Све, или је Ништа!

Хегелов став да је Бог тиранин и да га треба заменити са идејом Духа те да Бог не може бити одвојен од реалности света, такође је једна од заблуда да разумом можемо схватити несхватљиво а да веру можемо заменити филозофијом. Шта у свему томе тражи Дух, није баш најјасније?!

Артур Шопенхауер је Бога тражио у инстинктима и уметности.

Кјеркегор је грдио идоле а Фојербах тврдио да је Бог људска пројекција. Тако смо и стигли до Марксовог опијума за народ.

Ниче је прогласио да је Бог мртав. Био је будала Ниче! У том сегменту али није потпуно грешио у својој тврдњи да су људи убили Бога. То јест, да су покушали да га убију: у себи. Потпуно лудило Ниче је показао у својој теорији да ће Натчовек заменити Бога! Као и многи пре и после њега, Ниче није ратовао против Бога већ против хришћанства.

Фројд је Бога сматрао болешћу људског ума и илузијом. Бог је несвесно код човека и то је чежња за јаким оцем. Исто је мислио и Адлер али је сматрао да је такво стање корисно за човека. Јунгов Бог је психолошка истина коју субјективно доживљава сваки човек.

Интересантно је да је осим филозофа и уметнике, поготово писце, увек више привлачио и инспирисао ђаво него Бог. Можда су они кроз своју машту сматрали да је то чин побуне али нису разумели да је то тек бледа имитација чина побуне самог Сотоне.

Побуна против цркве није уједно и побуна против Бога. Често је баш супротно.

*

Жрец, сав у белим хаљинама, покривен белином од главе до пете, окружен густом шумом и водом, прилази Храсту праоцу. Храст је све: пребивалиште врховног и јединог бога, храм и свето место, уточиште и вечни спокој предака. Око Храста и на њему нема злих демона. Једино што је нарушено у изгледу, од иначе недирнуте природе, јесте дрвена ограда, ред балвана забијених у земљу, која окружује Дрво. Кроз ту ограду може да прође само он. Јуче је обавио ритуално чишћење и дрвета и места око њега. Склонио је сатруле плодове воћа, буђав хлеб и очистио је пехар у који ће напунити медовину. У једној руци свештеник држи, сада, тај исти пехар, напуњен. Приноси га Оцу у нади да ће добити одговор какав ће година бити: родна или гладна? У другој руци му је штит, тежак, обавијен тврдом, уштављеном кожом. Све је овде Храстово, и пехар и штит, и вода и оседлани, бели коњ што га воде иза жреца. Храст се мора умилостивити не би ли помогао да се реше нека текућа питања: жетве, рата, новог племенског вође и најважније, питање водених демона. Овај извор мора бити свети и зато треба бити очишћен. Може то Храст, ако га молитвом и жртвом подмириш. Једног дана, то сада не зна, завршиће храст у овој води. Али има времена до тада. Створитељски или рушилачки, хучи вода са извора. Какав то може бити извор кад у самом своме зачетку пуста воду да буде бучна­? То себи може дозволити само племство међу водама. Другим водама потребни су  километри да забрује и уплаше. Стало је и свештенику и људима дугих коса и брада, кожом обучених и обувених, што стоје на околним брдима са упаљеним бакљама у рукама, да обред успе. Желе да остану крај ове воде. Хладнију и чистију за своја умивања нису могли да нађу. А они неумивени не иду свет, не умиру, праве децу, не моле се богу док лице своје не оперу од греха. Зато бакљама чувају обред, стало им је више од свега, да све протекне у најбољем реду. Ако буде тако, сутра могу да почну са крчењем шуме. Треба ће им места за подизање будућих цркава, иако они још не знају да ће их подизати. За винограде, исто ће ваљати, иако они још нису чули за Христову крв. И најпосле за гробља ће ваљати, иако они сада своје мртве пале ватром и непојмљиво им је да свога драгога гурају у црну земљу, црвима на гозбу.

Колона (2005.)

*

Смрт те не пита: хоћеш ли да живиш или нећеш?! Је ли смрт божји или нечији други избор? Врло важно питање. Одговорено хиљаду пута, да, али никад доказано. Све је остало на нивоу књиге и тумачења. Све је почело од Бога, мислим на књигу и тумачење. Пре тога људи уопште нису размишљали о смрти него су једноставно јели и трудили се да не буду поједени. А онда су дошле Свете књиге, па се појавио ОН, па још неколицина њему сличних. Је ли Понтије Пилат знао да распећем кажњава божјег сина? Је ли знао да мења историју? Је ли знао да управо порађа Бога? Да рађа књигу? Је ли поступао по важећем закону и правилно ако то стварно није знао? Шта му није речено или предочено? Или јесте? Пилат у ствари хоће да ГА пусти. Народ одлучује да буде разапет а не Понтије.

Он пита: ''какво је зло учинио?''.

А народ виче: ''да се разапне!''.

Пилат: ''ја нисам крив крви овога праведника''.

Народ: ''крв његова на нас и на децу нашу''.

Онда је решена судбина људства, да не кажем: човечанства - али у људском смислу. Тад смо примили грех на себе. Не директно, али смо ми будући остављени као хипотекарна гаранција да ће нам се многа зла разбијати о главу а да тога до тоталног уништења не будемо свесни. Кад човечанство захвати свеобухватна тотална конфузија, кад се све космичке тоталне конфузије уједине, то ће бити крај. Тада ће ''крв његова на децу нашу'', као по обичају и како то бива: ''без нас, наравно''. А и то није једина крв. И Његовог духовног оца Сократа судије су у једном тренутку хтеле да ослободе и тада гомила и руља то није дала. Иста она руља која је чинила шпалир колима са великим дрвеним точковима на путу према Њеном Величанству Гиљотини. Не да народ, не да руља...

...ЂАВО: Знаш, мени пребацују да ја људе наводим на грех. Као греха не би било, људи би били добри али ето ја сам ту па кварим тај могући склад и хармонију. Прво, и да је истина, има слатких грехова који у суштини и једино чине људе срећнијим на овоме свету, а друго, ако неким назови грехом не чиниш зло другима, па ни себи, већ ето само рушиш неке наметнуте квазинорме, онда је моја грешка свакако мања од оних који те норме постављају као врховне моралне законе. Свети Јован Златоусти је говорио како је вино божје дело али је пијанство ђавоље. Де, сад ми објасни: што је Бог стварао нешто што је пречица до ђавола? Да није вина не би било ни пијанства. Исто тако: да нема живота не би било ни смрти. Па је мало било и то, него су се досетили како грешити није грех али је дело ђаволско оправдавати исти.. Мислим, стварно... Ипак, да скратим, ја сам ту, постојим и имам некакве мисије и задатке на овоме свету. Ко ми поставља те мисије, ко ми је претпостављени - то људи не морају да знају. То што не морају да знају не значи да не треба да сумњају у некога. И не треба негирати моје постојање. Sine diabolo nullus deus. Без ђавола нема ни бога. Ко верује у Бога треба да верује и Светим књигама. А тамо све лепо пише. Ко пије вина тај ће се и опити. Са друге стране штетно је, и са  људске и са божје стране, не признавати моје постојање. Негацијом мене и мог постојања негира се зло међу људима, зло које човек чини човеку, најчешће у име Бога. У ту почиње и завршава се моја симболика. Пази!, кажем: симболика! Ја симболизујем зло, што још није доказ да га чиним. Али ме не треба поистовећивати ни са људима, ни са богом. Ја сам ''ја'', ви сте ''ви'' а бог је једноставно Бог. Није добро да ја моралишем о томе али тежак си преговарач па само наводим неке од чињеница. Тартулијан је тврдио да сам се наљутио на вас људе зато што вам је Бог омогућио да управљате свиме што постоји, а то није тачно, јер сам ја човек више од свих вас.

Наравно да ни са једним спаљеним на ломачи, или на други начин умореним, због некаквог пакта или савеза са мном, нисам имао никаквог посла, нити је моја кривица. Сви ти пострадали, бар са те стране били су невини. Када су 18. августа 1694. године спаљивали Ирбена Грандијеа ја нисам био присутан.  Седам хиљада људи је клицало његовим мукама на ломачи... мене ту није било... Ја сам се увек трудио да тим мученицима олакшам. Па ни онај доктор са Хајделберга Јохан Фауст није имао никакве везе са мном иако су после о њему и мени написане хиљаде страница и написане хиљаде нота: Лесинг, Гете, Лено, Бусони, Гуно, Клингер, Лист, Шефер, Рембрант, Марло, Берлиоз, Спохр, Шуман, Хофман, Вебер, Менделсон, Вагнер, Гоунод, Боито, ... Ни Дон Жуан, ако ћемо право, ни Јозеф К. Па тако и ти по том питању можеш бити миран. Ја сам толико мудар да ретко остављам свој траг а скроз паметан да својим умећима никада не подучавам људе. Пусти бајке и легенде. Па и године 1484-е када је тадашњи папа Иноћентије VIII обнародовао булу ''Summa Desiderantes'' која се тумачи као објава рата мени, дакле, и после тога су страдали људи, жене и деца који нису имали никакве везе са мном. А не ја! Нити сам их ја уморио!

Клинички живот (2011.)

*

Сујеверје је кукавичлук пред лицем Бога! – Теофраст

Ако је Створитељ у једном тренутку створио овај свет, поставља се питање: шта је радио пре и после тога? Седео беспослен? Не! Он је стварао непрекидно, и сада ствара, без почетка и краја, а овај свет је само део његовог неограниченог стваралаштва! Створитељ никада није престајао да делује. Његово деловање нема граница. Чак и када изгледа да је нешто довршено, то је само још један део бесконачног отелотворења.

Како негирати или веровати у нешто што нема свој почетак и крај?

Како мерити време када не постоји коначно време?

Како тврдити да је Сунце настало пре 4999 милиона година?

Како рећи да је 9999. године пре нове ере завршено последње ледено доба и да су тада отворена врата ове наше цивилизације?

Како, уколико време није коначно, а стварање нема свој почетак и крај, веровати Књизи Постања која каже да је управо 4999. године пре нове ере створена Земља?

За нас је Спољашност бесконачна али смо ми за Универзум коначни. За нас је Васељена немерљива али смо ми за Створитеља недовршени у својој коначности. Наше довршавање је ограничено простором, али није омеђено временом и формом. Васељена јесте бесконачна, али то не значи да људи не требају покушавати да је измере онолико колико могу. Напротив! Исто је и са Богом. Иако је та идеја неизмерљива, она није немерљива, онолико колико нам је од Њега дато. Ми вером не меримо Бога већ своју искреност и посвећеност.

Због чега би у мудрости бесконачни, у снази свемоћни, и у сржи најплеменитији Створитељ, био шкрт да створи само овај један свет у бескрајном мору светова? Ко је смео икада посумњати на овој планети, која је, што се спознаје тиче, била у пеленама, а што се тиче величине тек кап капи једне, да ће у бесконачној Васељени бог бити наше ексклузивно право?! Како смо само, ми људи, били бахати сматрајући да ћемо Га схватити, чак и описати, створити представу о њему, укалупити га у догму нашим ограниченим поимањем и бесмисленим ритуалима придобити?! Како смо могли помислити да смо ми најсавршеније и једино дело Створитеља?! А Он нас је у бесконачном мноштву свога стварања створио савршене јер нас је створио недовршене. И омогућио нам је да се самодовршавамо и самоусавршавамо. Да растемо и сазревамо. Да учимо и стварамо. Није се чак мешао ни када је било више него очигледно да идемо у погрешном правцу самоуништења.

Са друге стране, људи су Створитеља ограничили и довршили речју: Бог! То им је ограничило простор тражења, онемогућило процес преиспитивања и одузело могућност истинске спознаје. Чак и када су имали више од једнога бога. Јер су их разне религије гурале у строго ограничене догме, које нису остављале простора да се размишља о томе шта је и шта значи, већ и онако њиховом кривицом ограничени, појам Бог. У савршеној недовршености света човек се погубио у довршеној догми - и умало није нестао због тога.

 Како је Створитељ створио људе, тако је створио и Васељену: недовршену и склону ширењу. Он је дакле Човека створио по узору на Космос. Човек види докле му то вид омогућава. Схвата колико му мисао досеже. Осећа колико му чула дозвољавају. Шта се налази, онда, само метар преко досега најмоћнијег телескопа? Шта је само милиметар изван наших ограничења? Нама светлост доноси информације и сазнања. Па где смо онда ми са знањима? Ми знамо за Васељену од пре неколико милиона или милијарди година, ту слику сада видимо, толико је светлости требало да стигне до нас. Какво је то знање?

Како је Створитељ оставио неограничену савршену недовршеност света и човека, тако је и човек требао да проналази неограниченог бога, довршавајући и прилагођавајући га времену свога сазревања, које је тако неспретно назвао еволуцијом. Довршавање бога у савршено недовршеном свету једина је права и исправна мисија човека и једини пут који га је водио ка напретку и срећи. Он је, човек, међутим, погрешио и несавршено је довршио Створитеља у ограничену и непромењиву реч БОГ. А онда је савршену недовршеност света, коју му је Створитељ оставио, својим глупим понашањем довео у стање несавршене довршености: катаклизмичком нуклеарном апокалипсом, коју је безумно најављивао као Судњи дан.

Ако је материја недељива, због чега би време било дељиво? Мерљиво? Да! Дељиво? Не! Ако је материја неуништива, због чега би време било коначно? Ако се материје могу помешати у једињења, због чега се не могу помешати простор и време у нову димензију?

E = mc²

Енергија, маса и брзина светлости (око 299 километара у секунди).

Велики Прасак – Велико сажимање – Црна Рупа!

Све, дакле, почиње са Великим праском, јер се пре тога наше време и људски закони не могу користити. Светлост коју знамо кренула је на пут када се догодила велика експлозија стварања. Наука може објаснити све до онога Првога. Онога од чега је све кренуло. То је место где престаје наука и почиње Бог. И: супротно!

Девети круг Светог краља (2017.)

*

Бог код Достојевског?

Највиша Сила Фјодорова?!

Све то постоји, само ми ништа не разумемо (Идиот)!

Овај текст пишем у доба корона вируса, у времену када људи почињу да схватају да и поред тога што нешто не могу видети голим оком, или схватити разумом, то нешто им може подарити или одузети живот, самим тим и смисао.

Дакле, Бога нећемо видети или разумети али Његов смисао морамо тражити верујући. Бога има иако га не видимо. Бог постоји иако не схватамо суштину Створитеља и Створенога. Зависи од нас, хоћемо ли Га или нећемо, каквог Бога желимо и шта од њега очекујемо?!

Богочовек - човекобог - разапети човекољубац?!

Христ или антихрист?!

Темељи религије и филозофије у књижевности Достојевског леже у питању: да ли да Христа волимо и у њега верујемо као у другог међу боговима или као у првог међу људима?!

Достојевски се пита да ли је Бог створио човека или је човек створио Бога?! И, ако је ово друго у питању (у: одговору) да ли је човек створио Бога по узору на себе?!

Одговоре на те дилеме тражио је на сумњивом месту: није тражио човека у Богу - него Бога у човеку!

И непостојање постојећег Бога тражио је на истом месту!

У човеку и људима тражио је и богоубиство! И нашао је! Тражио је код њих јер су сви они тражили и нашли Бога у себи и свом злоделу. Самим чином убиства они су завршили код Њега са вером у Себи.

У кармазовштини и рогожиновштини је тражио!

У староверском крштењу са два прста: нашао је!

Како год се окрене, Бог је човек и човек је Бог. Бога има чак и ако га нема. То само говори колико је то савршено и замршено стање. Све што чинимо божија је воља а уколико њега нема онда је и то његова воља и онда смо ми богови јер сами одлучујемо: свак сам за себе!

Може ли се у Бога веровати и Слободна воља сачувати?

Чак и да се Христос врати на земљу, међу људе, црква и систем кроз који влада олигархија неће дозволити да се промени или поремети успостављени поредак ствари и разапеће га поново или спалити као богохулника. То вели Достојевски кроз уста Ивана Карамазова. Нечисте силе додају: Христос без царства земаљског не може на земљи остати. У тексту Немачка и Рим он пише по истој теми и на исти начин и још додаје да је Рим уздигао своју световну моћ изнад правде и Бога.

Ми смо робови наметнутог система наших „слобода“ и „права“. Ми не смемо сумњати у своју „слободу“ и никада не можемо тражити баланса између хлеба, игара и слободе, јер смо гладни да би били слободни и сити уколико своју не-слободу не доводимо у питање но (се) играмо по правилима.

Велики инквизитор вели да на свету постоје три силе које држе човечанство у покорности, а то су: чудо, тајна и ауторитет. Тајна лежи у чињеници да је од Њега примљен Рим, мач царев – власт! Ауторитет лежи у могућности Цркве да прашта грехове и злочине у име Бога! Чудо ће се огледати у томе да чуда не сме бити чак и ако га буде! Не треба, ипак, сметнути са ума на коју цркву конкретно мисли Достојевски када говори овако јер римски католицизам више није хришћанство а атеизам је здравији од римског католицизма (Нечисте силе).

Због чега Достојевски тражи Бога у људском злу и у прљавштинама људске душе?

Прво, он га не тражи у истини или доказу, јер, вели: ако је истина да Христ не постоји онда је боље са Христом него са истином (Нечисте силе)! Поред тога, Достојевски је тражио Бога јер да би се веровало у Бога потребан је Бог (Нечисте силе). Али, основа у тражењу Бога јесте познавање свога народа (самим тим и човека тога народа). За њега: Бог је бол, у страху од смрти. Ко победи бол и страх, тај ће постати бог. (Нечисте силе). Човек ће бити слободан када му буде свеједно живео или не-живео, а ако буде смео себе убити тај ће бити бог али само онај ко се убије ради тога да страх убије (Нечисте силе).

Ако нам је Бог отац онда смо ми деца која личе на свога оца по свему па и по злу! Кнез Мишкин мисли да се суштина хришћанства и појам о Богу налазе у веровању Бога као нашег рођеног оца и радости Божијој због своје деце – због човека: Суштина религиозног осећања не потпада ни под каква мудровања, ни под какве преступе и злочине, и ни под какве атеизме; ту има нешто ван-обично и вечно ће бити ван-обично; али главно је што ћеш то најјасније и најпре на руском срцу уочити...

Друго, проблем јесте отелотворењe Бога – та потреба да га видимо да бисмо веровали. Човек стално покушава да Богу наметне и дадне неки облик, да га ограничи формом и самим тим иде у погрешном правцу. Бог је, или: све – или: ништа! Бог не може бити „нешто“. Поготово не може бити: „неко“! Дакле, не може се одвојити божије и не-божије на овом нашем свету – ако Бога има. Све мора бити његово дело или га нема! У ствари, он је почетак и крај света али не мора нужно бити узрок догађаја између почетка и краја. Он је у корену свега, у темељу, али не мора бити у крајњем облику. Ако га има: његова је воља све око нас и у нама. Ако га нема (и то је његово дело) онда су људи у праву што су га измислили. Између тога да га има или нема - тешко је преживети.

Бог и природа – да – то је једно исто (па зар тако не каже, помало узета у главу и фалична у ногу, Марија Тимофејевна Лебјаткина), али, можда и није (кажемо ми, ништа мање фелерични). Бог је створио себе кроз све оно што постоји. И човек је природа. Али, да ли су и људски поступци део природе (и: Бога)?! Да! Јесу! Ако је Бог све (створио је све) онда је створио и ђавола у човеку.  Бог проговара кроз човека и његова дела! Бог проговара кроз јуродивог божијег човека! Бог проговара и кроз Достојевског!

У трагању за Богом не могу се постављати границе (облици) јер уколико је нешто уобличено онда је ограничено, а, онда, опет нешто друго постоји и са друге стране те међе (облика). Облик је ограничен у простору (али и простор учествује у обликовању јер се без простора не може замислити облик у људској машти) а идеја Бога и његово дело морају бити неограничени попут природе (Васионе), па се у тој неограничености мора Бог и тражити (неизмерност и бескрајност су нам неопходне (Нечисте силе)). Због тога Достојевски тражи и налази Бога у смраду тела старца Зосиме исто онолико колико и у неправедној и неоправданој сузици Ивановог детета, у епилептичној пени која избија из уста кнеза Мишкина, у несретној судбини Марије коју је тај исти Мишкин пољубио, у патњи девојчице Матрјоше која је Бога убила, у пререзаном врату Тимофејевне, у закрвављеним очима Рогожина или у размрсканој глави Лизавете Ивановне!

Достојевски је написао да ако Бога нема, све је дозвољено а ја мислим другачије (не претендујући да је моја мисао тачна, само да је моја): ако Бога има, све је дозвољено. Рачун је јасан: уколико постоји Бог онда су људи бесмртни. Ако га нема, онда нама остаје анимални инстинкт који је подложан еволуцији и преживљавању јачег и отпорнијег, што је донекле поштено. Међутим, ако Бога има, он нас је створио овакве какви јесмо, добре и зле, способне да чинимо зло без обзира на ограничења и да будемо исто тако добри.

Само „божји човек“ чини зло без икаквог видљивог разлога, „не-божји“, анимални, животињски човек, чини зло само ради преживљавања. Код тог људског зла, о којему говори Достојевски, очигледно је (типично руски) да људи често највећа злодела чине сами себи и да су себи највећи крвници. Ни то није карактеристично за животињског човека који анимално преживљава већ је то одлика божијег раба који тражи смисао свога постојања. Код божијег човека све је дозвољено: и од мене, и на мене! Сви смо ми дужни да у животу убијемо макар по једну бабу-лихварку, попут Раскољникова, а зарад добробити човечанства и великих дела, и да понесемо крст на плећима због тога. Али смо исто тако у обавези и да попут те исте бабе-зеленаша примимо ударац секире у теме када за то дође наше време. Симболично, наравно, и једно, и друго! Ако треба: и стварно!

Анархистичку, нихилистичку а пре свега безбожничку идеју да је све дозвољено, ради виших циљева, Достојевски протура преко Ивана Карамазова, Раскољникова и Ставрогина - у истој мери али у различитим формама. Та је идеја, дакле, некада била дубоко укорењена и код самог Достојевског. И, уколико је би негде требало тражити његову пост-социјалистичку и пост-револуционарну јерес у фази његовог враћања хришћанству - онда је то у темељу идеје да нема граница чим је све дозвољено.

Ако нема народа, нема ни Бога – нечисте силе проговарају хуманистички, са друге стране. Народ је трпео али није издао Бога. Бога су издали учени људи. Шта ће нам Бог уколико нема божјих људи који чине народ који припада Богу, којему Бог припада?! Таквих какви јесу, таквих каквих има! Шта ће нам и сам Бог ако Бога нема?! Шта ће нам Достојевски без Бога?! Најзад, како рече један његов јунак: Ако нема Бога, какав сам ја онда капетан? Тражење Бога јесте начело естетичко, начело морално, смер свакога народног кретања... Бог је синтетичка личност целог народа... знак пропасти народа је када богови постану општи... (Нечисте силе).

Достојевски жели да заустави време јер се само тако може досегнути вечност. Сваки човек треба да буде срећан и онда му више неће требати времена јер је време идеја која ће се угасити у разуму а није предмет и ко буде људе научио да су сви добри, тај ће довршити свет, а опет, тај ко их је учио, Тога су распели (Нечисте силе). Ако се заустави време онда се Бог може пронаћи у тој непомичности и том непростору, јер без времена нема кретања, без кретања нема простора а без простора нема облика - што значи да би стало и божије непрекидно стварање бесконачности.

Достојевски – нечиста сила у мени! (2020.)

*

Слава Богу, говорио је мој деда!

Слава Богу, кажем и ја!

*