ИСТОК - РОЂЕН ИЗ ВОДЕ!!!

                            

  Пише: Игор Ђурић                                    

Васцели дан прескачеш некакву воду у нади да ћеш остати сув, што ти наравно никад не успева.

Јездиш кроз шљивике и потајно, у себи, пуниш каце, „тераш“ казане и ракијом точиш бурад.

Крајичком ока видиш себе како  храниш земљу и како те она воли. Ваљда што је црквена – сва некако зрачи.

Од како је Истока кроз њега протиче вода. Истиче. Да нема те воде не би било ни Истока. Вероватно и супротно.

Каква је источка вода!!!

Више није. Није то иста вода.

А може да бидне.

Из дубине брда је она излазила на светлост дана само за нас. Само нама да угоди.

Ми не разумемо да некоме и негде може недостајати воде.

Код нас се вода греје пре пића. Свуд је хладе - ми водом хладимо.

У тој води живи пастрмка. Она са црвеним тачкицама. Речна. Тек да нам покаже да вода чиста и да нам славу не омрси. Хватала се руком: ко је знао а није био зимоморан.

                                           Овај текст у интерпретацији Тихомира Арсића (погледај видео)

Кад дођеш на извор умијеш се, сачекаш да те поветарац осуши па се напијеш воде. После тога: нов си човек. У хладу после припалиш дуван и ћутиш. Нису ти потребне речи. Све знаш.

Вода је живот. Чиста и хладна вода је здрав живот, чист разум и чио дух.

Наша вода никада не плави. Неће да се замајава. Срамота је за њу да се забари и жабокречи, да се замуљи и загреје. Зар је зато са планине и из планине излазила?

Окретала нам је точкове од воденица и ваљавица, жито да мељемо и вуну да влачимо. Речни демони, караконџуле, су ту покрај воденица, на обали реке, чекале ноћне путнике случајнике, јахале их до првих петлова па смо их јутром налазили избезумљене и мокре. Зиме  и мртве. Зимски демони су опаснији.

Река нам није 'ич дугачка. Признајемо је само док је вода бистра. Чим се мало помути одатле је њина, било чија, то се нас не тиче. Наша углавно' није.

Ми реком идемо узводно. Према извору. Ту 'де се рађа река једина је права вода.

Исток то ти је извор.

Истиче вода – ствара исток: тек после реку. Ми немамо  реку:  имамо Исток. Река тече, наша вода са извора истиче. Да смо некако могли само за нас да је оставимо. Да остане само исток, да никад не буде река.

Каква је то вода!!! Она што истиче пошто извире.

Вода нам је, најпосле, и језик избрусила. Чистота мисли изражених кроз реч била је мање важна од чистоте и лепоте саме речи. И код нас на почетку беше реч. После ње вода... Тако је настао Исток...

*

(Сакупио сам много фотографија из Истока, старих и нових. Закључио сам да су Источани волели да се сликају поред воде. Нема тога Источанина који нема макар једну фотографију са Извора. Исконско је то: нешто!!! Везано за оно што не можемо да схватимо али што осећамо у себи. То је словенски ген о којем сам писао у Колони. Није у питању само велика количина воде која нас је окруживала. У питању су ритуали и култови које су гајили наши преци).

Писати о Истоку а не поменути источку хладну воду значи да ништа није речено и да је најважније прескочено. Најзад, и само име града настало је и постоји управо због те воде. Исток је добио име по извору: истоку воде из стене (а не по страни света како то многи мисле). Истиче вода из камена, па реком после истиче из Истока, па тако истиче док може. Пошто је много воде истицало - тако и село доби име: Исток. Већ сам негде написао да код нас река не тече већ истиче, одлази великом брзином: жури, брза и хлади нас. У повељи цара Душана манастиру Свети Архангели, 1348 пише: „на Мокри дол у реку Исток, и уз реку како истиче Исток на Вранове планине...“.

Воде има на све стране, избија из сваког камена, из сваке ископане рупе или бразде. Уједно, тим истим браздама и каналима прошаран је Исток као венама којима се разлива живот кроз цело место и околину. Исток је једино место на кугли земаљској где су све дворишне чесме без престанка укључене, где вода нон-стоп тече и где никоме не пада на ум замисао да може нестати воде или да се иста треба штедети. Исток је место где ваздан прескачеш преко некакве воде.

Хладна и чиста, та вода је идеално станиште за пастрмку поточару. Док се није саградио велики рибњак, Источани су били (опет) једини људи на свету који су рибу хватали мотиком. Кад би из реке пустили воду да наваде своје њиве онда би та вода расула по њиви и рибу са собом, толико је ње било. Онда се већи примерци дотуку са мотиком, нанижу на врбов прут и носе кући. И поред тога, Источани су слабо јели рибу. Тек кад је пост и кад се мора. Ипак, рибу смо још 'ватали и са кошем исплетеним од прућа. Мора се знати право место у виру где ће бити постављен кош а и они који рчкају морају знати свој посао. Само је „поточара“ хтела у кош. И речни ракови. „Калифорнијска“ је већ теже ловљена кошем али је зато за њу била намењена мрежа. Ватало се још: руком, блинкером и мушицом. По неко би фрљнуо и динамит, али се он теже набављао. „Пустила“ би се и струја, али то тек касније. Црв је слабије радио – била хладна вода па брзо поплави тако да и риба схвати да нешто није у реду са њим. Наравно, риба се најлакше пецала у рибњаку под условом да те не ухвате. До осамдесетих година прошлог века Источка река је била пуна и јегуља којих је, опет, највише бивало испод воденица којих је, јел'те, било много. После их је нестало јер им је некаква хидроцентрала направљена у Албанији препречила пут при доласку са мора. Јегуља је укусна и веома жилава: чак би и у тигању док се пржи на врелом уљу давала знаке живота.

Да, тако је то: прича о води је прича о реци, а она, пак, прича о риби – једно без другога не може. Ипак, прича о води, када је Исток у питању јесте и прича о Извору. То је било чудо природе, и ретко се где може видети да толико воде излази из стене. Јован Цвијић пише да је Источко врело и лети богато водом баш „као Рашка на утоку у Ибар“. И заиста, његова издашност је достизала и близу 7 кубних метара у секунди. У време највећих суша и летњих жега није никад давало испод 2 кубна метра у секунди. По капацитету, литара у минути, извор Источке реке је један од јачих и на Балкану, и, у Европи. Он је толико био јак да је на самом извору направљена брана а пар стотина метара испод ње и хидроцентрала. Поред тога било је воде за наводњавање, пиће, рибњак и да лије стално са чесама. Извор је место где су Источани волели да одлазе и тамо бивају. То је место које смо прво показивали гостима. Били смо поносни на њега. Тамо смо доносили храну и пиће па седели и уживали у свежини коју је ширила хладна маса ситних капљица – поготову уочи Ђурђева дана.

На Извору је направљена лепа кафаница и ресторан, и она је почела са радом 25. маја 1963. године. Радила је у склопу угоститељског предузећа „Беле воде“ и звала се једноставно: „Кафана Извор“. Убрзо је постала омиљено састајалиште и култно место за окупљање Источана. Како је и због чега престала да ради, па је онда остављена да је време докусури: не зна се. Није пословала лоше, а, ни пре ње, ни после ње, ни једна друштвена кафана у Истоку никада није затворена. Мислим да је почела некоме да смета: у идеолошком и културолошком смислу. Сувише би било компликовано да сада објашњавам шта сам са овим хтео да кажем. Остала је тек по која фотографија да нас подсети на то место и то време.

Истоку је фалило много чега: индустрије, није се налазио ни на једном важном путу већ је био „слепо црево“, занатство је изумрло па је самим тим и нестало воденица и ваљавица од којих су Источани живели. Једино смо воде имали у неограниченим количинама. По некад нам је сметала јер си стално морао да прескачеш јазове и бразде, да прелазиш дрвене мостиће, да заобилазиш делове улице где је стално текла.

    

Источани су углавном непливачи и том се вештином уче тек када оду из Истока. То није била класична, тиха, равничарска река већ избрзница што тутњи, а, друго: била је толико хладна да се у њој није могло бивати дуже од минуте. Када са чесме сипаш воду у чашу, стаклени зидове се замагле. Пиво је хладно после три минуте. Бостан је најслађи када се охлади у источкој води.

Река није имала некакво посебно и звучно име, једноставно се звала: Источка река. Да се зна да је само наша. Да се зна чија је. Дунав је Дунав а Дрина је Дрина. Не може се рећи за Дунав: Београдска река. Може, али са мало: б. А код нас: јок! И када тече кроз друга места, а тече врло мало јер јој ток није дугачак пошто се после неколико километара улива у Дрим: она је увек Источка река. Дугачка је 18 километара, и распростире се на 434 квадратна километара.

Због те воде Исток је место воденица. И ваљавица али су воденице биле бројније. Исток је на малом простору, свега нешто јаче од километра, имао највише воденица по квадратном километру у целом свету. Нигде друго, а да се зна, није било толико воденица на тако малом простору. И скоро нити једна није имала само један камен, већ два, чак и три. И тај камен је ретко био нечији „цео“. Била су то прва акционарска друштва у нас, тако да је нека породица имала „пола“ камена, а неко тек „трећину“ или „петину“. Тридесетих година, срећу и славу источких воденица почео је да квари млин Антонија Попадића и синова у Ракошу.

                                                                             Погледај видео о источким воденицама!

Источке воденице су биле чврсте, каменом зидане грађевине,  са дивним луковима кроз које је протицала вода пре него је ударила у пераје које ће окренути камен. Витла су углавном била од камена са додатком тих пераја, дрвених али и металних. Камен који је млео био је окован гвозденим прстеном и добро углачан. Дрвени сандуци у које је падало брашно бивали су масно-сјајно чисти. Одозго је падало жито у отвор на средини камена. Једна летва је тандркала о камен и изазивала таман толико вибрација колико је било потребно да жито капље из дрвеног складишта одозго.

Испод неких воденица су се криле јегуље. Испод свих: поточаре. Вампира нисмо имали, само караконџуле. Али оне су сачекивале поред воденица, никада у самој воденици. Воденице су временом замрле али никад до краја. Било их је и до задњега вакта.

Караконџуле су јездиле поред источких вода још и пре Христа. Приношене су жртве боговима и они су се борили против њих таман толико да се не поремети васионски поредак  (и ако некима то личи на хаос).

Нико их никада није описао. Нити их је видео. А многи су били јахани. Неки су и главу изгубили.

Караконџуле излазе у поноћ, увек саме, никада у групи и увек самца нападају. Бесомучно јашу несретника до првих петлова, после тога иду на починак у дубину источке планине.

Зачудо, никада не нападају код гробља, а најомиљенија места за „сачекуше“ су им мостови (обично чека испод моста у води да је стока не намирише) и код воденица. Воле да јашу по води и шибљу тако да је као по правилу ујутро жртва мокра и изгребана.

Крст не помаже против караконџуле јер су оне постојале пре распећа и нико не зна како се треба борити против њих. Једина превентива је да је коњ осети, а то он увек чини кад је у близини, па да се бежи.

Источани воле шљиву. Временом су научили како се од ње прави ракија. Грожђе су некако гурнули у други план. То им је остало од раније. Много посла треба око грожђа и вина а на крају га само богати пију. Кад се да Цркви и властели обично ништа не остане. Вино такође теже „вата“ а и треба да се једе уз њега. Зато скупљају шљиву па праве ракију, Источани. У време печења ракије и каснијих слављења зимских светковина и слава караконџуле највише нападају. И то по правилу пијане ноћне путнике и залутнике. Уосталом, шта ће неко поред реке у поноћ осим ако није луд или пијан залутао?

Да ли та неман воли мирис вина и ракије па је то привлачи, или је она потомак Дионисијевих Мајнада па их је мирис вина у генима подсећао на лудовања по светим хеленским горама?! Караконџуле нису черечиле путнике и нису пиле шљивовице и јеле лудих гљива, као што су радиле њихове преткиње предвођене обесном главом Дионисијевом али су јахале недужне и припите Источане и усељавали се потом у њихове главе заувек. Кога једном „јане“ караконџула, тај је заувек „јанут“. Данас то називају разним именима, воде их по болницама за сумасишавше али ту помоћи нема.

Неки су тврдили да караконџула може да се ухвати. Ја нисам чуо да је то некоме успело. Јашу се само мушкарци вероватно зато што су караконџуле женског рода. Можда је секс у питању, што се њихове стране тиче. Што се јаханих тиче то знам сигурно: шљива и грожђе су у питању.

Исток је имао и много ваљавица (вуновлачара) али ћемо о њима другом приликом, кад се извлачи време и постане меко предиво приче.

ТЕКСТ: ИСТОЧКА РЕКА ЧАУШ прочитај кликом овде!

Кафић ''Панда'' у Пећи - анатомија медијског злочина

 Из књиге ВЕЧИТИ РАТ - КОСОВО , Игор Ђурић, читај овде

Написао: Игор Ђурић

              

...патријарх нас позива на хришћанску уздржаност и мир. Место: трг у центру Пећи. Повод: сахрана убијених дечака у кафићу ''Панда''. Једни грех деце је био то што су били хришћани и Срби. Чему онда хришћанска уздржаност... – из ауторовог дневника, децембар 1998.

     Кафић Панда у Пећи, где су побијена деца која су седела и разговарала, а што сада неки у Србији желе да припишу српском терору, не би ли нам огадили сваку жељу да се боримо за Космет против оних који хоће да нам га отму јесте парадигма српске стварности у последњих неколико деценија. 

Чувени Милош Минић, на седници ЦК СК Србије, која је одржана у мају 1981. године, поводом шиптарских антисрпских демонстрација на Косову нашао је за сходно да дискутује (по тој теми) на следећи начин: „Догађаји на Косову су дубоко забринули свакога у Србији, исто онако као што су забринули и све наше људе у осталим републикама. Али су ти догађаји охрабрили и српски национализам. Стога је изузетно важно за Савез комуниста Србије да се повуче јасна граница између ове забринутости најширих редова наших људи, у којој се изражава снажан и српски и југословенски социјалистички патриотизам, и српског национализма и шовинизма који у садашњем моменту напада на читаву албанску народност...“. 
      Тако је много година касније Наташа Кандић изјавила поводом спекулација о убиству шесторо српске деце у пећком кафићу Панда, да су јој „Албанци говорили да убиство у “Панди” није починио нико од њих и као један од доказа навели то што су полиција и војска започеле потрагу за починиоцима 17. децембра, три дана након убиства“. Како год да  окренеш: по овој матрици Срби су криви, чак и за властите смрти и погроме над њима, а пошто матрица ''добро ради'' она се користи скоро у истом облику и обиму - читав један век.

  Мало је све то, што смо урадили, као што је много онога што нисмо урадили, да сакупимо доказе и доведемо међународну заједницу пред свршени чин. И не само то, кварили смо и штетили где год смо могли. Тако човек који се у једном тренутку нашао на место премијера Србије изјављује у камере како су за злочин у кафићу Панда у Пећи: криви Срби?! Рекао за дневно-политичке потребе и заћутао. Помажу га у томе брадоња и добитница косовског ордена. Таман и да се ''докаже'' нешто слично, биће то још једна игра, још једна медијска манипулација. Један од починилаца, Албанац са Орног Брда код Бање, моћи ће да одахне. Моћи ће да одахну и његови помагачи. Има у Србији ко ради за њега и њих.

У само десет дана периода времена када се догодио масакр у кафићу Панда у Пећи, а то је децембар 1998. године, догодили су се и следећи злочини: убијен је потпредседник општине Косово Поље Звонко Бојанић – отет и нађен мртав, убијен је на улици припадник Државне безбедности у Подујеву Милић Јовић и при том убиству је рањена Милијана Пантић, убијени су и рањени Албанци у митровачком кафићу Мелиса који су били припадници локалног обезбеђења које је држава Србија организовала ради чувања албанских села, пуцано је на полицијско возило у близини Руговине куће у Приштини при чему је један полицајац тешко рањен, Миодраг Нешић, а његов колега лакше... 
      Дакле, како премијер Србије говори да је злочин у кафићу Панда нешто од чега ће нам се подићи коса на глави ако сазнамо праву истину, тако је и тада, тих дана 1998. године, у децембру, говорио и Адем Демаћи. Није смео да ''загризе'', чак ни он кафић Панду, али је за убиство потпредседника општине Косово Поље оптужио Србе који су тим актом хтели да подигну тензије и окриве Албанце, баш како су то, по његовим тадашњим речима, учинили и са случајем Кељменди у Параћину, када је војска побила све војнике и самог Кељмендија а онда пласирала причу о масакру. Када овако говори Демаћи, ја то потпуно разумем, као што и разумем зашто тако говори српски премијер – јер матрица је иста и долази из истог наредбодавног места.
     Нико ни пре, ни тада, у свету, али ни код нас не помиње да је само у Ораховцу 18. и 19. јула 1998. године страдало преко сто српских цивила када је ОВК освојила тај град. 110 је киднаповано, 43 убијено веома брзо, за многима се још увек безуспешно трага, неки су пронађени у пећини Волујак. За тај злочин суд у Приштини је осудио два Албанца на по 2 (две) године затвора?! Нико не помиње нити Клечку и њене крематоријуме у којој су пронађени спаљени делови тела 22 лица српске националности а главно осумњичени Фатмир Љимај је ослобођен оптужби и у Приштини, и у Хагу. Нити Радоњићко језеро, нико не помиње другу српску Плаву гробницу, где је пронађено 32 тела Срба, она тела која вода није однела и сакрила, на месту где је Харадинај бацао своје жртве, не трудећи се ни да их прикрије. Тензија, дакле није фалило, ни у лето 1998. године.

Али, шта све ово говори? Мало је вероватно да је у таквој ескалацији насиља, где се гинуло и убијало сваки дан, и на сваком месту, Државној безбедности и Србима било потребно да изврше неки злочин над сопственом децом а да би подигли тензије и оптужили Албанце. Имали су и тензија и оптужби колико су хтели. То је било време отвореног рата те није било потребно дизати тензије већ гасити ватру. Јер, јутро пре тог стравичног злочина на српско-албанској граници убијено је 35 припадника ОВК који су покушали да из Албаније пренесу оружје и муницију у Србију. Снимљене су стотине цеви, хиљаде метака и бомби, минобацачи, ракетни бацачи. Шта је било више потребно да се оптуже Албанци или да се оправда акција?! Најзад, злочин над децом у Гораждевцу је почињен када су српске безбедоносне снаге већ давно отишле са Косова, па премијер о томе ћути. И, на крају, ако је до правде и истине: што ћути? Нека каже истину ма каква била. 

Кад год се десио некакав сличан злочин за који се сумњало да су га починиле српске снаге (а дешавао се и то не оспоравам) држава Србија је реаговала, некад касније, некад на време. Од 1. јануара до 20. јула 1999. године полиција је испитивала 58 колега због евентуалних злочина над цивилима а против 12 је покренут поступак за убиство. За исто време, војска је покренула око 1300 истрага и изрекла скоро 100 пресуда, још док је рат трајао осморица припадника војске је осуђено. Треба узети у обзир да се после јуна 1999. године и није могла адекватно водити истрага јер је Космет напуштен. 
      После српског злочина у Подујеву, рањене и преживеле је збринуо лекар јединице, чији су се поједини припадници резервног састава осрамотили тим масакром, тако збринуте жртве припадници српске војске су превезли до Клиничког центра у Приштини, касније и у Београд, доводећи у опасност животе својих припадника, и захваљујући томе ти преживели су могли да сведоче. Какав је то ''злочиначки подухват'' и ''геноцид'', где припадници јединице чији су појединци направили злочин спасавају жртве? Јединица је, то јест: њен резервни састав, одмах враћена назад, поступак покренут, осумњичени притворени, а прве изјаве од оптужених Окружни суд у Прокупљу узео је већ 24. маја, мање од два месеца после злочина и у време док бомбардовање још траје. Јесте тај суд брљавио по том случају али је свакако све то припомогло да се касније утврди истина. У решењу по којем се окривљени тада пуштају на слободу стоји да нема доказа „јер су лешеви однети у непознатом правцу и сахрањени на непознатим местима....“. 
      Српски судови, дакле, још за време бомбардовања, такви какви су, констатују да неко носи албанске лешеве - негде. Најзад, тужилаштво се по том решењу жалило Врховном суду, где разоткрива покушаје заташкавања и Врховни суд уважава ту жалбу, итд, итд. Починиоци, на крају осуђени. Злочин у Сувој Реци су починили припадници полиције из тог места и они су такође осуђени и у затвору – не благовремено и не сасвим разјашњено, али по претходно покренутим поступцима, и, боље икад него никад.

Али, треба да се упитамо, пошто наши органи ''врше'' истрагу за злочин у кафићу Панда после двадесет година, ко је до сада одговарао за злочине почињене над Србима, рецимо, и у Сувој Реци? Ко је одговарао за злочин у Ораховцу у коме је убијено скоро 50 Срба а преко стотину њих је одведено да се више никада не врате. Тада су страдали Срби и у Оптеруши, Зочишту и Великој Хочи. Посмртни остаци неких од њих су касније пронађени у Малишеву у Волујку. У призренском селу Дојнице отето је 14 Срба и Српкиња и до данашњег дана нема никаквог трага о њима. У Жиливодама су спаљени Срби, отети 1998. године, њих око 30. Треба напоменути да је пожар подметнут у тренутку док ЕУЛЕКС ''врши'' увиђај на том стратишту. 
      За злочине у Јабланици, Глођанима (60 убијених Срба), Доње Ратише, Радоњићко језеро (32 пронађена леша убијених Срба), Рамуш Харадинај је ослобођен у Хагу. Убијени Срби су бацани и у друга косметска језера: Ливочко језеро и језеро Батлава. У логору у Лапушнику је убијено око 30 Срба. Масовне гробнице у Драгодану слабо ко помиње, као што се ништа не зна ни о отетим Србима из Врањевца. Водник, медицинар, Генов Стамен, киднапован је, мучен свирепо и до тог мучења је лагано умирао. Наши, дакле, и ако ишта истражују, труде се да окриве Србе за убиства Срба?!

      Како ћемо веровати тим ново прикупљеним ''доказима'' после толико времена и свега што се тамо дешавало? 2015. године је формиран ''Специјални суд за злочине ОВК''. Тај суд још није ни почео да ради а одмах је процурела информација ко је први заштићени сведок и исти је убијен 22. априла, те године, у Глоговцу. Реч је о Бедри Цурију. Тако функционишу Албанци у спрези са УНМИК-ом и Еулексом и ко не познаје њихов менталитет тај нема шта да тражи у политици везаној за Космет. 2003. године заштићени сведок у случају Клечка извршио је самоубиство. 
      Ево шта о томе пише Пјер Пеан у својој књизи ''Косово – Праведни рат за стварање мафијашке државе'', на страни 93: „Пре него је починио самоубиство, Агим Зогај је написао писмо породици, у коме оптужује Еулекс за патњу и изолацију. То писмо је објавио албански лист ''Коха диторе''. У писму сведок тврди да су он и његова породица изложени сталном психолошком терору почев од тренутка када је прихватио да сведочи у процесу против Фатмира Љимаја и деветорице саучесника оптужених за злочине које је ОВК починила у логору Клечка. Сведок X се посебно жали на понашање Мауриција Салустра, тужиоца мисије Еулекса, и полицијских иследника који су се непрописно понашали према њему и његовој породици“. 
      Да подсетимо, сведок Агим Зогај који је требало да сведочи у процесу против Фатмира Љимаја нађен је обешен у Берлину. Следећим речима је Веће хашког трибунала оправдало то што албански сведоци неће да говоре или када говоре онда дају лажне изјаве: „Нема никакве сумње да част и друге племенске вредности имају посебан значај у култури албанских сведока са Косова“. Дакле, када други неће да сведоче онда се хапсе и суди им се, кад Албанац неће да сведочи онда је то по Хашком трибуналу: част!

Да ли је до сада, од стране међународних снага, тзв. косовских власти и српских власти, заиста процесуирани злочин у кафићу Панда у Пећи кад су убијена деца, онај злочин у Гораждевцу где су убијена деца док су се купала, онај злочин када је убијено 14 жетеоца из Старог Грацка и међу њима деца, аутобус Ниш експреса који је дигнут у ваздух кад су међу 11 мртвих била и деца, онај у Клечки где је било деце, у Волујку, Радоњићком језеру, у затворима на северу Албаније где су и деци и одраслима вадили органе, десетинама других логора и затвора где су убијани и мучени људи?! Шта је са младићима убијеним на путу између Липљана и Штрпца, где су кривци? Убица Димитрија Поповића из Грачанице, гимназијалца који је покошен рафалима док је стајао испред киоска, осуђен је на 6,5 година затвора?! Јесу ли ухапшени починиоци који су пуцали на младића Јовицу Ивића? Породица Столић из Обилића је прво заклана, па је онда спаљена у кући. То је често коришћени зликовачки ''потпис'' али ето некоме је пало на памет да само за масакр у Пећи оптужи српску страну и то када је политици то потребно.