РАДО ИДЕ СРБИН У ВОЈНИКЕ?!

  

Пише: Игор Ђурић

Граничарску песму, познатију као Радо иде Србин у војнике, саставио је и на свет донео панчевачки прота Василије Живковић и она је средином деветнаестог века била популарна међу пречанским Србима, али је имала и једну озбиљну фалинку са становишта националног приоритета, и та мана се огледала у стиху: кад зажели светли цар, у смрт скаче граничар. Цар о којем је реч, јашта, аустријски је.

Ипак, вековима је Србин радо иш'о у војнике јер је морао да брани своју земљу од разних лешинара.

Почетком овог века у Србији су дезертери, уз помоћ странаца, дошли на власт и уништили су култ војске. На сцену је ступила нова доктрина: да нам војска није потребна јер немамо више непријатеља. Србин је радо иш'о у војнике јер су га двојица тукла а тројица вукла!

Данас је, опет, актуелно питање увођења војног рока и о томе смо обавештени од председника државе. Војска ће се служити два месеца и две недеље. Поздрављам! Иако је јасно да је у питању политичка а не суштинска одлука.

Док овом пишем још увек је много непознаница око ове одлуке: ко ће бити обухваћен регрутацијом, у којој доби, да ли и жене, да ли и дајгузи, каква ће бити разлика у статусу између уговораца и регрута, шта ћемо са непријатељски расположеним националним мањинама (неким, не свим)?!

 Војска је искључиво мушка работа и тако мора и да остане.

Да би младићи ишли у војску и то имало смисла у духовно девастираној Србији мора се успоставити (обновити) систем вредности кроз васпитање следећих генерација у духу родољубља и императива националног опстанка. Идеја о обавези служења народу мора се зачети у породици (традиционалне вредности) и наставити кроз образовање, лектиру и васпитање. Школама се мора вратити васпитни карактер. Васпитање у националном духу је један од најзначајнијих предуслова да би служење војног рока имало смисла. Од малих ногу деца морају да се уче да је част служити својој земљи. И: обавеза!

Од данашњег система вредности у васпитању деце тешко да ће војска имати некакве користи од њих. Не зато што су деца лоша већ зато што немају на кога де се угледају у своме окружењу!

Не идеализујем ја време своје младости, поготово не ондашње служење армије. Било је тада лоше у многим сегментима, и погрешно, али је и као такво било корисније и боље, и за појединца, и за заједницу, и за државу, него да служења војске није било. То се доказало у време НАТО агресије када смо били у могућности да окупимо многољудну војску која је већ била обучена.

Нисмо ни ми, тада, као млади људи били одушевљени и ишли срећно и раздрагано да изгубимо годину дана живота улудо (како се говорило) али смо већ били тако васпитани и свесни да је то обавеза која се мора испунити и да од тога нема бежања. Већином! Оно што је било најпогрешније у тој војсци јесте идеологија којом смо били тровани у име лажног братства и јединства, и стварање Титовог култа. Били смо раштркани по целој СФРЈ, далеко од својих домова, често у непријатељском окружењу. Неселективно су слали регруте што даље од свога дома, па су приморци служили у брдској пешадији а горштаци у морнарици. Кад те пусте кући на неколико дана, из Словеније у Македонију, у путу изгубиш цело одсуство.

Добро је било што је обука углавном била квалитетна, на најмодернијим средствима тога времена, што смо многа знања и вештине из војске могли да примењујемо у цивилном животу (камиони, аутобуси, тешке грађевинске машине, телекомуникације, механичарске послове, до керовођа или кувара и фризера), за то време би физички и ментално ојачали, сазрели би као људи. Углавном!

Садашњи клинци, који буду ишли у војску, мислиће да гора мука није могла да их снађе, иако ће војску служити много краће и у хуманијим условима, малтене код куће. Мислим да већина њих није ментално припремљена за тај посао. Они васпитно, психички и духовно нису спремни да прихвате служење народу у војсци као обавезу, али и част. Па та омладина данас иде у иностранство (да служи другоме) чим заврши школовање (бесплатно, на рачун државе) јер сматра да држава треба да само даје њима а не они држави (да би била боља), и то бесплатно школовање не сматрају као кредит који је њима дат да га врате, својим радом својој земљи. Знам, у многоме су они у праву, и са правом се љуте на погрешно постављени систем партијске државе али су управо они ти који требају то да промене! Они треба да створе државу по својој мери и жељи!

Чак и у овим условима, уз претпоставку да ће се добро радити са њима, мислим да ће им користити да се мало одвоје од куће и луксуза, да науче шта је рад, ред и дисциплина, шта је обавеза и дужност, да се навикну на колектив, да се обуче и науче нова знања и вештине, да провере своје психо-физичке могућности и науче шта је грб, химна и застава. И да сутра они преузму кормило над институцијама државе. Уколико су гледали филмове и серије са запада, а јесу, приметили су да у Америци не можеш постати конгресмен, сенатор или председник ако ниси служио у војсци (или служиш дубокој држави, као Клинтон).

Ново време тражи нове приступе обуци. Доктрина ратовања је на историјској прекретници (како се то дешавало кроз историју појавом нових технологија). Обука се мора прилагодити коришћењу нових средстава која зависе од информационих технологија. Војничка чизма и даље мора да згази заузету територију али пре тога ратоваће се дроновима свих врста и ометањем истих. Сва постојећа средства: артиљерија, тенкови, возила, системи, морају  се опремити тим новим технологијама а војници морају знати да рукују њима.

Треба размишљати и о следећем, поседовање снажне и многољудне армије, поред одбрамбених капацитета, погодује економији земље и развитку разних привредних грана: наменске индустрије, производње сировина, пољопривреди, прехрамбеној индустрији, производњи трикотаже, обуће, опреме, итд. Много тога је потребно једној армији, на дневном нивоу до стратешких залиха, да су због тога упослено много капацитета и људи ван армије.

Е, овде долазимо до проблема, то јест, до изводљивости и одрживости намере да се уведе двомесечна обука у војсци и сврсисходност свега тога?!

Први проблем видим у дефициту квалитетног официрског и подофицирског кадра а затим и мањак ИТ стручњака који би радили на системима и обуци. У дефициту смо са стручњацима свих профила, због партијске селекције, па је тешко да је једино војска одржала квалитет (јер је стање у војсци најчешће одраз ситуације у друштву). Подофицири и нижи официри су најбитнији за трупну обуку и без њих (квалитетних) неће бити добрих резултата. Што се тиче информационих технологија и знања, тешко да ће квалитетни стручњаци ИТ сектора пристати да раде за плату у Војсци Србије. 

Кад се горе наведеном дода прилична разноликост наоружања и система који се у последње време набављају, то додатно компликује ситуацију. Ми још немамо ни стандардни калибар пешадијског наоружања већ је свака јединица наоружана по вољи набављача или пређашњим залихама (СФРЈ, руски и НАТО калибар). О радарима и ПВО системима и да не говорим. Како ће се регрути обучавати и читав систем интегрисати са руским, кинеским, француским и домаћим радарима и ракетама, то је питање за много веће стручњаке?! Када су наоружање и системи стандардизовани и унифицирани онда је обука много простија јер обучавањем на једном систему индиректно се обучавате и на осталим (јер је платформа иста).

Највећи и најважнији проблем: два месеца и две недеље није довољно за озбиљну обуку будућег војника и ратника. То време је довољно сам за основну пешадијску обуку са једним стрељачким гађањем. Остало: артиљерија, од најмање минобацачке до ракетне, ПВО, тенкисти, оклопна возила, транспорт, инжињерија, чак и кување, и да не говорим о осталим видовима и родовима – све то захтева обуку од шест месеци до године дана веома квалитетне обуке уз теренски рад и бојева гађања.

Поготово је то још теже изводљиво у најављеним условима служења војске где ће војници бити фактички добар део слободни и у цивилству, ван касарне, итд. Ту је и питање дисциплине у новим условима преиспитивања свега и свачега и технологија које омогућавају снимање и емитовање у реалном времену. Недостајаће сва три елемента који сачињавају смисао служења војног рока, а то су: обука, обука и обука. Обука, од дисциплине до руковања средствима и поштовања правила службе.

Да би се било шта урадило на том пољу, војска, пре свега, мора да се деполитизује, да престане бити летећи циркус и декор политичара и кампање. Војска мора мање да парадира и приказује се а више да ради и обучава се.

Недостајаће људи, као што данас недостаје, уколико се не уведу стриктна правила која нико неће моћи да избегне. Ово је земља Србија, те ће опет мамини и татини синови да се извлаче а на најгорим позицијама биће послата сиротиња. У општим местима често се крију универзалне истине: у рату, држава даје топове, богати дају волове а сиротиња даје синове; кад се рат заврши, држава узима топове, богати добију нове волове а сиротиња тражи гробове. Бојим се да опет не буде тако.

Обзиром да је Србија дубоко подељено друштво, материјално, политички и идеолошки, питање је како помирити или натерати обе Србије (прву и другу, богату и сиромашну) да се одазову и служе часно и поштено?! Треба очекивати велики притисак и издајнички рад од многих невладиних организација које раде за стране и силе и лево-зелених и ЛГБТ+ активиста, амбасада непријатељских земаља. Ако се горе наведеним дозволи утицај и мешање (а они утичу и мешају се и у државним стварима, и у цивилном делу сазревања те деце и будућих војника) од војске неће бити ништа.

А колико нам људи недостаје навешћу на једном примеру. За 250 тенкова, колико има Војска Србије (речи председника државе уживо, пред камерама, дакле не одајем војну тајну), у редовном саставу, само за тенковске јединице, морамо имати око 2000 људи, у резервном исто толико (које ћемо добити обуком регрута), дакле у сваком тренутку око 4000 обучених тенкиста. Са механичарима, транспортом, логистиком и набавком, а, сада и са ИТ стручњацима и оператерима дроновима, тај број потребних војника само за тенковске јединице приближан је тренутном бројном стању Војске Србије.

Добро, кад обучаваш и спремаш војску за одбрану своје земље, а не за напад на другу, то умногоме олакшава процес обуке и мотивацију војника. Али зато у тој доктрини и вршиш набавке за војску, па тако не купујеш Рафале  који су пре свега офанзивно оружје, већ да би бранио своје небо купујеш С-400.

Доктрина тоталног одбрамбеног рата подразумева да ће се цео народ бранити од агресора. Тада сви постајемо војници. Пре тога морамо да обновимо сточни фонд (да би имали шта да једемо и са чиме да носимо терет преко брда и планина), створимо територијалну одбрану, и, пре свега, да се обучимо и нешто научимо о томе како да се најбоље и најефикасније најебемо мајке кучкама агресорским (а, знамо које кучке то могу бити). Зато је служење војног рока битно. А, сточни фонд и сељака нисам поменуо без разлога.

Дакле, да резимирамо: најважније је оно што претходи свему – идеја о служењу војсци, народу и држави, својој земљи, мора почети да се рађа у породици, да се настави у обданишту и школи, неговањем традиције сећања и слављења наших предака и њихове борбе за слободу, традиционалним вредностима, заштитом те деце од утицаја нових идеологија, политичких, родних, полних, итд. итд; а, онда, да се тај процес васпитања и сазревања уобличи и заврши у војсци, где ћемо од дечака добити војника и зрелог човека. Све ово речено има мало везе са законом и политиком, већ је најважнији духовни оквир и правац којим се треба формирати и кретати морална вертикала нашег вредносног система!

На месту: вољно!

*

ИСТОЧКЕ ПАСТРМКЕ У КРАГУЈЕВЦУ!

 Написао и изговорио: Игор Ђурић!

''Време злих пастрмки'', промоција 06. 06 2017. године у библиотеци ''Вук Караџић'', Крагујевац;

Изговорено на промоцији пред захтевном публиком!

Чехов је лепо објаснио: „Ако се пиштољ појави на почетку драме, он мора опалити у последњем чину“. Ако је реч о позоришним представама или романима који у позадини имају криминалистичке (у мом случају „криминалне“) и детективске теме, онда постоји још једно опште место: злочинац се увек враћа на место злочина.

И, ето: лице које се у овом граду појавило пре тачно тридесет година, вратило се на место злочина, да призна своја недела и покуша да код вас изазове саосећање. 1986/7. године сам боравио у Крагујевцу, био сам војник тадашње ЈНА, ВП 9166/2. Служио сам стари кадар артиљерију, у касарни на чије сам име тада (а и сада) био веома поносан, јер сам у војску дошао са тек напуњених осамнаест година као свршени средњошколац, и у читалачкој фази Добрице Ћосића и његовог романа „Време смрти“. Касарна, некадашња артиљеријска школа, се звала, можда се и сада зове, мада ме не би изненадило да је име промењено: Војвода Радомир Путник. Какво је то било освежење у односу на све те около касарне које су се звале „Маршал Тито“ или „Виктор Бубањ“, и тако даље?! Војвода се овде у Крагујевцу родио и ред је био да се касарна зове по њему, али је то било време кад је постојало само једно родно место, тамо негде у Загорју.

Годину дана свога живота, признајем: не својом вољом, поделио сам са овим градом. И да вам кажем, осећао сам се као код своје куће. Избор је уосталом био мој: лакши род и ићи у северне делове тадашње државе, или артиљерија, па доћи у Шумадију. Наравно да сам изабрао Шумадију, којој смо ми у Метохији певали песме и бивали бивени због тога од стране народна миљиција. 

Осећао сам се као код куће, што због благонаклоног става Шумадинаца према војницима, што због чињенице да је већ тада много мојих Источана потражило бољи живот у Крагујевом граду, бежећи од народа чија је била она горе поменута миљиција. Довољно је било да изађем до „Златне руже“ и да се осећам као на центру, код мене у Истоку. У ствари, после извесног времена, мој највећи проблем су биле многобројне посете, поготову у дане викенда, што је изазивало љубомору код мојих класића, и неразумевање те подозрење код старешина: „Па добро, бога му Ђурићу, зар сваки убоги дан?“.

Бејаше то време социјалистичког система вредности. На издисају, додуше, али још добродржећег. Још су се препознавали трагови моћног културног и индустријског центра, са дугом „црвеном традицијом“ и тешким ратним ожиљцима који су још били живи у сећањима људи. Зато је често било разних догађања, манифестација, школских часова и црвених барјакчића. Ја сам се, наравно, активирао у такозваном културно-друштвеном подизању, јер то било лакше од подизања хаубице. Свирао сам по мало гитару, певао у хору, писао за зидне новине и билтене.

У свим тим манифестацијама присуство војске је било пожељно и обавезно. Тако сам упознао и живот ван касарне. Вазда смо нешто пробали у Дому војске, позоришту Јоаким Вујић или Гимназији. А све је то било ту на домак и дохват руке. Па онда велики скупови испред градске скупштине, у Шумарицама, по школама. Вежбали смо разне приредбе са ђацима гимназије, чежњиво гледајући онако ошишани и лоше униформисани, у лепе крагујевачке гимназијалке, које нас нису зарезивале: ич. Уосталом, због тога смо се и пријавили за те приредбе, поред избегавања физичког рада.

Мада, није се могло увек избећи. Тако сам повремено истоварао угаљ у Грошници, додуше као гуштер. После сам као ћата одлазио тамо често, био је неки ремонтни завод, а ја сам отварао и затварао налоге за моторна средства. Као ћата, поред тога што сам писао лектиру за капетанову кћи (као код Пушкина), био сам и његов курир, и једне ноћи, после дате узбуне, када је требало да одем до његовог стана и као пробудим га, јер таква је процедура била, грдно сам се погубио по насељу Аеродром. После су мене тражили до јутра.

Овде сам, у овом граду, први пут, и никад више, јео слатке наполитанке и заливао их млаким пивом, у кантини. Ваљда таква комбинација иде једино кад имаш осамнаест година и служиш ЈНА. У биоскоп, који је био низ улицу од цркве и кафане, водили су нас недељом пре подне, два по два, упарађене и неиспаване. Мало ниже, била је једна посластичарница у којој смо доказивали да смо ипак још деца и ако су нам утрапили у руке силна убојита средства и научили нас како да рукујемо њима. Дочим, у прави биоскоп ишао сам увече, у нормално време, кад сам слободан, у онај кино код општине. Нову годину сам дочекао два пута. Тридесетог: у некој месној заједници, барабар са пензионерима. 31. децембра у касарни: у кревету.

Једном ми је дошла девојка у посету. Да, имао сам и девојку. Добио сам преноћиште од чувеног заставника Тркија - Томислав Трнавац („Цев мора да се сија к'о пасја муда на месечини“ и „Ариведерчи Рома поздравља вас шјор чика Тома“ – биле су његове омиљене реченице). Узео сам собу у хотелу „Крагујевац“. Пред зору, би како је било, није за лајање, кренули смо: она пут бруцошке собе у Студењаку, а ја у касарну. Рецепционар је одбио новац који сам му пружио за собу: „Не треба ништа војник, кућа части“ – рекао ми је. Такво је то време било. Људско време. Опуштеније. Време солидарности. А, и могло се. Било је то време које није било зло. Још.

Колико сам пута обишао Шумарице, за време служења војног рока – то стварно не знам. Најзад, ту се полагала и заклетва. Затим сам обилазио, по војним пословима, сав важан, обе Сабанте и Сугубину. Тамо смо имали некакве економије и стрелишта, и наредбу (такође смо имали) да се не мешамо са локалним становништвом јер је ту присутан јак четнички елеменат.

Тамо, пут Десемировца и Церовца, било нам је зборно место кад се дадне узбуна (под условом да прво пронађу мене, који тражим капетана по оним силним солитерима на Аеродрому). Не могу вам рећи тачно како се стизало до тог места, јер ако вам то кажем онда ћете знати које је то место – а то је можда војна тајна коју вам још нисам одао и коју наши непријатељи не знају. Јер, ако јесте војна тајна, онда је једина још непозната, пошто све друго знају из разлога... Није важно, опет да не лајем. Мада, кад смо већ код лајања, тамо према Сугубини, поред товљеника за кухињу имали смо и лепе шарпланинце за стражу. Држали су да је пушка мало за тај локални четнички живаљ.

Једино сте овде, у Крагујевцу, у Шумадији, у то време могли доживети да када изађете у град као војник, на улици испред вас застане неки чича са шајкачом на глави и поздрави вас право војнички. Били смо тада сувише млади да би то схватили и разумели. Лоше смо можда били и васпитани наспрам те шајкаче, са оним „титовкама“ на главама. Али, и тада, док би нам давали муницију за стражу (у центру града нисмо држали керове), поготову ја који због поднебља где се родио и одрастао, није заноћио једну ноћ без немира и страха, питао сам се: „Шта ће нам меци у овој питомини?“. Као да су спокој, поред људи, уливали и они на силу упокојени у Шумарицама, као да су поручивали: „Не брини, ми смо пропатили довољно за све вас“.

Много сам времена провео и у гарнизонској библиотеци која се налазила у Дому војске, у једној лепој згради, одмах испод касарне, тик поред музеја и Мале пијаце, преко пута Лепенице. Ако ме сећање не вара, тамо око те пијаце била је једна кафаница која се звала „Мала вага“, не држите ме за реч, у којој је могло за мале паре лепо да се једе. У библиотеку сам ишао и књиге узимао из истог разлога као и данас: пошто нисам био леп и јак, рачунао сам да ћу боље пролазити код жена ако сам паметан и зрикав. Наравно, то је и онда, и сада, потпуна заблуда.

Када смо већ код кафане, мојег омиљеног стецишта, и тада и сада, наиме почео сам да пијем због неузвраћених љубави и спознаје да памет не помаже код жена, била је једна кафаница са лепом баштом, одмах преко пута Саборне цркве. Она ми је остала у сећању јер сам ту ухваћен како пијан исписујем војницима дозволе до „24“, а они ми за то купују пиво – што се може окарактерисати као корупција. Био сам тада већ „ћата“, имао сам цело блокче бланко оверених дозвола. Једном са се зезнуо, па сам ушао у „Зеленгору“. У затамњеној сали, у ћошку свирао је маестро на клавиру. Он је био пијаниста а ја сам био пијан. Јер да нисам, знао бих да то није место за војника. То сам схватио тек када сам добио рачун од ливрејисаног конобара.

Дакле, писао сам у овој књизи и о војсци и ето, причам вам о томе.

Али, да се вратим ја на место злочина, време је да опали тај пиштољ из првог чина. Из те библиотеке, која се налазила у Дому војске, украо сам једну књигу, а ту исту књигу су после мени украли у Студењаку. То је, наиме, било још нормално време када су се крале књиге. Сећам се наслова и аутора:

Оријана Фалачи, „Разговор с повјешћу“

То су били њени разговори са светском политичком елитом тога времена.

Присећам се, читао сам је за време неког пожарства, а онда ми је дежурни официр који је обилазио касарну рекао: „Што читаш то капиталистичко смеће. Узми нешто из револуције и среди те сошке“. Рекао сам: „Разумем, друже капетане“. Наравно, нисам био баш толика будала да се настављам са њиме. Ја, у ствари, нисам класично украо ту књигу, само је нисам вратио. Као што је ни мени после не вратише. И, не!!! Погрешно сте схватили! Нисам вечерас дошао да је вратим, таман да се овде сад нацрта лично госпођа Нада Ајкула. Људи којима књиге нешто значи и који су нешто научили из њих: не враћају их, чак и када их украду. Једина дозвољена издаја је када издате књигу. Углавном се у затвор иде што сте дали а не што се узели књигу.

И, ево ме! После тридесет година, вратио сам се на место злочина, поново у сам библиотеци, не додуше истој, али ту близу, библиотека је библиотека, нећемо јој у зубе гледати, важно је да је у Крагујевцу. Дошао сам да признам злочин. Нисам дошао да признам због неке користи, већ сам дошао да се похвалим, и зато упозоравам запослене у библиотеци да ме обавезно претресу пре него изађем одавде. Већ сам чувен по томе да кад год уђем у неку крагујевачку библиотеку ја одатле украдем по неку књигу и никада је више не вратим.

Тери Прачет, неки осредњи фантаста енглески, написао је да су библиотеке опасна места због магичних књига. Ја бих рекао: библиотеке су магична места која су опасна због људи који не долазе у њих. Или дођу касно, у невреме, не због књиге - већ због себе. Опасни су људи који не долазе у библиотеке и не краду књиге. А као што видите, чак и они који су крали по библиотекама у неку руку се безопасни и не требате се бојати од њих. Требате их се само чувати ако дођу после тридесет година на место злочина са неком задњом намером.

Елем, нисам ја само крао док сам био у Крагујевцу. Овде сам почео и да лажем. И држи ме до дана данашњег. Ко краде – тај и лаже, запамтите! Највише лаже онај ко дође после тридесет година и покушава да духовно материјализује своју крађу. Али, да се вратим на почетке свога лагања. Рецимо, слагао сам капетана како ми је отац болестан, па ми треба неколико дана да га обиђем; и оца сам слагао, ко је смео да му помиње да му слутим болест, кад сам стигао кући, како сам добио наградно одсуство због најбољих резултата постигнутих на гађању. Сада схватам, обојица су знала да их лажем. Није ми јасно: што су то тада прећутали?!

Нисам, међутим, овде у Крагујевцу скроз морално посрнуо, како на основу моје приче изгледа. Овде сам достигао и неке људске узлете. Наиме, једини сам ћата у историји касарне, који није добио значку „примеран војник“. Неко би рекао да сам ипак задржао нешто од достојанства. Ништа од тога. Почело је са оним дозволама у кафани а завршило се успављивањем. Успавао сам се на дежурству и нисам пробудио своју батерију. На писти, на месту где је требало да се построји моја батерија, па да одатле крене на јутарњу гимнастику, стајао је командант касарне, који је баш тог јутра био у обиласку. Најебали смо, да простите, и ја, и мој капетан, који је био много добар човек, јужњак, Македонац, ништа од војничког држања и дрила није имао у себи и једина му је мана била што је живео на Аеродрому, по којему се ја нисам баш најбоље сналазио. За разлику од њега, Трки је био у зградама ту низ пут, и могао си да га нађеш очас посла. Мада је он углавном налазио нас.

Елем, ја сам добио седам дана затвора и изгубио 15 дана колико је носила значка. Добио сам додуше, оне дане због којих сам заложио очево здравље лажући, и једну књигу као награду за литерарни рад на тему „Тито, револуција, мир“, у којем сам написао нешто што данас ни пас с' маслом не би прогутао. Из Крагујевца сам дакле отишао са три књиге у торби (једна је освојена као награда за најбоље извођену композицију "Рачунајте на на нас"), као корупционаш, робијаш, доказни лопов и овејани лажов. Али, није то било до града: то су лично моји капацитети. Оно што, међутим, не могу да схватим: то је да и после свега, ви мене зовете овде у госте!? Сачувао је ипак овај град нешто од своје трпељивости и доброте.

У неку руку, ова књига је моја исповест, намењена мом сину, али ето, исповедам се и овом добром граду.

На жалост, после војске, слабо сам долазио овде. Што из страха да ме некаква „библиотекарска полиција“ не ухапси због оне књиге, (страховао сам да би ме везали и онда мучили тако што би на глас читали мој награђени рад на тему „Тито, револуција, мир“), што због тога што ме овуда није пут наносио. Био сам једном, почетком деведесетих, на заклетви мом млађем и на жалост већ покојном другу Влади, у исту касарну, у исту зграду, код већ по мало остарелог Тркија, који ме је препознао и критиковао због дуге косе. После заклетве, седели смо на ћебету у некој хладовини Шумарица и јели ђаконије из родног краја. Смејао се мој друг доброг срца и нежног дечијег лица и улепшавао тим осмехом шумадијски крајолик. Заставника Трнавца сам последњи пут срео, случајно, почетком прошле деценије када сам дошао у Крагујевац ујаку на сахрану. Није ме се сетио.

Од 1999. године углавном обилазим гробља по Србији, па и крагујевачка гробља, и верујте, знам их скоро сва, од Бозмана (где сам већ са гробарима на „ТИ“), до старог варошког (где ми Цигани продају крадено цвеће на попуст), па до најзабитијег сеоског гробља (где у недостатку ђака или црквењака, припаљујем тамјан у кадионици, отпевавам при опелу и носим торбу свештенику), а све долазећи на сахране људима једног дела нашег народа који је остао без својих завичајних гробаља. И то је нека друга прича, упознавања мене и Крагујевца. Обавезно, пре сахране на коју сам дошао, обиђем гробље и упознам се са прошлим временима места на којем је исто. Пребројавам старе споменике, и утврђујем која година је била најфаталнија за локално становништво. Наравно, мртву трку у Шумадији воде Први светски рат и Сремски фронт. Мада ни друга погубна времена не заостају. Када је Крагујевац у питању: зна се. Али се то не види на тим малим гробљима. То је горе у Шумарицама.

Тако сам, обилазећи крагујевачка гробља, рецимо у Станову, ономад био на сахрани и своме школском другу и исписнику Милоју. Тешка је нека киша падала а ми смо се склањали под крошње некаквог дрвећа док су гробари избацивали кантама воду из раке. Тај мој друг Милоје, био је најбољи ловац међу риболовцима, и супротно. Дуго га је нервирала једна пастрмка у Источкој реци, капиталка, али никако није хтела да се закачи. Као да му се подсмевала из вира, у којем ју је он данима прежио и посматрао. Најзад, изгубио је стрпљење, једнога дана отишао кући, пре тога рекао виру: „Сат' ћу се вратим, запамти 'де си стао“, узео ловачку пушку и смлатио је рибетину ситном сачмом. Он, тај мој друг, служио је војску негде по Хрватској, био ми је класић, па је у пропутовању свратио да ме обиђе. Не!!!, тада је још он приметио, тамо одакле је долазио, војнике нису поздрављали на улици, ни стари, ни млади. У ствари, у град су смели само у групама и на одређена места. А, кад погледаш, носили смо оне поменути „титовке“, њи'ове.

У овој књизи, о којој се нећемо вечерас понављати, добар део радње и дијалога се одвија на нашем источком гробљу, али, проширили смо је сви заједно вечерас и причом о другим гробљима.

Ето, то је то. Испричао сам вам део својих успомена и упоредио их са оним успоменама из књиге, већ описаним. Надам се да сам вас уверио и убедио како ништа у животу нећете пропустити ако не прочитате ову књигу. Али, то што нећете изгубити, још не значи да сте нешто нечитањем и добили.

Хвала!