Пише: Игор Ђурић
21 горска дивизија СС „Скендербег“ (албанска бр. 1) формирана је 1944 године. Лично ју је утемељио Хајнрих Химлер. То је била чисто албанска формација, углавном под старешинством немачких официра, али је и нешто Албанаца било сврстано у старешински кадар. Био је то наставак тренда да се формирају јединице од народа лојалних нацистима у посебне СС јединице, које су онда чиниле злочине у свом окружењу али су и слате на друге немачке фронтове. Интересантно је да данас нико не помиње да једино Срби нису имали СС јединицу, и да једино Срби нису ратовали на источном фронту, а за рачун Немаца, пред Стаљинградом или Москвом, док су сви народи из окружења то чинили, сврставани у разне регименте или дивизије. Чак су и Руси ратовали против Руса за Немце – једино Срби нису. Зато нам данас гоне нану нанину.
Ризо Бљакај из Истока, из бројне и угледне источке породице, био је СС официр, један од ретких од Албанаца (јер рекосмо да су старешински кадар сачињавали углавном Немци), у саставу СС дивизије Скендербег. Долазио је за време рата често у Исток, упарађен у немачку униформу, увек наоружан, возио се у чези или фијакеру, и демонстрирао силу. Руку на срце, није починио нити један злочин у Истоку. Старији људи се чак и не сећају да се бахато односио према Србима. Мало је ко смео да му приђе али ни он није прилазио Србима.
Други, много мањи и нижи, и свакако већа фукара, нису пропуштали прилику да се разбојнички односе према Србима, често и да физички насрну, па и да убију. Тако су страдали од шиптарске руке, углавном мучки, подмукло и без икаквог разлога Богољуб (Љупче) Крстић, свештеник Андрија Поповић, игуман манастира Гориоч Никодим Радосављевић, Сретко Булатовић, Рашић Сталета, Рашић Радивоје, Димитрије Мирковић, Вујошевић Марко, Војиновић Невена. Мика Вулић је рањен, у очи Ђурђица 1944. године али је преживео. Крвници су над њиме завршили посао јуна месеца 1999. године.
Исток је, ипак, релативно миран у каснијим данима. Спорадична убиства, силовања и пљачке се јесу дешавали али нису у толикој мери били присутни, колико је било злочина у другим местима. Има више разлога за то. Повезаност великих источких породица са обе стране, Источки четнички одред негде у Србији који је био одређена гаранција, релативно добри односи пре рата, и мудрост појединих албанских вођа који су схватили да ће фашизам бити краткога даха, тако да нису чинили организоване погроме већ је све остало на појединачним случајевима. Околна села су много више пострадала за време Другог светског рата.
Нарочито је у време италијанске окупације било нереда и јавашлука. Кад су стигли Немци, после италијанске капитулације, ствари су се мало поправиле јер су они одржавали дисциплину, пре свега зарад свога мира. Проверен је податак да су Немци у Истоку тражили да станују искључиво у српским кућама, да су се трудили да се не мешају са својим домаћинима и да нису крали и кокошарили као Италијани. Поштовали су и жене (за разлику од горе поменутих). Италијани су, додуше били мање крути, хранили су децу са својих казана и плаћали им за ухваћене мачке и нахватане пужеве, дружили се са Србима али су мало пажње посвећивали сигурности ван свога логора. Обрни, окрени, највећи непријатељи Србима нису били окупатори већ они који су живели са њима.
Ипак, далеко је све то било од идиле. Срби су много трпели, владала је општа несигурност, били су грађани, не другог реда, већ грађани без икаквог реда и стављени ван закона, поготову кад би се нашли некуд ван Истока. Тако би и долазак СС официра Бљакаја представљао опомену за све Србе и ретко се ко усуђивао да се нађе на путу кад би се он, у пратњи, провозао улицама Истока ка својој кући у Бљакића мали.
И ако није починио злочине у Истоку, формација чији је официр он био била је злогласна по свом крвавом трагу, па чак да је он и био „чист“ - по командној одговорности и припадности нацистима већ је самим тим био злочинац. Говоркало се да је он можда и лично учествовао у извршењу злочина по Црној Гори али то никада није доказано. Ова дивизија је поред Косова учинила масовне и тешке злочине у Црној Гори (Плав, Велика), Срему и Семберији (села Гук, Ватровци, Јамена, Босут) и Босни (Урожиће, Забрђе, Вршани, Тутујевац). Осуђен је, у одсуству, и по кратком поступку, и проглашен за ратног злочинца од нових власти после рата. Сматрало се да се он повукао са Немцима и да се налази негде на западу, уколико није страдао негде уз пут.
Време је пролазило и он се заборавио. „Рука правде“ га није достигла и поред ажурности комуниста по том питању. По ослобођењу, кад су стигле нове власти, много људи је стрељано са обе стране, и Срба и Албанаца, чак су се трудили да и ту одрже некакав национални кључ. Стрељани су и прави албански злочинци, мада не у броју и мери наспрам злочина које су починили. Многи су и променили страну па су црне фашистичке кошуље заменили звездом петокраком. Многи од њих су деценијама после рата палили и жарили а да нико није смео да им помене фашистичку прошлост.
Стрељани су и људи који нису учинили ником ништа лоше. И са једне и са друге стране. Стрељан је Бајрамај Рустем и ако је током целог рата штитио источке Србе. Он и Идриз Битићи, којег су такође стрељали комунисти, су спасли Исток и источке Србе од погрома који су спремали дренички Шиптари. Стали су пред њих и нису им дали да уђу у Исток. Не треба улазити у мотиве због чега је то урађено – урађено је. Бујупци испод Гориоча су све време рата чували горичке иконе и сачували их (игуман манастира пред почетак рата би отац Руфим). Рат је, на месту игумана дочекао Никодим Радосављевић. Он је уз помоћ Илије Живановића склонио иконе, прво код горе поменутог. Монах Никодим је убрзо убијен док се враћао са неке сахране из села Верића. Сахрањен је у порти манастира. Није било мушке руке да све то обави па су обавезу на себе преузеле Источанке.
Стрељани су, по ослобођењу, и Срби, скоро сви без икакве стварне кривице осим што су неки припадали пораженој страни. Има и Срба који су се извукли мада су били у четницима. Ипак стрељани Рале Вулић, Сталета Крстић или Радомир Пумпаловић заиста нису били криви ни за шта, нису починили никакав злочин, али су стрељани због припадности четничком покрету, или због потпуно небитних ствари. Најапсурднија је смртна пресуда и егзекуција извршена над Станом Вулић. Оптужена је и осуђена само због тога што јој је ћерка била удата за шиптарског зликовца Амет Ну-у, а при том неки од шиптарских зликоваца већ су били у комунистичким властима и индиректно јој судили.
Ето, било је осуђених, стрељаних, невиних и кривих, а ипак, најкрупнија зверка, СС официр Риза Бљакај је успео да се извуче и да побегне од руке правде. А, онда: сензација, шок, неверица!!! У понедељак, 20. фебруара, 1956. године, органи безбедности, полиција и УДБА, проналазе леш Ризе Бљакај, зазидан у кући његовог братанца, непосредно пошто је умро тих дана. Све време он је био сакривен на неколико стотина метара од милицијске станице. У кући му је направљена посебна просторија, која је била сазидана тако да се не примећује ни споља, ни изнутра. Свакога дана, његов братанац Ђемо Бљакај, давао му је храну, износио трагове физиолошких потреба, уносио му воду за купање. Чак му је доводио и доктора. Највећи апсурд целе ове приче је тај што је Ђемо био ожењен Српкињом, Љубицом, учитељицом и првоборцем. Ни она није хтела да ода СС официра.
Скандал је био велик. Штампа је пратила догађај. Структуре су се узмувале. Требало је вадити флеке, сви су се осећали кривим: и они што су га крили, и они што га нису нашли до тада. Ипак, братанац Ризе Бљакај, Ђемо, држао се, достојанствено. Сутрадан, 21. фебруара, он је на партијском састанку основне школе где је радио, изјавио следеће: „Ја сам крио стрица, то је истина, то ми је била дужност. Ви радите са мном шта хоћете“. Истог дана је истеран са посла и искључен из чланства Савеза комуниста. Његова супруга Љубица није хтела да га изда, па је и она доживела исту судбину и ако јој је понуђено да остане на послу уколико се одрекне супруга. Ђемо је прећутао и једну чињеницу која се обелоданила много касније, а то је: да је доктор Фрањо Шен долазио да лечи његовог стрица а да то није пријавио властима. Доктор Шен је био угледни припадник заједнице све до смрти а тек је после откривен и тај податак. Ђемо је заиста показао лојалност према њему.
Суђење је одржано у сали биоскопа у Истоку (некадашњи Соколски дом). сала је бина пуна грађана и школске деце (која је организовано доведена). Очевидац тог догађа испричао је аутору текста да се Ђемо на суђењу држао као и на поменутом партијском састанку. На питање "зашто је крио ратног злочинца?" одговорио је да је то била његова обавеза према родитељу. Очевидац, који је тада био ђак основне школе, се не сећа пресуде и да ли је уопште изречена.
На поменутом састанку, официр УДБЕ Рајко Видачић био је прилично благонаклон према целом случају. (Он ће касније постати начелник покрајинске Службе безбедности, а биће искључен из Савеза комуниста и смењен са дужности 1966. године, у време када су после Четвртог пленума летеле главе Ранковићевих кадрова). Рекох, требало је оправдати и неуспех службе у целом овом случају. Нашао је он речи оправдања за Ђему (осећај родбинске припадности који нема везе са идеологијом, итд.). Био је умерен и према самом Ризи тврдећи да они из службе и немају неких великих доказа за његову кривицу. Другим речима, у име моћне структуре којој је припадао, он је поручио да би било најбоље да се све брзо заборави и да ствари крену неким мирнијим током.
Иако је истеран са посла Ђема није ухапшен и никада му није суђено за оно што је урадио. Живео је и радио у Приштини као миран грађанин, без икаквих проблема.
Ову причу би неко други вероватно испричао на други начин. Ја сам је чуо и доживео овако. Можда јој фали више људскости али су ране сувише дубоке а међусобна историја је пуна крви и злочина. Свакаква је ово прича: има потенцијала за роман, за филм, за легенду. За сада ћемо стати на овој краткој и телеграфској верзији.
