ПОЛИТИЧКА КОРЕКТНОСТ У СЛУЖБИ ГЛОБАЛНЕ ОКУПАЦИЈЕ!

  Пише: Игор Ђурић

11.12 2021. год.

Не желим да поштујем различитост – хоћу да различитост поштује мене!

Ових дана је онај део јавности који је иоле нормалан узбудила и ускомешала препорука званичних органа ЕУ (која ће се вероватно преточити у закон) а која каже да више није препоручљиво и не би требало да се користи реч Божић (божићни празници), која би могла да вређа оне који нису хришћани или не верују у Бога, већ да се користи синтагма „празнично време“.

Држим да ће то много значити свима онима који су остали без ближњих, крова над главом и државе, управо због ових истих који би сада да буду „политички коректни“ према њима. Поред тога, ово говори и о томе колико мало познају (и: признају) човека и обичне људе, колико познају навике, обичаје и традицију свих оних којима би да удовоље или оних које кажњавају на овај начин. Наиме, да нешто разумеју и желе да знају и да некога заиста поштују знали би и то да правог муслимана не може вређати реч Божић исто онако како правог хришћанина не вређа Бајрам. А екстремисте заболе она ствар, да простите, за њихову политичку коректност коју и онако тумаче као слабост коју треба напасти.

 Некада су тоталитарни системи и режими функционисали у глобалном смислу – локално. Данас је сваки локални тоталитаризам – глобалан!

Шта карактерише тај глобални фашизам?

Као прво: на велика врата се уводи вербални деликт! И то какав?! Некада је било битно да ћутиш а сада то није довољно већ се зна о чему мораш да ћутиш а шта мораш да говориш! Приморан си да у општој граји и сам грајаш о политичким, расним, родним и сексуалним -  новим правилима коректности.

Друго: страх је главни механизам којим се манипулише људима и уз чију помоћ се влада. Неко ће рећи: шта је то ново, и раније је тако било. Није тако. Раније су се људи плашили политичке репресије и нуклеарне катастрофе. Данас нас присиљавају, на глобалном и локалном нивоу, да се плашимо чак и властите сенке, а, затим, и: вируса, бактерија, микроорганизама, коитуса, разних болештина, уметности, слободе говора, несташице хране и енергената, глобалног загревања, економске кризе, стерилитета, права на властити став, права на борбу... Терају нас (плашећи нас) да носимо брњице, да се вакцинишемо, да се чипујемо, затварају нас у куће као робијаше, уводе полицијске сате, третирају нас као логораше на аеродромима, терају нас да говоримо оно што не мислимо или да ћутимо о ономе што мислимо, да нам је вера погрешна, говоре нам, као и пол...

Пре две деценије је заличило да су интернет и друштвене мреже спасоносно решење за слободу говора и мисли а против диктатуре владара из сенке и њихове цензуре. Испоставило се да је то данас главни инструмент манипулације и цензуре.

Нормалан човек је неслободан! Нормалност је најнеслободнија и најугроженија.

Свет, онај који се словио као „демократски“, са гарантованим људским правима и слободама више не постоји, то је данас свет ограничења и репресије. А и све лошије се живи. Ко је могао да замисли пре само две деценије, или скорије, да ће неко смети да затвара и малтретира људе у Аустралији, Канади, Данској или било којој друго земљи данашње ЕУ?!

Грађанска и слободарска свест су уништене код већине људи и институција. Сваки покушај да се искаже лични став а који се не уклапа у опште токове назива се екстремизмом или тероризмом, говором мржње или непоштовањем политичке коректности. Све најмрачније „теорије завере“ почеле су да се обистињују. У име диктатуре крупног капитала све личне слободе се своде на право на дисање уколико је то у том тренутку дозвољено декретом.

Специфичност идеологије „различитости“ и „политичке коректности“ лежи у чињеници да нема ограничења у етичком, моралном, правном и естетском смислу. То је због тога што стабилност и сигурност, управо, леже у постојаности, поретку, традицији и наслеђу. Човек себе не препознаје у „различитом“ већ у „истом“ – и по томе мери своје поступке и поставља границе за своја достигнућа.

Важно је питање: ко то одређује те границе различитости и ко прописује шта је коректно а шта није?

Како рекох: највећа замка идеологије о којој говорим лежи у чињеници да је она неограничено деструктивна и не служи грађењу хуманог идентитета већ рушењу истог кроз срозавање индивидуалности појединца у оквиру заједнице. Дакле залажући се за право да будеш различит они те, у ствари, терају да будеш исти као и сви други: идиот! Само недефинисаност у оквиру дефиниције може бити људски, политички и уметнички вредна, као авангарда и прилог природној еволуцији и дијалектици. Нико није генијалан само зато што је црн, бео, хомо или хетеро, већ зато што је најбољи у томе чиме га је Бог наградио посебношћу и што је бацио копље далеко више од других. Копље: знања, талента, инвентивности, маштовитости, далековидости. 

„Различитост“ као идеологија јесте намера и потреба да се правила мењају у ходу - у сврху победе оних који то не заслужују али који испуњавају критеријуме „новог светског поретка“ и новог човека у њему који се своди на ниво "функционалног идиота". Тако полако закорачујемо у време када ће се та „различитост“ наметнути као категорички императив без обзира што ће се систем вредности сводити на то да не постоје вредности већ различитости у оквиру једне идеологије.

А где смо најмање различити, па је то и главни непријатељ политичке коректности новог доба?

Па наравно: у породици!

Најмање смо различити у односу на своје родитеље, браћу, сестре, рођаке!

Или: ту смо највише исти!

Убиће нас различитост јер више неће бити оних који су спремни да се боре и да бране „исте“ (породицу, заједницу, народ, веру, отаџбину). Јер уколико пристанем на наметнуту тезу да бадњак испред моје куће вређа некога, онда више нећу бити ни спреман да браним праг те куће испред које нема бадњака и којега сам се одрекао, као ни оне који су у њој, као ни оне који живе поред мене, као ни оне са којима будем у цркви за време литургије.

Различитост није пријатељ креативности онаква каква нам се намеће. Она је, таква каква је, уједно и убица уметности јер се заснива на декретима и забранама. И то најмање из два разлога: прво, она жели сама по себи да буде мерило уметничког само зато што није иста са већ познатим и признатим нормама; друго, шта год неко створио то може бити увредљиво за некога различитог и бити самим тим проглашено за политички некоректно.

Забога, па почели су да руше споменике, забрањују књиге и филмове, а сада је, ето, и Божић стигао на ред. Дизнијеви цртани филмови и божића атмосфера су штетни али то што терају у школама да дечаци љубе дечаке а девојчице девојчице (како би се навикли на различитост терајући их да опште са истим, ако хоће различитост онда полови треба да буду различити) то је прогресивно и коректно. Пепе ле твор је мушки шовиниста али забранити деци до пубертета да се изјашњавају у смислу пола није нацистички?! 

Људи више неће смети да се шале, да удељују комплименте, да слободно говоре, да се удварају, да причају вицеве, да пишу песме, да наговесте еротику, да замоле за плес, да поклоне цвет или припале некоме цигарету... Уколико се овако настави, на ломачу ће бити бачене књиге до сад написане, уметност која постоји ће бити забрањена, филозофија и историја пре овог времена ће се укинути декретом неког комесара... све ће бити спаљено зарад „политичке коректности“... јер све речено, написано, насликано, снимљено до сада може некога тамо и негде увредити и тај неко „различит“ се може осећати угрожено...

Елем, и у уметности та идеолошка различитост (и: коректност) је погубна али то јој је и циљ. Кроз сито те идеологије пропада чистота и креативност, машта и таленат, а остаје као главна вредност прљавштина и глупост. У уметности управо и постоје форма и стил који су у својој суштини неограничени за стваралачку машту, који су подложни дијалектичкој промени али и приљежни историјским контекстима, који имају нека правила која се додуше мењају али не због тога што неко створио нешто „различито“ већ зато што неко створио нешто генијално.

Било је несхваћених генија у историји човечанства али зато што су они били испред свога времена а не зато што су се разликовали од других људи по раси, сексу, полу, вери, пирсингу, хероину, идентитету, или чему већ! Они су били различити јер су били генијални а нису били генијални јер су били различити! Уметност не спутава машту, различитост, бесконачност – напротив!!! – она све то подразумева да би живела и развијала се: али не зато што је неко различит већ зато што је талентован и креативан; не идеологијом већ дискурсом универзалних вредности!

Границе, било које а највише у уметности, филозофији и науци, постоје да би се помериле у квалитативном смислу а не да би се игнорисале или брисале у квантитативном схватању. Суштина је подизање лествице сваке нове генерације људи али у границама постојећих и временом доказаних, али и природно подложних променама, правила. Човек, као и човечанство, мора да расте и да се мења природно а не да се смањује и да га силом мењају.

„Различитост“ није креативност – она је догма идеологије коју намеће „политичка коректност“ у име нове глобалистичке окупације слободних држава и људи. Та идеологија не жели да будемо креативни у оквирима „правила истости“ и талента већ да наша глупост буде неограничена у флоскули „различитости“.

Садашњи екстремни заговорници политичке коректности и различитости, у ствари, сматрају да је концепт за који се залажу (идеологија, пре ће бити) измишљен у сврху да би они могли да малтретирају, тероришу друге људе и да владају њима, није им битно јесу ли исти или различити, битно је само да увек неки други буду жртве, и то већина, и да уколико се дрзну да узврате истом мером онда истога трена буду проглашени криминалцима и дивљацима који не поштују туђу различитост, дакле ових првих, и не схватају потребу ових првих да буду различити у смислу да имају потребу да малтретирају и тероришу друге. Апсурд?! Не, жива истина!!!

То право на различитост дефинисано кроз политичку коректност либералних левичара и глобалистичких капиталиста представља терор појединца над заједницом, то јест: то је терор групе појединаца над сваком појединачном заједницом!

Поредак који на овај начин треба да се створи на глобалном нивоу поред тога што је опасан по нормалне људе и њихову слободу у својој суштини је и лицемеран. Наиме, угушиће нас императивом да имамо право на сопствени избор и различитост али само донде докле то њима одговара и док се уклапа у њихову агенду, чим тога нема и не буде, правила се (опет) мењају и настају рестрикције: нећу да се вакцинишем, поштујете моје право на избор и моју различитост – не може!!! – или вакцина или у логор, гето, затвор, нећеш бити лечен, не можеш да се крећеш; хоћу да живим по свом избору, у уређењу моје земље које ми намеће моја вера, нација, боја коже, традиција, јер сам различит од вас – не може!!! – или ће бити како ми кажемо и бићеш исти као и ми или ћемо те бомбардовати, убити, раселити, окупирати; не желим да будем различит, хоћу да будем исти као моја породица, моја вера, моја раса, моја нација, хоћу свој Божић, у својој кући, у свом граду, у својој земљи – не може!!! – твоја породица, твоја вера, твоја раса, твоја земља, твој Божић, твоја различитост, вређају друге, зато мораш бити различит, као ми а не као ти, иначе ћемо ти судити и ићи ћеш у затвор...

Дошао свету крај, што би рекла моја покојна рођака...

ЕВРОПА ИЛИ БАЛКАН?!

                    

                  Пише: Игор Ђурић        

„На Балкану се никад ништа није могло лепим. Чак и кад се златом начне писати, писање се говнима запечатити мора“.                                     

Борислав Пекић

*

Питао неки човек Хајдук Вељка 1813-те године „како мисли разбити јаничаре Капетан Паше који се креће према њему и Неготину, кад их има много више и боље су наоружани?“, а овај му одговорио:„Е, како? извешћу моје солдате и бећаре преда њи, па ћу им јебати матер“. 

Ствари, дакле, могу бити једноставне и просте ако смо заиста вољни да их завршавамо. Све може стати у задње две речи Хајдук Вељкове, само ако се реши. Трпи се, трпи, па се једног дана лепо изађе преда њи и... Само прво треба раскрстити са собом и са оним што се носи међу ногама. Треба бити спреман да се више жртвујеш (ако треба) од својих душмана. Ту је решење: у решености и издржљивости по сваку цену. А цене нема. Кад се изађе онда нема назад: у победу или пропаст. Зато, кад се смогадне и реши, треба изаћи пред наше непријатеље и јебати им мајку.

А ми, фала драгом Господу, никада оскудевали у непријатељима нисмо. Пријатеља смо слабо запатили ал' душмана: на све стране. Куд се год окренеш неко те вреба камом или кубуром. Тако нам окружење: спољашње и унутрашње. Јер ми смо окружени и изнутра. И споља. Е баш у вези те спољашње опкољености често се чује флоскула од стране наших политичара (наши су немамо куд а немамо ни друге, ни боље) који су махом необразовани (осим што имају формалне дипломе) а онда и од такозваних „јавних личности“ (које су још необразованије), елем: да је Србија одувек била део Европе, да је и сада у Европи и да то само треба да се формално потврди кроз пријем у ЕУ.

Прво, треба разјаснити шта већина тих микроба подразумева под појмом Европа?! Наравно, врло приземно и са анималним мотивима они под тим појмом подразумевају  државно-политичко устројство земаља западне Европе у задњих два-три века и при томе мисле углавном само на те најбогатије државе на западу континента. Не!, иако су данас Румунија и Бугарска формално (јер економски нити јесу, нити ће бити) пуноправни чланови те коалиције држава, ти лакомислећи  Срби, те државе ни данас не подразумевају под појмом Европа. Европа се географски простире и до Москве преко Кијева и Минска - па опет та весела дружина не мисли да је то Европа и не мисле да смо ми одвајкада били део те Европе. За њих је Европа само пуно корито, шопинг центри и јефтини наркотици, а не никако културолошки и историјски обрасци - ето то је најприближнија дефиниција.

Ако ћемо право, а хоћемо јер смо поштени и паметни људи, у смислу горе наведених одредница: Србија никада није била део те и такве Европе. Били смо и бићемо део Балкана који се једним краком ослања на Азију а другим краком на Европу. По духу, историји и традицији, по генетском коду наше народне свести ми припадамо Византијском културном темељу који је био напреднији и цивилизованији у односу на оно што се подразумева под западно-европским културним темељима. По верском, расном и духовном статусу ми смо Словени и Православци па смо као такви природно окренути у својој припадности према трећем Јерусалиму: Москви. Наравно, историјски, и према Константинопољу. Али никад према Риму. Нама је ближа класична грчка култура или широка руска душевност од хладног рационализма реформаторске Европе Лутера и Еразма, или потуљеног католицизма папских доминиона.

Те и такве, данашње или негдање, западне Европе ми никада ни историјски, ни географски, ни политички, ни религијски, ни културни део нисмо били. И кад год смо то покушавали грдно би пострадали. Од одбране хришћанства пред најездама азијата, преко Првог светског рата када смо изгубили сваку другу мушку главу и Другог светског рата када смо изгубили национални идентитет, државу и ратну победу а добили холокауст и Јасеновац - ми смо од Европе добијали само зло. 

Тако нас је у тим задњим светским ратовима један део Европе (Енглеска и Француска) терао да ратујемо против другог дела Европе (Италија и Немачка) а сви су нас терали да идемо против Русије а комунисти из Русије су нас терали да идемо против свих. Савезници Немаца Хрвати су извршили геноцид над Србима а наши савезници Енглези су Србе на крају бомбардовали и бацили у чељусти комунизма. А на Загреб није пала ни једна бомба у току тога рата: ни Немачка, нити савезничка а понајмање комунистичка. Јесмо ли тада били део Европе? И које? Оне фашистичке или оне савезничке?

Ја не видим разлог зашто треба да се срамимо због балканске припадности?! Мудри Пекић је с' правом говорио да је Балкан колевка свих релевантних европских цивилизација. Зашто би неко требало да се осећа нижом врстом ако није са поднебља западне Европе?! Рећи да смо кроз историју или духовно ми одвајкада били део Европе није никаква нарочита привилегија или доказ наше припадности цивилизацији на уштрб варварства. Пре би се закључило да је то отежавајућа околност. Јер, и ту где јесмо, и такви какви јесмо, ми се не разликујемо цивилизацијски и културолошки од било којег европског народа (опет се вратисмо на исто, али није исто) или азијског (осим по боји коже, не мислите ваљда на то ви „Европјеци“?!). 

Имамо добре и лоше стране националног бића. У многим стварима смо бољи од западно-европејаца, у исто тако много ствари смо гори од њих - у просеку смо ту негде. Ми смо такви какви јесмо и никакво самодекларисање нас неће учинити паметнијим, бољим, вреднијим и богатијим него што јесмо и бићемо. Индустријска развијеност је нешто друго и то нема везе са цивилизацијском припадношћу. Разликујемо се и бројчано, и територијално. Али, свет је постао глобално село а ми глобални сељаци тако да простота малограђанштине није различита у кругу двојке, у кругу око Ајфеловог торња или у кругу око Аја Софије - па му дође на исто.

И шта је заиста Европа? Колико је она укорењена у свести људи? Колико је она заиста духовно утемељена творевина? Колико је укорењена у свести људи као историјски факт? Можда потврду да је то мртворођенче и једна бирократска творевина треба тражити у факту да нико није махнуо нити једном заставом Европске уније на првенству Европе у фудбалу. Не! Сви су инсистирали на својим националним обележјима и тукли се међусобно у ту част.  ЕУ не може копирати САД јер државе САД нису националне државе. Само мало нерасположенији бирачи и ето краја ЕУ. О неком оружаном сукобу унутар уније не вреди ни трошити речи: за тили час би се пронашли стари ровови на Мажино линији. 

Ствари су просте, макар како их је Вељко из Крајине схватао: или треба стати испред њих са свим што следује или спремити дупе за колац. Али паламудити о томе како смо једно те исто: е, то код мене не пролази. Нисмо и никада нећемо бити исто. Кад смо једно (а како неки тврде) што навијамо за Нолета а не за Надала кад играју један против другог?

ЧИТАЈ ОВДЕ: МЕТАФИЗИЧКИ ИСЦРПЉЕНО ТЛО ЗАПАДА

Скуп идиота контролисан спиновањем!

                                         

               Пише: Игор Ђурић

07.04 2019. године

Да би се овај народ променио на боље (јер га тренутно мењају на горе) а ова држава уздигла (јер је бацају на колена), тај поменути народ се мора привести култури и мора се образовати. Тек онда, права елита може да га поведе а уједно то је и први задатак те елите (уколико успемо да је пронађемо и оживимо јер елита у Србији не заузима место које јој припада, пошто су је партијски кадрови и медиокритети потиснули уза зид).

Стратегија глобалних освајача је јасна: народ који хоће покорити треба свести на скуп идиота, којег после тога морају контролисати спиновањем, манипулацијама, страхом, задуживањем и (најважније) контролисаним и усмереним образовањем. Ово последње, образовање, мора се свести на ниво техничко-технолошке обучености, да би ти полу-идиоти могли да раде и привређују, те доносе велике зараде капиталистима. Хуманистичке науке и уметност, се по тој стратегији, морају банализовати, естрадизовати, свести на производ који се продаје, морају бити закићене фразама и општим местима која ће ти идиоти моћи да препознају. Најважније од свега: појединца треба одучити од навике да размишља својом главом и да има идеале за које се вреди борити и умрети. У ту сврху треба уништити породицу, државу, нацију, веру, пол. Све треба свести на материјално, па и сам смисао живота.

И, прилично се постигло. Деца која стасавају прихватају те обрасце и општа места и сличе једна другима као јаје јајету. У школи их више не поспешују да буду паметни, да читају, да размишљају својом главом. Са друге стране, старији нараштаји се продају и предају, китећи се туђим идејама и флоскулама о ''новим европским вредностима'', мантрајући о ''новом времену'', не дозвољавају (пре свега сами себи) да критички приступе ономе што се догађа око њих.

Ето, ту је замка и узалудност посла нас који хоћемо својом памећу и својим пером да променимо нешто на боље! Шта вреди памет у свету који стварају глупаци, у систему вредности глупости која не схвата и не разуме ту памет?! Чему писати, ако онај коме је намењено исто: не зна читати?! Каква висока књижевност или врхунско новинарство за народ који је углавном функционално неписмен, почев од властодржаца па до сточара на Пештеру?! 

Чему мудрост када се само глупост исплати?! Њих, глупе, треба тољагом по глави да би те схватили. Иначе, можеш написати стотине добрих књига и чланака: џабе! Читаће они којима је све то потпуно јасно и које не треба мењати. Отуд, борба за бољу Србију мора почети борбом за образовање, културу и уметност. Грађанин се мора научити да распознаје праве вредности, чак и онда када их у потпуности не разуме, и да мисли својом главом (пошто данас мисли само својом гузицом) чак и онда када му се то не исплати.

Дакле, не треба људе око себе убеђивати да је власт лоша, већ их треба натерати (милом и лепим) да прочитају добру књигу, да послушају мудрог човека, да виде добар филм, да чују добру песму, да схвате да поред ружења и пљувања која слушају свакога дана има и лепих речи, лепих дела. Треба их терати да почну да купују добре књиге, да надокнаде све оно што су прескочили, да мисле о лепом и добром, да своју децу васпитавају на основама правих вредности, да им усађују идеје доброг и лепог, етике и естетике, да их науче да цене памет и слободу, да им завештају идеју борбе – а не да заједно са њима гледају ријалитије, да их пријављују да учествују на фолк такмичењима, да их учлањују у владајуће странке због запослења или да озлојеђени псују власт а ништа не предузимају да ствари промене.

Школа данас, а то је план и циљ, не образује децу, морамо то учинити ми: својим примером. Као што то чине наши спортисти. Свако да ради свој посао најбоље што може, без обзира на препреке и немогућу мисију. Најважније је: разбити заблуду младих нараштаја ''о добром и паметном западу благостања'' и нама који ништа не ваљамо, ништа не знамо и због тога смо кажњени лошим животом. Ништа тамо не ваља и ми данас у Србији још увек боље живимо од њих. Макар ми који мислимо својом главом. Јер борба, чак и у немаштини, зна да буде тако инспиративна.

ПIСМО ВOĐI!

 Пiшe: Иgоr Ђuрiћ, негде око лета 2014-тог

                       

                             

 

Љубезни чернејшији преседателу попечитељстава и васколиког серпства, од Огулина до Ђенерал Јанковића, од Сентандреје до Стона, ево Вам се понизно јављам ко што је роми Вук сочињавао подершку Великом Милошу. Дозлогрдило ми је, сердце моје,  Демирјурже, свакојакога добра српскога што живеду у Србији, да простите док ја јем говна и пишем артистичкаја и худеженственија сочињенија, други радеду радњу, живу и богатеду се, па сам решио да и ја сочиним себе експертом и да у духу савета који Вама сустижу од експерата сваки ден и ја нешто посаветујем и потолкујем Вашу висост број 1 а за општу ползу народну и сербску. Заузврат, у наданиу сам, да ћу добити препорученије неком срескоем одбору Ваше царствујушће странке, да ме где-год удоме, да примам апанажу и спороводим реформическеје науме.

Имам овде изнети пред Вашим светилим имением, у својству новопеченог зналца, следећа предложенија дивану и Највећем међу једнакима, зарад још већег приштеденија и ползе државне и још најбољшенијег прикупљања харача од злих и прљавих граждана и земљоделника, који не схватаду да се реформе спроводе за њихову ползу. 

Даље ћу писаније наставити нормалним језиком, ово претходно је било под утицајем моје припреме да Вам се јавим, па сам читао како су се умни људи обраћали својевремено кнезовима и краљевима.

Дакле, предлажем следеће реформске мере:

- укинути болнице, домове здравља и клиничке центре (наравно, најпре сеоске амбуланте). Велика уштеда, признаћете. Доста су се грађани Србије лечили на застарели начин по којекаквим државним болницама. Болесници у Србији треба да изађу на тржишну утакмицу, да се лече у приватним установама за своје паре, да се сами боре за своје лечење а не да све очекују од државе;

- укинути све државне школе, од вртића до универзитета. На тај ће се начин поред уштеде у новцу смањити и број незапослених школованих људи, јер ако остану нешколовани, а остаће кад се укину школе, онда не могу да траже посао као школовани (схватате ли генијалност ове предложене реформске мере?!). Ко хоће да се школује, на шпекулативно тркалиште нек излегне (још ме по мало держи) па код приватника. Ето и деца политичких функционера и разних директора се школују по приватним школама у иностранству, па шта им фали?!;

- натерати законским (реформским, јашта) мерама пољопривреднике да ОНИ плаћају субвенције држави. Ако хоће да раде земљу има и да плате (осим Арапа, наравно). Ко нема да плати, даће десетак кад покупи летину а за то сакупљање биће задужени сеоски кметови (децентрализација, дакле) који ће даље распоређивати то агама и беговима а ови ће њима њихово а падишахово: њему. Ово законско решење је преузето из неких иностраних искустава која су некако најпримењивија на нашим просторима;

- увести порез на поплаве и кише. Примећено је, наиме, у последње време да се грађани Србије самопоплављују дозивајући додолама кишу а све у циљу да их вода однесе па да после добију решења и паре. Зато им на хуманитарну помоћ треба одрезати једно 30-40% (не треба претеривати већ онолико колико могу да поднесу, знам да сте мека срца) па после нек додолају и певају до миле воље („кад си равно, кад си равно, штој си водоплавно?“, никад нисам разумео овај стих);

- увести порез на порез. Сваки порески обвезник има да плати порез на порез, јер скупљање пореза кошта, и све те трансакције, и тако даље;

- увести таксу за незапосленост. Не може неко цео дан да лежи код куће и да ништа не ради, и никакво му није оправдање што нема посла (глупље оправдање нисам чуо). Нека нађе! Ако, пак, хоће да ништа не ради, има то и да плати;

- увести право прве брачне ноћи које ће конзумирати тренутна власт на свим нивоима. Ово, додуше, не доноси никакве уштеде и приходе али лепо звучи и још лепше изгледа;

- Али!!! Увести свадбарину. Па лепо, кад се засладимо (надам се да ћу и ја ускоро бити у власти) са младом (или младожењом), и такорећ' је разрадимо, онда је ред да младожења (или: млада) дреши кесу и плати пошто му враћамо стратешког партнера скоро неоштећеног (не може се од умора, и тако даље, схватам Вас). Уколико се појави нека битанга у виду Краљевића Марка и хтедне да стане на пут реформским законима укидајући свадбарину, одмах га ухапсити па у ћорку с' њим;

- у Јавни сервис (и један и други), примити још једно осам хиљада људи да може из сваког засеока да се јавља о успесима владе а и да има ко да потроши нову таксу. Уједно отворити и једно осам 'иљада нових агенција да има где да се потроши прикупљени новац, јер пара мора да се обрће, а и да се удоме, овакви као ја који пристижу са свију страна према реформама и тако даље;

- увести порез на децу. Лепо им је док их праве а после држава треба да води рачуна о њима. Зато су геј (не каже се: педерски, није коректно) бракови препоручљиви у нашим реформама јер ту нема деце, порођаја, трудничког боловања, дечијег додатка, школовања и тако даље, понекад само треба да се ушије дупенце, али шта је то: мало конца и добре воље;

- увести таксу на пражњење контејнера. Примећено је да се у последње време контејнери празне мимо комуналних служби и да се сумња да то грађани раде самоиницијативно. По новом законском предлогу, за који је европска комисија дала највећу оцену, контејнере ће од сада моћи да празне само они грађани који имају лиценцу за то. Добијање лиценце ће да кошта охохоооо;

- комунална предузећа да уведу нов начин обрачуна воде и изношења смећа, где ће се корисницима обрачунавати и наплаћивати и вода која стиже са поплавама, и са неба, као и однесено смеће која та иста вода (углавном) однесе;

- увести порез на отпуштање и законски стимулисати ту меру као би се скупило што више средстава. Ко год буде отпуштен са посла има да плати држави штету насталу од тога, јер као незапосленоме више му фирма не плаћа доприносе и порезе па је држава на чистом губитку. Са друге стране, стимулисати послодавце са по 10.000 евра за сваког отпуштеног радника;

- КО ГОД ДРЖИ НЕПРИЈАВЉЕНОГ ПЕНЗИОНЕРА у кући (ово је врло важно) да плати глобу. За пријављене пензионере плаћаће се месечна такса (није претплата) и то на основу величине пензије и електричног бројила. Могуће је пријавити највише два пензионера по домаћинству, и то да на сваког члана падне по једна трећина пензионера. Пошто желимо да градимо хумано и социјално одговорно друштво онда треба праведно и да расподелимо пензионере како би сваки грађанин имао некакве редовне приходе;

- на печење ракије неће се уводити порез, ни на колекционаре вина;

- ко закоље прасе, да плати пореза до двајес'од'сто. Ко је' печење на ову кризу да плати порезу до половине поједеног (глава глави, плећа харамбаши а фукара може и ребара);

- кад ко-год умре, а мора се мрети - ко и живети, да чланови његове породице плате порез на смрт, јер се држава својски трудила својим поступцима да покојник што пре оде са овога света, па је ред да се неко одужи и држави која несебично гура своје грађане у превремену смрт, да не би дочекали правовремену пензију која би по моме предлогу требала да оде на законски минимум од 70 година радног стажа за мушкарце и 65 за жене (ипак су то нежнија створења) – замислите која је то уштеда за државу и пензиони фонд.

Држејшији мој, ако смем да толкујем, рождатељу (саме речи идеду овако). Имам још мноштво разног мисленија, о томе како уштедети и убирати ћесарске дукате, али ми ум застао (све ми на памети оно право первог брачног ноћенија, да не чиним више рукоблуденије, већ сумњаду на мене због честог одлажења спорад себе). Ко ће свега да се присети, уосталом, мали је мој ум ал је моја воља преголема. Кад будем у поблизу Ваше сене и владанија, делаћу у ходу, млого ћу још дати екпспертскијих предложенија јер ће бити мање рукоблуденија, па ћу дописивати разне реформическеје правице, како би све било уставобранитељски утемљено (ал, никако, дражејшији мој, попут уставобранитељства Томе Вучич Перишича). Па ваљдак сам, дајте ми опростеније, јебенији експертимисимус и душебрижник народни. Ви, држејшији књаз, протолкујте ово сочиненије, па ми ситну књигу одвратите. Са сажаљенијем што ономад не могадох пристићи на спонтано исказаније љубови према Вами (имадох упаленије денсое прстоджнице у народу наречене: шаке) и подршке Вашем владанију, ваш (са малим „в“) штователни слуга покорни и неотечествени син....

ПС

Пожурите са одговором и постављењем на функцију, комшиница са петог спрата следећи месец удаје прелепу кћер!

 

Зоран Ђинђић - Мит о визионарству

              Пише: Игор Ђурић

12. 03 2013. године

Нити је Зоран Ђинђић био онакав каквим га представљају његови непријатељи а још је мање оно што о њему говоре они који га данас кују у звезде. Није црно-бело, већ изнијансирано добрим и лошим детаљима. Нити је визионар, нити је политикант. Нити је највећи српски син, нити је највећи издајник српскога рода. Свакако не би ништа велико урадио да је остао жив, као што није мало урадио док се бавио политиком. У српском политичком блату он би се укаљао до гуше, као и остали што су, и вероватно би доживео судбину његових наследника, политичку сцену би напустио под притиском бројних афера, можда би био и хапшен те осуђиван.

Такође, и сигурно, доживео би судбину других политичара из окружења, и Србије, који су били кооперативни према западу: оставили би га на цедилу оног тренутка када више не би имали никакве користи од њега. Затим, држао је сумњиве људе око себе, пријатељевао са контроверзним бизнисменима и криминалцима. Њему се данас у највеће политичке домете приписује лични макијавелизам, као да је то нешто добро. Већина српског народа га није волела, углавном због његове непостојеће кривице а коју му је прилепила пропаганда политичких противника, приписујући му углавном оно што није урадио или рекао. Кажем: углавном! Међутим, добар део народа га није волео и са ваљаним разлозима, јер он често није знао где је граница која се не сме прелазити у борби против Милошевића а да се тиме не угрожавају национални интереси. Ми, најзад, вероватно никада нећемо сазнати какве су све његове обавезе биле према западним, посебно немачким, менторима. Само чињеница да је био војник неолиберализма говори да није добро желео српском народу.

Да је он имао било какву ваљану визију сигурно не би око себе окупио онакву булументу сумњивих ликова. Сви ти типови које је довео Ђинђић касније су ојадили Србију, оглодали је до костију, опљачкали је горе но што је то чинила Милошевићева булумента. Данас, међутим, знамо да се Милошевић лично није обогатио.

Када се буде урадила озбиљна и темељита анализа живота и рада Зорана Ђинђића утемељена на документима страних архива, која неће бити оптерећена политиком и идеологијом, она се неће допасти никоме јер је Ђинђић био човек свога времена, играо је по правилима тога времена, са играчима тога времена, а то време није по добру упамћено. То време није изнедрило велике људе, нити велике идеје, те није било ни великих дела.

Шта је, у ствари, његово наслеђе, која је његова идеологија, шта је његова визија? Демократска Србија у Европској унији?! Неолиберални концепт и протестантска радна етика?! Дехуманизација друштва и свеопшта приватизација?! Ма хајте, молим вас! Чега визионарског има у флоскулама коју данас понавља сваки од студената који се такмиче у говорништву. Није то никакве велике идеја, нити је бог зна каква памет потребна да се оне јаве као визија. То је као кад неко каже да није добро лагати и красти завлачећи вам руку у џеп. Какве су то идеје видимо и осећамо на својој кожи данас.

Креатуре које преферирају да буду настављачи његовог лика и дела, уистину, су само експлоататори његовог лика. Сви би они да политички ушићаре на бренду званом Зоран Ђинђић. И то да ућаре голо, материјално, у своју корист, не чак ни духовно. Духовног нема: само огољена политика. Није ни он био неки духовник.

Човек који је рекао да „коме је до морала нека иде у цркву“, није могао много чега доброг да уради за своју земљу, осим, за себе и клику око њега. У цркву треба да иду они који траже опрост због неморалности и грехова а морала би морало бити највише у политици.

Његови политички противници су га сатанизовали до те мере да је то прелазило и добар укус, и васпитање, и почело је отворено да прети његовој безбедности. Жиг издајника који му је ударен осудио га је да увек буде политичар без широке народне подршке. Он није био ништа већи, нити мањи издајник од већине ДОС-оваца који су се дебело задужили на западу рушећи Милошевића. Знао је, међутим, да плива са главом изнад воде и поред тако тешких тегова на ногама.

Они који га данас из рукава и преко сваке мере цитирају треба да знају да је он био већи практичар него филозоф. Боље је да га имитирају у радној енергији него што понављају бесмислене цитате. Учени људи се нешто не грабе за његове књиге, уколико не морају. А што се тиче радне енергије ствари стоје овако: ако радите штетне ствари боље је да радите мало.

Свакако је трагична личност и није заслужио да буде убијен. Као што то није заслужио нити било који други невино убијени човек, као што то нису заслужили ни голобради војници на Кошарама или Паштрику, 1999. године. Нити један човек не сме бити убијен, ако је правде. (Правде нема!). Премијер једне земље поготову. То целој ствари даје на тежини а српском народу повода за срамоту. Споменик својим делима, међутим, није заслужио. Ако га је заслужио својом смрћу: онда има много оних пре њега који су на исти начин заслужни.

Уколико су политички следбеници његови, они који се данас тако представљају, онда се из њиховог рада и дела јасно може видети каква је то Ђинђићева визија о којој данас и врапци на гранама певају, и које је његово политичко наслеђе. Наравно, они то не признају, за њих и њихове неподопштине увек је неко други крив. Ипак, чињеница да смо поред класичних криминалаца добили и лопуже у скупим оделима које су ојадиле Србију попут скакаваца а то је један од резултата наслеђа о коме говоримо. Такви ликови, свиђало се то некоме данас или не, нису били страни Ђинђићевом окружењу. Најгоре је што његово дело и његове идеје данас живе у Србији и утичу на њену судбину.

Створила се, међутим, атмосфера да се не сме критички говорити о Зорану Ђинђићу. Чим неко искаже мисао која се не поклапа са идиотским паролама о визионарству, устреме се на њега као најгорег фашисту. Знам, тешко је говорити о мртвом човеку, савременику који има породицу. Међутим, истовремено, ти исти који бране покојног Ђинђића пљују и псују најгорим језиком по мртвим неистомишљеницима. Јавне личности су осуђене да не могу имати своју приватност. Сами су тако изабрали. Морају се подвргнути судовима историје и јавности. Поред лоших страна ове ситуације било је и привилегија које доноси јавно делање у политици. Због тога се не може ћутати чак и када то добро васпитање налаже. Зарад истине се морају отварати и болна питања јер се радило о нашим животима. Ако нас већ терају да као народ рушимо све своје митове ајде да то чинимо и са новокомпонованим митовима.

Проблем је што су са друге стране поприлично неинтелигентни и сразмерно својој глупости нетолерантни саговорници. Убедити га не можеш аргументима а тај никако да престане са понављањем својих глупости. Ако ћемо право и сам Ђинђић је са таквима имао највише проблема. Њега су уза зид притерали мангупи у његовим редовима. Они који данас баштине његову политику (по њиховим тврдњама) никаквог добра нису донели Србији. Они нас убеђују (као што је то и он радио) да ми  не знамо шта је добро за нас, да смо глупи и заостали, те да ће нас њихова визија (нама несхватљива али увек на страни наших противника) привести к' знању и покајању, или нас неће бити. А пошто Ђинђић сем политичких следбеника, другог опипљивог политичког наслеђа нема, онда видимо колико оно вреди, шта нам је доброга донело. Преведено егзактним бројкама то наслеђе и они који га баштине данас вреди неколико хиљада година строгог затвора.

Они који га данас уздижу у небеса и хвале његову генијалност на тај начин највише пљују по њему. Зар они мисле да у овој земљи више нема људи који мисле својом главом и знају по нешто?! Зар не схватају да они својом само-идентификацијом са ликом и делом Зорана Ђинђића мрцваре мртвог човека и чине да мишљење о њему буде много горе но што у истину јесте. Цела Србија је жалила кад је Ђинђић био убијен. Само мали број људи сматра да је он водио политику добру за Србију. То су две различите али повезане чињенице. И не треба одмах поистоветити политичко неслагање са одобравањем атентата. Он је водио политику како је морао. Док је био опозиција није бирао средства да руши Милошевића. Кад је био на власти, импровизовао је без икаквог маневарског простора, окружен лошим људима: он је водио политику пуког преживљавања и трулих компромиса према креатурама са којима је радио и према јаким противницима којих је још било на све стране, са једне стране, и обавезама према западним менторима, са друге стране. Трули компромиси и пословни аранжмани са неким структурама су му на крају дошли главе.

Ђинђић је био добар менаџер. Мало је то за земљу која је пропала и којој је требало револуционарног морала и политичке искрености. Ђинђић би био добар премијер у добро уређеним земљама. Јесте он тежио радикалним променама али је нама тада било доста радикализма. Обашка што је он промене чинио по диктатима са стране. Нама је требало мира, закона, правде и морала. На томе се требало радити, али како је морал отеран у цркву, а правда се делила на партијским одборима, како се закон није поштовао јер је било обавеза према тајкунима, криминалцима и партијским кадровима – тако смо прошли сви заједно. Он најгоре. Једино је мир био постигнут и то из разлога јер смо се предали.

Да се разузмемо, Ђинђић је био способнији и поштенији од већине тадашњих српских политичара. Само, да ли је то довољно?! Зар је било тешко бити паметнији и поштенији од свих тих креатура?! Али, он је морао да сарађује са њима па је стваран привид да је он несхватљива величина. За већину њих он то и јесте био, али су стандарди били толико ниски да то није било тешко. То није била олимпијска норма, тек прво место на међуопштинском такмичењу.

Личног сам мишљења, које не мора бити тачно, да Ђинђић није политичар који је доприносио бољитку земље јер се у раду водио фразама и општим местима политике и менаџерства. Искрено сам га жалио кад је био убијен. Био је премијер моје земље. Убили су премијера, па тек човека са именом и презименом. Ово друго био је он само за своје најближе. Кад убију изабраног премијера твоје земље, пуцали су и на тебе. Мораш бити против тога јер таква земља не ваља никоме.

Данас, после свих брљотина након његове смрти, уверен сам да би он направио мање штете од оних који су владали после њега. Србија је јадна земља јер њу не воде већ владају њоме. Можда би Ђинђић поред владања помало и водио Србију. Можда и у погрешном правцу, али би водио.

Чак и да је имао некакву визију, ови који су га политички наследили не знају да нам је објасне. Не знају, јер: не знају! То су већма политиканти који су наследили само од оног најгорег што је приписивано Ђинђићу (и, као што рекох, много тога бејаше измишљено и подметнуто). Ђинђићеви „пријатељи“ као да хоће да потврде истинитост Милошевићеве пропаганде. Они су као четници из партизанских филмова: стереотипни и потпуно верни пропагандној пројекцији.

Најгоре од свега је што су у позицији да медијском халабуком постижу страх код народа. Данас се људи, интелектуалци, те јавни делатници и новинари, плаше да кажу било шта о Ђинђићу а што се не поклапа са пропагандом његових „чувара печата“. Најпогрднијим именима се називају неистомишљеници, људи остају без посла, могу отићи у затвор. Зла сила се устремила данас у Србији на свакога ко не подржава догму и идеологију „друге Србије“. А не ваља нам ништа работа са том Србијом и поред тога што они ових дана себе промовишу у настављаче лика и дела Ђинђића. Ако покушате да искажете другачије мишљење одмах вас оптуже да сте организатор и учесник у атентату иако никада пре нисте срели његове убице за разлику од њега и њему блиских људи.

Ових дана из уста епигона сазнајемо да је Ђинђић био Супермен: у свему је био најбољи, најпаметнији, најјачи. Све је знао. Ваљда хоће тиме да кажу да су и они такви. Где би нам био крај да га нисмо убили?! Били би на потпуно истом месту где смо иначе, и данас, само са једним више: са њим. Он лично, би био у опозицији (добро материјално ситуиран) или би негде у иностранству радио за своје менторе. Не би смо били ни макац  напред, можда мало и назад. Наше проблеме нити је могао, нити може да реши појединац. Ипак, било би боље да је остао жив. Са друге стране, од стране његових заклетих непријатеља, разних екстремиста, могу се прочитати заиста огавни текстови о њему. Нема тога лошег на кугли земаљској што он, по њима, није учинио да напакости Србији и српском народу. Задире се у најинтимније теме, у приватност, не оставља се његова породица на миру. Ја не правим разлику између првих и других. Сваки од њих, на свој начин, чини лоше Србији. Треба га оставити да почива у миру, а историји и објективном суду јавности дати времена и простора да поставе његово дело на месту где треба да буде.

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ, ИЗ КЊИГЕ ''ВЕЧИТИ РАТ - КОСОВО'', ИГОР ЂУРИЋ

Како је решено питање Косова у роману Девети круг?

                                    

Пише: Игор Ђурић

                             

                               2029.

Руско-српска информативна агенција! Саопштење!

Извештај са југозападног фронта!

Дана 6. маја, 2029. године, комбиноване специјалне пешадијско-моторизоване руско-српске снаге Святые волки – Свети вукови очистиле су шири рејон око Манастира Високи Дечани и успоставиле контролу на свим доминантним котама и скршиле последње џепове отпора, у позадини својих трупа које су претходног месеца избиле и освојиле луку Бар. После вишедневног бомбардовања непријатељских групација дроновима, на обронцима Ђеравице, може се рећи да тамо више нема одметничких банди, нити прерушених војника снага Западне коалиције. Командант здружених руско-српских снага пуковник Зајцев помолио се  у светињи заједно са својим најближим сарадницима а монаси су га замолили да симболично упали једну (од две) свећу воштаницу, дар манастиру царице Милице, као ослободилац.

Овом акцијом заокружена су планирана дејства и сада ће се радити на утврђивању границе и спречавању непријатељских упада преко исте. Последњим успешним акцијама стабилизован је фронт на свим деловима и сада је стављено под пуну контролу залеђе Моравско-вардарске долине и померена је граница између Западне и Источне коалиције на линију Бар – Будимпешта – Гдањск. Последњом успешном акцијом Јадранско море и Отрантска врата више не постоје као стратешки фактор, наводи се у даљем саопштењу здруженог генералштаба Источне коалиције.

Здружено-тактичке српско-руске снаге и Врховна команда апелују на власти Републике Србије да се што пре успостави нормално функционисање живота у новоослобођеним крајевима, да се формирају цивилне власти, среди инфраструктура, отворе болнице. Треба започети са реализовањем плана повратка расељених лица и њихових потомака и добровољних досељеника колонизатора, који ће бити финансиран од стране заједничких фондова Источне колације.

Братству манастира Високи Дечани представници заједничког штаба обећали су помоћ сваке врсте и заштиту.

ЕВО ВАМ К...Ц: КОСОВО!

                           

Игор Ђурић

Да, мали смо и нејаки, а на ветрометини. Ми Срби. 

      Увек су постојале две варијанте понашања када је међународна политика у питању а у позицији си слабијег: или да се повинујеш па да будеш послушни роб, или да се курчиш, па да најебеш. Да рекнемо, ми смо увек бирали ову другу варијанту, кад год би измогли. Јер, најебавали би ми али би најебао по који и од њи'а. Додуше, било је периода и кад смо трпели. Али, трпели смо једино кад смо морали, никад добровољно. И вазда чекали са сакривеним ножем под скутом, да га фикнемо душманину чим нам се укаже прилика. И једино нам је тај нож био гаранција да ћемо живети слободно или да ћемо умрети борећи се за слободу.

Те приче око политике, мудрости, да простите све је то свирање оној работи. Да Карађорђе није посекао силне Турке и усадио им страх у кости, врага би Милош могао да води ''мудру'' политику. ''Мудра'' Милошева политика резултат је Ђорђијевог ханџара. Да Младић није оружјем поразио остале актере грађанскога рата, никад не би било ''мудре и мирољубиве дејтонске политике''. Да нисмо оружјем бранили Косово 1999. године не би било резолуције 1244. а НАТО војници би се данас шепурили по целој Србији. Да Руси нису сјебали положаје опозиције и исламиста у Сирији никад не би било покушаја успостављања равнотеже. Тако вам је то:  прво га победи (или се бори да те не победи) а после можеш да паламудиш о миру, колико ти је воља.

Сад, ни ови што су хтели да воде политику ''земаљске'' Србије, нису се прославили. Ето Дража и Недић. Дража је говорио ово што ови данас говоре: велика су сила, ми смо слаби, што да гинемо, боље да чекамо погодан тренутак, сто Срба за једног Немца је много, итд. И, шта би? Проглашавају га за издајника. Недић је прошао још горе. Ништа није урадио што ови данас не чине. Човек сарађивао са окупатором. Па шта? Па и ови сада сарађују са окупатором, називају их највећим пријатељима, договарају се са њима, испоручују своје грађане да им тамо суде (ономад, додуше) – што Недић није чинио, опет: додуше. Недић није дао да Срби гину у Русији и ови данас не намећу Русима санкције. Потпуно исто!

То су, у ствари, оне дилеме између ''небеске'' и ''земаљске'' Србије. Код нас се та дилема своди на то: хоћеш ли искористити своје право да се бориш и браниш, без обзира на исход, који је по правилу негативан за Србе, или ћеш се предати, повиновати окупатору и ономе ко те уцењује, одрећи се свога имена и своје отаџбине, пустити да те трте зарад помија које ћеш добити од остатка њихове трпезе или личне користи онога који издаје отаџбину.

Ово сада, личи на добровољно намештање да нам га туре. ''Тут марут, турим ти га међу бут'', што би рекли Цигани који су данас Роми и Египћани. Као, за бољи живот, за већи стандард, да више не ратујемо, да нам не гину деца. Предајемо се, будимо јебена страна која се ништа не пита за свој живот (као Македонци. Црногорци, Хрвати, Шиптари...). То што нисмо људи, нема везе, па и животиње у тој колосалној творевини званој ЕУ, имају нека права. Боље бити животиња у Европи него човек у Србији. Зарад бољег живота којег, узгред, нема. Све се нешто чека бољи живот а нама све горе и горе. Идемо у Европу која нас уцењује, која нам прети, од којег ништа добро нисмо видели.

Међутим, постоји још једна варијанта, трећа, још један начин како треба водити политику према великим силама које ти прете, да не испаднеш бедник који служи само као робовска радна снага и експериментални заморчић. То је политика звана ''ЕВО ВАМ КУРАЦ: БУБАЊ!''. Она је програмски наслоњена на један давнашњи виц, који ћу вам укратко препричати. 

Ухвате домороци-људождери у некој афричкој вукојебини Американца, Француза и Србина. Наравно, дошло време да им се пресуди и да буду поједени, али ипак да би испоштовали макар некакве норме, поглавица пита осуђенике који требају да буду храна, за последње жеље. Американац каже:

- Моја последња жеља је да још једном видим Кип слободе.

Поглавица, схвативши апсурдност жеље, нареди:

- Одерите га, кожу осушите за бубањ а месо скувајте!

Француз рече:

- Моја последња жеља је да још једном прошетам испод Ајфеловог торња.

Поглавица наређује:

- Одерите га, кожу осушите да се направи бубањ а њега испеците на ражњу!

Најзад, дође ред и на Србина.

- Која је твоја последња жеља? - пита га поглавица.

- Моја последња жеља је да ми дате једну виљушку - каже Србин. 
      ''Виљушку, то је тако остварљива и једноставна жеља'', помисли поглавица, ''зашто му је не испунити?!''.

- Дајте му виљушку! - нареди поглавица.

Чим Србин доби виљушку, поче да се боде са њом по целом телу вичући:

- Ево вам курац: бубањ!!! Ево вам курац: бубањ!

Тако, драга господо, договарајте се ви са ким хоћете и шта хоћете, плаћајте их, уцењујте, радите шта вам је воља. Кад дође одсудни тренутак, добићете од српског народа следећи одговор:

''ЕВО ВАМ КУРАЦ: КОСОВО!!!''.