Пише: Игор Ђурић
„Цинцимони??? Изблизони!!! Чија војска??? Друга Тита!!! Смем ли проћи??? 'Ајд, не бој се!!! Ко је кадар??? Игор, Игор!!!“.
Школа мог детињства је била сива и оронула, поготову у јесен кад школа почиње заједно са кишама. Лети, у време распуста, бивала је та зграда живописнија. Учионице зими: вазда хладне. Комшије школске зато увек безбрижне по питању огрева. Сваку ноћ по једну цепанку из школског дворишта: и да те бог види. Скамије расклиматане, изгребане шестарима, исписане оловкама, проливене мастилом. Дрвени подови премазани катраном. Често се на почетку године претеривало са тим катраном па би се ми клизали по њему у учионици. Залетиш се, па се клизаш док не удариш у зид. Кад паднеш све ти црно остане по дупету: до краја школске године и док не прерастеш те панталоне.
Воде и клозета у самој згради није било. Само је у зборници стајао један лимени резервоар закачен на зид, који је при дну имао славиницу да се вода пусти. У дворишту је из чесме вода непрекидно истицала: тога смо макар имали у неограниченим количинама. Озидани клозети су се налазили на крају дворишта, до саме улице али су практично били неупотребљиви од прљавштине и воде која је лила на све стране. Штета, били су за то време одлично урађени али се нису одржавали. (Још су бољи и већи клозети били у горњој школи али су и они, из необјашњивих разлога временом пропали и запуштени).
Да, имали смо горњу и доњу школу!
Једино чему смо се искрено радовали у таквим околностима био је „велики одмор“. Постојали су: велики и мали одмори. Тај мали је трајао колико да се учитељица прошета до зборнице и врати. И на великом одмору је све трајало кратко али је било веома слатко. То је било сам наше, ђачко, нешто што нам нико није могао одузети јер нам је закон то дозвољавао. Неискрено смо се радовали много чему – то је било време неискрености. Искрено смо туговали кад је Тито умро и надговарали се ко је више плакао. После смо се претварали да смо тада били неискрени јер се тако морало. Једна од „искрености“ јесте и љубав према „великом одмору“.
На школском одмору, „великом одмору“, који је велики био само по имену јер је код нас трајао десетак минута и завршавао се звоњавом курира са ручним звоном, јео се бурек (са сиром, месом, и празан), ако се имало пара. Пара се имало ретко. Зато су се више куповале кокорошке слепљене шећером у куглу или ''поп'' упакован у новинску хартију. Ко ''поп'' није јео тај се воде није напио. То је било брашно печено на тепсији или тако нешто?! Куповала се често и зашећерена јабука на штапу или ћетен-алва. Куповале су се и куване коштане нанизане на конац – то у касну јесен кад крену да сазревају у Дечанима. Сок је ретко ко куповао. Није га ни било много. Понекад: боза.
Бурек је био ипак главна посластица и бивао је онолико добар колико Ћићко није шкртарио док је куповао сир. Са месом је увек био исти под условом да волите лук – нашло би се по које зрно меса у луку. Иначе, сви продавци у школским двориштима звали су се Ћићко. Можда им имена нису била таква али смо их ми тако звали. А било их је више и нису били никакав род међу собом. Па и кад су били, име Ћићко се преносило са генерације на генерацију. Школски одмор без Ћићка је исто што и правити свадбу без музике. Или, пишат' а не прднут'.
Они што немају пара да тога дана пазаре код Ћићка (а, најчешће их никада нису ни имали него су носили проју од куће или су узимали четвртку хлеба, на рецку, у пекари, па су њихови родитељи месечно плаћали Вукоти или Љузу) покушавали су да одврате од трговине ове друге, са парама, тврдећи да Ћићко кокорошке лепи са слинама, „да у поп тура песак“ и да је у буреку месо од цркнуте мачке. Ретко би им то огађивање полазило за руком јер нико није био гадљив а свако је био гладан.
Кад се на часу направиш болестан, не би ли те пустили из школе, наставник те прво пита: „Јеси ли куповао код Ћићка?“, па кад му потврдиш (јер знаш на шта циља), он само значајно климне главом у стилу: „Говорим ја, ама, немам коме“. Искрено, то је био само мит јер се нико и никад није отровао код Ћићка.
Кад смо код оне четвртке хлеба, за коју је већина имала понекад новаца и за ништа више, мени је она изгледала слађа од свих бурека и осталих посластица. И ако бих појео нешто лепо и скупље увек сам чежњом гледао кад моји другари са села купе ту четвртку и слатко је поједу. Неко време сам чак мењао свој бурек за тај хлеб, потпуно неразумљиво јер сам и сам имао новаца да купим исто. Међутим у туђим рукама ми је увек изгледала слађе.
Веровали или не, за тих десетак минута стизало се и трговати код Ћићка, и припалити јефтин дуван иза „вецеа“ (у каснијим разредима али релативно у раној доби смо почињали да пушимо) и одиграти кратку фудбалску утакмицу. Како, ни сам данас не знам. Али, стизало се. Фудбал смо искључиво играли против Шиптара. Ко се задеси на терену у датом моменту улази у тим. Тако би једна екипа имала седам а друга пет играча. Али нам ни у лудилу није падало на памет да се измешамо. Не, строго: Срби – Шиптари. Данас су се ствари поприлично измениле. Шиптари су наставили да играју само за себе док смо ми Срби почели да се „мешамо“, па сад не играмо баш сви за исту екипу. Утакмица се завршавала кад се чује звоно, можда који секунд касније док се не заврши напад.
Заљубљеници у спорт, наравно: фудбал, јер он је био најпопуларнији у школи, били су фанатици своје врсте. (Владало је уверење да се фудбалом баве рурални и јаки момци а да кошарку игра урбана омладина, другим речима а по њиховом схватању: први су били мушкарчине а други педерчићи – у најмању руку). Елем, ти заљубљеници у фудбал су користили сваки могући тренутак да одиграју лопте и сви су сањали да уђу у школски тим (прво) и у ФК Напредак (као врхунац каријере). То је било тешко (и једно, и друго) и за стварно талентоване - а због националног кључа. А и због тога што се ту улазило преко везе.
Они, ипак, нису одустајали: свакога дана су долазили у дресовима свог омиљеног клуба, најчешће старим и похабаним а наслеђеним од браће. И у гуменим копачкама „Кона-спорт“ (ко би их имао) које су биле опасне по живот јер је било скоро немогуће ходати са њима а о игри да и не говоримо. Праве копачке су биле реткост. Пошто се крампони клизају по асфалту и бетону, набадали су као патке а све зарад љубави према спорту. Фудбал се углавном играо и на часовима физичког васпитања, дечаци фудбал а девојчице би играле „Између две ватре“, све то, наравно, уколико нас не би одвели на оближње брдо да трчимо око новог гробља, испод Гориоча, на коме су Источани почели да се сахрањују 1962. године. 16. децембра те 1962. године обављена је прва сахрана на новоотвореном Источком гробљу. Сахрањен је Милутин Тина Пешић. Кад смо ми трчали око њега већ је било добрано попуњено.
Понекад би играли (терали нас наставници) и „Иде маца око тебе, пази да те не огребе“, и тада је била идеална прилика де се искажу симпатије на начин што ће се иза дотичне симпатисане персоне оставити марамица која се употребљава у тој игри.Неки на „великом одмору“ имају друге преокупације: да препишу домаћи задатак који нису урадили кући. Или: да одаберу прут са којим ће после одмора добити батине од наставника. Учитељ или наставник пред крај часа каже несташку: „После одмора донеси прут за себе“. При избору прута мораш бити опрезан. Ако узмеш мали и труо прут па се он распадне при првом ударцу онда ћеш „васпитне мере“ добити рукама и ногама. Ако узмеш много чврст и „млад“ прут онда ће те више болети. Најбоља је, некако, средина. Као и у животу, уосталом.
Можеш ти у време одмора и да заждиш кући и тако избегнеш батине. Да ли је тако? Није, јер те ни кући не чека боља ситуација. Неће те ни тамо мазити. „Чим те бије, значи да си заслужио“ - рећи ће мајка. „И мене су тукли па шта ми данас фали“ - констатоваће отац. А обоје ће поручити наставнику: „Удри, рука ти се позлатила, само немо' да га оштетиш“.
Кад окасниш кући, прљав и мокар, гладан и озеб'о, после целодневног олидања напољу, мајка би те дочекала речима:
„Дош'о кучак на ручак“.
Или:
„Дошла маца на вратанца“.
Или:
„Да не огладниш, не би ни знао 'де ти је кућа“.
Кад се заврши „велики одмор“ сви морају да стану у ред а дежурни наставник онда пуста унутра ред по ред. Иде се крајем ходника, уза зид. Кад закасниш, уђеш у туђи ред. Кад те ухвате у туђем реду „добијеш“, онако уз пут, преко главе. Иначе, кад се стигне у школу, пре почетка часова, ђачке торбе се спуштају једна поред друге и тако се „хвата“ ред. Чија је торба прва тај је први у реду и тако редом. Неки би долазили по сат времена пре школе само да би њихова торба била прва у реду. Пошто на „великом одмору“ нисмо имали торбе онда су неки одмах стајали у ред само да би били први. Постојала је институција „пуштања у ред“ а то је да те неко пусти испред себе. Кад закасниш са „великог одмора“ онда не можеш да уђеш у школу јер се врата закључавају а курири у масним плавим мантилима неће да ти отворе. Е, тада си стварно најебао. Интересантно је да ма шта навео као оправдање то неће натерати наставника да ти поверује и да те прописно не излема.
Кад ти се са часа, мимо одмора, иде у клозет, онда не питаш ти, лично, наставника да идеш већ то чини твој најбољи друг или другарица. Дигне руку и каже: „Наставниче, може ли Ђока да изађе?“. Кад наставник пита: „Што?“, овај му одговара: „Па, све се стиска“. Дакле, дотле је дошло па мора да „се стиска“?! Наставник онда, у зависности од расположења или симпатија према дотичном, пушта или не пушта.
Најрадоснији тренутак у школи је кад те наставник пошаље негде да завршиш нешто. Или да одведеш болесног друга кући. Ем, ниси у школи, ем се улагујеш претпостављеном, у овом случају наставнику. То глуматање око болести је било најинтересантније и подразумевало је патетично пренемагање и увек исти одговор на питање „Шта ти је?“. „Мука ми је, повраћа ми се и врти ми се у главу“. Ко би смео против таквог „аргумента“ да те не пусти?!
За „велик одмор“ су везани и први љубавни покушаји. У нашим приликама не толико чести али их је свакако бивало. Није било лако прићи девојчици чак и ако се она не би бунила (што је било ретко). Код нас се сматрало највећом увредом да се удвараш девојци и да јој кажеш да је лепа. Одмах би се око вас окупила булумента ђака спремних да се спрдају са вама. Изгубили би вољу да се даље удварате. Чуш, интересују га девојчице а иза школе се играју кликери „све у шеснаест“?! Само будала може да претпостави девојчицу „мућкању“ или „матању“.
Викали би тако ти ђилкоши имена голупчића, по дворишту, у разним контекстима а на опште згражавање поменутих. Ако су ти што вичу јачи од тебе: не смеш да им приђеш, ако су слабији: не можеш да их стигнеш. Зато се тим љубавним покушајима прилазило са крајњим опрезом и са темељитим припремама које су се сводиле углавном на поздраве. „Поздрави Миљу и кажи јој да је моја симпатија“ - кажеш њеној најбољој другарици, онако успут, инкогнито, осврћући се да те неко не чује. А дотична наводаџика ти само значајно климне главом. Или ти каже: „Џабе, код ње немаш шансу, има симпатију“, најчешће из љубоморе, лажући те.
За време „великог одмора“ су се иза школе, или иза клозета, одигравале заказане или спонтане туче. Појединачно би неко старији излемао неког млађег, обично би тај неко био „понављач“ који одавно треба да буде у средњој школи, или би се вршњаци тукли до изнемоглости или док не звони. Као и код фудбала, тако су се у масовне туче углавном водиле између Срба и Шиптара. Њих би обично бивало бројчано више а ми смо се „вадили“ на муда и технику. Како: ко!
До четвртог разреда, пак, углавном смо се рвали, па онај ко обори противника пита: „Јел' се предајеш?“. Ако овај одговори потврдно онда се „туча“ тиме завршила и свако одлази на своју страну: побеђени погнуте главе а победник окружен дечурлијом која га тапше по раменима. Уколико је губитник тврдоглавији, онда га овај јачи још мало притегне, и: то је то. Или, тада звони за крај одмора па се туча аутоматски прекида. Богами, после четвртог разреда смо већ почели озбиљно да се лемамо.
Наравно, разликују се „велики одмори“ кад си основац или гимназијалац. Ја овде говорим о одморима из основне школе. О оним одморима када се зими на каљаву пећ, на Божић или какву славу, метне зрно тамњана па цела учионица замирише. Увек се налазио ко ће зрно да метне и ко ће да оцинкари код наставника. Типично за Србе. Руку на срце, неки наставници су се правили да не примећују и нису дизали галаму. Али је било и оних који су темељито спроводили истрагу не би ли се додворили колегама Албанцима из школе и комитета.
У школи смо били подељени (свака генерација) на „варошко“, то јест, „источко“ и „сељачко“ одељење. Чак су овакву класификацију и терминологију користили и наставници. Звали су их „сељачко“ јер су га сачињавала деца из околних села, то су ђаци који су путовали свакога дана до школе, па су морали бити у једном одељењу због и онако оскудног превоза. Они су због тог путовања увек били у првој смени, пре подне, а ми из Истока, којима је кућа била близу, ишли смо стално после подне.
„Ајде да играмо са сељачким одељењем лопте“ – могло се понекад, а, у недостатку Шиптара у близини, чути. Они су били поносни на своје име и не би га мењали ни за шта на свету. Ни за живу главу нису хтели да буду „Источани“. С' правом, додуше, мада ни они нису били ништа бољи. Нисмо смели да се качимо са онима из „сељачког“ одељења. Били су мутни, зајебани и јаки. Закачили би, касније, тек по неку девојку из тог одељења.
Најчешће изговорена реченица иза клозета на великом одмору била је: „Баће, дај један дим“. А најчешћи одговор је био: "Нисам те ја правио па да те дуваним". Једном се директор школе тихо привукао иза леђа чувенога Грофа који је управо вукао дубоки дим из цигарете. Спустио му је директор руку на раме и рекао: „Аха, пушиш?!“. А Гроф је мртав 'ладан бацио опушак на земљу, промуљао га стопалом и одговорио: „Већ три године“.
На „великим одморима“ смо пред улазак у зграду узвикивали и разне пароле чији смисао ни до данашњег дана нисам успео да схватим. Схватао сам сврху: да се покаже припадност заједници и да се колективно испере мозак. Али смисао изреченог заиста нисам могао да схватим. Тако смо узвикивали: „Цике, цике, цај!!!“, и одговарали на то: „Ај, ај, ај!!!“. (Ко да нас неко млати, боже ми прости, па јаучемо: ај, ај, ај!!!).
Или: „Фино, фино, часна реч!!!“. (Бивало је „фино“, не питај). У нарочитим приликама би се узвикивале и оне праве пароле типа: „Да живи братство и јединство наших народа и народности!!!“, а ми би у глас одговарали: „Жииивеееело!!!“.
Некад би марширали са црвеним марамама око врата и певали:
„Ми смо пионири нашега реона,
нас има тачно пола батаљона.
Чим зора сване сваки од нас хита,
да поздрави слику нашег друга Тита“.
Сад, неко ће питати што смо то баш радили на великим одморима. Па одговор је прилично прост: на тај начин смо увежбавали тачке за разне пригоде и на тај начин су нас наставници држали на окупу у каквим кризним ситуацијама којих је на Космету вазда бивало.
Једино што се могло мерити са срећом великог одмора било је „губљење“ часова. Од првог часа почиње лицитација шта би могло тога дана „да се губи“. „Рекли ови из прве смене да су губили историју“. „Данас неће да дође из биологије, био синоћ на свадбу“. „Губимо руски, наставник мора на сахрану“. „Губимо српски, данас је наставничко веће“. Ако наставник закасни ма и један минут настаје слатко ишчекивање. Најхрабрији из одељења провирује кроз врата према ходнику и зборници. После крене још пар корака кроз сам ходник. Некад га на пола ходника сусретне дотични наставник и онда настаје бежанија. Други пут, пак, он тако корак по корак стигне до улазних врата и изађе напоље. Онда сви остали крену за њим. Наравно, увек има пар кукавица што остане у учионици. Кад губиш час то ти дође као неки увећани велики одмор. Сви базамо по дворишту, или играмо лопте, или пушимо. Милина једна.
Владало је правило да наставника мораш дочекати у клупи кад уђе у учионицу и, наравно, да сви устану. Он онда баци дневник на катедру, погледа нас уморно па каже: „Седите!“. Уколико је кога затекао ван клупе онда се прво са њиме разрачуна, па после уписује час. У то време, стигоше неке нове катедре, масивне и тешке. Није их било много али су биле веома интересантне за нас. Имале су много разних фиока и преграда где је требало да се држе помагала и остале ствари. Наставници су требали да имају кључеве али их брзо погубише. Тако су те катедре стајале закључане, или разваљене, а наставник би говорио по старом обичају, најбољем ђаку: „Ево ти кључ, иди до мог кабинета и донеси глобус“.
Редари не излазе на „велики одмор“ напоље. Они морају остати у учионици да чувају ствари. Тако се говорило: „Да чувају ствари“. Али су зато редари имали друге привилегије: они су излазили напоље на „малим одморима“ да уквасе сунђер. Кад си добар друг са редаром он ти по некад да да уместо њега уквасиш сунђер. „Где си ти пошао?“, пита наставник ђака кога је срео у ходнику. А овај одговара: „Да уквасим сунђер“. Е, за то није било проблема. Сунђер се морао квасити. Квашење сунђера је била врло важна ствар. Толико важна да је сунђер после часова редар носио кући а сутрадан га враћао. Тада је настала она чувена реченица: „Заборавио сам сунђер“, и још чувенији одговор: „Што га вадите из ташне, ајде иди у шесто-три и позајми“. Кад одете у друго одељење за сунђер, куцате на врата, кажете наставнику који држи час шта вам треба а за то време цело одељење у које сте дошли се смејуљи.
На „великим одморима“ најчешће се дешавало и оно што смо називали „дурисањем“. Феномен „дурисања“ је појава везана искључиво за подневља где сам стасавао и окружење у коме сам живео.
Шта је „дурисање“?
То је бесомучно шутирање лопте у вис, без икаквог разлога и повода, наравно: туђе лопте. Одиграва се углавном у школском дворишту.
Како се изводи?
На силу. Увек они јачи дуришу лопту оних слабијих. Међутим, лопта се не отима из руку (мада би могла). Не!!! – чека се да сама стигне до онога ко ће је дурисати. Сви су забављени својим пословима у школском дворишту: неко игра фудбал, неко кошарку, други пуше. Што си млађи и слабији то своје активности изводиш на „лошијим“ теренима. Док они старији играју фудбал на асфалтираном игралишту са стативама, клинци поставе ђачке торбе или камење уместо статива на некој ледини: па играју. Кад лопта одлети са те ледине до оних на правом терену, или оних што пуше, или оних што само зврјају около: креће дурисање. Лопта се шутира у вис (прекида се своја активност макар и у сред гол шансе) и пада, и увек је наново сачекају, а за то време клинци трчкарају около у покушају да се домогну своје лопте. Наравно, то је тешко јер су ови што дуришу јачи и вишљи па се они најчешће домогну лопте која пада.
Све то траје: колико траје. Док не досади или неко од дечурлије неким случајем не дохвати лопту. Кад се деси ово друго сви настављају своје активности где су стали пре дурисања као да се ништа није дешавало.
Шта је интересантно?
Одрасли ђилкоши и понављачи би могли без проблема да узму лопту кад год хоће и да је шутирају около али они то чине само кад се она докотрља до њихове непосредне близине – ма шта они радили у том тренутку.
Од тога да ли ти дуришу лопту у школском дворишту, или не, зависи твој статус, твоје место у хијерархији. Кад дође време да твоју лопту више нико не малтретира то значи да више ниси слаб и мали, то значи да си се изборио за место међу онима који су јаки или због нечега: поштовани. Наиме, некад је довољно да имаш старију браћу у близини.
Тешко је све ово описати. Требало је то гледати „у живо“, тај жар, ту енергију, ту потребу да се из све снаге, са пуно страсти или мржње, удара по тој лопти. Дурисање подразумева да шутнута лопта лети у вис, скоро под правим углом. Невероватно је колико су је неки јако шутирали и колико би на тај начин добацивали?! Летела би „небу под облаке“ и враћала се у руке ономе ко ју је шутнуо.
Бивало је и „међунационалног дурисања“ када Шиптари чекају око игралишта и чим им стигне лопта крену са „оргијањем“ распоређени по целом школском дворишту. Тада би у одбрану кренули наши (уколико их је, је ли, било у близини, уколико не, онда би дурисање трајало док се ови не уморе) и тада би почињале туче. Када би Шиптари дурисали српску лопту тада би могло да се види колико мржње избија из тог чина.
Некада се лопта пробуши у сред дурисања. Тада нису помагале ни сузе, ни молбе – то се прихватало као свршени чин.
Неки су волели да дуришу у току саме игре. Неку су дурисали кад изгубе или се наљуте. Зато су пре почетка игре падали договори да нема „дурисања“ или „печатирања“ („пенџатирања“). Печатирање подразумева да те игра апсолутно не интересује већ да лопту шутираш из све снаге у жељи да иста некога погоди, по могућству и пожељно је, у: лице.
Дурисање, у суштини, није ништа лично. Не дурише се због некога него се дурише због дурисања (осим кад су у питању „међунационална дурисања“). Дурисање је само по себи. Дурисање је фројдовски моменат више него физичко испољавање.
„Иде маца око тебе, пази да те не огребе, пази мио реп, да не будеш слеп, ако будеш слеп, отпашће ти реп“.
