ВРАТИ МИ МОЈЕ ТОРБЕ!

 Пише: Игор Ђурић

Данас ћу вам нешто мало рећи о својим школским и студентским торбама. Докон сам, па ето и јариће крстим.

Свако време је имало своје ташне. Не сећам се тачно са којом сам торбом кренуо у школу, у први разред, (иначе се слабо сећам тог периода) али је то било време када су се торбе, књиге и прибор наслеђивали од старије браће, рођака па чак и од комшија. Што да се лажемо: и не само то! Узимали смо обућу и гардеробу, све оно што други прерасту а ми млађи за то стасамо. И, у таквим ситуацијама не би било срећнијих од нас.

Тако сам и ја, вероватно, своје прве школске кораке проходао носећи торбу (ташну) неког од старијих. Заиста се не сећам да ли је било какве куповине пре. Ја чак нисам знао ни где идем тога првога дана школе: брат ме одвео и оставио. И требало ми је доста времена да схватим шта ме је снашло.

Касније сам, тога се већ сећам, носио очеву торбу за документа (службеничку, карактеристичну за то време и службенике средњег ранга), ону што се носила под мишком, била је од некога скаја, са патент затварачем на средини. Још од времена када ју је отац користио, на њеном дну је било много мрља од мастила, мастиљавих оловки, индига и дувана. Та торба је била проста и непрактична. У унутрашњости није имала никаквих преграда, осим једне споља, а за ношење је била лоша јер си морао да је стално држиш у рукама. Додуше, била је добра када си хтео да њоме некога гађаш. Није била лоша и да се на њу седне.

Средња школа је већ нешто друго. Моја браћа и старије генерације су носили такозване корице. То су заиста биле корице, од коже, платна, скаја или картона, у које су се метале углавном свеске и ретко када књиге. Оне су биле малог капацитета и носиле су се такође у руци или под мишком. Биле су добре, такође, када треба негде да се седне, да их ставиш под дупе, да не назебеш. Те корице се нису могле затварати (осим ретких модела) и биле су непрактичне и по лошем времену бескорисне. Али су представљале статусни симбол: то је значило да си гимназијалац.

Када сам ја кренуо у средњу школу, корице су се и даље користиле али у мањој мери. У моду су тада ушле војниче торбе, оне просте, од платна, сиво-маслинасте боје, са два дугмета, а које је војска користила за ношење хране, кад иде на купање и када крене на одсуство. Користиле су се пре свега јер су биле бесплатне и свима доступне јер није било војника да није донео кући макар једну такву. Поред тога, биле су и део комплета опреме коју су дужили резервисти: дакле скоро сви пунолетни грађани. Била је то практична торба, једноставна, али је кубурила са капацитетом: није у њој могло стати бог зна шта. А, нисмо ни ми тада ни носили нешто много књига и свесака.

Они мало боље опремљени су носили борбене ранчеве ЈНА (он је могао да се прилагоди да се носи на рамену или на леђима), неки су књиге држали у торбама за гас-маске, а најбоље опремљени (као ја) носили су кожне официрске торбе. Такве су носили и шумари. Али, то су биле официрске торбе старијега типа. Оне су биле од чисте коже, веће и са много преграда за свеске, књиге и оловке. Официрске торбе новијега типа, којих је било мање, биле су од скаја, имале су и оне доста преграда али су биле знатно мање и за књиге непрактичне.

Ја сам много волео моју официрску торбу. У њој сам носио не само школске ствари пошто сам је користио и ван школе држећи у њој своје тадашње рукописе, књиге, стрипове, порно часописе, роковник са адресама и бројевима телефона, нож и цигарете. У другој, већој торби (црна, пумина) сам носио фото-апарате, објективе и друге ситнице.

Ту исту официрску торбу сам понео и на студије, у Београд. Тамо нисам успео јер сам уместо уџбеника из пољопривредне струке у њој држао, опет, рукописе, песме, адресаре, књижевне часописе, разне петиције, поништене пантљичаре за градски превоз, неискоришћене куртоне, полупразне пљоске и још празније новчанике. После повратка са студија ту сам торбу дао млађем рођаку који је баш тада кретао у гимназију.

Данас, гледам, деца у основној школи носе огромне ранчеве, повијају се под њиховим теретом. Средњошколци и студенти носе скупе и фирмиране торбе и ранчеве из којих вире каблови за слушалице и пуњачи телефона. Носе још и торбе за лаптопове. А ја знам неке људе који су успели у животу, постали су доктори наука и врхунски стручњаци у разним областима а који су основну и средњу школу завршили у опанцима и носећи само једну свеску и то заденуту у панталоне, изнад дупета.

ПС

Сада имам неколико врло квалитетних и скупих торби, носим их понекад, али шта вреди када сви моји рукописи могу стати у џеп, на УСБ и флеш меморију, а фото-апарат, књиге, стрипове, порно слике, именик са адресама и бројевима телефона - све то имам у телефону. Чак сам и нож заменио швајцарском бритвицом: шта ће ми нож, који мој, кад ни од корова не можеш наћи доброг, старог Шиптара да се покрљаш са њиме.

Скуп идиота контролисан спиновањем!

                                         

               Пише: Игор Ђурић

07.04 2019. године

Да би се овај народ променио на боље (јер га тренутно мењају на горе) а ова држава уздигла (јер је бацају на колена), тај поменути народ се мора привести култури и мора се образовати. Тек онда, права елита може да га поведе а уједно то је и први задатак те елите (уколико успемо да је пронађемо и оживимо јер елита у Србији не заузима место које јој припада, пошто су је партијски кадрови и медиокритети потиснули уза зид).

Стратегија глобалних освајача је јасна: народ који хоће покорити треба свести на скуп идиота, којег после тога морају контролисати спиновањем, манипулацијама, страхом, задуживањем и (најважније) контролисаним и усмереним образовањем. Ово последње, образовање, мора се свести на ниво техничко-технолошке обучености, да би ти полу-идиоти могли да раде и привређују, те доносе велике зараде капиталистима. Хуманистичке науке и уметност, се по тој стратегији, морају банализовати, естрадизовати, свести на производ који се продаје, морају бити закићене фразама и општим местима која ће ти идиоти моћи да препознају. Најважније од свега: појединца треба одучити од навике да размишља својом главом и да има идеале за које се вреди борити и умрети. У ту сврху треба уништити породицу, државу, нацију, веру, пол. Све треба свести на материјално, па и сам смисао живота.

И, прилично се постигло. Деца која стасавају прихватају те обрасце и општа места и сличе једна другима као јаје јајету. У школи их више не поспешују да буду паметни, да читају, да размишљају својом главом. Са друге стране, старији нараштаји се продају и предају, китећи се туђим идејама и флоскулама о ''новим европским вредностима'', мантрајући о ''новом времену'', не дозвољавају (пре свега сами себи) да критички приступе ономе што се догађа око њих.

Ето, ту је замка и узалудност посла нас који хоћемо својом памећу и својим пером да променимо нешто на боље! Шта вреди памет у свету који стварају глупаци, у систему вредности глупости која не схвата и не разуме ту памет?! Чему писати, ако онај коме је намењено исто: не зна читати?! Каква висока књижевност или врхунско новинарство за народ који је углавном функционално неписмен, почев од властодржаца па до сточара на Пештеру?! 

Чему мудрост када се само глупост исплати?! Њих, глупе, треба тољагом по глави да би те схватили. Иначе, можеш написати стотине добрих књига и чланака: џабе! Читаће они којима је све то потпуно јасно и које не треба мењати. Отуд, борба за бољу Србију мора почети борбом за образовање, културу и уметност. Грађанин се мора научити да распознаје праве вредности, чак и онда када их у потпуности не разуме, и да мисли својом главом (пошто данас мисли само својом гузицом) чак и онда када му се то не исплати.

Дакле, не треба људе око себе убеђивати да је власт лоша, већ их треба натерати (милом и лепим) да прочитају добру књигу, да послушају мудрог човека, да виде добар филм, да чују добру песму, да схвате да поред ружења и пљувања која слушају свакога дана има и лепих речи, лепих дела. Треба их терати да почну да купују добре књиге, да надокнаде све оно што су прескочили, да мисле о лепом и добром, да своју децу васпитавају на основама правих вредности, да им усађују идеје доброг и лепог, етике и естетике, да их науче да цене памет и слободу, да им завештају идеју борбе – а не да заједно са њима гледају ријалитије, да их пријављују да учествују на фолк такмичењима, да их учлањују у владајуће странке због запослења или да озлојеђени псују власт а ништа не предузимају да ствари промене.

Школа данас, а то је план и циљ, не образује децу, морамо то учинити ми: својим примером. Као што то чине наши спортисти. Свако да ради свој посао најбоље што може, без обзира на препреке и немогућу мисију. Најважније је: разбити заблуду младих нараштаја ''о добром и паметном западу благостања'' и нама који ништа не ваљамо, ништа не знамо и због тога смо кажњени лошим животом. Ништа тамо не ваља и ми данас у Србији још увек боље живимо од њих. Макар ми који мислимо својом главом. Јер борба, чак и у немаштини, зна да буде тако инспиративна.

МАНИФЕСТ ЛИЧНО МОГ НАЦИОНАЛИЗМА

                      

Пише: Игор Ђурић
            23.12 2013. године

Ја сам условљени националиста. Типично, српско-инаџијски. Иначе сам мирољубив, дружељубив и добар ки лебац. Нисам националиста из користи, по потреби личној или наруџби. Могло би се рећи, да сам националиста из нужде, у самоодбрани. Верујте, врло често сам себе терам на силу да будем оно што у природи нисам.

Зашто све то?

Терају ме други, противничке странe. Понашам се онако како се други понашају према мени. Ја чак и нисам националиста због национализма са друге стране. Више ми сметају они што се праве да то нису (са било које стране), а, у збиљи националистички ударају само по мом народу. Као: „Нисам националиста, сви су ми народи исти, али ти Срби ништа не ваљају и баш заслужују да добију по носу још коју бомбу“. Или, ови наши „космополите(ни)“ овде: дрвље и камење на српски национализам и на Србе, а, о другима ни слова.

Терају ме да будем националиста јер прикривају свој примитивни национализам, дају себи право да се боре за свој народ највише кроз оспоравање било каквог права Србима. Дају себи право да буду националисти оспоравајући моје право да то будем.

Иначе, на добру намеру, на доброту, на истину и разумевање, узвраћам увек дупло. Никада не бих могао да кажем ништа ружно о некоме само зато што је друге нације или вере. Волим да се дружим и контактирам, али само у условима међусобног разумевања и уважавања: не терај ме да говорим ружно о свом народу да би ме прихватио! Наиме, у околини влада правило: добар Србин (и, прихватљив) је само онај Србин који ружно и неистинито говори о Србији и своме народу. Е, вала, нећу! Зато ја постанем националиста и кад ми се неће, мада ме овдашњи националисти не прихватају за свога, често ме не разумеју, још чешће им се не свиђа то што говорим и пишем.

Укратко, национализмом најчешће узвратим из ината, мада почесто и, и како то често бива, и: из немоћи! Не можеш будалама ни на који други начин објаснити неке ствари до тврдокорним ставом да те не интересује шта он говори јер ти тераш своју причу и бориш се за твоју ствар.

Неки мисле, због свега поменутог, да сам контрадикторан, да сам поводљив, да час заступам једну, час другу страну. Није им јасно што понекад пишем са националних а други пут са грађанских позиција. Не воле кад говорим о српским жртвама исто онолико колико не воле кад говорим о српским злочинима. Не разумеју да волим своју земљу и да ћу јој према потреби служити и као националиста, и као грађанин, и као Србин, и као Мађар. Не схватају да ћу зарад напретка своје земље бити и румунски националиста уколико је то потребно да одбраним част Србије.  Јер код нас је то навикло да нико не размишља својом главом – већ се сви држе догме, понављају једно те исто, научени да говоре туђом идеологијом и за туђе интересе.

А, у суштини, мој став је исти па је отуд и различито понашање у различитим условима. Принципи су у питању. Ако си добар: онда мораш бити добар за свакога. Ако ти је до истине: онда је не можеш пренебрегавати кад није добра за тебе и твој народ, но се мораш са њоме суочити. Исти је мој став јер стоји на темељима етике и морала, разликује се од случаја до случаја јер не можеш исто закључивати кад си џелат или кад си жртва. Не можеш исто говорити онима који те мрзе или онима који реално сагледавају проблеме. Према свецу и тропар – рекло би се најпростије по задатој теми.

Кад кажем „национализам“ ја при томе углавном мислим на вербално испољавање истог. Најчешће да бих изнервирао протуве, ја увијем своје мисли у обланде које им се никако не допадају. Што ме више после тога нападају и мрзе то знам да сам више у праву. Ја не мрзим но се инатим са глупошћу других. Зло не чиним, већ изврћем руглу туђе стереотипе. Мој национализам је од финих, култивисаних и културних, није примитиван, безопасан је у крајњем случају. Рекох: вербалан. Ја нисам ратовао у име национализма већ сам због њега више читао и писао.

Нисам националиста са добрим људима, чак и кад они јесу националисти. Само ако ме не дирају глупошћу и ароганцијом – могу са мном да раде шта хоће. Гостољубив сам и дружељубив са свима и према свима. Увек показујем најлепше лице Србије, само добро, паметно и лепо. Волим различитост, поштујем је код других. Борим се за туђа права кад видим да су угрожена. И, то не зато да бих испао добар већ зато што верујем да тако мора да буде, што сматрам да штитећи туђа права, уједено штитим и своја, што желим да се створи систем који ће бити исти према свима, те тако неће више бити потребе за мојим национализмом. Данас је у Србији ситуација посве другачија. За све постоји заштита, каква таква, једино можеш неограничено да нападаш и пљујеш по Србима и Србији без икаквих последица.

Верујем да људи могу живети у миру, уз поштовање закона и права других, први бих ја прихватио равноправне услове, чак бих прихватио и одређени степен позитивне дискриминације. Међутим, данас, и јуче, ни трага од равноправности. Увек јача страна оспорава права слабијој. Да зло буде веће, кад су Срби у питању, сви им оспоравају право на равноправност: и јачи, и слабији.

Мораш се борити за своје да би поштовао туђе. Мораш поштовати своје да би и други то чинили. Ако се ти сам не бориш за своје, зашто би то чинио неко други? Свако гледа степен и одлучност упорности одбране својих интереса код својих непријатеља. Гледа колико су чврсти у својој одбрани или нападу. И према томе се равнају. Кад испред себе имају бескомпромисног борца - онда се повлаче. Кад наиђу на слабића и издајицу - онда нападају још жешће него су у први мах планирали, јер имају више изгледа да победе.

Овако схватам ја свој национализам: његово је да те напада а твоје је да се браниш. Ја национализам схватам као одбрану свога а не напад на туђе, и по томе се разликујем од националиста са друге стране, оних који ме нападају.

И, онда, ја схватим разлику. Ја нисам националиста већ патриота (родољуб)! Кад сам већ патриота онда не могу бити мондијалиста, али, исто тако, као родољуб могу да схватим свако другачије мишљење које није директан напад на моју земљу.

Ја прихватам да је било злочина али не прихватам да су их само Срби чинили. Ја могу да прихватим да су Милошевић, Туђман и Изетбеговић по свом менталном склопу исти, да су исто криви и заслужни, али никада нећу прихватити да је Милошевић ђаво а ова двојица анђели. Ни супротно, ни у било којој другој комбинацији. Или смо иста говна, или смо исто злато. Ту почиње и завршава се мој национализам.

Ја волим своје и волим туђе: кад је лепо и добро.

Ја мрзим туђе и мрзим своје: кад је лоше и ружно.

Ја сам понекад националиста из простог разлога што је бесмислено протраћити и онако кратак животни век дозвољавајући другима да те зајебавају и да те праве будалом. Оно што је за однос према самом себи у окружењу: карактер; то је за однос према сопственој нацији у окружењу: национализам. То је као кад навијаш за свој клуб, кад се бориш да твоја фирма буде успешна. Код свих осталих то је борба за националне интересе, једино се код Срба то карактерише као национализам. Код свих других то је тежња за очувањем националног идентитета – једино је то код Срба национализам.

Врло често ја национализмом желим да се оградим: да не будем као они. Од два зла бирам мање. Правим отклон, копам ров, подижем брану. Само да се разликујем од њих, па шта кошта - нека кошта. Важно је само разликовати се, јер тако себи дајеш шансу да будеш добар и постигнеш нешто веће и вредније, за себе и друге.

Свој национализам најчешће испољавам кроз досетку, пократко. Анегдотски упоређујем нас и њих. Бројчано аргументујем чак и онда када ме нападају лажима и фантазијом. Притом, чешће ме и више нервира примитивизам наших националиста од префињености оних који су на другој страни али искрено верују у то што говоре и раде. Ја немам проблем са искреношћу. Имам са лажовима и онима који се претварају да су једно а, у истину, су нешто сасвим друго.

Мој национализам је чојствен: брани друге од себе.

Мој национализам је јуначан: брани себе од других.

Мој национализам је имагинаран: не постоји уколико га други не потпале.

Мој национализам је несталан: испари при првом додиру са добрим и поштеним.

Мој национализам је јефтин: не добијам новац за њега.

Мој национализам је скуп: ако би требало нешто да жртвујем за њега, био би то мој а не туђи живот.

Мој национализам је поштен: јер говорим ружно и лоше о свом народу кад год то заслужи.

Мој национализам је доследан: не дозвољавам да о мом народу говоре лошији од њега.

Мој национализам је тренутан: одрекнем га се чим се други одрекну свога.

Мој национализам је частан: не продајем веру за вечеру.

Мој национализам је ненаметљив: ја га нисам свестан док га не видим у другима.

Мој национализам је безопасан: никоме зло не наноси.

Мој национализам је патриотизам.
          Мој национализам је родољубље!

Мој национализам не постоји а ја га морам измишљати, јер њиме правим границу између добра и зла, етичку и естетску (а, не никако етничку и расну) границу између мене и оних са којима не желим бити у истом кошу.

Ја сам националиста који стоји испред стрељачког вода: мојег или њиховог. Никад у самом строју. Никад иза строја. Ја сам националиста чије је грло под ножем. Ја сам националиста који би радије био убијен него да убија. Ја сам националиста само зато што желим добро своме народу и то само онда када му други желе зло. Кад нико не жели зло моме народу (што је ретко и скоро немогуће) ја онда више нисам националиста и не желим добро своме народу, већ га остављам да сам брине о себи као што и остали народи чине: кроз своје институције. Ја тада обично критикујем властити народ грђе од оних који га мрзе. Чиним то да га учиним бољим и исправим његове мане и недостатке.

Ја сам националиста који себе не ограничава нацијом, ни вером, ни језиком, ни бојом, ни идеологијом. Не ограничавам се никаквом границом. Једино ми је идеја ДОБРА са идејом ИСТИНЕ примарна, али то није ограничавајући фактор, већ напротив фактор који руши пред собом сва друга ограничења.

Мене интересује истина. И: правда! Једино, кад се деси као код нас, овде, да сви лажу и да су сви неправедни, онда се ја опредељујем за властиту лаж и властито чињење неправде. Зашто бих ја заступао лажи противниче стране?! И, сад, ово изгледа недоследно за некога ко говори о истини. И, јесте тако! Али је нужно. Не можеш се борити истином против оних који се служе пропагандом, којима истина ништа не значи и који признају само закон јачег и грлатијег. Дође време када истина никоме није потребна јер се води борба ко ће кога да надјача и победи. Да је истина шта вредела не би ни дошло до рата и борбе. Да су хтели да је чују не би пуцали на нас. Па и кад почне да се лаже: ја ћутим. Али, не дам за право другим лажовима, но стојим уз своје. Чим угледам са друге стране поштена човека, ја презрем своје лажове и почнем истином да зборим, ма како она била болна за мене и мој народ. Такав сам ја националиста.

Поштујем ја људе који кажу "да није важно ко је какве вере и нације већ какав је човек". То је филозофија вредна поштовања. Само, рођаци, ја у рату, док сам бранио Србију, у рову и јуришу нисам био са добрим или лошим људима - већ са добрим или лошим Србима! На мене нису пуцали добри или лоши људи - већ добри или лоши Шиптари, Хрвати и Американци! Мене они не мрзе зато што сам лош човек већ зато што сам добар Србин!

Ја сам националиста који не краде, не убија, не лаже (само понекад прећутим лаж зарад помоћи при надлајавању са керовима преко плота). Поштен сам човек стално а тек понекад националиста. Је ли лепо овако сам о себи да говорим?! Не, него ћу да пустим оне који ме не воле да причају другачије и лажно!

Ја сам националиста истеран и протеран. Ја сам националиста који не истерује и протерује, и кад је могао: није то чинио. Ја сам националиста који је пострадао од властитог национализма и властитих националиста. Кад нисам хтео да терам и убијам: од својих. А кад сам теран и убијан онда од њихових. А, опет, када чујем неискрене антинационалне и потплаћене мешетаре, кажем да сам националиста. Рећи ћу и да сам свиња само да не будем исто што и они.

Ја сам више националан, за разлику од антинационалних. Оно ЛИСТА и ЛИСТИЧКИ на своје НАЦИОНАЛНО додајем из преке потребе, често преко воље.

Мој национализам је дефанзиван. Мирољубив је. Он је што мора а не што хоће. Он не би али нема куд. Нико га не пута хоће ли или неће, уколико хоће да буде и остане људски. Он није ствар избора већ неминовност. То је нешто изнад. То нема везе са примитивним тумачењима онога што се данас сматра под национализмом.

Највећи националисти су они који говоре данас како је национализам назадњачка идеологија. Али, то су велике нације па им се може. Оне нису угрожене и довољно су јаке да себи приуште такав луксуз. Они себи могу још приуштити и то да једно говоре а друго да раде. По њима, национализам је кад ја браним своју земљу: у својој земљи. Али није, по њима, ништа лоше (шта више!) што они мене нападају у мојој земљи. То је по њима борба за демократију и људска права. Није национализам кад Американац хоће да те пороби, већ је национализам то што ти хоћеш да се успротивиш томе, макар и само вербално.

Ја сам данас националиста да то не би морао да будем сутра. Да то не би морало да буде моје потомство. Знам, лагодно је не чинити ништа, не говорити ништа, стајати са стране и чекати расплет. Бити добар са свима, никоме се не замерити, још и имати некакву вајдицу од тога. Најзад, најлепше је бити на страни јачега. Не борити се, повлађивати, мирити се са судбином. Најлакше је не размишљати својом главом већ прихватати ствари здраво за готово, онако како те јачи тера да их прихватиш. Да понављаш од њега научено. И, чим се супротно од тога понашаш - прогласе те за националисту. Чим аргументовано оспориш њихове подвале - прогласе те за националисту. Чим душом својом станеш уз оно што волиш (ма какво било) - прогласе те за националисту. Чим осете да волиш – националиста си. Ето, зато сам ја националиста.

Мој национализам није искључив, он је интернационалног карактера. Ја сам светски човек са сачуваним идентитетом. Ја сам мондијалиста који се не стиди своје нације и жели јој добро као и свим другим и осталим.

Нећете га ви мени! Ваш је добар а мој не ваља! Ваш је чист а мој је прљав! Ваш је праведан а мој насилнички и поган! Не, вала! Оно што ви говорите о свом национализму – говорићу и ја о мом(е). Онако како се ви понашате: тако ћу и ја! И шта је онда спорно у мом(е) национализму? Ништа! Какав је и које су његове последице зависи од вас, он је одраз ваших тежњи и циљева, вашег делања. Он је одговор на ваше питање.

Ја се можда срамим што сам националиста али то сам данас да се сутра моје дете не би срамило што сам му отац. Срамио бих се још више да сам као они што нападајући Србе пуне своје џепове иако нису националисти већ нешто "напредно". Има, додуше, и оних који то раде из мржње. Има и оних који то раде јер не знају за друго, за боље. Они су (на)вођени. Они се ништа не питају. Њихово је само да мрзе и да се самоиспитују зашто је то тако. Има оних који мрзе Србе зато што не може да им се дигне или их нико неће. Па се шиље на нас.

Мој национализам је интелектуални – ја знам више од српских мрзитеља. Паметнији сам, више сам прочитао, спорадично сам бистар. Диже ми се. Ја све и да нећу да будем националиста: морам! Ја се тако сврставам на страну истине и потенције. Аргументовано рушим њихове лажи, у сваком погледу. Опет, аргументовано изношење тужних истина о нама прихватам, и тада престајем да будем националиста. Тада се срамим.

Мој национализам је духовни – ја се не кунем у Бога, већ верујем у истину. Ко се куне у Бога не може бити националиста, јер је Бог један исти за све, само га другачије зовемо. А, истина није једна све док има лажи.

Ја сам националиста кад морам. Већи део свога бивстовања то нисам. Нисам у свакодневном животу, у баналној комуникацији, нисам на улици, нисам са пријатељима. Националист сам углавном на духовно-интелектуалном нивоу, и то пре свега (и: углавном) кад почну да вређају моју интелигенцију. Националиста сам у 99% случајева због увреде интелигенције. То углавном чине глупљи, што проблему даје на тежини.

Ја нисам националиста кад ме вређају – то одбијем на глупост. Ја такав постанем тек кад осетим да хоће да ме направе будалом, да ми продају муда за бубреге. Кад кријући своју мржњу они нападају мој одабир љубави. Ја постанем националиста кад окорели србомрсци и србоубице вичу: „Држ' те националисту!“:

Постанем националиста кад почну да ме убеђују да ми чине зло за моје добро. Да ме не сатиру зато што ме мрзе, већ да ме награде. Када ми кажу да то није ништа лично већ да је у питању универзална вредност, њема Богом дана, да је они сеју по свету и да је моја највећа мана што ја то не могу да разумем.

Постанем националиста кад моје митове они руше својим и новокомпонованим.

Постанем националиста кад бомбом хоће да ми донесу мир, кад јебањем хоће да ме одвикну од силовања, кад убијање спречавају масовним убијањем.

Постанем националист кад хоће да ме јебу у дупе.

Постанем националиста кад ми пишају по традицији.

Постанем националиста кад ми дирну у рокенрол.

Мој национализам почива на следећем принципу: све што не желим да се догађа мом народу - не чиним другима. Или је можда боље рећи: све што желим себи желим и другима. Али је можда најбоље рећи: све што други желе мени, у сваком погледу, желим и ја њима са освртом на добро. Ако желим добро Србима, желим га и другима. Они који желе зло Србима не могу бити добри ни своме народу, ни другим народима, осим краткотрајно, привидно и плитко.

Ја се не понашам националистички осим кад се борим за опстанак. Ја не јуришам у име национализма. Иначе, јуришам ретко, што због изнемоглости, што због тога што немам много оних које бих за собом јуришајући повео. Јер мој национализам, ако мора да јуриша онда то чини први, а последњи бежи. Само тако има смисла пропагирати га другима. Тиме сам се замерио примитивним националистима са моје банде који углавном чине супротно.

Због чега је мој национализам добар и бољи од других?

Ја кажем: сви смо ми иста говна, једнаки смо и у добру, и у злу. То је мој национализам.

Други тврде: ми смо добри и лепи а ви сте лоши и говна. То је њихов нацизам и фашизам.

Њихов „пацифизам“, пак, односи се само на њих, док би нама они радо дали по носу. Мој национализам се разликује од њиховог (таквог) пацифизма што се ја морам бранити од њих и њихових пацифистичких ћушки.

Они хоће мир у својој кући а да ратом загосподаре мојом кућом. Мој национализам се огледа у одбрани кућног прага.

Ја сам националиста да бих био слободан. Мондијалиста данас мора да има газду.

Ја сам националиста зато што то сада, у данашње време у Србији, није модерно. Ови са друге стране, што пљују по Србима чине то да би били у тренду глобализације, што мисле да су тако напредни и што намакну неку парицу за то.

Ја сам, понекад националист, јер сам појединац. И као такав стојим насупрот примитивне руље мондијалиста. Примитивне руље, морам ли поновити?!

Националиста сам, рекох већ, и што ми се диже - али на жене. Националиста сам јер волим жене. Не тучем педере (некад могу бити и јачи од мене) али не желим да слушам њихову идеологију! Поготово својим национализмом не прихватам да је то нешто нормално исто како прихватам да постоји.

Ја, и да сам Хрват (не дај Боже) или Американац (исто) опет бих, по некад био националиста. Не као они: увек, али понекад: да. То значи да сам у неку руку космополита и да могу живети било где. Ови други, у Србији, ови што ја нећу да будем као они, они не могу живети нигде друго осим у Србији. За своје понашање и деловање у било којој другој земљи били би ухапшени и осуђени.

Мој национализам је частан. Мој национализам је од речи. Што год будем, како год да се изјашњавам, шта год да чиним, ја ћу бити бољи од својих непријатеља - јер сам бољи човек од њих. Ја сам добар човек и зато је мој национализам добар.

Мој национализам је контрапродуктиван. По мене лично и штетан. Увек сам на страни слабијег, најчешће губим и страдам. Али се борим. Али страдам националистички: са својим народом.

Да сам у Енглеској, а националиста какав сам овде, звали би ме конзервативцем. У Америци би се подразумевало да такав будем, да будем патриота, гласам за републиканце и све остало сматрали би издајом. У Немачкој би ме частили пивом и кобасицом зато што са правом држим до своје велике нације и презриво гледам на гастарбајтере. У Израелу би ми дали пушку да пуцам на Арапе и не би ме питали за ништа друго. У Хрватској би ме отерали у лудницу или затвор уколико не бих био националиста и усташа. Једино ме у Србији бију мотком по глави због родољубља.

Мој национализам је индивидуалан. То није ствар руље, крда, безличне гомиле. Мој национализам има духа, стваралачки је, раздвојен својом индивидуалношћу од примитивизма супротне стране. Где влада једноумље нема места за мој национализам, па макар са друге стране били истомишљеници.

Мој национализам је интелигентан, образован, душеван и тих. Он добротом побеђује примитивни мондијализам, још примитивнији глобализам и најпримитивније остале национализме.

Мој се национализам вазда борио и крварио за напредне идеје. Он је оптуживан као зло до стране фашиста, од комуниста, и од капиталиста, и од овог данас без имена и лица. Сви су они и увек њега сматрали за главног непријатеља овде.

Ја са својим национализмом могу да радим шта хоћу јер је он у суштини демократски. Зато ја могу да га одрекнем у име вишег циља. Могу да кажем све о њему кад то заслужи.

Најзад, мој национализам јесте опстанак. Уколико не баштиним национално неће ме бити, а то не желим. Желим да постојим - док постојим, својим именом, презименом, пореклом и делом. Ја не желим да будем неко други, касно је за то, јер човек сам иако сам Србин, нисам компјутерски програм. Чак и да сам књижевни лик не бих могао да се променим. Не могу се дописивати и мењати већ написана ремек-дела.

Мој национализам потрајаће док траје лудило и безумље које нас окружује. Ако треба да бирам између туђег и свог, изабраћу моје! То је ваљда нормално. Или: није?!

Волео бих ја, да не будем националиста, да будем радо виђен гост и свуда прихваћен, али!!! – неће ме они оваквог какав јесам, они ме хоће онаквог какав они желе да будем, по њиховој мери, по њиховим идејама, да причам њиховим језиком и мислим њиховом главом. Зато немам избора и мислим да сам у праву.

PS

Из неког мог другог текста:

Једном сам, на једном месту, за време рата, бранио нечије нешто. Неки "велики Србин" ми је пребацио да није патриотски да Србин брани албанско. Одговорио сам му: „За тебе сам ја тренутно Албанац“. Што би рекао књижевник Љубиша Јоцић: у животу сам био све осим лезбејке.

МЕТАФИЗИЧКИ ИСЦРПЉЕНО ТЛО ЗАПАДА

                              

  Пише: Игор Ђурић

https://srbij-a.blogspot.com/                         
Критика идеологије ЕУ
„Велика је разлика да ли неко живи под сталним утиском да је његов живот елемент у једном далеком ширем животном току који се протеже на векове или миленијуме, или осећа свој живот као нешто у себи заокружено и затворено“. (Шпенглер)
      *

Када покушамо да ''дубље'' размислимо о тежњи ка ''вредностима метафизички исцрпљеног Запада'', (Шпенглер), (за разлику од оних који европски пут европских народа који ''иду'' у Европу, тумаче кроз флоскуле и бројеве) онда претходну Шпенглерову мисао треба узети у обзир. Да ли ми себе схватамо као елемент у том ширем схватању, оно што је уследило као облик кроз историју, духовност и државност, или сматрамо да све то није важно, да смо то што се данас види из нас, прост скуп физиолошких и потрошачких потреба и да ништа из онога што је вековима таложено у нама: није битно! Разлика је несагледива. Велики народи Европе себе посматрају кроз ону прву претпоставку, али намећу малим и ''неважним'' народима ону другу идеологију: одрекните се свега што вас карактерише као нацију и државу па дођите код нас верних чувара своје традиције, филозофије, историје, уметности и науке!

Србин је Европљанин. Немац је Европљанин. Грк је Европљанин. Србин, Грк и Немац, сви они су део европске историје и цивилизације. Европљанин као појам и појава не постоји као цивилизацијски облик (нити историјски, што је још важније), већ само као географски, и то у ширем смислу речи: континентално. Велики рат је био рат народа а не грађански рат, да упростим објашњење. Онда се догодио и Други светски рат. Па Хладни рат. И зар неко сматра после свега тога да је довољно да се за неколико деценија створи нова цивилизација и нова култура које ће бити идентитет новом народу: Европљанима?!

Демократија у нама приступачном облику је достигла свој врхунац и започела је свој пад. Она се и даље ''упражњава'' јер нема другог а бољег избора, нема алтернативе (као Европа код нас). Међутим, народ који бира своје представнике у демократији све се мање пита и све мање утиче на избор. У тзв. западним демократијама спин-доктори који се налазе испред крупног капитала одлучују ко ће бити изабран, ко ће владати, и то међу професионалним политичарима ''који су изабрани да буду бирани'' и међу којима се углавном налазе превејани манипуланти који раде у корист тог крупног капитала и владара који стоје иза њега. Човек у демократији само мисли да нешто бира, међутим, најчешће је у ситуацији да буде манипулисан и да су му унапред спремљени одговори на питање: за кога гласати, чак и када, на изглед, има у избору више опција.

У историјском контексту и временском трајању успона и падова цивилизација, да не кажемо: еволуцији људске свести кроз филозофију, уметност и науку – оно што сада називамо Европском унијом представља само један ситан и неважан каменчић мозаика европске културе и цивилизације. Притом, епизода ЕУ која траје краће него што су трајали неки кратки ратови, представља небитну секвенцу, када се узме у обзир постојање разних цивилизација генерално. У историјском контексту људских цивилизација, пројекат ЕУ ће оставити трага по важности исто онолико колико је у историји целокупне светске културе оставио трага продавац на пијаци код којега је Волтер куповао воће или рибу. Можда, ни толико.

Као што није могла бити ''пронађена'' Америка која је већ постојала и где су се развиле и живеле велике цивилизације, тако исто ни европски народи не могу ''ићи и ући'' у Европу - јер су већ у њој. Не може се избрисати национални идентитет народа све и кад се ''стигне'' у Европу, одакле смо дошли из Европе. И америчке цивилизације пре окупације и народи у Европи, део су много дужег процеса настајања и нестајања да би јалове политичке доктрине и пројекти крупног капитала могле да их пониште. Не може се постати нацијом која не постоји, као што се не могу заборавити они народи који су истребљени.

                                                 II

Уколико је, по мерилима њихових мислилаца, по Хердеру ''историја васпитање људског рода'', Кант историју дефинише ''развићем људске слободе'' а Хегел каже да историја служи ''саморазвојем светског духа'', онда је одрицање од своје историје ради евро-атланских интеграција - одрицање од националног и личног васпитања, одрицање од даљег развитка нације и државе, и одрицање од слободе.

Нација и држава које не теже ка слободи – престају да постоје. Борба за постизање и очување слободе јесте погонско гориво постојања државе и нације. А држава је доказ постојања неког народа. Народи без државе не постоје, осим у миту, епу или историји. Уколико мали народи, бројчано мали, али и историјски, економски и културно, уђу у стварање неке нове државе, конгломерата више држава, онда је утицај њиховог идентитета и културе сразмеран снази коју уносе у ту нову творевину. ЕУ је дакле бити гробница малих народа а која ће дефинисати неколико доминантних народа у Европи а све остале побрисати.

Ако је основа и суштина капитализма и западне демократије својина, зашто је онда већина тамошње својине у рукама мањине? И то мањине која се мери промилима. Зашто је својина на Западу углавном туђа и задужена? Шта хоћу да кажем? ''Западна демократија'' је ''диктатура својине'' а та својина је сконцентрисана код веома малог броја људи. Зато је тамошња демократија само привид а највећа светиња ''својина'', као и све светиње: непостојећа. Тај привид изазван привидним благостањем - које има сврху да одржава у животу потрошачко друштво - које је основа капитализма и богаћења капиталиста.

Остварен човек, духовно богат, емотивно испуњен, животно утемељен, тежиће природим и простим облицима испуњавања животних потреба. Духом сиромашан и безосећајан човек, незрео и жедан вредних животних искустава, тежиће материјалним добрима. Овај први ће бити срећан у сеоској кућици свога деде, овај други ће бити ''срећан'' (под наводницима)  у скупим грађевинама којима је посветио цео живот, много бесмисленог труда и рада, и враћања дугова. Отуд је апсурдно тражити срећу у материјалном – жртвујући духовно. Када сте духовно сиромашни онда не можете бити свесни материјалног богатства. Духовно ''богат'' човек се може и материјално обогатити, али богаташ сиромашан духом не може купити духовност својим новцем. Све ово: пребацити на ниво државе и народа, па ће бити јасно због чега то говорим.

Која култура онда стоји иза ''цивилизације'' Европске уније? Који су културни и духовни темељи Европљанина Европске уније? Је ли то дух и идентитет Немца? Француза? Румуна? Хрвата? И ако јесте, било којег од њих, или не несретна мешавина више њих, шта онда Срби траже ту? (Мило Ломпар: „У култури је последица то што се појачавају унифицирајуће тенденције политичке коректности. Политичка коректност објективно омогућава инструментализацију културе, јер доводи у питање битни постулат модернистичког духа – субверзивност. У данашњем свету не можете бити субверзивни у уметности уколико желите да будете присутни“.).

ЕУ је изграђена на економским и империјалистичким интересима (који су углавном подударни и исти) и она је у неку руку компанија (као својевремено Британска источно-индијска компанија). Као и свака компанија она може банкротирати. Али!!!, уметност старе Грчке, византијска духовност, културна баштина Италије, дело великих Немаца: то не може никад банкротирати. Нити се може другачије лоцирати и назвати - него се данас и јуче звало и лоцирало.

(Делајл Бернс: „У својој бити космополитизам је радикални империјализам, а империјализам, космополитизам на пола пута“.). Космополитизам уместо домовине је идеологија изграђена на темељима девизе ''где је добро: ту је домовина'' али само код варвара, код оних који нису постали културни људи, и логично је јер се култура мора градити на нечему а кад се изгради онда се то зове идентитет. Када се, насупрот горе реченом, одрекнемо идентитета зарад туђе или непостојеће културе онда се враћамо на ниво варвара, додуше данас: функционалних варвара, који знају да провуку картицу за плаћање кад купе скупе машине, које већ после месец дана неће вредети ништа. Варвари или функционални идиоти су потребни капитализму (империјализму) а не народи са идентитетом и културом.

                                                    III

Када је слобода у питању нема компромиса и одступања. Оног тренутка када појединац или нација одступе од борбе очувања слободе они више нису слободни у изворном смислу која та реч носи, исто како је човек слободан све док не одступа од борбе. ''Или нужно или ништа''; нужности су најчешће тешке, значе одрицање и патњу, али подразумевају да и борба за слободу представља неку врсту победе чак и у поразу. Са слободом се не може трговати зарад бољитка нације, не може се побрисати преговорима, поглављима и уговорима, јер неслободна нација не може бити срећна нација, чак и када онај који ти је узео слободу није лош господар и даје ти да једеш више него што си имао као слободан човек.

Проблем је одсуство скептицизма карактеристичан за данашњег човека са запада. (Мило Ломпар„Унутар главног тока јасно је назначено а рубове не смете додирнути, док у дозвољеном простору можете говорити шта хоћете. Тако је обиље шанси у уметности присутно тамо где је уметност безопасна, а апсолутна рестриктивност ступа на позорницу која показује опасне теме“.). Уметност је стварање нечега (видљивог и осетивог) из нечег невидљивог (душе и инспирације). Математика је, пак, могућност да се броји непостојеће, па отуд могућност да буде уметност: уметност задуживања оним што не постоји. Математика, по некад, послужи и да пребројимо убијене у име ''демократије'' или из других ''оправданих'' разлога (најчешће - без разлога). Арапски бројеви данас служе да се тим бројевима преброје избеглице са тих поднебља када дођу на ''непостојеће'' границе чланица ЕУ.  Иако су ''непостојеће'', оне су веома тешко прескочиве јер су тако непостојеће обележене постојећом бодљикавом жицом, па је самим тим њихово непостојање лажно исто колико је и ЕУ непостојећа и лажна у садашњем и историјском облику.

Нити једна држава актима створена није била дугог века. Ни сила није ту била од дугорочне помоћи. Поготову капитал. Како рече Васа Чубриловић у својој књизи Историја политичке мисли у Србији 19 века: „...државе се унапред не стварају претходно утврђеним међународним уговорима, него вољом и напорима народа, израженим кроз револуције и ратове...“. А Васа ваљда зна, јер је 1914-те започео рушење онога што се данас обнавља кроз ЕУ.

                                                  

                                                      IV

Који би то појединачни пралик био основа нове европске културе, чак и ослобођен од свега ''безначајног'' као што је идентитет или култура из које је поникао? Где га треба тражити? У немачкој култури и историји? Или у некој другој? А, ако нема тог заједничког пралика, онда не може постојати ни европска култура као одсјај и духовна основа Европске уније (овде се не говори уопштено о европској култури као континенталној, цивилизацијској или историјској категорији, јер све што је настало на тлу континента јесте део европске културе, цивилизације и историје). Данас, по бесмисленим актима, да би био део Европе треба да те ПРИМЕ, па се тако долази до чудне теоретске претпоставке да су у Европу требали да буду примљени и они народи који живе у сенама Партенона или Колосеума, који чувају цртеже у Алтамири или пале свеће у Дечанима. Дакле, Платон, Аристотел, Достојевски, Волтер, Његош, Андрић, Црњански, и остали слични њима, не могу бити део историје и културе Нео-Европе све док то не одлуче бриселски комесари.

Историја културе Европе, или је скуп свих појединачних и различитих култура и језика европских народа, или не постоји. Синкретизам тих култура подразумева и добро, и лоше, што произилази из њих и подразумева гностицизам као приступ при дефинисању те скупности. Не може се измислити нова цивилизација и култура, може се само дефинисати и описати ишчезла или веома стара и формирана, јер младе и цивилизације у повоју, су недоступне опису савременика, пошто оне настају и нестају у дугорочним историјским процесима, еволуирају и подложне су дијалектици.

Немачка и њени сателити прескачући природни развитак цивилизација и култура, кроз нацистички пројекат Уједињене Европе, сада: Европске уније, окупирају и поробљавају мале државе и народе, при том се трудећи да униште њихове културе и њихов национални идентитет. Мали народи, данас у Европи, заиста немају алтернативу. Уколико би показали намеру да не желе да буду део ЕУ, били би изоловани и кажњени, изазвали би им се унутрашњи сукоби и срушила би се власт која би тако нешто покренула. Чак и веће државе, попут Украјине, нису поштеђене тог нацистичког милосрђа и мафијашке филозофије која гласи: ''Ако нама не плаћаш рекет и ми те не штитимо, нећемо те оставити на миру''.

Није много важно то што је ЕУ историјски, духовно и дијалектички неутемељена, што је свака нација себе развијала на различитим верским, уметничким и филозофским основама, што је имала различиту историју, најчешће везану за ратовање са другим европским народима. Све то није важно иако је веома битно. Ајде, узмимо да су уметност стварали појединци, те тако она јесте универзална (што и јесте у уметничком поимању али не и у теорији државе), иако као такви и припадници једног народа, језика, вере и расе, али ипак: појединци. Шта је онда кључно питање? Оно гласи: како ће муслиман из париског гетоа, који свакога дан клања и слуша проповеди свога имама о неверницима и светом рату, прихватити тековине Француске револуције као своје и као нешто за шта се треба борити? Како ће се тако васпитан, ипак Француз по држављанству са свим правима и обавезама, дивити осмеху Мона Лизе или мислима Волтера? Неће никако! 
      О томе ја говорим. Законима се не може створити услов да неко прихвати тековине једне цивилизације као своје. Он у глави има управо супротно: да уништи ту цивилизацију. Чак и када су блажи примери у питању: исто је. Дакле, како одбранити ''вредности'' на којима почива ЕУ када Париз ускоро буде имао изабраног муслимана за градоначелника? Или, најважније питање свих питања: како бранити вредности које не постоје као скупност и које су продукт закона и аката донесених у Бриселу. Како ће немачки војник да брани вредности ''европске уједињене идеје'', у Паризу који пале муслимани? Никако! Гледаће пут Немачке и њене интересе.

Какав матерински инстинкт може поседовати ''нови човек'' Запада, то јест ''нова жена'' Запада, педер или лезбејка, који је усвојио/ла дете. Наравно, ово је банализација, али и на том нивоу можемо резоновати на исти начин: уколико улоге мајке-жене и мушкарца-ратника више нису стриктно подељене и дефинисане, онда ни од државе, ни од историје неће остати, то јест, НАСТАТИ, ништа. Без материнске љубави нема човека или жене у развијеном смислу личности и бића, а без њих нема нације, па самим тим ни државе. Како ће и са којим мотивима, већ смо то поменули, немачки ратник по дефиницији закона ЕУ борити се и гинути за Грчку или Кипар? Никако! Он може ратовати као освајач, ако је остало нешто родитељске крви у њему, он ће ратовати као бранитељ Немачке, али неће се борити за Бугарску. Он ће и даље својим огњиштем схватати своје огњиште и гледаће попреко странце. Отац-ратник не може бити неко ко нема жену-мајку и ко са њом не ствара дете-отаџбину.

Стиче се утисак да се кроз пројекат и идеју ЕУ не уједињују културне вредности и националне особености народа и држава, већ настраности и перверзне потребе универзалних болесника, појединаца којима породица и нација не значе ништа. У данашњој Европи не смете бити нормални националиста романтичарског типа али смете бити екстремни гузичар и прљави перверзњак. У систему вредности те и такве Европе ви не смете прутићем припретити своме детету по голим ногицама, учећи га при том да буде човек а не кретен којему је све дозвољено (а, када одрасте у том свету који га ''штити'' претвориће се у кретена којем је све забрањено и недоступно осим рада и задуживања), али такво слично дете ''заштићено'' од мајчиног прутића или очеве чврге (јер по њима биолошки родитељи мрзе своју децу), није заштићено од могућности да слуша како му се ''родитељи 1 и 2'', педери који су га усвојили, целу ноћ јебу у дупе, стењу од бола и пуше га један другоме.

                                                  V

Управо зато, што је вештачка и неприродна појава, ЕУ за свога постојања није дала великог човека, велико дело, велики подвиг – насталих на темељима те творевине и идеологије која је чини. Уместо да нам та и таква Европска унија даје велике књижевнике и филозофе, славна научна дела, слике и филмове, који ће увек остати културни канони – ми из ЕУ добијамо само за претње, корумпиране и настране политичаре, уцене, наметнуте законе, експлоататорски капитал и бомбардовање других држава. То су вредности ЕУ које нам се намећу! Јер, Сикстинска капела јесте симбол италијанске и европске културе у старом значењу речи Европа, а не симбол Европске уније. Пошто ЕУ жели да побрише разлике и законима све учини једнакима према мерилима две-три најјаче нације, онда она мора да изради нове и посебне ''европско-унијске'' уметнике и филозофе који ће бити основа заједничких вредности ''нео-европљанина''. Иако идеја ''европског уједињења'' није нова, она је делимично остваривана само ратовима и тежњама неких народа да доминирају другим народима, по правилу мањим и слабијим нацијама: од Карла Великог, Наполеона, Хитлера, НАТО-Варшавских пактова, до данашњег врховног господара: капитала.

Језик, уметност или религија, не могу звучати као празне речи. Не могу значити: ништа! Бајке, басне, народно предање. Галски петао и бик који умире на кориди, тореадор или гондолијер у Венецији. Симболима се не може мењати власништво и симболика. Круна или република, краљ, председник или премијер – или бирократа у Бриселу? Краљевства су углавном силом уједињавана у царства са ограниченим роком трајања. Републике су се удруживале у федерације или конфедерације – углавном безуспешно. Шта је, забога, ЕУ? Конфедерација република и монархија или ново немачко царство?!

Све што постоји мора да прође а не да се прекине. Умиру културе и језици, државе и народи – али природним путем. Немци и Енглези ће нестати за неколико стотина година, природним током настајања и нестајања, али, Немци и Енглези су велике нације којима ће њихов колонизаторски дух сатрти нације јер их полако изједају насељеници, шта тера мале народе да трче пред руду, да се убрзано и преко реда самоуништавају? 
      Треба обратити пажњу на појам ''западно-европска култура''. Потпуно исправно дефинисано. Шта траже и очекују народи другачије дефинисаних култура, оних којима припадају, у ''западно-европској култури'' којој не припадају, и која се градила, између осталог, и на ставу да су источно-европски и балкански народи - нације примитивних култура? Дакле, народи који по природи не припадају ''западно-европској цивилизацији'' тражењем да буду ''примљени'' у ЕУ заправо бришу постојање својих култура и прихватају наметнути образац који није природно њихов. А какав став ови са запада имају према другима, најбоље се види из арогантног и надменог става који заузимају према њима када преговарају о ''пријему''. Они нас неће овакви какви смо, да допунимо културу ЕУ нашим вредностима, већ нас хоће онаквим каквим желе да нас направе.

                                                    VI

Душа (дух) једног данашњег савременог (или: не?!) народа уздизао се хиљадама година, и данас црпи снагу из тог истог народа, те отуд потпуно необјашњиво звучи када неко употреби фразу ''дух европске уније''. Јер, погрешно је рећи ''европске вредности'' а мислећи при том на Европску унију. Европске вредности су мозаик састављен од вредности свих европских народа, свидело се то некоме или не. Европска вредност је и Аушвиц и Сикстинска капела, и Јасеновац и Законик цара Душана. ''Вредност'' Европске уније јесте само оно што је у актима из Брисела прописима означено.

ЕУ може постојати само као вештачка творевина а Европа разних народа и држава јесте природни след историје, еволуције, религије и науке која је све то вековима пратила. Да би се дошло до научног открића није кључно да неко буде геније – већ је кључно да он у свом открићу користи искуство стицано милионима година: од првог погледа пут звезданог неба до дана данашњег. Исто је тако и са стварањем нација и држава. Подједнако је важно за идентитет Србина оно што се догађало у доба Немањића као и оно што се дешавало 1999. године. И пошто смо различитих духовних фреквенција, а они се и не труде да нас разумеју, онда они физиком или физички, анти-духовно, хоће да нас промене и прилагоде својим потребама. Ми њима служимо за њихове потребе.

ЕУ није продукт еволуције, револуције, дијалектике или историје. Еволуција, револуција, дијалектика и историја ће пресудити Европској унији. Као таква она не може бити историјски и политички живи организам. То је ''клинички жива'' творевина (или: мртва, како вам драго) коју у животу одржавају административни и бирократски апарати из Брисела. Када су вештачке творевине у питању, онда не постоји принцип наслеђа претходних култура и национално изграђених скупина. По тој логици, да вештачке творевине могу бити легитимни наследници претходних култура и држава, онда је и Трећи рајх део културног идентитета западно-европске цивилизације.

Инстинктивни морал је природни морал који постаје проблем када желимо да створимо вештачки морал, или да морал, макар као филозофску и историјску категорију потпуно превазиђемо и укинемо. Међутим, не треба пренебрегавати ни морал као етичку и људску категорију. И ту долазимо до суштине: мора се срушити сваки важећи и доказани морални принцип да би педерастична и изван-полна Европска унија била разрешена моралних дилема, то јест, да би то били њени дични нео-европски робови звани грађани, грађанке и грађанчићи ЕУ.

Како постоји инстинкт урођен вековним наслагама, тако постоје и увежбани покрети. Увежбани покрети једне борилачке вештине утврђују како да се бранимо и нападамо. Инстинкт то чини чак и када нисмо увежбани, чак и када смо слабији ми подигнемо руке да се бранимо или задамо ударац. Када горња размишљања пребацимо на ниво друштвене и државне заједнице онда би ствари изгледале овако: увежбани закони и прописи ЕУ су довели до нечега што се зове Шенгенски споразум, природни инстинкт и нагон држава и народа потписница тог споразума јесте да кад избије нека криза они инстинктивно ''дигну руке'', поставе бодљикаву жицу и затворе границе. Само то, да нема ничег другог, говори о неприродности и неодрживости увежбане творевине зване ЕУ насупрот вековима наслаганог инстинкта појединих народа и њихових држава.

ЧИТАЈ ЈОШ НА БЛОГУ:
Драган Крстић, „Психолошке белешке 1968-73“, Балканија, Нови Сад, 2015
Политика звана ''ЕВО ВАМ К...Ц: БУБАЊ!''