*
уторак, 11. март 2025.
ДУХОВНА КОНТРАРЕВОЛУЦИЈА - 6. 11. 2016.
*
четвртак, 17. октобар 2024.
ВИРУС ЈУГОСЛОВЕНСТВА У СРПСКОМ НАЦИОНАЛНОМ АНТИТЕЛУ!
Пише: Игор Ђурић
Бити Југословен значи бити антисрбин. Тако су постављене ствари на самим почецима стварања југословенске (јужнословенске) идеје, у почетку латински потуљено и скривено а онда очигледно и императивно (Дрезденски конгрес).
Југословен презире православље и ћирилицу. Ако баш и не презире, а, оно, не прихвата их за своје, иако је Србин и православац. У ствари, то су предуслови без којих он нема право на југословенство. Југословен има оправдања и разумевања за све осим за Србе.
Југословена, данас, има највише у Србији, поготово у Београду и Војводини. Што декларисаних, што притајених (којих има много више од ових првих). Тако је било и у прошлости. У осталим деловима СФРЈ их нема (ако их има то су углавном опет Срби), јер их, опет углавном, није ни било искрених, осим по сили, нужди и лицемерју.
Југословенска идеологија има у нас јаке корене и зато што је Београд био административни центар Југославије па је много људи долазило на разне важне позиције и ту остајало са својим потомцима. Поред тога, Београд је увек раширених руку дочекивао све људе који су у њега долазили, без обзира на веру и нацију, али му се то углавном враћало и враћа лоше.
Према попису из 2021. године у Хрватској су се 942 особе изјасниле као Југословени. У Србији, по попису из 2022. године, било је 27.143 Југословена (али су добро распоређени). Оно што је болно за Србију и што говори у прилог мојој тези да није важно да ли се изјашњаваш као Југословен већ да ли се тако осећаш, јесте чињеница да је скоро пола милиона људи, на последњем попису, одбило да се изјасни о националној припадности (136.198 се није изјаснило; 322.013 непознато; 11.929 се изјаснило према регионалној припадности: Војвођани, Шумадинци, итд. - све је то југословенска матрица). Обзиром да су се националне мањине уредно изјашњавале да би их било што више, у овој бројци од пола милиона треба тражити идеолошке Југословене у Срба.
Данас у Босни, тој „колевки југословенства“ има око 2000 Југословена. 1981. године их је било 333.468. Те 1981. године у Словенији је било 25.615 Југословена (углавном гастарбајтери) а у Србији 441.941., у Хрватској 379.057 (колико је било Срба међу њима?!).
1948. године, у Југославији је Срба било око 42% а Југословена уопште није било. По попису 1981. године било је око милион и двеста хиљада Југословена. Где је, деведесетих година, било тих милион и кусур људи да бране Југославију?!
Југословени у Србији, данас, јесу Срби али они из Друге Србије. Они који нису Срби, у Србији, не изјашњавају се као Југословени. Они чувају свој идентитет зарад добрих обичаја националних мањина.
Када Југословену из Србије разбију аутомобил на сплитској Риви (зато што је Србин) онда Југословен има разумевања и вели да је то индивидуални примитивизам и фрустрација из рата. Употребу ћирилице, пак, у Србији, такав исти сматра фашизмом и колективним лудилом.
Југословени мисле да је Северинин порнић уметничко ремек дело, док за Дару из Јасеновца тврде да је у питању српска пропаганда. За Југословена поменути Јасеновац није ни постојао док је Сребреница највећи геноцид у историји човечанства.
Југословенство је највећи проблем српског националног идентитета. Југословен је свестан свог неприродног стања негације свог порекла. Он је као хомосексуалац који живи са женом и има децу (а у себи схвата да нешто није у реду са тим концептом). Али, Југословен је мазохиста! Он мрзи Србију али не жели да оде из ње јер су само још у Србији Југословени добродошли.
Да су се Југословени питали Косово и Метохија би још 1945. године били део Велике Албаније. Не би се њима Ђоковић крстио пре и после меча, да могу да му забране. Химна не би била Боже правде већ Хеј Словени! Да они шта могу: Војводина би, најмање, била република, а „маљо је и то“ (што би реко Тита).
Југословену је лако да заузме став – то је увек антисрпска позиција.
Југословени пуне хале по Београду, када дођу да певају овејани антисрби из региона. Југословени организују геј параде и мирдите фестивале.
На Сајму књига у Београду једино се српски писци осећају као странци (а ћирилица ко крме у Техерану).
Југословен увек навија за Хрватску, док прави Србин звездаш неће навијати чак ни за Партизан. Додуше, Партизан је и даље Југословенско спортско друштво!
Југословен ужива у далматинском ћакулању а подсмева се пироћанском зборењу. Крлежа је и мртав добродошао у Београд, Геџа Добрица Ћосић је ратни злочинац и пискарало (по њима).
Његош, Андрић, Селимовић, Кустурица, Попа, и многи други, хтели су да буду Срби а српски Југословен то не жели да буде.
Живео Тито!
Доле Немањићи!
Живео Кардељ!
Доле Карађорђевићи!
Бог не постоји, осим онај католички, мухамедански и будистички!
Е, сад, има нешто што јебе наше кокошке а није петао: Словенци тврде да су Германи (читај: аустроугарски коњушари), Хрвати, Албанци и Шиптари да су Илири, Македонци су жељом подељени између Татара и старих Грка, Црногорци би волели да су Хрвати, а једино неки Срби хоће да буду Југословени (не чак ни Јужни Словени). Сад, постоји и теза, да ових других (набројаних) не би ни било да Срби кроз историју нису мењали веру за вечеру и нацију за дегустацију. Те би, по тој логици, Југословени били последњи у историјском низу конвертита.
Универзитети, медији, издавачке куће, културне институције, уметничка удружења и политичке партије – то су легла југословенства у Србији. Све то надгледају невладине организације које раде за стране и „ција снајка“. Европска унија и Америка досољавају со на живу рану: у неким ратовима Срби су им се редно најебали мајке, а Југословени никад и ич.
Неко ће приметити, с правом, да ови редови о Југословенима као да говоре о ауто-шовинистима и друго-србијанцима?! То је истина! То је једно исто, ма како се звало: Југословени су другосрбијанци (звали се овако или онако; југословенство у овом тексту је већином узето као парадигма)!
Наравно, сви ми који смо рођени у СФРЈ помало смо југоносталгичари. То је због тога што смо у то време били млади, а кад је човек млад онда му је све лепо. Поготово кад је, успут, још индоктриниран и заведен. Та земља, поред свих мана, имала је добру музику, кинематографију, књижевност, спорт, туризам, индустрију, понекад и: стандард. Имала је своје добре стране! И то није упитно, ја и сам, сада, слушам музику моје младости и читам књиге штампане у Загребу и Сарајеву, (па се и присетим како сам карао од Вардара па до Триглава, на радним акцијама, летовањима и караванима братства и јединства), али то чиним као Србин (и као мушкарац) а не као Југословен (или припадник ЛГБТ), томе приступам као делу туђе културе (и својих сећања) а не свог националног идентитета, јер то буди у мени успомене кад сам почињао да се занимам за уметност, спорт и жене, и кад су данас „буђења“ све тежа. Али: та земља, ма каква била, више не постоји и учинила је својим постојањем и идеологијом да останем без свог завичаја! Имам, дакле, и личних разлога. Растао сам уз очеве и мајчине родитеље, никада нисам чуо од баба и деда реч Југословен. Покојни отац је избегавао реч Србин (до деведесетих година).
Југославија није била добра зато што је била лажна и зато што се у крви породила (1914-1918), у крви постала пунолетна (1941-1945), и у крви се угушила (1991-1999). Треба ли уопште наглашавати да је горе поменута крв била углавном српска?! Бити Југословен значи прихватити пропаганду и ревизију историје наших непријатеља.
Сви ти народи који су ушли са нама у заједничку државу (да би се обрели на страни победника и створили државе које никада нису имали) чекали су са ножем скривеним иза леђа, да нам га фикну чим им се укаже прилика. Али, тај нож нису добијали по слабинама Југословени него Срби.
Данашњи типичан Југословен је „европејац“, он мрзи Русију и навија за Украјину. Као и код Руса, добар део Срба има тај мазохистички порив националне самодеструкције и склоност као ауто-шовинизму. Тај се налази у апсурдном положају: сматра да се требамо манути прошлости и гледати у будућност, где вера и нација нису важне, језик поготово, али се сам изјашњава као део крваве прошлости, и то блиске.
Једино још код нас Срба, Југословен може да живи од новца српских пореских обвезника а да притом јавно и жестоко наступа против Срба и Србије. Наш хлеб једе а туђу бригу брине! Тај не иде данас у Приштину са југословенском заставом већ албанску заставу развија у Београду!
Југословен ће увек иступати са тезама да су њему сви људи исти, да није битно ко је какве вере и нације, важно је да је добар човек, и, да су Срби криви за све што се догађа у Србији, региону и свету. Мада, ту и тамо, нађе се понеки Србин који није лош. Најбољи Србин, по њима, је мртав Србин.
Поштујем ја све који говоре да нису битне вера и нација већ какав је ко човек! Само, ја у рову и на фронту, кад сам бранио Србију, нисам био, раме уз раме, са добрим или лошим људима већ са добрим и лошим Србима. Верујем, искрено, да су добри људи они који прво воле своју земљу и свој народ, па тек онда и све друге. Исто је и са породицом!
Сама чињеница да неко пише ћирилицом и припада Српској православној цркви, довољна је да се томе прилепи етикета националисте и фашисте. На Београдском универзитету данас раде професори који јавно иступају против ћирилице и Српске православне цркве. Ми ни сада не смемо да нашу војску називамо „српском“. О пошти, железници, електродистрибуцији, са префиксом „српска“ не смемо ни да помислимо. Ено га Југословенско драмско позориште: пичи ли пичи.
Југословени су нама Србима чак и смрт отели. За време СФРЈ учили смо историју да је за време Другог светског рата погинуло на стотине хиљада Југословена, иако су то били углавном Срби.
Југословенство у својој суштини није политичко, идеолошко или национално питање. То је чисто конвертитство. Код свих осталих кетманског типа, код Срба искрено и без резерве. Рек'о би Цвијић: рајински одано!
Многи југословенство поистовећују са комунизмом, зато што је тада југословенско антисрпство достигло врхунац. Југословенство је много старија работа у Срба, од времена комунистичког вакта, и оно вуче корене још од Гарашанина, па преко Марковића и Туцовића, младобосанаца, преко Скерлића, па на даље. Па нама је и Дража Михаиловић био Југословен (Југословенска војска у отаџбини).
Црна рука је била југословенска организација. Они су себе називали југословенским националистима! Апис Димитријевић Драгутин, пре него ће бити стрељан у Солуну 1917. године, узвикује: „Живела Велика Србија! Живела Југославија!“. Југославија се, у Великом рату, стварала тако што су се Хрвати, Словенци, Бошњаци и остали борили на страни српских непријатеља и против Срба! А Срби се борили за њихово ослобођење и уједињење?!
Југословени (читај: комунисти) су се хвалили да је Његош први употребио реч Југославија (у једном писму из 1849. године).
Франтишек Зах је био панслависта. Његов План словенске политике Србије само по наслову говори сам за себе. То је био план за ослобођење и уједињење Јужних Словена. Гарашанин је за своје Начертаније искористио 90% тог текста. А, Зах је био човек Адама Чарторијског.
Код већине српских политичара 19. и 20 века (руку на срце и право збори а криво стој), Велика Србија је уистину значила: Југославија. И, Југославија је за Србе имала смисла само ако би била Велика Србија. Погрешно је било што су се у коло ухватили са европским и латинским преварантима а трагично што се у Русији догодила револуција 1917. године.
Никола Пашић је сматрао да Југославија има смисла само под српском доминацијом. Али и Нишка и Крфска декларација су били документи који су говорили о нужности ослобођења и уједињења Јужних Словена, јер Срби су већ били слободни и имали своју државу, иако под окупацијом, па није било потребе да је поново стварају.
Александар Карађорђевић је, погрешно, мислио да уколико буде краљ Југославије, то ће по аутоматизму значити да је ујединио све Србе у једној држави. Ту своју заблуду је платио главом.
Преварени и превеслани, уместо доминације Срба у Југославији, добили смо пројекат: Слаба Србија - јака Југославија!
Југословенство о којем су маштали Срби у 19. и почетком 20. века Крлежа је подругљиво називао: Видовданско Југословенство. И био је у праву, јер, Хрвати су своје југословенство извлачили из Илирског покрета које није баш имало неке везе са Србима и Словенима.
Елем, како било да било, после распада Југославије, нама Србима је остало у аманет југословенство (са својим отровним деловањем), Кућа цвећа (како рече Бећковић) и врло мало сећања на све жртве које су пале за заблуду звану: Југославија! За мерила данашње западне идеологије (којој припада и југословенска идеологија), бити Србин, православац, белац и породични човек – значи бити на листи за одстрел!
понедељак, 30. септембар 2024.
РАДО ИДЕ СРБИН У ВОЈНИКЕ?!
Пише: Игор Ђурић
Граничарску песму, познатију као Радо иде Србин у војнике, саставио је и на свет донео панчевачки прота Василије Живковић и она је средином деветнаестог века била популарна међу пречанским Србима, али је имала и једну озбиљну фалинку са становишта националног приоритета, и та мана се огледала у стиху: кад зажели светли цар, у смрт скаче граничар. Цар о којем је реч, јашта, аустријски је.
Ипак, вековима је Србин радо иш'о у војнике јер је морао да брани своју земљу од разних лешинара.
Почетком овог века у Србији су дезертери, уз помоћ странаца, дошли на власт и уништили су култ војске. На сцену је ступила нова доктрина: да нам војска није потребна јер немамо више непријатеља. Србин је радо иш'о у војнике јер су га двојица тукла а тројица вукла!
Данас је, опет, актуелно питање увођења војног рока и о томе смо обавештени од председника државе. Војска ће се служити два месеца и две недеље. Поздрављам! Иако је јасно да је у питању политичка а не суштинска одлука.
Док овом пишем још увек је много непознаница око ове одлуке: ко ће бити обухваћен регрутацијом, у којој доби, да ли и жене, да ли и дајгузи, каква ће бити разлика у статусу између уговораца и регрута, шта ћемо са непријатељски расположеним националним мањинама (неким, не свим)?!
Војска је искључиво мушка работа и тако мора и да остане.
Да би младићи ишли у војску и то имало смисла у духовно девастираној Србији мора се успоставити (обновити) систем вредности кроз васпитање следећих генерација у духу родољубља и императива националног опстанка. Идеја о обавези служења народу мора се зачети у породици (традиционалне вредности) и наставити кроз образовање, лектиру и васпитање. Школама се мора вратити васпитни карактер. Васпитање у националном духу је један од најзначајнијих предуслова да би служење војног рока имало смисла. Од малих ногу деца морају да се уче да је част служити својој земљи. И: обавеза!
Од данашњег система вредности у васпитању деце тешко да ће војска имати некакве користи од њих. Не зато што су деца лоша већ зато што немају на кога де се угледају у своме окружењу!
Не идеализујем ја време своје младости, поготово не ондашње служење армије. Било је тада лоше у многим сегментима, и погрешно, али је и као такво било корисније и боље, и за појединца, и за заједницу, и за државу, него да служења војске није било. То се доказало у време НАТО агресије када смо били у могућности да окупимо многољудну војску која је већ била обучена.
Нисмо ни ми, тада, као млади људи били одушевљени и ишли срећно и раздрагано да изгубимо годину дана живота улудо (како се говорило) али смо већ били тако васпитани и свесни да је то обавеза која се мора испунити и да од тога нема бежања. Већином! Оно што је било најпогрешније у тој војсци јесте идеологија којом смо били тровани у име лажног братства и јединства, и стварање Титовог култа. Били смо раштркани по целој СФРЈ, далеко од својих домова, често у непријатељском окружењу. Неселективно су слали регруте што даље од свога дома, па су приморци служили у брдској пешадији а горштаци у морнарици. Кад те пусте кући на неколико дана, из Словеније у Македонију, у путу изгубиш цело одсуство.
Добро је било што је обука углавном била квалитетна, на најмодернијим средствима тога времена, што смо многа знања и вештине из војске могли да примењујемо у цивилном животу (камиони, аутобуси, тешке грађевинске машине, телекомуникације, механичарске послове, до керовођа или кувара и фризера), за то време би физички и ментално ојачали, сазрели би као људи. Углавном!
Садашњи клинци, који буду ишли у војску, мислиће да гора мука није могла да их снађе, иако ће војску служити много краће и у хуманијим условима, малтене код куће. Мислим да већина њих није ментално припремљена за тај посао. Они васпитно, психички и духовно нису спремни да прихвате служење народу у војсци као обавезу, али и част. Па та омладина данас иде у иностранство (да служи другоме) чим заврши школовање (бесплатно, на рачун државе) јер сматра да држава треба да само даје њима а не они држави (да би била боља), и то бесплатно школовање не сматрају као кредит који је њима дат да га врате, својим радом својој земљи. Знам, у многоме су они у праву, и са правом се љуте на погрешно постављени систем партијске државе али су управо они ти који требају то да промене! Они треба да створе државу по својој мери и жељи!
Чак и у овим условима, уз претпоставку да ће се добро радити са њима, мислим да ће им користити да се мало одвоје од куће и луксуза, да науче шта је рад, ред и дисциплина, шта је обавеза и дужност, да се навикну на колектив, да се обуче и науче нова знања и вештине, да провере своје психо-физичке могућности и науче шта је грб, химна и застава. И да сутра они преузму кормило над институцијама државе. Уколико су гледали филмове и серије са запада, а јесу, приметили су да у Америци не можеш постати конгресмен, сенатор или председник ако ниси служио у војсци (или служиш дубокој држави, као Клинтон).
Ново време тражи нове приступе обуци. Доктрина ратовања је на историјској прекретници (како се то дешавало кроз историју појавом нових технологија). Обука се мора прилагодити коришћењу нових средстава која зависе од информационих технологија. Војничка чизма и даље мора да згази заузету територију али пре тога ратоваће се дроновима свих врста и ометањем истих. Сва постојећа средства: артиљерија, тенкови, возила, системи, морају се опремити тим новим технологијама а војници морају знати да рукују њима.
Треба размишљати и о следећем, поседовање снажне и многољудне армије, поред одбрамбених капацитета, погодује економији земље и развитку разних привредних грана: наменске индустрије, производње сировина, пољопривреди, прехрамбеној индустрији, производњи трикотаже, обуће, опреме, итд. Много тога је потребно једној армији, на дневном нивоу до стратешких залиха, да су због тога упослено много капацитета и људи ван армије.
Е, овде долазимо до проблема, то јест, до изводљивости и одрживости намере да се уведе двомесечна обука у војсци и сврсисходност свега тога?!
Први проблем видим у дефициту квалитетног официрског и подофицирског кадра а затим и мањак ИТ стручњака који би радили на системима и обуци. У дефициту смо са стручњацима свих профила, због партијске селекције, па је тешко да је једино војска одржала квалитет (јер је стање у војсци најчешће одраз ситуације у друштву). Подофицири и нижи официри су најбитнији за трупну обуку и без њих (квалитетних) неће бити добрих резултата. Што се тиче информационих технологија и знања, тешко да ће квалитетни стручњаци ИТ сектора пристати да раде за плату у Војсци Србије.
Кад се горе наведеном дода прилична разноликост наоружања и система који се у последње време набављају, то додатно компликује ситуацију. Ми још немамо ни стандардни калибар пешадијског наоружања већ је свака јединица наоружана по вољи набављача или пређашњим залихама (СФРЈ, руски и НАТО калибар). О радарима и ПВО системима и да не говорим. Како ће се регрути обучавати и читав систем интегрисати са руским, кинеским, француским и домаћим радарима и ракетама, то је питање за много веће стручњаке?! Када су наоружање и системи стандардизовани и унифицирани онда је обука много простија јер обучавањем на једном систему индиректно се обучавате и на осталим (јер је платформа иста).
Највећи и најважнији проблем: два месеца и две недеље није довољно за озбиљну обуку будућег војника и ратника. То време је довољно сам за основну пешадијску обуку са једним стрељачким гађањем. Остало: артиљерија, од најмање минобацачке до ракетне, ПВО, тенкисти, оклопна возила, транспорт, инжињерија, чак и кување, и да не говорим о осталим видовима и родовима – све то захтева обуку од шест месеци до године дана веома квалитетне обуке уз теренски рад и бојева гађања.
Поготово је то још теже изводљиво у најављеним условима служења војске где ће војници бити фактички добар део слободни и у цивилству, ван касарне, итд. Ту је и питање дисциплине у новим условима преиспитивања свега и свачега и технологија које омогућавају снимање и емитовање у реалном времену. Недостајаће сва три елемента који сачињавају смисао служења војног рока, а то су: обука, обука и обука. Обука, од дисциплине до руковања средствима и поштовања правила службе.
Да би се било шта урадило на том пољу, војска, пре свега, мора да се деполитизује, да престане бити летећи циркус и декор политичара и кампање. Војска мора мање да парадира и приказује се а више да ради и обучава се.
Недостајаће људи, као што данас недостаје, уколико се не уведу стриктна правила која нико неће моћи да избегне. Ово је земља Србија, те ће опет мамини и татини синови да се извлаче а на најгорим позицијама биће послата сиротиња. У општим местима често се крију универзалне истине: у рату, држава даје топове, богати дају волове а сиротиња даје синове; кад се рат заврши, држава узима топове, богати добију нове волове а сиротиња тражи гробове. Бојим се да опет не буде тако.
Обзиром да је Србија дубоко подељено друштво, материјално, политички и идеолошки, питање је како помирити или натерати обе Србије (прву и другу, богату и сиромашну) да се одазову и служе часно и поштено?! Треба очекивати велики притисак и издајнички рад од многих невладиних организација које раде за стране и силе и лево-зелених и ЛГБТ+ активиста, амбасада непријатељских земаља. Ако се горе наведеним дозволи утицај и мешање (а они утичу и мешају се и у државним стварима, и у цивилном делу сазревања те деце и будућих војника) од војске неће бити ништа.
А колико нам људи недостаје навешћу на једном примеру. За 250 тенкова, колико има Војска Србије (речи председника државе уживо, пред камерама, дакле не одајем војну тајну), у редовном саставу, само за тенковске јединице, морамо имати око 2000 људи, у резервном исто толико (које ћемо добити обуком регрута), дакле у сваком тренутку око 4000 обучених тенкиста. Са механичарима, транспортом, логистиком и набавком, а, сада и са ИТ стручњацима и оператерима дроновима, тај број потребних војника само за тенковске јединице приближан је тренутном бројном стању Војске Србије.
Добро, кад обучаваш и спремаш војску за одбрану своје земље, а не за напад на другу, то умногоме олакшава процес обуке и мотивацију војника. Али зато у тој доктрини и вршиш набавке за војску, па тако не купујеш Рафале који су пре свега офанзивно оружје, већ да би бранио своје небо купујеш С-400.
Доктрина тоталног одбрамбеног рата подразумева да ће се цео народ бранити од агресора. Тада сви постајемо војници. Пре тога морамо да обновимо сточни фонд (да би имали шта да једемо и са чиме да носимо терет преко брда и планина), створимо територијалну одбрану, и, пре свега, да се обучимо и нешто научимо о томе како да се најбоље и најефикасније најебемо мајке кучкама агресорским (а, знамо које кучке то могу бити). Зато је служење војног рока битно. А, сточни фонд и сељака нисам поменуо без разлога.
Дакле, да резимирамо: најважније је оно што претходи свему – идеја о служењу војсци, народу и држави, својој земљи, мора почети да се рађа у породици, да се настави у обданишту и школи, неговањем традиције сећања и слављења наших предака и њихове борбе за слободу, традиционалним вредностима, заштитом те деце од утицаја нових идеологија, политичких, родних, полних, итд. итд; а, онда, да се тај процес васпитања и сазревања уобличи и заврши у војсци, где ћемо од дечака добити војника и зрелог човека. Све ово речено има мало везе са законом и политиком, већ је најважнији духовни оквир и правац којим се треба формирати и кретати морална вертикала нашег вредносног система!
На месту: вољно!
*
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a


