Зоран Ђинђић - Мит о визионарству

              Пише: Игор Ђурић

12. 03 2013. године

Нити је Зоран Ђинђић био онакав каквим га представљају његови непријатељи а још је мање оно што о њему говоре они који га данас кују у звезде. Није црно-бело, већ изнијансирано добрим и лошим детаљима. Нити је визионар, нити је политикант. Нити је највећи српски син, нити је највећи издајник српскога рода. Свакако не би ништа велико урадио да је остао жив, као што није мало урадио док се бавио политиком. У српском политичком блату он би се укаљао до гуше, као и остали што су, и вероватно би доживео судбину његових наследника, политичку сцену би напустио под притиском бројних афера, можда би био и хапшен те осуђиван.

Такође, и сигурно, доживео би судбину других политичара из окружења, и Србије, који су били кооперативни према западу: оставили би га на цедилу оног тренутка када више не би имали никакве користи од њега. Затим, држао је сумњиве људе око себе, пријатељевао са контроверзним бизнисменима и криминалцима. Њему се данас у највеће политичке домете приписује лични макијавелизам, као да је то нешто добро. Већина српског народа га није волела, углавном због његове непостојеће кривице а коју му је прилепила пропаганда политичких противника, приписујући му углавном оно што није урадио или рекао. Кажем: углавном! Међутим, добар део народа га није волео и са ваљаним разлозима, јер он често није знао где је граница која се не сме прелазити у борби против Милошевића а да се тиме не угрожавају национални интереси. Ми, најзад, вероватно никада нећемо сазнати какве су све његове обавезе биле према западним, посебно немачким, менторима. Само чињеница да је био војник неолиберализма говори да није добро желео српском народу.

Да је он имао било какву ваљану визију сигурно не би око себе окупио онакву булументу сумњивих ликова. Сви ти типови које је довео Ђинђић касније су ојадили Србију, оглодали је до костију, опљачкали је горе но што је то чинила Милошевићева булумента. Данас, међутим, знамо да се Милошевић лично није обогатио.

Када се буде урадила озбиљна и темељита анализа живота и рада Зорана Ђинђића утемељена на документима страних архива, која неће бити оптерећена политиком и идеологијом, она се неће допасти никоме јер је Ђинђић био човек свога времена, играо је по правилима тога времена, са играчима тога времена, а то време није по добру упамћено. То време није изнедрило велике људе, нити велике идеје, те није било ни великих дела.

Шта је, у ствари, његово наслеђе, која је његова идеологија, шта је његова визија? Демократска Србија у Европској унији?! Неолиберални концепт и протестантска радна етика?! Дехуманизација друштва и свеопшта приватизација?! Ма хајте, молим вас! Чега визионарског има у флоскулама коју данас понавља сваки од студената који се такмиче у говорништву. Није то никакве велике идеја, нити је бог зна каква памет потребна да се оне јаве као визија. То је као кад неко каже да није добро лагати и красти завлачећи вам руку у џеп. Какве су то идеје видимо и осећамо на својој кожи данас.

Креатуре које преферирају да буду настављачи његовог лика и дела, уистину, су само експлоататори његовог лика. Сви би они да политички ушићаре на бренду званом Зоран Ђинђић. И то да ућаре голо, материјално, у своју корист, не чак ни духовно. Духовног нема: само огољена политика. Није ни он био неки духовник.

Човек који је рекао да „коме је до морала нека иде у цркву“, није могао много чега доброг да уради за своју земљу, осим, за себе и клику око њега. У цркву треба да иду они који траже опрост због неморалности и грехова а морала би морало бити највише у политици.

Његови политички противници су га сатанизовали до те мере да је то прелазило и добар укус, и васпитање, и почело је отворено да прети његовој безбедности. Жиг издајника који му је ударен осудио га је да увек буде политичар без широке народне подршке. Он није био ништа већи, нити мањи издајник од већине ДОС-оваца који су се дебело задужили на западу рушећи Милошевића. Знао је, међутим, да плива са главом изнад воде и поред тако тешких тегова на ногама.

Они који га данас из рукава и преко сваке мере цитирају треба да знају да је он био већи практичар него филозоф. Боље је да га имитирају у радној енергији него што понављају бесмислене цитате. Учени људи се нешто не грабе за његове књиге, уколико не морају. А што се тиче радне енергије ствари стоје овако: ако радите штетне ствари боље је да радите мало.

Свакако је трагична личност и није заслужио да буде убијен. Као што то није заслужио нити било који други невино убијени човек, као што то нису заслужили ни голобради војници на Кошарама или Паштрику, 1999. године. Нити један човек не сме бити убијен, ако је правде. (Правде нема!). Премијер једне земље поготову. То целој ствари даје на тежини а српском народу повода за срамоту. Споменик својим делима, међутим, није заслужио. Ако га је заслужио својом смрћу: онда има много оних пре њега који су на исти начин заслужни.

Уколико су политички следбеници његови, они који се данас тако представљају, онда се из њиховог рада и дела јасно може видети каква је то Ђинђићева визија о којој данас и врапци на гранама певају, и које је његово политичко наслеђе. Наравно, они то не признају, за њих и њихове неподопштине увек је неко други крив. Ипак, чињеница да смо поред класичних криминалаца добили и лопуже у скупим оделима које су ојадиле Србију попут скакаваца а то је један од резултата наслеђа о коме говоримо. Такви ликови, свиђало се то некоме данас или не, нису били страни Ђинђићевом окружењу. Најгоре је што његово дело и његове идеје данас живе у Србији и утичу на њену судбину.

Створила се, међутим, атмосфера да се не сме критички говорити о Зорану Ђинђићу. Чим неко искаже мисао која се не поклапа са идиотским паролама о визионарству, устреме се на њега као најгорег фашисту. Знам, тешко је говорити о мртвом човеку, савременику који има породицу. Међутим, истовремено, ти исти који бране покојног Ђинђића пљују и псују најгорим језиком по мртвим неистомишљеницима. Јавне личности су осуђене да не могу имати своју приватност. Сами су тако изабрали. Морају се подвргнути судовима историје и јавности. Поред лоших страна ове ситуације било је и привилегија које доноси јавно делање у политици. Због тога се не може ћутати чак и када то добро васпитање налаже. Зарад истине се морају отварати и болна питања јер се радило о нашим животима. Ако нас већ терају да као народ рушимо све своје митове ајде да то чинимо и са новокомпонованим митовима.

Проблем је што су са друге стране поприлично неинтелигентни и сразмерно својој глупости нетолерантни саговорници. Убедити га не можеш аргументима а тај никако да престане са понављањем својих глупости. Ако ћемо право и сам Ђинђић је са таквима имао највише проблема. Њега су уза зид притерали мангупи у његовим редовима. Они који данас баштине његову политику (по њиховим тврдњама) никаквог добра нису донели Србији. Они нас убеђују (као што је то и он радио) да ми  не знамо шта је добро за нас, да смо глупи и заостали, те да ће нас њихова визија (нама несхватљива али увек на страни наших противника) привести к' знању и покајању, или нас неће бити. А пошто Ђинђић сем политичких следбеника, другог опипљивог политичког наслеђа нема, онда видимо колико оно вреди, шта нам је доброга донело. Преведено егзактним бројкама то наслеђе и они који га баштине данас вреди неколико хиљада година строгог затвора.

Они који га данас уздижу у небеса и хвале његову генијалност на тај начин највише пљују по њему. Зар они мисле да у овој земљи више нема људи који мисле својом главом и знају по нешто?! Зар не схватају да они својом само-идентификацијом са ликом и делом Зорана Ђинђића мрцваре мртвог човека и чине да мишљење о њему буде много горе но што у истину јесте. Цела Србија је жалила кад је Ђинђић био убијен. Само мали број људи сматра да је он водио политику добру за Србију. То су две различите али повезане чињенице. И не треба одмах поистоветити политичко неслагање са одобравањем атентата. Он је водио политику како је морао. Док је био опозиција није бирао средства да руши Милошевића. Кад је био на власти, импровизовао је без икаквог маневарског простора, окружен лошим људима: он је водио политику пуког преживљавања и трулих компромиса према креатурама са којима је радио и према јаким противницима којих је још било на све стране, са једне стране, и обавезама према западним менторима, са друге стране. Трули компромиси и пословни аранжмани са неким структурама су му на крају дошли главе.

Ђинђић је био добар менаџер. Мало је то за земљу која је пропала и којој је требало револуционарног морала и политичке искрености. Ђинђић би био добар премијер у добро уређеним земљама. Јесте он тежио радикалним променама али је нама тада било доста радикализма. Обашка што је он промене чинио по диктатима са стране. Нама је требало мира, закона, правде и морала. На томе се требало радити, али како је морал отеран у цркву, а правда се делила на партијским одборима, како се закон није поштовао јер је било обавеза према тајкунима, криминалцима и партијским кадровима – тако смо прошли сви заједно. Он најгоре. Једино је мир био постигнут и то из разлога јер смо се предали.

Да се разузмемо, Ђинђић је био способнији и поштенији од већине тадашњих српских политичара. Само, да ли је то довољно?! Зар је било тешко бити паметнији и поштенији од свих тих креатура?! Али, он је морао да сарађује са њима па је стваран привид да је он несхватљива величина. За већину њих он то и јесте био, али су стандарди били толико ниски да то није било тешко. То није била олимпијска норма, тек прво место на међуопштинском такмичењу.

Личног сам мишљења, које не мора бити тачно, да Ђинђић није политичар који је доприносио бољитку земље јер се у раду водио фразама и општим местима политике и менаџерства. Искрено сам га жалио кад је био убијен. Био је премијер моје земље. Убили су премијера, па тек човека са именом и презименом. Ово друго био је он само за своје најближе. Кад убију изабраног премијера твоје земље, пуцали су и на тебе. Мораш бити против тога јер таква земља не ваља никоме.

Данас, после свих брљотина након његове смрти, уверен сам да би он направио мање штете од оних који су владали после њега. Србија је јадна земља јер њу не воде већ владају њоме. Можда би Ђинђић поред владања помало и водио Србију. Можда и у погрешном правцу, али би водио.

Чак и да је имао некакву визију, ови који су га политички наследили не знају да нам је објасне. Не знају, јер: не знају! То су већма политиканти који су наследили само од оног најгорег што је приписивано Ђинђићу (и, као што рекох, много тога бејаше измишљено и подметнуто). Ђинђићеви „пријатељи“ као да хоће да потврде истинитост Милошевићеве пропаганде. Они су као четници из партизанских филмова: стереотипни и потпуно верни пропагандној пројекцији.

Најгоре од свега је што су у позицији да медијском халабуком постижу страх код народа. Данас се људи, интелектуалци, те јавни делатници и новинари, плаше да кажу било шта о Ђинђићу а што се не поклапа са пропагандом његових „чувара печата“. Најпогрднијим именима се називају неистомишљеници, људи остају без посла, могу отићи у затвор. Зла сила се устремила данас у Србији на свакога ко не подржава догму и идеологију „друге Србије“. А не ваља нам ништа работа са том Србијом и поред тога што они ових дана себе промовишу у настављаче лика и дела Ђинђића. Ако покушате да искажете другачије мишљење одмах вас оптуже да сте организатор и учесник у атентату иако никада пре нисте срели његове убице за разлику од њега и њему блиских људи.

Ових дана из уста епигона сазнајемо да је Ђинђић био Супермен: у свему је био најбољи, најпаметнији, најјачи. Све је знао. Ваљда хоће тиме да кажу да су и они такви. Где би нам био крај да га нисмо убили?! Били би на потпуно истом месту где смо иначе, и данас, само са једним више: са њим. Он лично, би био у опозицији (добро материјално ситуиран) или би негде у иностранству радио за своје менторе. Не би смо били ни макац  напред, можда мало и назад. Наше проблеме нити је могао, нити може да реши појединац. Ипак, било би боље да је остао жив. Са друге стране, од стране његових заклетих непријатеља, разних екстремиста, могу се прочитати заиста огавни текстови о њему. Нема тога лошег на кугли земаљској што он, по њима, није учинио да напакости Србији и српском народу. Задире се у најинтимније теме, у приватност, не оставља се његова породица на миру. Ја не правим разлику између првих и других. Сваки од њих, на свој начин, чини лоше Србији. Треба га оставити да почива у миру, а историји и објективном суду јавности дати времена и простора да поставе његово дело на месту где треба да буде.

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ, ИЗ КЊИГЕ ''ВЕЧИТИ РАТ - КОСОВО'', ИГОР ЂУРИЋ

Толеранција је: Само ти синко ради свој посао!

                              

Пише: Игор Ђурић

„Нема ничег тако злог нити тако доброг што један Енглез не би урадио. Али ви никада нећете наћи Енглеза који греши. Он све ради по принципима: бори се против вас из патриотских принципа, пљачка вас из пословних принципа, поробљава вас из империјалних принципа, подржава краља из принципа лојалности и сече главу краљу из републиканских принципа“.

Џорџ Бернард Шо, Човек судбине

Лако је изигравати мондијалисту и пацифисту на сигурном и удобном месту. Говорити против рата и ратника ушушкан у фотељу, поред камина, удаљен од фронта и опасности – може свако и ништа лепше. Тешко је изабрати страну и борити се. Треба бити толерантан са ножем испод грла, треба разумети другу страну у тренутку док ти убијају децу и силују жену, треба бити пацифиста и одбити војну помоћ која долази да те спаси из окружења и сигурне смрти.

Оно што ти ''антиратни активисти'' (у ствари су углавном ''антиратни профитери'') неће, или не могу, да схвате, јесте чињеница да се сукоби и ратови увек морају посматрати на више нивоа, из неколико перспектива. Глобално и појединачно! Опште и лично! Историјски и људски! 

Глобално, опште и историјски – сваки нормалан и поштен човек ће осудити рат. Појединачно, лично и људски – сваки поштен и нормалан човек ће стати уз свој народ. И у једном и другом случају осудиће и неће чинити злочине – али, зар се то не подразумева? Милиони мртвих у Другом светском рату су историјски факат. Иза тога стоје милиони људских судбина које осећају само они који су лично погођени.

Не кажем, глупо је оправдавати рат, али је још глупље не ратовати кад до њега дође, кад те нападну и ти се нађеш у центру збивања. Ратом се не долази до истине и правде. Ратом се преживљава или нестаје. У рату можеш само изгубити или победити.

Обично дођеш у ситуацију кад мораш да бираш: хоћеш ли убити или бити убијен, а при томе немаш избора да избегнеш једно или друго, или оба, и да одабереш нешто треће јер си на свом прагу, он је дошао код тебе, ти немаш куд. Да је било избора ''за нешто треће'' - не би било ни рата! 

Пекић је негде написао: Реч је о спознаји себе самога. Колико сте брзи дознајете тек пред тигром; колико часни кад нађете новчаник а нико вас не види; колико разумни кад се од вас захтева немогуће; јесте ли храбри тек када то није нужно да будете; колико добри тек кад треба поднети зло; и колико луди кад стојите на обали реке у којој се дави дете, а ви не знате да пливате. 

Колико сте толерантни сазнаћете уколико имате разумевања према свом џелату у том делићу секунде који вас дели од смрти! Ништа друго! Немате право опраштати у име других – само у своје име. У своје име немате право ни на издају - сем самога себе! У своје име имате право само на борбу!

Бити неутралан: лагодна је и лепа позиција, ко је не би пожелео за себе?! Посматрам политичаре, писце, глумце, певаче, невладине пулене, који заступају ту позицију. Сматрају их добрим, толерантним, широкоумним, светским људима. Они се нису сврстали на своју страну, нису одабрали страну уопште, или су прешли на другу страну – и тако остали добри свима. Непријатељи њиховог народа их не мрзе, пријатељи их разумеју јер су толерантни. Лепо је то. Ко не би волео? Али се то може постићи само ако је гузица била на сигурном и ако ти није нож под грлом. У супротном је требало храбрости тако се понашати и одлучити, и ја би их дубоко и искрено поштовао – да их има. Међутим, нема их. Или ја не знам за њих.

Код нас се, нажалост, већ дуго времена дешава један чудан процес који је горе наведеном узрок. Патриотизам и борба за свој народ аутоматски се код једног дела људи сматрају примитивизмом и злочином или превазиђеном и скупом работом. Свако ко се борио за своју земљу сматра се будалом и недостојним да се сматра ''светским'' и ''европским'' човеком (ма шта то значило по њиховим схватањима?!). 

По садашњем систему вредности у Србији, да би те сматрали напредним, либералним, толерантним и ''европским'' – мораш бити дезертер и издајица, мораш презирати атрибуте националног идентитета, мораш окривити свој народ за сва зла која се догађају и мораш оправдати злочине над собом. Иначе ће опет да те бомбардују за твоје добро!

А, у Америци сам видео нешто друго: таблице на аутомобилима где пише ''Ветеран Ирака, Авганистана, Кувајта'' итд. Та држава, која је узор горе поменутим мондијалистима, жели да обележи људе, ода им признање и препоручи да им се прогледа кроз прсте (полиција их не дира за ситније прекршаје) – јер су се борили у њено име (чак не ни за свој народ) убијајући друге народе у њиховим земљама за које већина Американаца и не зна где се налазе.  Тако смо данас дошли у апсурдну ситуацију да нас убеђују како је нормално да Американци ратују у Србији али није нормално да Срби ратују у Србији против Американаца!

Француски обавештајац Пјер Бинел који је дао одређене податке Србима да би избегао рат, осуђен је у Француској. У књизи ''Косово - Вечити рат''  (читај кликом овде) написао сам својевремено:

„Француски судија је поступак Бинела оценио као издају. На завршној речи пред доношење пресуде државни тужилац је рекао следеће: Желели сте да будете херој, али били сте само издајник. Издали сте своје другове, своје савезнике, издали сте Француску. Француска штампа га медијски черечи износећи тврдње неких психијатара да је Бинел ментално болесна и изопачена личност (како је могуће да таква личност само пре неколико месеци добија највећа одликовања??!). Видите ли како Французи схватају појам патриотизма, за који нас неки наши „европљани“ убеђују да је ретроградан?!? Видите ли како пацифизам тамо није на цени?! Видите ли како они који издају своју земљу морају да иду у затвор?! У то време, (када француски судија изговара ове речи) 12. децембра 2001. шеф наше дипломатије био је Горан Свилановић. Номинално, он је био шеф и Јовану Милановићу. Не знам, јесу ли Бинел и Милановић икад помислили да нису требали да раде то што су радили. Борити се за Србију у којој је Свилановић власт није вредно Бинелових пет година. Јер, Свилановић у својству Министра спољњих послова, на питање Холбрука „има ли какав план за решење кризе на Косову?“, свој план износи у једној реченици: Ослободите нас Косова! Свилановић, који је рођен на Косову, као и Дачић, ипак није жело да у том ''ослобођеном од Србије'' Косову оде и живи у миру и слози са Албанцима. Не, он се ослобађа свог родног краја из Београда, сада већ из Европе“.

Међутим, када тим ''громадама'' толеранције дирнеш у апанажу или их оставиш без привилегија – не стај им на пут. Претварају се у дивље и крвожедне звери које газе све пред собом. Када су њихови лични интереси у питању немају ни трунку толеранције. Какви би тек били да су мучени, затварани, пребијани, паљени, убијани или силовани? Какви би били: са ножем под грлом? 

Дал' би имали снаге, храбрости и истрајности у својој толеранцији па да изговоре оне чувене речи: Само ти синко ради свој посао?!

Не!!! Јер би имали мало избора: или да буду толерантни и убијени (не могу ни издати јер у таквим тренуцима њихова издаја никоме не треба), или да се боре и покушају да спасу кућу од огња, сестру од понижења, брата од смрти а себе од срамоте.

Најзад, толерантан си или ниси. Не може то селективно, јер онда није искрено. Ако си толерантан према другима, мораш бити и према властитом народу. И супротно. Иначе толеранција ''не ради''!

Драган Крстић - Психолошке белешке 1968-73

                                         

Пише: Игор Ђурић

https://srbij-a.blogspot.com/

КОНТИНУИТЕТ ИДИОТИЗМА СРПСКЕ ПОЛИТИКЕ И ПОДАНИШТВА СРПСКЕ ЕЛИТЕ!

Драган Крстић, „Психолошке белешке 1968-73“, Балканија, Нови Сад, 2015

Драган Крстић (1929-2006) је психолог по струци, авијатичар, познавалац многих језика и преводилац, затвореник комунистичког режима, аутор Психолошког речника, Београђанин, који је тридесет година (1960-1988) водио тајни дневник, за који није знала ни његова ужа породица. Колико су српски национални, етички и државни проблеми константни, говори и актуелност редова овога списа који у својој основи изгледају као да су писани последњих тридесетак година, можда баш од оног времена када је Крстић престао да води дневник па све до данашњих дана. Ови редови су политички, психолошки и историјски скенер српских понирања и заблуда, чини се никад актуелнији него данас.

Треба узети у обзир да су диктатура и тоталитаризам променили своје облике и данас су другачије форме испољавања у питању. Оно што се некада постизало репресијом и силом система данас се постиже другачијим методама, свакако ефикаснијим. Сада можете говорити, мање више, шта год вам је воља али не смете дирати прокламоване принципе да су такозвана парламентарна демократија и капитализам једини могући начини постојања државе и друштвеног живота, и да их није дозвољено мењати, а у ствари, тај систем служи да се штити крупни капитал и профит оних који заиста владају светом. Иако се на тим демократским изборима углавном унапред зна ко ће победити ми глумимо или верујемо да о нечему одлучујемо.

Оно што се некада постизало силом данас се постиже банкарским системом. Бришу се појмови као што је породица, нација или држава, бришу се полови и сексуалност, круни се природна интелигенција човека а његово образовање усмерава се ка функционалном идиотизму. Некада су само неки народи живели у диктатури, данас су тек неки људи свесни да читав свет тоне у једноумље и неслободу. Својевремено је тога био свестан и Драган Крстић који је хируршки прецизно формулисао проблеме српског друштва, али и глобалне проблеме, и једина је разлика начин на који се диктатура спроводила. Данас њему нико не би бранио да води такав дневник јер механизми са којима се влада нису угрожени деловањем интелектуалаца. Шта може интелектуалац да уради у мору идиота са мобилним телефонима?! Најзад, како су му комунисти некада отели стан, тако би му данас то учиниле банке – дакле, крајњи ефекат је исти.

Драган Крстић води дневник о тадашњим табу темама: Титу, комунистима, усташким и шиптарским злочинима, диктатури, интелектуалцима који се продају и ћуте, међунационалним односима у СФРЈ. Да је неким случајем тадашња полиција дошла до тих списа, Крстића би чекала дугогодишња робија. Шта је апсурд? У данашњој Србији, 2016. године, немогуће је писати и говорити оно што је Крстић писао 1968. године а да то јавност и медији пренесу. Истрајност и ентузијазам појединца је најдаље докле се може стићи и да није било историчара Ратка Вукелића вероватно никада не бих ни чуо за ову књигу. Писање је некажњиво али је објављивање и презентовање скоро немогуће. Интернет се појављује као једина тековина слободне речи али је тешко разазнати у том непрегледном мору информација шта је добро, а шта не.

Крстићеве анализе (и чињеница да је дневник вођен у релевантно време а не касније кроз сећања и мемоаре када је било лако ''мртвоме вуку реп мерити'') су веома прецизне, тачне и веродостојне, чак и ако се из ове временске перспективе изгледају као општа места и ништа посебно. Рецимо, описи и анализа студентских демонстрација 1968. године су сама суштина тих догађања, без улепшавања и идеализовања. А прочитао сам много сличних покушаја. Он је одлично разумео шта се догађа и тачно је описао због чега је побуна пропала пре него се и догодила. Он сматра да су професори који су се прикључили побуни превеслали студенте из антикомунистичких демонстрација до црвеног универзитета.

Исто се може рећи и за механизам владавине комунистичке клике и анализе њиховог унутрашњег система организације и идеологије. Он је већ тада тачно увидео на који начин и којим механизмима Тито влада, сматрајући у већини случајева на штету Срба, Србије и Српске православне цркве – и уз помоћ Срба. У свом дневнику Крстић не анализира само идеолошки аспект режима - етички, већ се бави и естетиком диктатуре. Он говори о архитектури, пејзажној архитектури, о соц-реалистичком нагрђивању града и сивим те ружним грађевинама, и најзад пише о потреби да се Београд и Београђани спусте на реке, одакле су отерани. Он, дакле, још 1969. године говори о некој варијанти Београда на води.

Оно што је суштина овога записа јесте заправо да је Крстић кроз анализу међусобних односа народа и народности СФРЈ већ тада предвидео крвави распад и међусобно истребљење тих народа. Поготову је обратио пажњу на муслимане и католике преобраћенике. Крстић за постојање и опстајање Титове диктатуре подједнако окривљује и СССР, и западне демократије предвођене Америком, ове друге чак и више, јер сматра да се Тито не би одржао без њихове помоћи. Што се тиче онога што чини главни стуб комунистичке диктатуре то је по њему социјалистички малограђанин, носилац социјалистичког морала, онај који је позајмио своје лице за концепт социјализма са људским ликом. Наравно, да би се такав социјалистички малограђанин формирао морала се прво уништити ''грађанска малограђанштина'', тај тихи и ушушкани средњи слој претходне друштвене хијерархије. Овде можемо наћи и неке историјске информације, из прве руке, на пример о пучу 27. марта 1941.

Може се рећи да су дневници Драгана Крстића, то јест оно што у њима пише, у ствари један подужи предговор онога што ће професор Мило Ломпар четири деценије касније писати у књигама Дух самопорицања и Повратак српском становишту. И само порицање и непостојање српског становишта јесу предмети Крстићевих размишљања и анализа.

Крстић је школске 1945/46 избачен из свих школа у Југославији без права полагања приватних испита. Описао је хајку на њега у време гимназијских дана у којој је учествовао и Бора Ћосић, потоња перјаница друго-србијанштине а тада СКОЈ-евски активиста. Интересантан је и део који говори о последњој жељи вајара Томе Росандића да буде сахрањен у Београду а да његова кућа и његова дела буду музејски простор поклоњен Београду. Власт није испоштовала последњу жељу вајара већ га је мртвог предала Хрватској са свим његовим делима. Има овде, затим, и редова о четничком покрету и конгресу у селу Ба, 1944. године.

Ако треба тражити ману овога списа, њу нећемо наћи у садржају, већ делимично у форми: аутор се местимично понавља и по негде је непотребно преопширан. Али све то уопште не утиче на квалитет и духовно освежење које књига чак и данас даје. Додатна вредност је, пак, опис духа времена и на примерима ''малих'' или ''мањих'' тема: слављење новокомпонованих празника, мегаломански филмски пројекти, ко се, како и где сахрањује у Београду, мисли о надреализму, књижевности и филму, руској емиграцији у Београду и Србији, феномену телевизије која се тада рађала, потискивању ћирилице из српског језика и употреба страних речи и појмова.

Оно што није ни за похвалу, ни за куђење, већ је чињенично стање јесте то да је Драган Крстић био кетман у дословном значењу тога појма. Он је у јавности живео један живот (универзитет, симпозијуми, конгреси, службена путовања, комисије), а када би у својој соби остајао сам са својим записима постајао би сасвим други човек, онај прави Драган Крстић. Зато Крстић није дисидент већ је кетман. Међутим, то му је омогућило дистанцу која му је створила услов да остави много квалитетнији и природнији траг о времену, него да је био дисидент. Није био оптерећен ишчекивањем јавности и дисидентским ореолом, што је често доводило оне који су то били да дају слабија дела и јаловије мисли, и који су слављени априори због дисиденства а не због онога што су оставили иза себе као дело. Ипак, да би оставио храбар и искрен траг у својим мислима, о својим мислима, у свом дневнику, Драган Крстић је морао да се послужи кетманством (ипак лишеног рајинског менталитета, јер је очигледно да Крстић није рајински повлађивао режиму, рецимо да је се само пазио). Јер, било је то време КАДА СУ СЕ ЉУДИ ПАМТИЛИ ПО ДОБРУ САМО НА ОСНОВУ ЧИЊЕНИЦЕ ДА НИСУ ЧИНИЛИ ЗЛО.

Међутим, чини се да је најбоље и најлакше о овој књизи говорити кроз речи самога аутора и ономе што је он кроз те речи описивао. Тек тако ће се видети колико визионарског је имао у себи тај живописан и интересантан човек. Наравно, најбоље је прочитати књигу, то јест: све, када буду доступне. Поднаслови испред пасуса дати су мешовито, и за тадашње, и за садашње време, и плод су интерпретације аутора приказа:

О диктатури:

„Још је Парето (Pareto) дефинисао да ће мањинска група моћи да се одржи на диктаторској власти само ако (1) ликвидира елиту опозиције и ако (2) наметне појединцима оне моделе понашања које та група одабере као за себе корисне“.

О народу и интелектуалцима у тоталитаризму:

„Параноик се у нашим условима често веже за диктатора“;

„Режим се обраћа полуписменом становнику“;

„Бољи део интелектуалаца избегава да се појављује у јавној комуникацији да би избегао идентификацију са режимом“;

„Апатија и опште безнађе је велико“;

„Тотална апстиненција као одговор на тоталитарни режим“;

„У тоталитарном систему интелектуалци могу рачунати на комотнији живот само ако дају посебне доказе о својој припадности режиму. Сви остали, а то значи огромна већина, морају се задовољити минимумом егзистенције“.

О транзиционој и партијској Србији:

„Да би развио хоризонталну динамику и агресију он (режим) мора да отворено и ли прећутно негира све нормативе понашања и у ту игру улеће само онај део популације који је склон преступничком понашању. Стога се у друштву развија системски криминалитет, и оно и по том фундаменталном основу престаје да буде друштво и држава“.

О некомпетенцији и ''стручности'', лажним дипломама и партијским књижицама:

 „Политичар који одлично познаје француску културу, јер је још док је био шегрт ударен француским кључем, па је добро утувио у главу све што је француско“;

„Један од њих је и Ж. који је радио, ако не у целини урадио, барем неколико докторских дисертација за друге, а да сам није докторирао“;

„Увођење ''партијности'' у науку – што значи и у системски развој сазнања – проширило је зачарани круг и иначе затворене идеолошке свести“.

„Професор Карамата: Господо комунисти, ви све можете и све знате са својом партијском књижицом. Можете постати професори универзитета, директори опере, балета, драме, можете постати чак и примадоне певачке или балетанске, постајете директори или сарадници научних института, генерали, фудбалери, инжињери, спортски руководиоци или Дон Жуани, а можете бити и политичари, или било шта друго што вам падне на памет. Али, господо, ја са таквим људима не желим да имам посла и то је главни разлог што одлазим“;

„Створен је велики круг лажних интелектуалаца са лажним доприносима култури и науци“.

О Хрватима:

„Проглашени су кривим они који су били прогањани, а гонитељи су себи задржали оправдање за терор“.

О ''друго-србијанштини'':

„У универзитетској јавности, која је заједно са Академијом наука требала да буде репрезент српских интелектуалаца, све што је аутономно, аутохтоно и аутентично почело је да губи своје вредности, а све што је инострано почело да добија на тежини и значају“;

„Тај тип интелектуалца није се бавио стварањем, већ разарањем српских културних вредности и њиховом негацијом“;

„Био сам један од многобројних ''задатка'' Боре Ћосића када је имао своју ''улогу'' у револуцији. Књига стварно говори о прогону становништва, у коме је писац учествовао на страни власти... Учествовао је у хајкама на своје другове, такође гимназијалце, који се нису слагали са послератним политичким системом“.

О ''младости Србије'':

„Сви односи на Универзитету неизоставно су се репродуковали и на студенте, међу којима је такође завладао идол службе страним културама и оданости иностраним политичким центрима, заједно са занемаривањем или одбацивањем сопствене културе, као и развојем изопаченог схватања сопствених историјских циљева“.

Европски пут српске ''елите'':

„Из тог односа може произаћи само периферна, провинцијска култура неке матичне културе, као сервилна историја ко зна чијих историјских циљева, јер су патрони склони да их мењају и размењују са другима, а мали смерни и верни поданици, поносни на своје велике заштитнике, свеједно морају да их служе“;

„Једна култура се може потиснути само ако се понуди друга, по својим вредностима виша култура“;

„Ход уназад је прогресивнији од трачања беспућем“.

Косово:

„Ако се анализирају њихови говори, види се да се они ничег толико не плаше, колико моралне обнове Србије. Ако би Србија била лишена Косова, извора њене моралне снаге, вероватно да би се на тај начин могао спречити процес моралне обнове Србије“;

„Садашњем политичком устројству земље требало је доста времена да схвати да се стварни, дубоки политички ударац Србији може задати уколико се стварно, па чак и формално Косово и Метохија отцепи од Србије...Тиме би били створени повољни услови за разбијање средишта њене културе и историје“;

„Македонија има већи проценат Шиптара од Србије, па ипак, нема аутономну област. Хрватска има два пута већи проценат Срба, па они ипак немају своју аутономију...“;

„Кад Срби прослављају ''пораз'' на Косову они стварно прослављају трајање своје егзистенције и ненарушивост свог историјског бића“.

Распад СФРЈ:

„Јер ће се криза неминовно отворити са смрћу главног гангстера, једној од најпрљавијих личности скорашње историје – ако је то уопште наша историја“;

„У Југославији су ти процеси убрзани објавом перманентног рата Србији од стране свих у Југославији (уз присуство, разуме се, страних сила)“.

Црна Гора:

„Нема песника у српској култури који се као Његош, без остатка, и пером и мачем и државношћу, посветио српској историји. Стога и није случајно што се режим толико окомио баш на Његоша, јер би одвајање тог горостаса из српске културе и историје много значило у потискивању Срба са историјске позорнице и светске културе, што би олакшало колонизацију Југославије. Има већ неколико година како се све чини да би се Његош приказао несрпским писцем“.

Интелектуалци и уметници:

„Готово ништа од онога што се јавља у друштвеној комуникацији, а нарочито не од онога што се назива интелектуалним производом, није и не може бити сродно са духовношћу... На тај начин садашњи појединац – јер пре свега о њему говорим, будући да садашњи друштвени ангажман у највећој мери није његов – бива постављен, или сам себе поставља у улогу посматрача са галерије неке блесаве и хаотичне позоришне представе. Позориште је можда његово, али представа није. Та представа насилно је постављена као репертоар, прљава је, ружна и наказно режирана. Неки су пристали да играју улоге у тој представи, а неко је присиљен да учествује као посматрач. Нико нема шансу да утиче на репертоар и једина алтернатива је промена позоришта, одлазак у емиграцију, која представља само другу врсту понижења, и која са собом носи другу врсту моралних искушења“.

 „Било који чин који би могао водити неком стваралаштву бива унапред стерилисан, али институционални систем инсистира на његовом одигравању“.

Општи мук:

„Мислим да можемо пристати само на оно што се може сматрати истином, евентуално можемо правити неке мање компромисе да би уопште доспели у могућност да нешто кажемо. Ако нисмо у стању да кажемо оно што се може сматрати истином, онда морамо заћутати и зарађивати свој хлеб уско професионалним услугама“.

Преобраћеници:

„У терминима аналитичке психологије (психоанализе) некадашњи православац, сада преобраћеник у римокатолицизам или ислам, ратује са својом сенком, против свега онога што је дубоко потиснуто у њему, и против чега се он тако жестоко бори у оквиру ''свесног'' дела личности – наводно свесног, јер та његова свест све је друго само не рационална“.

О Србима:

„Вулканска природа мржње према нама“;

„Одлуке Техеранске конференције биле су тако апсолутно и неопозиво окренуте против ''сељачке'' Србије, која је смогла снаге да у Југославији брани ту индивидуалност, и која је тако усамљено деловала на целој европској позорници. Конгрес у селу Ба био је последњи крик у одбрани те индивидуалности и последња достојанствена ћутња пред обречењем историје“.

О данас популарним доктринама:

„Као што су Вебер и остали одавно приметили у основи западне цивилизације лежи протестантизам (нарочито у њеном екстремном, англосаксонском облику), а психоаналитичари су томе додали и ''аналну фикцију'', или аналну регресију, што је све довело до изразите материјалне производње и преоријентације ка материјалном систему вредности“.

Политичари:

„Мисле да се баве политиком, а стварно су обични чиновници диктатора, добро плаћени и са овлашћењима да могу све што не нарушава интересе главног газде“.

О вођама:

„Увођење инфантилно-паренталних односа је артифицијелно, али је објективне природе и као такво има свој објективни почетак и мора, затим, имати и свој објективни крај. Инфантилност односа, коју ''паренталне'' диктатуре славе као свој највећи успех, стварно је негативне природе и тај инфантилитет друштва најпре се огледа у негативном односу према реалности, у одсуству стваралаштва...“.

Српске власти (било које):

„Нова јаничарска власт у Србији заиста је лако дошла до великог плена (лако је су јој тај плен доделиле велике силе), али се нашла у апсолутној изолацији, што је могло довести до њене негативне селекције. Никада у историји Србије на власти није била тако бесловесна екипа људи, која разметљиво, али очајнички врти кроз себе неки блесави садржај општења и грчевито ''ужива'' благодети овоземаљског живота, убеђујући себе да је то његов једини смисао. Попут ондашњих јаничара, и ови садашњи знају да су потпуно одбачени, не само од људи, већ и од историје, и не хају ни за шта. Они се и не труде да о себи створе неку допадљиву слику, не скривају своју наказност и по некад се хвале својим бесмислицама“.

Најзад, из пера Драгана Крстића изводимо закључак због чега је ова књига актуелна после скоро пола века од свога настајања:

„Најслабију тачку Срба у наопаком ''новом'' времену представљају интелектуалци...Све оно што су урадили или написали не вреди три паре, и једва да уопште постоји, онако како је лажна и сама реалност са којом се баве“.

----------------------------------------------------------------------------------------------------
ЧИТАЈ КЛИКОМ НА ЛИНК РОМАН:
Игор М. Ђурић 
ТЕНЦИ или: ГУБИТНИК ИГОР К.