Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

понедељак, 17. октобар 2022.

СТУДЕЊАК: ПЕЈЏЕР НА ВРАТИМА!

 


У Студентском граду, давно, пре пола века, на вратима (на рагастову), лепила се картонска кутијица (најчешће од цигарета) чија је намена била да се у њу остави кратка порука ономе кога сте тражили а нисте га нашли у соби, то јест, пољубили сте врата, да се народски изразим.

Тада, у то време, мобилних телефона није било ни у најави (у то време се и фиксни телефон сматрао луксузом и ко га је имао у својој кући а био је студент ишао је из Студењака у пошту, у Похорској улици, и одатле звао родитеље тражећи да му пошаљу новац, јер, руку на срце, због тога се најчешће и звало), и, пото није било данашње технологије, оставити неком поруку могло се само писмено или усмено (по гласнику које, како се и зна, нипошто не треба убијати.

Дакле, кад кренеш некоме у посету или послом (било у самом Студењаку, из блока у блок, било из другог студентског дома или дела града) морао си бити спреман да нећеш у соби затећи онога кога тражиш, то јест, ишао си на сопствен ризик и на слепо (уколико већ није било уговорено виђење). Велика је вероватноћа била да ћеш налетети на закључана врата. Зато је и постојала та кутијица која је глумила поштанско сандуче (била је нека врста хардвера за месинџерски софтвер): да на папирићу напишеш поруку и иставиш је у кутију:

„Тражио сам те у 11:00. Видимо се следеће среде. Окинуо сам Статистику. Поздравио те Зоран, био је јуче код мене, отишао је кући за празник“.

Или:

„Свраћао сам. Буди сутра у соби око четири, требаш ми хитно“.

Или:

„Никад ниси у соби, пичка ти материна, а треба ми она моја скрипта“.

Некада је та иста кутијица или налепљени папир на самим вратима служио и за обавештење ономе ко ће те тражити:

„У мензи сам, враћам се за пола сата“.

Ређе:

„У блоковској сам читаоници, дођи овамо кад стигнеш“.

На вратима, пак, од читаонице у Другом блоку видео сам графит написан маркером:

„Како да учим пуних јаја и празног стомака?!“.

Елем, то је био довољан путоказ за онога ко те тражи.

Када је неко од цимера у соби, наравно, све је једноставније: они ће дати потребне информације о томе где је тај што га тражиш и кад ће се вратити, примиће и пренети поруку, понудиће ти да уђеш и сачекаш. Ако си рођак из провинције: нахраниће те у мензи у међувремену.

После одређеног времена, заједнички проведеног у истој соби, цимери већ све знају једни о другима па и родбину, пријатеље, непријатеље, повериоце, дужнике, девојке, момке, и то додатно олакшава ствари.

Неретко се у тој кутијици остављао и кључ од собе, да тај што те тражи уђе и сачека, или ти остави паре, или узме паре (или и да илегалац без кључа може да уђе). У то време, крађе у Студењаку су биле реткост (осим кад смо крали ајвар, кајмак, туршију и суво месо, скидајући кесе са прозора партера, није било фрижидера па се зими тако храна држала на хладноме, али и то смо радили кад се запијемо а немамо мезе). Мада, руку на срце, кад су у питању крађе, у тим собама и није било нечег вредног за украсти.

Неко време сам боравио у једној соби коју никада нисмо закључавали, чак ни када смо одлазили из ње на више дана, и никада нам ништа није украдено, сем што би нам се неко увалио да преспава: непозван. Штавише, баш супротно, налазили би вишак ствари: торбе непознатог порекла које су остављали они тек пристигли из родног краја или они који би били избачени из соба у којима су до тада боравили па нису знали куда би са стварима.

Лично, ја сам знао за једну кутију, на једном рагастову, једне собе у женском крилу, где ћу увек пронаћи жетон за мензу или купатило. Пошто сам ретко имао новца (чим би се докопао пара одмах би све потрошио или разделио, или враћао дугове) неретко сам у тој кутијици поред жетона налазио и бонове за мензу или виршле на црвеном киоску. Била је то добра и мила девојка, заљубљена у мене. Ја сам био заљубљен у другу (која ми је остављала: ништа!) а та друга је била заљубљена у трећег, неког билмеза са медицине који је већ имао вереницу. Тако то иде. 

Била је сувише добра и фина, та девојка која ми је остављала жетон и бонове, иначе је требала, тада, по источки да ми каже:

„Ја да те храним а други да те јебе, то не иде“.

Или, макар, да остави цедуљче са наведеном садржином у кутијици на вратима, уместо жетона и бонова.



Нема коментара:

Постави коментар

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a