ИСТОК - РОЂЕН ИЗ ВОДЕ!!!

                            

  Пише: Игор Ђурић                                    

Васцели дан прескачеш некакву воду у нади да ћеш остати сув, што ти наравно никад не успева.

Јездиш кроз шљивике и потајно, у себи, пуниш каце, „тераш“ казане и ракијом точиш бурад.

Крајичком ока видиш себе како  храниш земљу и како те она воли. Ваљда што је црквена – сва некако зрачи.

Од како је Истока кроз њега протиче вода. Истиче. Да нема те воде не би било ни Истока. Вероватно и супротно.

Каква је источка вода!!!

Више није. Није то иста вода.

А може да бидне.

Из дубине брда је она излазила на светлост дана само за нас. Само нама да угоди.

Ми не разумемо да некоме и негде може недостајати воде.

Код нас се вода греје пре пића. Свуд је хладе - ми водом хладимо.

У тој води живи пастрмка. Она са црвеним тачкицама. Речна. Тек да нам покаже да вода чиста и да нам славу не омрси. Хватала се руком: ко је знао а није био зимоморан.

                                           Овај текст у интерпретацији Тихомира Арсића (погледај видео)

Кад дођеш на извор умијеш се, сачекаш да те поветарац осуши па се напијеш воде. После тога: нов си човек. У хладу после припалиш дуван и ћутиш. Нису ти потребне речи. Све знаш.

Вода је живот. Чиста и хладна вода је здрав живот, чист разум и чио дух.

Наша вода никада не плави. Неће да се замајава. Срамота је за њу да се забари и жабокречи, да се замуљи и загреје. Зар је зато са планине и из планине излазила?

Окретала нам је точкове од воденица и ваљавица, жито да мељемо и вуну да влачимо. Речни демони, караконџуле, су ту покрај воденица, на обали реке, чекале ноћне путнике случајнике, јахале их до првих петлова па смо их јутром налазили избезумљене и мокре. Зиме  и мртве. Зимски демони су опаснији.

Река нам није 'ич дугачка. Признајемо је само док је вода бистра. Чим се мало помути одатле је њина, било чија, то се нас не тиче. Наша углавно' није.

Ми реком идемо узводно. Према извору. Ту 'де се рађа река једина је права вода.

Исток то ти је извор.

Истиче вода – ствара исток: тек после реку. Ми немамо  реку:  имамо Исток. Река тече, наша вода са извора истиче. Да смо некако могли само за нас да је оставимо. Да остане само исток, да никад не буде река.

Каква је то вода!!! Она што истиче пошто извире.

Вода нам је, најпосле, и језик избрусила. Чистота мисли изражених кроз реч била је мање важна од чистоте и лепоте саме речи. И код нас на почетку беше реч. После ње вода... Тако је настао Исток...

*

(Сакупио сам много фотографија из Истока, старих и нових. Закључио сам да су Источани волели да се сликају поред воде. Нема тога Источанина који нема макар једну фотографију са Извора. Исконско је то: нешто!!! Везано за оно што не можемо да схватимо али што осећамо у себи. То је словенски ген о којем сам писао у Колони. Није у питању само велика количина воде која нас је окруживала. У питању су ритуали и култови које су гајили наши преци).

Писати о Истоку а не поменути источку хладну воду значи да ништа није речено и да је најважније прескочено. Најзад, и само име града настало је и постоји управо због те воде. Исток је добио име по извору: истоку воде из стене (а не по страни света како то многи мисле). Истиче вода из камена, па реком после истиче из Истока, па тако истиче док може. Пошто је много воде истицало - тако и село доби име: Исток. Већ сам негде написао да код нас река не тече већ истиче, одлази великом брзином: жури, брза и хлади нас. У повељи цара Душана манастиру Свети Архангели, 1348 пише: „на Мокри дол у реку Исток, и уз реку како истиче Исток на Вранове планине...“.

Воде има на све стране, избија из сваког камена, из сваке ископане рупе или бразде. Уједно, тим истим браздама и каналима прошаран је Исток као венама којима се разлива живот кроз цело место и околину. Исток је једино место на кугли земаљској где су све дворишне чесме без престанка укључене, где вода нон-стоп тече и где никоме не пада на ум замисао да може нестати воде или да се иста треба штедети. Исток је место где ваздан прескачеш преко некакве воде.

Хладна и чиста, та вода је идеално станиште за пастрмку поточару. Док се није саградио велики рибњак, Источани су били (опет) једини људи на свету који су рибу хватали мотиком. Кад би из реке пустили воду да наваде своје њиве онда би та вода расула по њиви и рибу са собом, толико је ње било. Онда се већи примерци дотуку са мотиком, нанижу на врбов прут и носе кући. И поред тога, Источани су слабо јели рибу. Тек кад је пост и кад се мора. Ипак, рибу смо још 'ватали и са кошем исплетеним од прућа. Мора се знати право место у виру где ће бити постављен кош а и они који рчкају морају знати свој посао. Само је „поточара“ хтела у кош. И речни ракови. „Калифорнијска“ је већ теже ловљена кошем али је зато за њу била намењена мрежа. Ватало се још: руком, блинкером и мушицом. По неко би фрљнуо и динамит, али се он теже набављао. „Пустила“ би се и струја, али то тек касније. Црв је слабије радио – била хладна вода па брзо поплави тако да и риба схвати да нешто није у реду са њим. Наравно, риба се најлакше пецала у рибњаку под условом да те не ухвате. До осамдесетих година прошлог века Источка река је била пуна и јегуља којих је, опет, највише бивало испод воденица којих је, јел'те, било много. После их је нестало јер им је некаква хидроцентрала направљена у Албанији препречила пут при доласку са мора. Јегуља је укусна и веома жилава: чак би и у тигању док се пржи на врелом уљу давала знаке живота.

Да, тако је то: прича о води је прича о реци, а она, пак, прича о риби – једно без другога не може. Ипак, прича о води, када је Исток у питању јесте и прича о Извору. То је било чудо природе, и ретко се где може видети да толико воде излази из стене. Јован Цвијић пише да је Источко врело и лети богато водом баш „као Рашка на утоку у Ибар“. И заиста, његова издашност је достизала и близу 7 кубних метара у секунди. У време највећих суша и летњих жега није никад давало испод 2 кубна метра у секунди. По капацитету, литара у минути, извор Источке реке је један од јачих и на Балкану, и, у Европи. Он је толико био јак да је на самом извору направљена брана а пар стотина метара испод ње и хидроцентрала. Поред тога било је воде за наводњавање, пиће, рибњак и да лије стално са чесама. Извор је место где су Источани волели да одлазе и тамо бивају. То је место које смо прво показивали гостима. Били смо поносни на њега. Тамо смо доносили храну и пиће па седели и уживали у свежини коју је ширила хладна маса ситних капљица – поготову уочи Ђурђева дана.

На Извору је направљена лепа кафаница и ресторан, и она је почела са радом 25. маја 1963. године. Радила је у склопу угоститељског предузећа „Беле воде“ и звала се једноставно: „Кафана Извор“. Убрзо је постала омиљено састајалиште и култно место за окупљање Источана. Како је и због чега престала да ради, па је онда остављена да је време докусури: не зна се. Није пословала лоше, а, ни пре ње, ни после ње, ни једна друштвена кафана у Истоку никада није затворена. Мислим да је почела некоме да смета: у идеолошком и културолошком смислу. Сувише би било компликовано да сада објашњавам шта сам са овим хтео да кажем. Остала је тек по која фотографија да нас подсети на то место и то време.

Истоку је фалило много чега: индустрије, није се налазио ни на једном важном путу већ је био „слепо црево“, занатство је изумрло па је самим тим и нестало воденица и ваљавица од којих су Источани живели. Једино смо воде имали у неограниченим количинама. По некад нам је сметала јер си стално морао да прескачеш јазове и бразде, да прелазиш дрвене мостиће, да заобилазиш делове улице где је стално текла.

    

Источани су углавном непливачи и том се вештином уче тек када оду из Истока. То није била класична, тиха, равничарска река већ избрзница што тутњи, а, друго: била је толико хладна да се у њој није могло бивати дуже од минуте. Када са чесме сипаш воду у чашу, стаклени зидове се замагле. Пиво је хладно после три минуте. Бостан је најслађи када се охлади у источкој води.

Река није имала некакво посебно и звучно име, једноставно се звала: Источка река. Да се зна да је само наша. Да се зна чија је. Дунав је Дунав а Дрина је Дрина. Не може се рећи за Дунав: Београдска река. Може, али са мало: б. А код нас: јок! И када тече кроз друга места, а тече врло мало јер јој ток није дугачак пошто се после неколико километара улива у Дрим: она је увек Источка река. Дугачка је 18 километара, и распростире се на 434 квадратна километара.

Због те воде Исток је место воденица. И ваљавица али су воденице биле бројније. Исток је на малом простору, свега нешто јаче од километра, имао највише воденица по квадратном километру у целом свету. Нигде друго, а да се зна, није било толико воденица на тако малом простору. И скоро нити једна није имала само један камен, већ два, чак и три. И тај камен је ретко био нечији „цео“. Била су то прва акционарска друштва у нас, тако да је нека породица имала „пола“ камена, а неко тек „трећину“ или „петину“. Тридесетих година, срећу и славу источких воденица почео је да квари млин Антонија Попадића и синова у Ракошу.

                                                                             Погледај видео о источким воденицама!

Источке воденице су биле чврсте, каменом зидане грађевине,  са дивним луковима кроз које је протицала вода пре него је ударила у пераје које ће окренути камен. Витла су углавном била од камена са додатком тих пераја, дрвених али и металних. Камен који је млео био је окован гвозденим прстеном и добро углачан. Дрвени сандуци у које је падало брашно бивали су масно-сјајно чисти. Одозго је падало жито у отвор на средини камена. Једна летва је тандркала о камен и изазивала таман толико вибрација колико је било потребно да жито капље из дрвеног складишта одозго.

Испод неких воденица су се криле јегуље. Испод свих: поточаре. Вампира нисмо имали, само караконџуле. Али оне су сачекивале поред воденица, никада у самој воденици. Воденице су временом замрле али никад до краја. Било их је и до задњега вакта.

Караконџуле су јездиле поред источких вода још и пре Христа. Приношене су жртве боговима и они су се борили против њих таман толико да се не поремети васионски поредак  (и ако некима то личи на хаос).

Нико их никада није описао. Нити их је видео. А многи су били јахани. Неки су и главу изгубили.

Караконџуле излазе у поноћ, увек саме, никада у групи и увек самца нападају. Бесомучно јашу несретника до првих петлова, после тога иду на починак у дубину источке планине.

Зачудо, никада не нападају код гробља, а најомиљенија места за „сачекуше“ су им мостови (обично чека испод моста у води да је стока не намирише) и код воденица. Воле да јашу по води и шибљу тако да је као по правилу ујутро жртва мокра и изгребана.

Крст не помаже против караконџуле јер су оне постојале пре распећа и нико не зна како се треба борити против њих. Једина превентива је да је коњ осети, а то он увек чини кад је у близини, па да се бежи.

Источани воле шљиву. Временом су научили како се од ње прави ракија. Грожђе су некако гурнули у други план. То им је остало од раније. Много посла треба око грожђа и вина а на крају га само богати пију. Кад се да Цркви и властели обично ништа не остане. Вино такође теже „вата“ а и треба да се једе уз њега. Зато скупљају шљиву па праве ракију, Источани. У време печења ракије и каснијих слављења зимских светковина и слава караконџуле највише нападају. И то по правилу пијане ноћне путнике и залутнике. Уосталом, шта ће неко поред реке у поноћ осим ако није луд или пијан залутао?

Да ли та неман воли мирис вина и ракије па је то привлачи, или је она потомак Дионисијевих Мајнада па их је мирис вина у генима подсећао на лудовања по светим хеленским горама?! Караконџуле нису черечиле путнике и нису пиле шљивовице и јеле лудих гљива, као што су радиле њихове преткиње предвођене обесном главом Дионисијевом али су јахале недужне и припите Источане и усељавали се потом у њихове главе заувек. Кога једном „јане“ караконџула, тај је заувек „јанут“. Данас то називају разним именима, воде их по болницама за сумасишавше али ту помоћи нема.

Неки су тврдили да караконџула може да се ухвати. Ја нисам чуо да је то некоме успело. Јашу се само мушкарци вероватно зато што су караконџуле женског рода. Можда је секс у питању, што се њихове стране тиче. Што се јаханих тиче то знам сигурно: шљива и грожђе су у питању.

Исток је имао и много ваљавица (вуновлачара) али ћемо о њима другом приликом, кад се извлачи време и постане меко предиво приче.

ТЕКСТ: ИСТОЧКА РЕКА ЧАУШ прочитај кликом овде!

ИСТОЧКЕ КАФАНЕ

                            

Написао: Игор Ђурић

Момо Капор је негде написао анегдоту о томе како је кафански шибер(шубер) финални зачин који храни даје изванредан укус: храна мора проћи кроз њега. Додао бих: исти случај је и са пићем, овога пута везано за кафански шанк и конобарски новчаник. Како има људи, посебно пивопија, који никада не улазе у кафану, а сваког дана пију пиво испред неке продавнице, тако постоје људи којима није слатко да пију уколико то не чине у кафанама, па и то не у свим кафанама. Никада није слађе пити него у кафани, па још ако си танак са парама. Потребно је свему додати дозу чежње да би било лепо и имало смисла у том бесмислу. Уколико је све доступно онда престаје да буде лепо. Као и секс, уосталом.

Између два рата најпознатији угоститељски објекти у Истоку били су Мали хотел и Извор. Те кафане су држали Љубисав и Михајло Ајданић. О тим кафанама  се данас мало зна, јер живих сведока више нема, осим да су у њих залазили чиновници, жандарми и трговци, махом.

На самом извору Источке реке је направљена лепа кафаница и ресторан, и она је почела са радом 25. маја 1963. године. Радила је у склопу угоститељског предузећа Беле воде и звала се једноставно: Кафана Извор. Убрзо је постала омиљено састајалиште и култно место за окупљање Источана. Како је и због чега престала да ради, па је онда остављена да је време докусури: не зна се. Није пословала лоше, а, ни пре ње, ни после ње, ни једна друштвена кафана у Истоку никада није затворена. Мислим да је почела некоме да смета: у идеолошком и културолошком смислу. Сувише би било компликовано да сада објашњавам шта сам са овим хтео да кажем. Остала је тек по која фотографија да нас подсети на то место и то време.

Дом пензионера није био класична кафана (што говори и само име) али се ту и те како слатко пило. Пиће се точило и било јефтиније него на другим местима јер је било субвенционисано (предвиђено је да у њој бораве пензионери а њих је било најмање), а мезила су се искључиво кувана јаја која би стајала на сваком столу и која су се обнављала када их неко конзумира. Конобар би при извођењу рачуна редовно пребројавао и јаја, те наплаћивао би онолико колико недостаје без обзира што би се гости често бунили да нису дирали иста. Дом пензионера је био међу првим угоститељским објектима који набавио савремени шанк, био је од неког метала (ростфрај), у доњем делу је имао фрижидере који су се затварали тешким вратима, а са горње стране је имао рупе у које су стављане флаше са вином, жестином и киселом водом, па су због тога увек бивале хладне. Наравно, у склопу шанка је била и судопера с' топлом водом и месингани пулт за оне који су волели да пију с'ногу.

Дом пензионера је позади имао лепу баштицу, која је исто тако временом запуштена. Како смо се ми, као становници Истока запуштали, тако су и тамошње кафане губиле до пређашњег сјаја. Та башта се отварала лети док су се још у Дому пензионера држале игранке, па је тако имало више места. Пресело ми је једном седење у тој башти јер је дошла милиција и покупила све присутне бадав(а)џије, те нас је одвела камионима да гасимо шумски пожар. Так'о је време било. Иначе је у Дому пензионера, поред игранки, увече одржавана и томбола (понекад и у Коренику). Дом пензионера је деведесетих година пресељен у нове просторије где је наставио да живи по другим правилима.

Кореник је дуго, до самога краја, био нека врста централне градске кафане. Та кафана је упорно истрајавала у свом конзервативном и традиционалистичком поимању кафане у изворном смислу и значењу. Ту је постојао већ помињани шибер кроз који се протурало јело, класични шанк иза којега стоји мрки шанкер са блокчетом и ексером на који је набадао наруџбине, вазда будан да га неким случајем конобари не превеслају, конобари ливрејисани са чувеним конобарским сакоима и опремљени са великим црним кожним новчаницима. У горњем џепу црвеног или белог сакоа (са црним крагнама) је блокче са оловком, у једном од џепова је отварач за пива и сокове, у другом сами затварачи за флашу - штампе (да и њега шанкер не превесла). 

      Било је оних конобара који су ишли до краја у свом традиционализму: држали би беле салвете преко руке и са њоме би отресали пепео и мрве са стола. Чаршафи у били карирани са још једним белим који се пребацивао укосо и мењао према потреби, а преко њих су стајале месингане пиксле и карафиндли. Касније се на столу могао наћи и писаћом машином откуцан јеловник, са печатом и потписом управника на дну. Треба напоменути да је Кореник био прва источка кафана са заиста, за то доба, савременом кухињом која је радила свакодневно. Зато су се у Коренику хранили разни чиновници, ту се јело „на потпис“, а и локални спортски клубови су ту хранили своје чланове.

У Коренику се заиста могло добро појести. Више су то били оброци него мезетлук. Посебно је била укусна гарнирана телетина која се преливала преко кромпир пиреа. Кореник је својевремено имао са задње стране и лепу башту, са фонтаном у облику бубрега на средини, али је она временом запуштена па је претворена у стовариште. На спрату је поседовао, за то време, луксузне апартмане и сепаре-е за функционере. Дочим су се за радничку класу и поштену интелигенцију лети избацивали столови и према главној улици, у хладовини дрвореда. Ту би се ујутро, на свежем ваздуху, пила кафа донесена на послужавнику у малој месинганој џезви, са ратлуком и малом киселом водом, и чекале су се новине из Београда. Руку на срце, могло се цео дан седети за тим столовима а да се ништа не наручи.

Кафана Кореник је радила у склопу истоименог трговинског предузећа, које је у свом склопу имало и свој хотел у Ђураковцу (нисам сигуран да ли су имали неки објекат сличног садржаја и у Пећкој бањи - мислим да јесу, коју су сви називали ''пећком'' иако је била на територији општине Исток и словила се понегде као Бања Исток, мада су је неки називали и Илиџа, што је вероватно турцизам за бање или терме). Слабо сам залазио у ту кафану у Ђураковцу, наиме обилазили смо неке друге, иако не сумњам да и тај објекат има своје приче које требају бити испричане.

Ако би Кореник могли назвати градском кафаном, онда би Радуша више подсећала на радничку мензу (ресторан друштвене исхране), иако је имала и шибер (шубер), и шанк, и конобаре. По ћошковима су стајали и они шубери за мерење дрвне грађе. Она је то, мисли се на мензу, уистину и била, јер је функционисала у саставу истоименог дрвног комбината и у њој су се радници у појединим периодима заиста и хранили у склопу чувеног ''топлог оброка''. Али је кафана функционисала и сама за себе, точило се пиће, продавала се храна. Главни гости су били шофери, шумари, милиционери и њихови ''пацијенти''. Свраћали су додуше и они којима је посао био близу, што ће значити целокупна источка општинска, школска и судска администрација. Радуша је била идеално место да се шмугне с' посла и да се на брзину дрмне неколико мученица. У Радуши се мање полагало на храну, мада је ту могла да се смаже добра кокошка.

Мотел Рибњак се саградио најкасније од овде поменутих кафана и до самога краја задржао је неке облике луксуза и старе славе. Био је то савремен и модеран објекат, који је имао чак и неке архитектонске финесе. Постојао је чувени кружни шанк, савремено опремљен и леп, а око њега су били столови у првом прстену који су били оивичени кожним гарнитурама. Изграђен изнад воде, са бунгаловима и шеталиштем, никада до краја није искористио своје предности. Пошто је функционисао као део рибњака пастрмки нормално је било да пастрмке буду главни оброк на менију, од класичне са роштиља, преко ''охридске'' на кајмаку, до рибље чорбе у котлићима испод којих гори ватра. У почетку су се могле наручити и реш испржене мале пастрмкице као гирице (гилице, грилице) али се временом схватило да је то чисто бахаћење и греота. Непревазиђен је био и ''шарски одрезак'' (пун домаћег кајмака и висмирице), а ни ''карађорђева шницла'' није била лоша. 
      У Рибњак смо више ишли да једемо него да пијемо. Најзад то је било место где смо могли изводити девојке, сестре, пријатељице. Тераса Рибњака је за летњих вечери бивала прелепа. Хладна вода у језерима испод, пастрмке које у јатима (ројевима) пливају и скачу за инсектима, све је то давало посебну свежину и стварало је изванредну атмосферу људима који су седели ту. У мотелу Рибњак је постављена и прва јавна телефонска говорница у Истоку. Клозет (по чему се требају оцењивати кафане, пре свега) је увек био одржаван и чист. Најзад, Рибњак је има лепо уређени паркинг, што реално тада ништа није значило јер је аутомобила било знатно мање и могао си се паркирати где год си хтео. Рибњак има и посебно сентиментално место у нашој породици: добрим делом је изграђен на дедином одузетом имању.

Ишли смо у кафане и ван Истока. У поменутом Ђураковцу дуго је радила чувена Тиха ноћ. У Злокућане смо ишли да „иземо граорку“. У Клину је била незаобилазна кафана Код Сајчића. Прва приватна и класична источка кафана са кухињом била је Код Ђолета. Онда је стигла ера такозваних кафића. Први отворени кафић у Истоку био је Лаја. Затим су се ређали Бољи живот, Метохија, Елдорадо, и још десетине других. О томе ћемо другом приликом. И, о кафанским анегдотама.

Најчешће изговаране реченице у источким кафанама су следеће:

„Донеси, ако он неће: ја ћу!“;

„Сокове не плаћам“;
          „Шта пију пичке?“;

„Донеси још по једну, нисмо дошли на једну ногу“;

„У лој ти се учинило“;

„Ко пије, да му ништа није – ко даје, да му се не познаје“;

„Конобар, ишамарај пиксле и донеси туру“;

„Од тебе, баће, ако треба и отров ћу да попијем“.

И касније, најчешће изговорене реченице су биле:

„Пиши у свеску“, и, „Дођем ти“.

У то време, кад сам био млад, ђацима је било забрањено да улазе у кафане, па смо се довијали на различите начине. Тражили би неки скрајнути ћошак или би молили конобаре да нам пиће додају кроз прозор па би га пили напољу. Наравно, све то уколико је неко од професора или наставника унутра. Мотел Рибњак је био најлакши за скривање због својега распореда и величине. Ту смо долазили на кувано вино и кувани јупи, или, кад смо хтели себе да почастимо (а успели смо да скупимо коју цркавицу): на помфрит преко којега је разбацан кајмак и то јели уз пиво. Крили смо се додуше и од родитеља, родбине, комшија... У ствари, у Истоку је било немогуће сакрити се било где, па ни у кафани. Где год би се окренуо налетео би на неког свог или некога ко познаје тебе и твоје родитеље. Мислите да је то било лоше. Напротив! То је било наше највеће богатство!

ЧИТАЈ ОВДЕ: ФИЛОЗОФИЈА КАФАНЕ