Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

среда, 14. септембар 2022.

УКРАЈИНСКА ОФАНЗИВА: ПИРОВА ПОБЕДА!

  

Пише: Игор Ђурић
https://srbij-a.blogspot.com/


Поставља се питање: због чега Руси одуговлаче рат у Украјини, а, евидентно га одуговлаче чим нападају са тако малим снагама и ограниченим средствима?!

Тешко је одговорити на то питање, поготово једном лаику који не располаже ни знањима, ни чињеницама везаним за стратегију, тактику, циљеве и реалним стањем на терену.

Постоји можда оно најопштије и најтачније објашњење: руска војска мора да чува огромно пространство своје територије, мора да обезбеђује најдужу границу на кугли земаљској, мора да одржава ред и мир у многонационалној држави. Но, и поред тога, стиче се утисак да и са постојећим снагама Русија може да ангажује таман онолико војника и технике колико би јој било потребно да заврши што пре оно што је започела у Украјини а да притом не угрози безбедност остатка земље.

Русија је у Украјини ангажовала (тако говоре аналитичари) између 150.000 и 200.000 људи. Међутим, та бројка може да превари. Уколико су то људи ангажовани на фронту, озбиљна армија каква је руска има још толико ангажованих људи у позадини, у разним родовима који опслужују и асистирају војсци на фронту. Они се не виде, почев од посада подморница, бродова, авиона (и оних који их одржавају и опслужују) из којих се испаљују пројектили са велике удаљености, до трупа за радарско и електронско извиђање и ометање, ту су онда и они који су задужени за редовно снабдевање трупа, за њихово лечење, итд. итд.

До сада су, половина септембра 2022., и овако бројчано мале трупе су завршавале посао: споро али уз минималне губитке. Они и сада добро раде али је друга страна, уз помоћ Американаца, применила нову тактику пре свега због пропагандних разлога: на секундарном фронту, уз помоћ сателита и дронова, успели су да пронађу рупу у иначе на том делу фронта слабо брањеној територији и уочили су мањак снага и њихов сумњив квалитет. То су биле углавном снаге сачињене од резервиста из локалних подручја, слабо обучене и без доброг командног кадра. На њих су напали солидно обучени Украјинци (обучавани и опремљени у иностранству) са НАТО техником и, веома је извесно, по први пут и НАТО војници прерушени у стране плаћенике. Рат је ушао у фазу када је очигледно да НАТО ратује против Русије не само техником, логистиком и командом, већ и људством на терену.

На страну, што је такву офанзиву и ограничени успех какав је био на правцу Харкова могуће постићи на било којем делу руске границе (или било чије границе), јер је то огромна даљина и површина коју је немогуће херметички затворити. Дакле, није проблем то учинити! Проблем је шта после тога. И проблем је по којој цени је то учињено!

По ономе што се може видети и испратити, обе офанзиве, и у правцу Херсона и у правцу Харкова, коштале су украјинску страну веома скупо: много погинулих, рањених, уништена техника. То није чак ни пирова победа. То је тежак пораз са дугорочним последицама. Да би се додворили западу, украјински челници су послали хиљаде људи у сигурну смрт а да притом, на југу нису урадили ништа, а на северу су освојили неке територије које уопште нису битне за даљи ток рата (чак су скратили фронт и тако директно погоршали ситуацију сопственим снагама у Донбасу). Можете ли замислити како се осећају укопани украјински војници у околини Донбаса који чекају појачања а та појачања гину у бесмисленим офанзивама и још су им натоварили на врат нове руске снаге и технику. Ове губитке квалитетних јединица Украјина не може надокнадити до краја рата који ће свакако изгубити (овако или онако).

Ипак, мора се признати: ово је било упозорење за Русе и њихове растегнуте снаге и они ће морати да мењају тактику. Територија које морају да контролишу је све више а они остају и даље бројчано инфериорни, и мада се ослањају на авијацију и артиљерију, то не може донети успеха у задржавању освојених територија где треба да се стационирају гарнизони, укопају положаји и одржава јавни ред и мир.

Нема ту велике мудрости, чак ни за лаике попут мене: повећати број војника и технике, убацити у рат модерније наоружање и извршити појачане ударе на украјинске положаје и на позадинску инфраструктуру украјинског апарата, на командне центре, електричне централе и далеководе, железнице, мостове, телевизијске репетиторе, руте снабдевања, парламент, генералштаб, зграду председника.... дакле Руси треба да ураде све оно што су украјински савезници (Америка и НАТО) радили Србији, Сирији, Либији, Ираку... Треба се учинити тако да Зеленски своје твитер поруке и видео записе мора да снима и шаље уз помоћ агрегата уколико буде имао сигнала за интернет.

Невероватно је (а то нервира већ и Русе али и људе који подржавају Русију) колико су Руси толерантни и благи према непријатељу против којега ратују. Када би украјинска страна имала руске ресурсе и војне потенцијале: Москва и Петроград би већ били сравњени са земљом, Русија би била у мраку, мостови би били срушени, метро и возови не би саобраћали, не би било телевизијског сигнала и интернета. Па Украјинци и сада, данас, гађају своје нуклеарне електране и своје мостове (са њиховог становишта: њихови су).

Да се вратим на питање са самог почетка текста: да ли Руси намерно спорије иду и одуговлаче оно што ће се неминовно десити (украјински пораз) осим уколико не избије нуклеарни сукоб великих сила?!

Могуће је!

Ово је међусобни рат исцрпљивања Америке и Русије, преко украјинских леђа. Американци желе да баце Русију на колена, Руси хоће да дестабилизују и ослабе најслабију карику овог сукоба: Европску унију (а тако индиректно ослабе и Америку). И то, за сада, Русима иде од руке, у Европи је инфлација, пад производње, несташице енергената и хране, велика потрошња зарад Украјине, људи на улицама, политичка нестабилност, зима која долази, слабија хигијена због мање купања...

Много ствари из руске тактике се може довести у питање али једна стратешка процена никако не може: у Европској унији нема људи који су спремни и способни да ратују онако како се сада ратује у Украјини!

Нема!

Могу они послати своје професионалне војнике, са све педерима, лезбејкама и осталим џендерима, али никакве користи од њих неће бити када почне да тече крв у потоцима. НАТО војник је научио да ратује само против многоструко слабијег противника, против неопремљених бораца који немају ни авијацију, ни артиљерију, ни дронове, ни хиперсонично наоружање, нуклеарне тактичке пројектиле, ништа... само пушку и сандале. Па они нису смели да примиришу нашој граници за 78 дана бомбардовања.

Конвенционални рат Русије против НАТО-а трајао би само до прве озбиљније кланице и прве потребе да чланице тог савеза (европске државе) буду принуђене да мобилишу резервисте и обичне грађане, а да о ракетама изнад њихових глава у градовима Европе и не говорим. А, онда бих волео да видим португалског, енглеског или данског резервисту како ратује до смрти по рововима у Пољској, Украјини или Литванији?!

Руси се, очигледно, чувају за неки много већи рат, зато им можда и одговара да овај „мали“ у Украјини што дуже траје, све док друга страна не одустане од тог већег рата под притиском јавног мњења, народа, трошкова и кризе која надолази. Док се не суоче са могућношћу да погину. Можда Руси сматрају да ће смрзнути и полугладни Европљани боље схватити да је рат против њих глупост и да их се не тиче тамо нека Украјина.

Да ли је то можда руска стратегија?!

Ако јесте, поставља се питање што се не спроводи са Дњепра уместо са Донбаса?!

Па шта је закључак?

Украјина и НАТО не могу много више од овога што сада чине!

Руси не могу много мање него што сада раде!

среда, 7. септембар 2022.

САЗРЕВАЊЕ УЗ СТРИП

                          

Пише: Игор Ђурић
https://srbij-a.blogspot.com/


      Београђани су имали Жику Стрипа а ми Источани смо били варош стрипа. У Истоку су се књиге слабо читале, ретки су их имали и куповали: стрипови су обележили читалачки одабир многих генерација. Неки су за свога живота једино из стрипа нешто прочитали. Ми смо били једна од источких породица која је имала повећу библиотеку, отац је годинама редовно куповао књиге, али нас је, из само њему знаних разлога, претплатио и на „Политикин забавник“, тако да смо и са стриповима били поприлично „богати“.
Стрип се позајмљује ретко и само одабранима. И кад га позајмиш, углавном ти га не врате (чак ни они „одабрани“) и то зато што су га и они дали некоме другоме. Зато се стрип не даје. Осим уколико не желиш да га више никада не видиш и да тражећи га безуспешно идеш од једнога другога те гледаш како ти беспомоћно слежу раменима.
Нешто сигурнија варијанта је да „се мењаш“, било за стално, било привремено: на читање – и то само ако си способан да процениш вредност онога што ти се нуди за размену и не наседнеш на најјефтинију фору: „Дај ми стрипове сад ћу ја да ти донесем моје од куће“ – јер ако то урадиш у старту си се зајебао. Углавном, љубитељи стрипова не воле да дају своје стрипове али зато воле да узимају туђе.
Стрип се чита свуда –најслађе испод школске клупе. Да смо прочитали књига колико стрипова данас би већина од нас носила докторске титуле. Звања и знања би имали, море!!! Можда и духа – да смо успут читали и нешто стрипова.
Стрип је окамењени филм. То је насликана књига. Слике нису покретне реално али је покрет нацртан и одвија се у нашој машти. Треба стрип нацртати и написати: то је врхунско умеће. Стрип не сме да буде досадан, не сме „да умире у лепоти“ и не сме да претерује у уметничким амбицијама. Стрип је „практична уметност“ а опет није „примењена уметност“.
Реално, кад смо читали стрипове нас уметничко није ич интересовало. Прочитали би на стотине стрипова а да нисмо знали ко су аутори, итд. Тек касније, кад смо постали матори, гледали смо да нешто више сазнамо о позадини стварања стрипа. Неки од нас, пак, никада нису одрасли и никада нису одмакли од дечачких дана и њима је било и јесте најбоље.
За стрип се нису жалиле паре али ми пара нисмо имали скоро никад. Зато је то била вредна, дефицитарна и тражена роба.
Ја сам, рекох, почео са ''Политикиним забавником''. Чекао се петак, па се чекало да новине стигну, јер су код нас новине вазда касниле. Отац је вршио редовну претплату ''Забавника''. Требало је смо отићи и узети га. „Забавник“ је култни часопис наших генерација. Почео је да излази још пре Другог светског рата тако да је био важан чинилац сазревања многих генерација. Он је био специфичан јер је поред стрипа имао и текста који се могао читати. Знам неке задрте читаче стрипова који су одмах тргали унутрашњи део са стрипом а остатак бацали. Ипак, највише је било оних који су уживали у комплетном садржају. Говорим о „Политикином забавнику“ у прошлом времену зато што ово што данас излази под истим именом није ни налик ономе од пре, јер данас нема више, као прво, комплетних стрипова већ мораш да купиш пет бројева да би прочитао један стрип, а друго, нема више ни стрипова који су красили негдањи „Забавник“ попут Мандрака, Модести Блејз, Принца Валијанта, Флаш Гордона, Блуберија, Џеремаје, Корта Малтезеа, Рипа Кирбија или Дика Трејсија...
„Микијев забавник“ и „Микијев алманах“ су били омиљени код млађих нараштаја, мада се ни старији не би „гадили“ кад им наиђе под руку. Они су у себи садржавали углавном Дизнијеве стриповане јунаке. У Истоку их дуго времена није било па су нам стизали од родбине из Београда, најчешће студената.

Упоредо са „Забавником“ почели смо да читамо и чувене стрипове који су озлазили у едицијама „Златна серија“ и „Лунов магнус стрип“. То су такорећи моји врсници, почели су да излазе у години мојега рођења, негде око 1968. Само што су они рођени у Новом Саду а ја у Истоку, дакле у две различите покрајине. Стрипови из ових серија су најчитанији стрипови многих генерација стрип љубитеља. Довољно је рећи Текс Вилер, Блек Стена, Кит Телер, Загор, Мистер Но, Кен Паркер, Командант Марк – па да свима буде јасно зашто су то биле најтраженије свеске.
После тога су редом следиле „Стрипотеке“ (Талични Том, Астерикс, Челична Канџа, и скоро сви остали стрипови који су излазили и у „Забавнику“), „Екс Алманах“ (то су била специјална издања о посебним приликама са великим бројем страница и такође сличним стриповима, доносила ми браћа из Београда за новогодишње празнике) са својим стриповима и јунацима: а циклус и сазревање завршили смо са Алан Фордом.
У свету стрипа и стрип љубитеља се стварала посебна суб-култура. Ту постоји посебан речник, посебне фразе, стилови, дијалози, нарација... У стрипу има много ствари које се подразумевају, специфична општа места. Стрип јунаци се ретко оцртавају финесама и због тога смо их обожавали. У стрипу мора тачно и прецизно да се зна ко је добар а ко лош (а ко: зао). Мора да постоји образац изван којега се не иде осим у ретким приликама и увек са дебелим разлогом. Чак су због тога много бољи и траженији црно-бели стрипови јер они и визуелно наглашавају ту поделу и разнополарност.
Прави стрипови су само они који су цртани руком и традиционалним техникама а без икакавих компјутерских помагала.
У моје време стрип није био мода (или: помодарство) већ је био страст и потреба. Тешко је чак рећи и да је то био хоби. Али је поуздано тачно рећи да је било зависника од стрипа, та је зависност бивала појачана ограниченом количином стрипова те је била веома тешка.
„'Де ћеш?“
„Идем кући да читам стрипове“.
„Дођи код мене да читамо стрипове“.
„Дај да прочитам стрип“.
„Може али само испред мене“.
„Не дајем стрипове никоме“.
„Ајде да се мењамо“.
Школска свеска се гужвала и гурала у панталоне изнад дупета. Стрип се чувао и никада се није гужвао. Водило се рачуна о свакој страници (поготову кад су почели да се појављују еротски и порно стрипови из иностранства). Стрип би се лепио селотејп тракама чак и кад би се само назрело неко оштећење. Због подераног стрипа не мало пута су падале туче и размењивале песнице жестоко – у маниру стрип јунака. Стрип се крио чак и од укућана.
Кад сам ја ишао у школу, рекох већ, најпопуларнији су били јунаци „Златне серије“ и „ЛМС“. Читали би сваки новоизашли стрип: надушак. Знали смо шта је „ватрена вода“, ко су „бледолики“, а ко „црвени мундири“. Ту су били и „црвенокошци“ са својим Манитуом. Кретали смо се Дарквудом, Тексасом, Онтариом, Доџ Ситијем – ко да су у следећој улици, ту одмах. Говорили смо: „Сто му даброва“, „Манитуа ми“, „Свих ми бркова“, „Хиљаду ми скалпова“, „Бубњева ми дарквудских“...Викали смо из мозга: „Хока, хеј!!!!“. А кад би били љути или узбуђени онда би просто и кратко, као Индијанци, само изговарали: „Уф, уф...“.
Није нам сметало што су сви јунаци на исти калуп (шта више) - као што већ поменух. Сви су лепи, паметни и јаки. Сви на крају побеђују зло. Сви имају своје верне пратиоце. Мандрака прати црни џин Лотар. Загора Те Неја прати Чико Дон Фико Фелипе Каитано Лопез Мартинез и Гонзалес. Са Текс Вилером су Кит Карсон, Кит Телер и Тајгер. Са Блек Стеном су Родни и професор Окултис а са Кит Телером бркати Френки Белевен. Од Флаша Гордона се не одваја научник Зарков. Нераздвојни пратиоци Командант Марка су Блаф, Жалосна Сова (уф, уф) и куче Флок. Леђа Капетан Микију чувају Смук и Саласо док Рипу Кирбију то исто чини бивши криминалац Дезмонд.
Већина њих очијука са Индијанцима или расним мањинама – политички коректно дакле, осим ако изузмемо најновије теорије о Тарзану као расисти и диктатору, пошто он као једини белац у џунгли влада црнцима, мада по томе ни Фантом и Загор нису далеко од исте квалификације.
Сви они имају поред звучнога имена још звучније надимке: Ноћни Орао, Златна коса, Мали ренџер, Вук са Онтарија, Дух са секиром...
Сви имају добре женске: Текс је са Лилит, Кит са Кларет, Флаш са Дејл, Марк са Бети, Мики са Сузи, Рип са Хани... Једино Модести Блејз гања добре мужјаке за разлику од претходно набројаних али никако да се смува са Вилом...
Они су храбри, добри, непобедиви. Не можеш не волети трапере или ренџере.

Мало пробранији круг читалаца, који се временом створио, еволуирао и издвојио (јер већина се није померала много напред од „уф-уфа“) ширио је видике и ван Златне серије: Тарзан, Супермен, Бетмен, Тајни агент X, Изногуд, Дикан. Читали смо и домаће стрипове „Никад робом“ о Мирку и Славку, и друге који су говорили о партизанима. Још упорнији, а између Џеремаје и Команче, жељни мало више новог и уметничког, жељни мало другачијег и са финесама проналазе Принца Валијанта и Корта Малтезеа. Кад сам прочитао првог Корта пожелео сам да сазнам ко је створио тај стрип а Хуго Прат је први аутор о којем сам знао нешто више. Ствар је дакле почела да добија на озбиљности. Ипак, Астерикса и Таличног Тома сам читао и касније у континуитету, што у боји, што црно-беле, и кад сам престао да се активно бавим стриповима.
Најзад, кад смо се „примили“ на Алан Форда то је већ значило да смо закорачили у нову фазу стриповања и живота. Алан Форд више није био сам стил већ и иронични начин размишљања, саркастични модел погледа на свет, сатирични однос према лицемерној околини. Алан Форд је био отпор режиму, мада тога нисмо били до краја свесни, али сама чињеница да је тај стрип био најпопуларнији у СФРЈ, говори за себе. А, није био критика само једноумља, већ је и данас то сатирична слика либералне економије и капитализма.
Загрижени љубитељи стрипа су посебна фела. Свако од нас зна понеког таквог. Док сви около јуре за лоптом - тај под неким дрветом чита стрип. Док се сви купају у реци - он лежи на леђима са уздигнутим стрипом изнад главе. Уједно се и штити од сунца. Док сви слушају шта прича наставник или професор на часу - он испод клупе чита стрип. Док му мајка за столом сипа супу у тањир - он са стране тањира држи стрип и чита. У почетку су га упозоравали да то не чини: после су дигли руке. На клозетској шољи: стрип се не пропушта. У аутобусу. У разним чекаоницама.
Читаоци стрипова почињу да прихватају и посебну животну филозофију. Они све мање обраћају пажњу на своју традицију и специфичности поднебља у коме живе а све више имитирају и личе на своје стрип јунаке: облаче се као они, говоре као они, крећу се као они, схватају борбу између добра и зла као они, прихватају њихове погледе на свет.
Стрипаџије о којима ја говорим имају мало заједничког са данашњим поштовациома ове уметности. Поготову немају ништа са неким стрип медиокритетима који се појављују овде-онде, поготову у престоници, и који немају никакве везе са правим љубитељима стрипа већ им је то модни тренд којим би доказали своју урбаност. Данашњи љубитељи стрипа се разликују од мојих другова из детињства. Могао бих објаснити зашто је то тако: али нећу. Нема смисла: друго је време. Све се променило. Технологија је учинила неке помаке који се сада тешко могу укалупити у било какво упоређивање. Није за упоређивање моје и ово време.

понедељак, 29. август 2022.

ЈОШ ЈЕДНА ЦИГАРЕТА ПРЕ СПАВАЊА

  


Пише: Игор Ђурић
https://srbij-a.blogspot.com/

Пушачи су чудан сој! Они, чак и у кафани, не кажу „да попијемо још једну па да идемо“; већ веле: „да испушимо још по једну и идемо“.

Време о којем остављам ову цртицу јесте оно доба у којем смо имали два телевизијска канала (од којих се један тешко хватао уз помоћ избушеног лавора), тада су продавнице и трафике радиле до предвече а кафане су објављивале фајронт гашењем и паљењем светла негде око поноћи. То је било време када се пушило у болничким чекаоницама, у авионима, аутобусима, на састанцима, у општини, чак: и у биоскопу (кријући се, наравно).

То, такође, није било време сурове експлоатације (као ово данашње) јер данас и најбеднија трафика (киоск) ради до поноћи. О драгсторима није било речи, сем о пар њих у Београду. Једино на шта би, понекад, набасали у ситне сате јесте врућ хлеб из пекара које тада избацују своје прве векне за ујутро. Данас пекара поред моје зграде ради 24 сати дневно и у њој нико не купује хлеб.

Чему оволики увод?

Па због главне успомене за овај дан!

Кад одеш у провод, у кафану, или си случајно отишао па си заглавио и останеш без цигара баш онда када је најлепше, најслађе и кад ти се највише пије (наравно уз дуван). А цигара ни од крова, нити имаш где да их купиш.

Цигара?!

Цигарете му звуче помало педерски (иако се тако правилније каже јер су цигаре оно што смо ми тада колоквијално називали томпус; а, постојао је и цигарилос – танки томпус).

Елем, у неко време, у глуво доба када све ларма око тебе и баш када су туре пића почеле да лете као луде а конобарица никада лепше није изгледала у твојим пијаним очима, настаје нервоза а онда и комешање: схваташ да то је остала само још једна цигара. Онда прошараш очима и видиш да је и остало друштво танко по том питању. Шацујеш туђе штекове али слаба вајда од тога. Повратне информације уопште нису охрабрујуће.

Решиш, рационално, да приштедиш али схваташ да од тога нема ништа: ниси ти карактер а што имаш мање цигара то ти се више пуши. (Што би рекао својевремено чувени др. Милош Перовић: ''...не волим људе који пуше две цигаре дневно...'').

Последња нада је конобар. Зовеш га и питаш:

- Да немате цигара на продају, није важно које су?

У чему је ствар?!

У то време неке кафане су држале цигаре на продају и то је знало да буде добар део прихода али су их нешто зезали око пореза па су то чинили стидљиво или прикривено (само за одабране госте). Обично су држали једну врсту, од оних бољих и то по папреним ценама (данас су све исте, ма како се звале; али су некада КЕНТ и МАРЛБОРО били класе у односу на ДРИНУ и МОРАВУ). Знали су они за јадац. Ко у кафани тражи цигаре тај је спреман и да их плати.

Међутим, то је било у малим количинама, брзо се би се распродало и што је најгоре: највише их је особље користило па су газде и управници избегавали да их држе. Кад имаш среће и они имају цигаре, па наручиш: конобар их је доносио на послужавнику, у белој платненој салвети, отворене и са извађене две, од којих је једна извађена у дужини филтера а друга пола од тога. Конобари су некада били људи са манирима и потковани кафанским бонтоном.

Није био проблем да останеш без цигара у току дана а  запио си се. Онда пошаљеш конобара до најближе трафике или продавнице и он их купи. Подразумевало се да кусур не узимаш.

Али, ово о чему причамо је ноћно банчење. Још ближе: око поноћи. Око фајронта.



Колико су цигаре биле важне у тадашњој друштвеној (суб)култури и обичајима говори и чињеница да смо их, уз храну и пиће, послуживали и на весељима, и на славама, и на даћама. Тамо где сам рођен, и где са стасавао, у Метохији, после сахране се на капији сипала ракија и служиле се цигаре.

Данас, видим, нико никога не нуди цигаром када су заједно у друштву или за столом. У времену које описујем то је био део пушачког бонтона. Кутија се није вадила из џепа уколико ниси био спреман да понудиш цигаром сваког од присутних, познате и непознате.

Него, мрачно је ово, вратимо се ми веселом кафанском друштву које је управо остало без дувана.

У кафани их нема. Конобари и остало особље су дали шта су имали или колико су могли да не угрозе властите залихе. Исто тако и познаници (као и непознаници) са суседних столова су се отворили колико су могли и хтели. То би било то!

Последња је запаљена и иде од руке до руке, ко у партизанима (хтедох рећи: у четницима). Ако неко викне „иду Немци!“ - бациће се и та недопушена. Уосталом, колико је друштво пијано не изненађује да нам се стварно и привиђају Немци.

Од тренутка када је попушена последња цигара све је другачије: пиће више нема исти укус, конобарица (до тада секс бомба) постаје ружнија, сисе су јој мање а подочњаци већи, шале више нису смешне, песма је већ у фалшу.

Нема цигара!

Сви, свако појединачно, размишља(ју) где би могле да се нађу. Ко је тада уопште могао да слути да ће за неколико деценија доћи ера мобилних телефона. Јок, море!

Лицитирају се имена рођака или познаника који имају куће и станове најближе кафани у којој се одиграва драма. Неко предлаже да се обије трафика па да ујутро признамо и платимо штету. Други стоје на улици у нади да ће наићи неко познат или непознат. На улици никог живог осим милиционера позорника који ће те пре него било шта заустиш: питати да немаш цигару.

Најслабији карактером се предају. Навлаче своје зимске капуте и јакне надимљене дуванским димом и одлазе својим кућама. Остају голи и у својој голотињи прости дрвени кафански чивилуци.

Осипа се друштво!

А, онда, ко гром из ведра неба, небеском руком вођен, у кафану улази комшија који је управо завршио смену (вероватно другу), свратио човек на једну мученицу пре спавања, и, испоставиће се да код себе има две кутије цигара, ЗЛАТНИ ИБАР (ко те пита само дај). Портирски живот, по сменама, подразумева да код себе увек имаш залихе потребне за разне смене: нанизане шерпице у којима је кувано јело и салата, новине (по могућству ЧИК или ЕРОТИКА, дуван...

???

Даће, што да неће, он и онако иде кући (наравно да ће попити још једну туру од раздраганог друштва). Сви му обећавају куповину дупло кутија заузврат, колико сутра, и, наравно: сви ће лагати. Никоме неће пасти на памет то када се сутрадан пробуде мамурни и празних џепова, тешке главе по којој добују грдње љутих жена или родитеља. Уосталом, како да му врате кад се ничега не сећају кад су пијани?!

Одлично! Створили су се услови да се продужи пијанка. Али, она неће још дуго трајати. Време је да се крене. А, и онако, сад кад се има цигара више није слатко као кад недостају. Уосталом, претерало се, пијани смо, фајронт је. На столу, поред празних флаша и чаша, пуних пепељара (пиксли), остаће и две недопушене кутије ЗЛАТНОГ ИБРА.

Апсурд?!

Наравно, пушачки свет је саткан од апсурда. Јер, да није: ко би уопште пушио и убијао сам себе за свој рачун?!



ЧИТАЈ ЈОШ: 

ОДЛАЗАК ЛЕГЕНДЕ – ДРИНА БЕЗ ФИЛТЕРА




петак, 26. август 2022.

КАКО САМ ПОСТАО БОЕМ?!

 "АЛКОХОЛ ЈЕ АНЕСТЕТИК ПОМОЋУ КОЈЕГА ПОДНОСИМО ОПЕРАЦИЈУ ЗВАНУ ЖИВОТ"

                                                                       Џорџ Бернард Шо

*

"ПИЈАНЧЕЊЕ ЗАХТЕВА МНОГО ВРЕМЕНА И ТРУДА АКО НАМЕРАВАТЕ ДА ТО РАДИТЕ КАКО ТРЕБА"

Рејмонд Карвер

*

"мала земљо тијесна ли си свима

забога што урадити с тобом

хајде земљо да се појебемо

тако си дивно хоризонтална тако длакава"

АВЕРЗИЈА ПРЕМА АЛКОХОЛУ - Горан Бабић

*

"Почео бих да пијем и настављао да пишем. Да у рукопису оставим податке о том човеку кога мало познајем, кога сви који пију мало познају... Када се отрезним, покушавао бих да читам и дешифрујем шта је онај човек писао"

Борислав Пекић

*

"Боље пити а зло бити

но не пити а зло бити"

В.С. Караџић


Пише: Игор Ђурић

https://srbij-a.blogspot.com/

Алкохол ми скраћује живот

али ми продужава Време

Он ме убија као човека

али ме порађа као писца

 

Алкохол ми једе органе

тражећи у њима душу

да и њу прождере

а она му пијаноме измиче

 

Алкохол ме неће убити

убијам сам себе (И: њега)

скраћивањем живота

и продужавањем Времена

Пијем кад не снијем. Снијем кад не пијем. Снове сањам уместо да живот гањам!

Дете сам, човек нисам, чим снијем, чим пијем, чим сањам, уместо да живот гањам!

Знам, често се лоше понашам према свом организму (филозоф Тери Иглтон је писао да алкохолизам није хедонизам већ свирепо порицање телесности). То чиним како бих кроз алкохолну деструкцију сачувао нешто духовне стабилности. Другим речима: уништавам јетру да бих сачувао живце.

Је ли ово истина?

Не! Никад не веруј жени која лаже и мушкарцу који пије!

Онај који пије спреман је да изговори свакакву лаж не би ли оправдао своје опијање. Како рече један бивши овејани пијанац, Стивен Кинг: алкохоличари подижу одбрамбене положаје као Холанђани бране!

Не сећам се када сам се први пут опио, онако како највероватније нећу знати ни то које ће ми пијанство бити последње.

Може бити да сам на раскршћу између основне и средње школе почео да окушам алкохол. Живео сам у средини где се мушкост више доказивала према попијеном алкохолу него по броју преврнутих женскиња. У средњој школи смо већ почели да цугамо чешће али смо тада и даље више волели кока-коле и разне сокове. Прва озбиљнија опијања догодила су ми се у војсци: пиво и наполитанке и одвратна векија романа. Пили смо и на радним акцијама, на летовањима.

Ипак, озбиљнију алкохоличарску каријеру започео сам на студијама и после краха на истим. Убијали смо се од киселог Старог града и полако прелазили на Рубинов вињак. Чувене журке по студењаку просто су мамиле да се не ограничаваш.

До неког времена

пио сам вињак

а после тога

вињак је пио мене

(и више није било смене)

То је договор поштен

и уопштен

У Америци сам пио искључиво Џек Денијелс (хладно ал стандард, јеби га).

Jack Daniel’s-у из Tennessee-а

 Пијан ко спашен  

Заливен ко умивен  

Сравњен ко  слављен

Убијен ко рођен  

Налокан и облокан  

Наждрокан и смотан  

Заливађен и забрађен  

Накривљен омиљеним  

Мортус ко corpus  

Треска ко delicti  

Бетон за бонтон  

Риголето за повраћето

Лево и десно  

Од горе ка доле

До WC шоље

Дно чаше ми прија само ако има још до дна флаше.

И на дну чаше (или флаше) ја не тражим истину, утеху и спас. Не тражим ништа осим: четрдесет процената у води и три до четири истих у крви.

Сад, кад могу, пијем квалитетно!

Колико сам се пута напио у животу?!

Не знам, много пута свакако. У неким периодима више, некада мање, а било је периода када нисам окушао месецима (алкохолизам ми је тада био у апстиненцијалној кризи). Некада сам волео више друштва уз пиће. Данас пијем само са изабранима.

Ретко сам у пијанствима хистеричан или агресиван. Расположења ми се мењају од раздраганости до меланхолије. Раније сам више волео кафане. Данас више нема добрих старих биртија а у кафиће и клубове не идем. Сада преферирам кућне пијанке, често са певањем, ређе са пуцањем. 

Кад пијем - волем да мезетим а не да јем!

Кад претерам: гризе ме савест.

Кад начисто претерам: не сећам се краја пијанке и још више ме гризе савест.

Кад сам био млад пио сам на рецку. Данас се држим златног правила: у кафану само ако имам пара и онолико колико имам пара. 

Добар део живота (до женидбе) живео сам боемски: кафане и жене, и тако данима, месецима.

Било је некада, у младости и дрчности, антологијских пијанки од по неколико дана и ноћи. Било је пијанки у кафанама, на улици, код куће, у домовима, касарнама, у равници, поред река и мора, изнад девет гора. Било је пијанки на послу. Било је опијања са песмом, свађом, тучом, мирењем, пре и после секса, са привођењем у милицију, са масним леђима од пендрека, са разбијеним чашама и главама, са повраћањем и падањем, уз стихове, због неузвраћене љубави или заљубљености, на свадбама и сахранама, у рату и миру, уз потенцију и импотенцију.

Моја љубав према алкохолу?

Неки то називају зависност.

Ја бих то назвао: ужитак!

Ужитак је мој порок!

Пијем углавном због расположења, дружења и разговора. Једино сам у Америци пио од муке: због бесмисла. Због љубави према пићу нисам пио никад. Хемингвеј је говорио да пије зато што је осетљив.

Уз пиће и пијанство најбоље процениш људе. Због тога сам се са неким људима пио само једном а са другима пијем и дан данас.

У кафани, уз пиће, не смеш бити досадан човек. Све ће ти се опростити, и вика, и песма, и брљотине, и свађа, и туча, и намћорлук, и себичност, и повраћање – али ти се неће опростити да будеш досадан, било да је то немаштовито ћутање или досадно брбљање.

Уметник и писац сам постао да бих оправдао свој пијани начин живота (Филип Рот: Пијан од пичке и штампарске боје). Да не будем алкохоличар већ боем. (Кад пијете, а писац сте, ви сте боем а други су алкохоличари. Кад други измишљају и то говоре онда су они лажови, кад неко ко измишља то и запише онда је он писац). И заиста је велика разлика, мада већина великих боема и уметника никада у животу није ништа написала, насликала или одглумила. Право на боемију имају сви остварени људи, поготово добри мајстори и занатлије. Сељаци не могу бити боеми али зато могу бити лоле и бекрије, ређе пустахије. Постоји једно правило неписано: да би био боем мораш пити са боемима (или: сам), не смеш пити са алкохоличарима.

Све док болујеш после тешког пијанства и кунеш се да више никада нећеш окусити: ниси алкохоличар. Алкохоличар си оног дана када први пут изјавиш „да можеш да оставиш пиће кад год хоћеш“. Или, кад „клин клином избијаш“.

Озбиљан сигнал да је време да оставиш пиће је када приметиш да су људи почели да те избегавају или да си почео да позајмљујеш новац за пиће. Увек веруј људима – људи су у праву. И кад те избегавају и кад ти кажу да си пијан (држ' се за плот).

Када у кафани уз пиће бројиш колико је ко тура платио, знај, није ти место у кафани (а ни друштво ти није бог зна какво, очигледно). Како каже Момо Капор, у кафани свако има право да ти приђе и да ти каже истину у лице и када неко долази у кафану, мора доћи чиста срца и мирне савести, да може свима да погледа у очи.

Није добро много пити! 

Није добро уопште не пити! 

Умерено пити не вреди!

Уз пиће не ваља изговарати ружне речи, никад, јер због тога пиће губи на квалитету, постаје чемерно и тешко, а ујутро те глава више боли него иначе. Уз пиће не треба бити злобан, зао, заједљив, љубоморан, агресиван... Уз пиће треба бити миран и попаљен – истовремено миран према другима а попаљен према страстима.

Треба веровати другим људима кад си пијан јер нормалан човек само тако и тада може веровати. Треба се заљубити у пијанству а онда се трудити да се никада не отрезниш. Треба стварати (писати) кад си пијан јер си тада са друге стране и најудаљенији од самога себе.

Најслађе се пије кад се најмање има!

Са женама не треба пити. Код њих са пијанке треба отићи или од њих на пијанку стићи. Због жена не треба ни пити. Међу најгора своја пијанства убрајам она када сам се будио на непознатим местима и поред непознатих жена.

Пијан не склапај нити започињи послове. Најбоље је у пијанци помирити се са неким са ким си у свађи. Ако је баш неопходно и свађати се. Пијана мирења трају вечно и брзо се заврше јер људи омамљени пићем лакше изговоре речи извињења, док се свађе заборављају најкасније до отрежњења јер постоји спасоносна реченица: „извини био сам пијан, ничега се не сећам“.

Алкохол је штетан за здравље али може бити благотворан за нерве који после тога могу бити добри за здравље. Или што рече један анонимни мислилац из околине Чачка: да нисам много пио, ко зна да ли би данас био жив?!

Уместо бенседина користим алкохол а уместо наркотика - уметност!

Највећи намћори су људи који су оставили алкохол. Они одједном све знају, свакога саветују и очекују да им се на сваком месту одаје признање јер више не пију. По данском филозофу и теологу Кјеркегору (Киркегору) пијанац и пије из страха да не би једног дана завршио трезан

Кјеркегор (Киркегор) је један од ретких филозофа (писаца) који је јавно, у дневницима, признао да је дркао до изнемоглости. Пиће није спомињао. Али, зна се, најбољи лек против мамурлука су: расол, чорба од парадајза, "клин се клином избија" и дркање!

Један од највећих проблема пијаних стања јесте како се одбранити од сулудих идеја која те спопадају пијаног. Кад си пијан све изгледа лако и изводљиво, јачи си и паметнији, лепши... кад попијеш ниједан план није неостварљив. Тада се најчешће одлучујеш за радикалне и крупне животне преокрете од којих, наравно, већ сутрадан неће остати ни помена вредно сећање.

Треба се чувати промашених пијанстава. То су они догађаји после којих остане горак укус у устима и неодржива жеља да се све што пре заборави. То су пијанства у којима је било лоших људи и њихове негативне енергије, или оних који хоће да исправљају „криве Дрине“. Најгоре је онда када учините некоме нешто нажао а то су најчешће ваши ближњи.

Има пијанстава после којих сте много срећни. Заљубили сте се или сте имали страствено искуство. Спријатељили сте се, помирили, подмирили. Певали сте, играли, грлили се са непознатим људима, чашћавали целу кафану. После таквих пијанстава одмах пожелите да се поново напијете. Обично то и учините али никада не успе да се понови исти осећај.

Не може се „заборавити“ уз пиће.

„Пијем да је заборавим“ не постоји.

Када пијеш да нешто заборавиш онда обично то што желиш да заборавиш видиш дупло.

Сада више и не пијем већ се кроз пиће сукобљавам сам са собом и са својим сећањима.

Што се мене тиче: боље је убијати се од алкохола него од рада!

Ако већ треба да се убијеш, учини то дугорочно, кроз песму и игру, а не метком у чело, за трен ока.


кроз све важне улице

у животу

прошао сам

сам

ја и мој алкохол (односно)

све улице

које су ми нешто значиле

прешао сам

једном макар

сам

и

пијан

и

срећан

без људи...

...иначе сам туп

и глуп

чим попијем вратим се у

најситније детаље

давно заборављене моје младости

врате ми се слике

мутне и јасне

почнем поново да живим

у прошлости

у најтамнију улицу

зађем сам

и

млад


 (О "ФИЛОЗОФИЈИ КАФАНЕ" ЧИТАЈ КЛИКОМ ОВДЕ).                                                                                                                                                              

(О "ИСТОЧКИМ КАФАНАМА" ВИДИ КЛИКОМ ОВДЕ) 

(О "БОЕМИМА" ЧИТАЈ КЛИКОМ ОВДЕ)


©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog

Укупно приказа странице