ЕВРОПА ИЛИ БАЛКАН?!

                    

                  Пише: Игор Ђурић        

„На Балкану се никад ништа није могло лепим. Чак и кад се златом начне писати, писање се говнима запечатити мора“.                                     

Борислав Пекић

*

Питао неки човек Хајдук Вељка 1813-те године „како мисли разбити јаничаре Капетан Паше који се креће према њему и Неготину, кад их има много више и боље су наоружани?“, а овај му одговорио:„Е, како? извешћу моје солдате и бећаре преда њи, па ћу им јебати матер“. 

Ствари, дакле, могу бити једноставне и просте ако смо заиста вољни да их завршавамо. Све може стати у задње две речи Хајдук Вељкове, само ако се реши. Трпи се, трпи, па се једног дана лепо изађе преда њи и... Само прво треба раскрстити са собом и са оним што се носи међу ногама. Треба бити спреман да се више жртвујеш (ако треба) од својих душмана. Ту је решење: у решености и издржљивости по сваку цену. А цене нема. Кад се изађе онда нема назад: у победу или пропаст. Зато, кад се смогадне и реши, треба изаћи пред наше непријатеље и јебати им мајку.

А ми, фала драгом Господу, никада оскудевали у непријатељима нисмо. Пријатеља смо слабо запатили ал' душмана: на све стране. Куд се год окренеш неко те вреба камом или кубуром. Тако нам окружење: спољашње и унутрашње. Јер ми смо окружени и изнутра. И споља. Е баш у вези те спољашње опкољености често се чује флоскула од стране наших политичара (наши су немамо куд а немамо ни друге, ни боље) који су махом необразовани (осим што имају формалне дипломе) а онда и од такозваних „јавних личности“ (које су још необразованије), елем: да је Србија одувек била део Европе, да је и сада у Европи и да то само треба да се формално потврди кроз пријем у ЕУ.

Прво, треба разјаснити шта већина тих микроба подразумева под појмом Европа?! Наравно, врло приземно и са анималним мотивима они под тим појмом подразумевају  државно-политичко устројство земаља западне Европе у задњих два-три века и при томе мисле углавном само на те најбогатије државе на западу континента. Не!, иако су данас Румунија и Бугарска формално (јер економски нити јесу, нити ће бити) пуноправни чланови те коалиције држава, ти лакомислећи  Срби, те државе ни данас не подразумевају под појмом Европа. Европа се географски простире и до Москве преко Кијева и Минска - па опет та весела дружина не мисли да је то Европа и не мисле да смо ми одвајкада били део те Европе. За њих је Европа само пуно корито, шопинг центри и јефтини наркотици, а не никако културолошки и историјски обрасци - ето то је најприближнија дефиниција.

Ако ћемо право, а хоћемо јер смо поштени и паметни људи, у смислу горе наведених одредница: Србија никада није била део те и такве Европе. Били смо и бићемо део Балкана који се једним краком ослања на Азију а другим краком на Европу. По духу, историји и традицији, по генетском коду наше народне свести ми припадамо Византијском културном темељу који је био напреднији и цивилизованији у односу на оно што се подразумева под западно-европским културним темељима. По верском, расном и духовном статусу ми смо Словени и Православци па смо као такви природно окренути у својој припадности према трећем Јерусалиму: Москви. Наравно, историјски, и према Константинопољу. Али никад према Риму. Нама је ближа класична грчка култура или широка руска душевност од хладног рационализма реформаторске Европе Лутера и Еразма, или потуљеног католицизма папских доминиона.

Те и такве, данашње или негдање, западне Европе ми никада ни историјски, ни географски, ни политички, ни религијски, ни културни део нисмо били. И кад год смо то покушавали грдно би пострадали. Од одбране хришћанства пред најездама азијата, преко Првог светског рата када смо изгубили сваку другу мушку главу и Другог светског рата када смо изгубили национални идентитет, државу и ратну победу а добили холокауст и Јасеновац - ми смо од Европе добијали само зло. 

Тако нас је у тим задњим светским ратовима један део Европе (Енглеска и Француска) терао да ратујемо против другог дела Европе (Италија и Немачка) а сви су нас терали да идемо против Русије а комунисти из Русије су нас терали да идемо против свих. Савезници Немаца Хрвати су извршили геноцид над Србима а наши савезници Енглези су Србе на крају бомбардовали и бацили у чељусти комунизма. А на Загреб није пала ни једна бомба у току тога рата: ни Немачка, нити савезничка а понајмање комунистичка. Јесмо ли тада били део Европе? И које? Оне фашистичке или оне савезничке?

Ја не видим разлог зашто треба да се срамимо због балканске припадности?! Мудри Пекић је с' правом говорио да је Балкан колевка свих релевантних европских цивилизација. Зашто би неко требало да се осећа нижом врстом ако није са поднебља западне Европе?! Рећи да смо кроз историју или духовно ми одвајкада били део Европе није никаква нарочита привилегија или доказ наше припадности цивилизацији на уштрб варварства. Пре би се закључило да је то отежавајућа околност. Јер, и ту где јесмо, и такви какви јесмо, ми се не разликујемо цивилизацијски и културолошки од било којег европског народа (опет се вратисмо на исто, али није исто) или азијског (осим по боји коже, не мислите ваљда на то ви „Европјеци“?!). 

Имамо добре и лоше стране националног бића. У многим стварима смо бољи од западно-европејаца, у исто тако много ствари смо гори од њих - у просеку смо ту негде. Ми смо такви какви јесмо и никакво самодекларисање нас неће учинити паметнијим, бољим, вреднијим и богатијим него што јесмо и бићемо. Индустријска развијеност је нешто друго и то нема везе са цивилизацијском припадношћу. Разликујемо се и бројчано, и територијално. Али, свет је постао глобално село а ми глобални сељаци тако да простота малограђанштине није различита у кругу двојке, у кругу око Ајфеловог торња или у кругу око Аја Софије - па му дође на исто.

И шта је заиста Европа? Колико је она укорењена у свести људи? Колико је она заиста духовно утемељена творевина? Колико је укорењена у свести људи као историјски факт? Можда потврду да је то мртворођенче и једна бирократска творевина треба тражити у факту да нико није махнуо нити једном заставом Европске уније на првенству Европе у фудбалу. Не! Сви су инсистирали на својим националним обележјима и тукли се међусобно у ту част.  ЕУ не може копирати САД јер државе САД нису националне државе. Само мало нерасположенији бирачи и ето краја ЕУ. О неком оружаном сукобу унутар уније не вреди ни трошити речи: за тили час би се пронашли стари ровови на Мажино линији. 

Ствари су просте, макар како их је Вељко из Крајине схватао: или треба стати испред њих са свим што следује или спремити дупе за колац. Али паламудити о томе како смо једно те исто: е, то код мене не пролази. Нисмо и никада нећемо бити исто. Кад смо једно (а како неки тврде) што навијамо за Нолета а не за Надала кад играју један против другог?

ЧИТАЈ ОВДЕ: МЕТАФИЗИЧКИ ИСЦРПЉЕНО ТЛО ЗАПАДА

Зоран Ђинђић - Мит о визионарству

              Пише: Игор Ђурић

12. 03 2013. године

Нити је Зоран Ђинђић био онакав каквим га представљају његови непријатељи а још је мање оно што о њему говоре они који га данас кују у звезде. Није црно-бело, већ изнијансирано добрим и лошим детаљима. Нити је визионар, нити је политикант. Нити је највећи српски син, нити је највећи издајник српскога рода. Свакако не би ништа велико урадио да је остао жив, као што није мало урадио док се бавио политиком. У српском политичком блату он би се укаљао до гуше, као и остали што су, и вероватно би доживео судбину његових наследника, политичку сцену би напустио под притиском бројних афера, можда би био и хапшен те осуђиван.

Такође, и сигурно, доживео би судбину других политичара из окружења, и Србије, који су били кооперативни према западу: оставили би га на цедилу оног тренутка када више не би имали никакве користи од њега. Затим, држао је сумњиве људе око себе, пријатељевао са контроверзним бизнисменима и криминалцима. Њему се данас у највеће политичке домете приписује лични макијавелизам, као да је то нешто добро. Већина српског народа га није волела, углавном због његове непостојеће кривице а коју му је прилепила пропаганда политичких противника, приписујући му углавном оно што није урадио или рекао. Кажем: углавном! Међутим, добар део народа га није волео и са ваљаним разлозима, јер он често није знао где је граница која се не сме прелазити у борби против Милошевића а да се тиме не угрожавају национални интереси. Ми, најзад, вероватно никада нећемо сазнати какве су све његове обавезе биле према западним, посебно немачким, менторима. Само чињеница да је био војник неолиберализма говори да није добро желео српском народу.

Да је он имао било какву ваљану визију сигурно не би око себе окупио онакву булументу сумњивих ликова. Сви ти типови које је довео Ђинђић касније су ојадили Србију, оглодали је до костију, опљачкали је горе но што је то чинила Милошевићева булумента. Данас, међутим, знамо да се Милошевић лично није обогатио.

Када се буде урадила озбиљна и темељита анализа живота и рада Зорана Ђинђића утемељена на документима страних архива, која неће бити оптерећена политиком и идеологијом, она се неће допасти никоме јер је Ђинђић био човек свога времена, играо је по правилима тога времена, са играчима тога времена, а то време није по добру упамћено. То време није изнедрило велике људе, нити велике идеје, те није било ни великих дела.

Шта је, у ствари, његово наслеђе, која је његова идеологија, шта је његова визија? Демократска Србија у Европској унији?! Неолиберални концепт и протестантска радна етика?! Дехуманизација друштва и свеопшта приватизација?! Ма хајте, молим вас! Чега визионарског има у флоскулама коју данас понавља сваки од студената који се такмиче у говорништву. Није то никакве велике идеја, нити је бог зна каква памет потребна да се оне јаве као визија. То је као кад неко каже да није добро лагати и красти завлачећи вам руку у џеп. Какве су то идеје видимо и осећамо на својој кожи данас.

Креатуре које преферирају да буду настављачи његовог лика и дела, уистину, су само експлоататори његовог лика. Сви би они да политички ушићаре на бренду званом Зоран Ђинђић. И то да ућаре голо, материјално, у своју корист, не чак ни духовно. Духовног нема: само огољена политика. Није ни он био неки духовник.

Човек који је рекао да „коме је до морала нека иде у цркву“, није могао много чега доброг да уради за своју земљу, осим, за себе и клику око њега. У цркву треба да иду они који траже опрост због неморалности и грехова а морала би морало бити највише у политици.

Његови политички противници су га сатанизовали до те мере да је то прелазило и добар укус, и васпитање, и почело је отворено да прети његовој безбедности. Жиг издајника који му је ударен осудио га је да увек буде политичар без широке народне подршке. Он није био ништа већи, нити мањи издајник од већине ДОС-оваца који су се дебело задужили на западу рушећи Милошевића. Знао је, међутим, да плива са главом изнад воде и поред тако тешких тегова на ногама.

Они који га данас из рукава и преко сваке мере цитирају треба да знају да је он био већи практичар него филозоф. Боље је да га имитирају у радној енергији него што понављају бесмислене цитате. Учени људи се нешто не грабе за његове књиге, уколико не морају. А што се тиче радне енергије ствари стоје овако: ако радите штетне ствари боље је да радите мало.

Свакако је трагична личност и није заслужио да буде убијен. Као што то није заслужио нити било који други невино убијени човек, као што то нису заслужили ни голобради војници на Кошарама или Паштрику, 1999. године. Нити један човек не сме бити убијен, ако је правде. (Правде нема!). Премијер једне земље поготову. То целој ствари даје на тежини а српском народу повода за срамоту. Споменик својим делима, међутим, није заслужио. Ако га је заслужио својом смрћу: онда има много оних пре њега који су на исти начин заслужни.

Уколико су политички следбеници његови, они који се данас тако представљају, онда се из њиховог рада и дела јасно може видети каква је то Ђинђићева визија о којој данас и врапци на гранама певају, и које је његово политичко наслеђе. Наравно, они то не признају, за њих и њихове неподопштине увек је неко други крив. Ипак, чињеница да смо поред класичних криминалаца добили и лопуже у скупим оделима које су ојадиле Србију попут скакаваца а то је један од резултата наслеђа о коме говоримо. Такви ликови, свиђало се то некоме данас или не, нису били страни Ђинђићевом окружењу. Најгоре је што његово дело и његове идеје данас живе у Србији и утичу на њену судбину.

Створила се, међутим, атмосфера да се не сме критички говорити о Зорану Ђинђићу. Чим неко искаже мисао која се не поклапа са идиотским паролама о визионарству, устреме се на њега као најгорег фашисту. Знам, тешко је говорити о мртвом човеку, савременику који има породицу. Међутим, истовремено, ти исти који бране покојног Ђинђића пљују и псују најгорим језиком по мртвим неистомишљеницима. Јавне личности су осуђене да не могу имати своју приватност. Сами су тако изабрали. Морају се подвргнути судовима историје и јавности. Поред лоших страна ове ситуације било је и привилегија које доноси јавно делање у политици. Због тога се не може ћутати чак и када то добро васпитање налаже. Зарад истине се морају отварати и болна питања јер се радило о нашим животима. Ако нас већ терају да као народ рушимо све своје митове ајде да то чинимо и са новокомпонованим митовима.

Проблем је што су са друге стране поприлично неинтелигентни и сразмерно својој глупости нетолерантни саговорници. Убедити га не можеш аргументима а тај никако да престане са понављањем својих глупости. Ако ћемо право и сам Ђинђић је са таквима имао највише проблема. Њега су уза зид притерали мангупи у његовим редовима. Они који данас баштине његову политику (по њиховим тврдњама) никаквог добра нису донели Србији. Они нас убеђују (као што је то и он радио) да ми  не знамо шта је добро за нас, да смо глупи и заостали, те да ће нас њихова визија (нама несхватљива али увек на страни наших противника) привести к' знању и покајању, или нас неће бити. А пошто Ђинђић сем политичких следбеника, другог опипљивог политичког наслеђа нема, онда видимо колико оно вреди, шта нам је доброга донело. Преведено егзактним бројкама то наслеђе и они који га баштине данас вреди неколико хиљада година строгог затвора.

Они који га данас уздижу у небеса и хвале његову генијалност на тај начин највише пљују по њему. Зар они мисле да у овој земљи више нема људи који мисле својом главом и знају по нешто?! Зар не схватају да они својом само-идентификацијом са ликом и делом Зорана Ђинђића мрцваре мртвог човека и чине да мишљење о њему буде много горе но што у истину јесте. Цела Србија је жалила кад је Ђинђић био убијен. Само мали број људи сматра да је он водио политику добру за Србију. То су две различите али повезане чињенице. И не треба одмах поистоветити политичко неслагање са одобравањем атентата. Он је водио политику како је морао. Док је био опозиција није бирао средства да руши Милошевића. Кад је био на власти, импровизовао је без икаквог маневарског простора, окружен лошим људима: он је водио политику пуког преживљавања и трулих компромиса према креатурама са којима је радио и према јаким противницима којих је још било на све стране, са једне стране, и обавезама према западним менторима, са друге стране. Трули компромиси и пословни аранжмани са неким структурама су му на крају дошли главе.

Ђинђић је био добар менаџер. Мало је то за земљу која је пропала и којој је требало револуционарног морала и политичке искрености. Ђинђић би био добар премијер у добро уређеним земљама. Јесте он тежио радикалним променама али је нама тада било доста радикализма. Обашка што је он промене чинио по диктатима са стране. Нама је требало мира, закона, правде и морала. На томе се требало радити, али како је морал отеран у цркву, а правда се делила на партијским одборима, како се закон није поштовао јер је било обавеза према тајкунима, криминалцима и партијским кадровима – тако смо прошли сви заједно. Он најгоре. Једино је мир био постигнут и то из разлога јер смо се предали.

Да се разузмемо, Ђинђић је био способнији и поштенији од већине тадашњих српских политичара. Само, да ли је то довољно?! Зар је било тешко бити паметнији и поштенији од свих тих креатура?! Али, он је морао да сарађује са њима па је стваран привид да је он несхватљива величина. За већину њих он то и јесте био, али су стандарди били толико ниски да то није било тешко. То није била олимпијска норма, тек прво место на међуопштинском такмичењу.

Личног сам мишљења, које не мора бити тачно, да Ђинђић није политичар који је доприносио бољитку земље јер се у раду водио фразама и општим местима политике и менаџерства. Искрено сам га жалио кад је био убијен. Био је премијер моје земље. Убили су премијера, па тек човека са именом и презименом. Ово друго био је он само за своје најближе. Кад убију изабраног премијера твоје земље, пуцали су и на тебе. Мораш бити против тога јер таква земља не ваља никоме.

Данас, после свих брљотина након његове смрти, уверен сам да би он направио мање штете од оних који су владали после њега. Србија је јадна земља јер њу не воде већ владају њоме. Можда би Ђинђић поред владања помало и водио Србију. Можда и у погрешном правцу, али би водио.

Чак и да је имао некакву визију, ови који су га политички наследили не знају да нам је објасне. Не знају, јер: не знају! То су већма политиканти који су наследили само од оног најгорег што је приписивано Ђинђићу (и, као што рекох, много тога бејаше измишљено и подметнуто). Ђинђићеви „пријатељи“ као да хоће да потврде истинитост Милошевићеве пропаганде. Они су као четници из партизанских филмова: стереотипни и потпуно верни пропагандној пројекцији.

Најгоре од свега је што су у позицији да медијском халабуком постижу страх код народа. Данас се људи, интелектуалци, те јавни делатници и новинари, плаше да кажу било шта о Ђинђићу а што се не поклапа са пропагандом његових „чувара печата“. Најпогрднијим именима се називају неистомишљеници, људи остају без посла, могу отићи у затвор. Зла сила се устремила данас у Србији на свакога ко не подржава догму и идеологију „друге Србије“. А не ваља нам ништа работа са том Србијом и поред тога што они ових дана себе промовишу у настављаче лика и дела Ђинђића. Ако покушате да искажете другачије мишљење одмах вас оптуже да сте организатор и учесник у атентату иако никада пре нисте срели његове убице за разлику од њега и њему блиских људи.

Ових дана из уста епигона сазнајемо да је Ђинђић био Супермен: у свему је био најбољи, најпаметнији, најјачи. Све је знао. Ваљда хоће тиме да кажу да су и они такви. Где би нам био крај да га нисмо убили?! Били би на потпуно истом месту где смо иначе, и данас, само са једним више: са њим. Он лично, би био у опозицији (добро материјално ситуиран) или би негде у иностранству радио за своје менторе. Не би смо били ни макац  напред, можда мало и назад. Наше проблеме нити је могао, нити може да реши појединац. Ипак, било би боље да је остао жив. Са друге стране, од стране његових заклетих непријатеља, разних екстремиста, могу се прочитати заиста огавни текстови о њему. Нема тога лошег на кугли земаљској што он, по њима, није учинио да напакости Србији и српском народу. Задире се у најинтимније теме, у приватност, не оставља се његова породица на миру. Ја не правим разлику између првих и других. Сваки од њих, на свој начин, чини лоше Србији. Треба га оставити да почива у миру, а историји и објективном суду јавности дати времена и простора да поставе његово дело на месту где треба да буде.

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ, ИЗ КЊИГЕ ''ВЕЧИТИ РАТ - КОСОВО'', ИГОР ЂУРИЋ

МАНИФЕСТ ЛИЧНО МОГ НАЦИОНАЛИЗМА

                      

Пише: Игор Ђурић
            23.12 2013. године

Ја сам условљени националиста. Типично, српско-инаџијски. Иначе сам мирољубив, дружељубив и добар ки лебац. Нисам националиста из користи, по потреби личној или наруџби. Могло би се рећи, да сам националиста из нужде, у самоодбрани. Верујте, врло често сам себе терам на силу да будем оно што у природи нисам.

Зашто све то?

Терају ме други, противничке странe. Понашам се онако како се други понашају према мени. Ја чак и нисам националиста због национализма са друге стране. Више ми сметају они што се праве да то нису (са било које стране), а, у збиљи националистички ударају само по мом народу. Као: „Нисам националиста, сви су ми народи исти, али ти Срби ништа не ваљају и баш заслужују да добију по носу још коју бомбу“. Или, ови наши „космополите(ни)“ овде: дрвље и камење на српски национализам и на Србе, а, о другима ни слова.

Терају ме да будем националиста јер прикривају свој примитивни национализам, дају себи право да се боре за свој народ највише кроз оспоравање било каквог права Србима. Дају себи право да буду националисти оспоравајући моје право да то будем.

Иначе, на добру намеру, на доброту, на истину и разумевање, узвраћам увек дупло. Никада не бих могао да кажем ништа ружно о некоме само зато што је друге нације или вере. Волим да се дружим и контактирам, али само у условима међусобног разумевања и уважавања: не терај ме да говорим ружно о свом народу да би ме прихватио! Наиме, у околини влада правило: добар Србин (и, прихватљив) је само онај Србин који ружно и неистинито говори о Србији и своме народу. Е, вала, нећу! Зато ја постанем националиста и кад ми се неће, мада ме овдашњи националисти не прихватају за свога, често ме не разумеју, још чешће им се не свиђа то што говорим и пишем.

Укратко, национализмом најчешће узвратим из ината, мада почесто и, и како то често бива, и: из немоћи! Не можеш будалама ни на који други начин објаснити неке ствари до тврдокорним ставом да те не интересује шта он говори јер ти тераш своју причу и бориш се за твоју ствар.

Неки мисле, због свега поменутог, да сам контрадикторан, да сам поводљив, да час заступам једну, час другу страну. Није им јасно што понекад пишем са националних а други пут са грађанских позиција. Не воле кад говорим о српским жртвама исто онолико колико не воле кад говорим о српским злочинима. Не разумеју да волим своју земљу и да ћу јој према потреби служити и као националиста, и као грађанин, и као Србин, и као Мађар. Не схватају да ћу зарад напретка своје земље бити и румунски националиста уколико је то потребно да одбраним част Србије.  Јер код нас је то навикло да нико не размишља својом главом – већ се сви држе догме, понављају једно те исто, научени да говоре туђом идеологијом и за туђе интересе.

А, у суштини, мој став је исти па је отуд и различито понашање у различитим условима. Принципи су у питању. Ако си добар: онда мораш бити добар за свакога. Ако ти је до истине: онда је не можеш пренебрегавати кад није добра за тебе и твој народ, но се мораш са њоме суочити. Исти је мој став јер стоји на темељима етике и морала, разликује се од случаја до случаја јер не можеш исто закључивати кад си џелат или кад си жртва. Не можеш исто говорити онима који те мрзе или онима који реално сагледавају проблеме. Према свецу и тропар – рекло би се најпростије по задатој теми.

Кад кажем „национализам“ ја при томе углавном мислим на вербално испољавање истог. Најчешће да бих изнервирао протуве, ја увијем своје мисли у обланде које им се никако не допадају. Што ме више после тога нападају и мрзе то знам да сам више у праву. Ја не мрзим но се инатим са глупошћу других. Зло не чиним, већ изврћем руглу туђе стереотипе. Мој национализам је од финих, култивисаних и културних, није примитиван, безопасан је у крајњем случају. Рекох: вербалан. Ја нисам ратовао у име национализма већ сам због њега више читао и писао.

Нисам националиста са добрим људима, чак и кад они јесу националисти. Само ако ме не дирају глупошћу и ароганцијом – могу са мном да раде шта хоће. Гостољубив сам и дружељубив са свима и према свима. Увек показујем најлепше лице Србије, само добро, паметно и лепо. Волим различитост, поштујем је код других. Борим се за туђа права кад видим да су угрожена. И, то не зато да бих испао добар већ зато што верујем да тако мора да буде, што сматрам да штитећи туђа права, уједено штитим и своја, што желим да се створи систем који ће бити исти према свима, те тако неће више бити потребе за мојим национализмом. Данас је у Србији ситуација посве другачија. За све постоји заштита, каква таква, једино можеш неограничено да нападаш и пљујеш по Србима и Србији без икаквих последица.

Верујем да људи могу живети у миру, уз поштовање закона и права других, први бих ја прихватио равноправне услове, чак бих прихватио и одређени степен позитивне дискриминације. Међутим, данас, и јуче, ни трага од равноправности. Увек јача страна оспорава права слабијој. Да зло буде веће, кад су Срби у питању, сви им оспоравају право на равноправност: и јачи, и слабији.

Мораш се борити за своје да би поштовао туђе. Мораш поштовати своје да би и други то чинили. Ако се ти сам не бориш за своје, зашто би то чинио неко други? Свако гледа степен и одлучност упорности одбране својих интереса код својих непријатеља. Гледа колико су чврсти у својој одбрани или нападу. И према томе се равнају. Кад испред себе имају бескомпромисног борца - онда се повлаче. Кад наиђу на слабића и издајицу - онда нападају још жешће него су у први мах планирали, јер имају више изгледа да победе.

Овако схватам ја свој национализам: његово је да те напада а твоје је да се браниш. Ја национализам схватам као одбрану свога а не напад на туђе, и по томе се разликујем од националиста са друге стране, оних који ме нападају.

И, онда, ја схватим разлику. Ја нисам националиста већ патриота (родољуб)! Кад сам већ патриота онда не могу бити мондијалиста, али, исто тако, као родољуб могу да схватим свако другачије мишљење које није директан напад на моју земљу.

Ја прихватам да је било злочина али не прихватам да су их само Срби чинили. Ја могу да прихватим да су Милошевић, Туђман и Изетбеговић по свом менталном склопу исти, да су исто криви и заслужни, али никада нећу прихватити да је Милошевић ђаво а ова двојица анђели. Ни супротно, ни у било којој другој комбинацији. Или смо иста говна, или смо исто злато. Ту почиње и завршава се мој национализам.

Ја волим своје и волим туђе: кад је лепо и добро.

Ја мрзим туђе и мрзим своје: кад је лоше и ружно.

Ја сам понекад националиста из простог разлога што је бесмислено протраћити и онако кратак животни век дозвољавајући другима да те зајебавају и да те праве будалом. Оно што је за однос према самом себи у окружењу: карактер; то је за однос према сопственој нацији у окружењу: национализам. То је као кад навијаш за свој клуб, кад се бориш да твоја фирма буде успешна. Код свих осталих то је борба за националне интересе, једино се код Срба то карактерише као национализам. Код свих других то је тежња за очувањем националног идентитета – једино је то код Срба национализам.

Врло често ја национализмом желим да се оградим: да не будем као они. Од два зла бирам мање. Правим отклон, копам ров, подижем брану. Само да се разликујем од њих, па шта кошта - нека кошта. Важно је само разликовати се, јер тако себи дајеш шансу да будеш добар и постигнеш нешто веће и вредније, за себе и друге.

Свој национализам најчешће испољавам кроз досетку, пократко. Анегдотски упоређујем нас и њих. Бројчано аргументујем чак и онда када ме нападају лажима и фантазијом. Притом, чешће ме и више нервира примитивизам наших националиста од префињености оних који су на другој страни али искрено верују у то што говоре и раде. Ја немам проблем са искреношћу. Имам са лажовима и онима који се претварају да су једно а, у истину, су нешто сасвим друго.

Мој национализам је чојствен: брани друге од себе.

Мој национализам је јуначан: брани себе од других.

Мој национализам је имагинаран: не постоји уколико га други не потпале.

Мој национализам је несталан: испари при првом додиру са добрим и поштеним.

Мој национализам је јефтин: не добијам новац за њега.

Мој национализам је скуп: ако би требало нешто да жртвујем за њега, био би то мој а не туђи живот.

Мој национализам је поштен: јер говорим ружно и лоше о свом народу кад год то заслужи.

Мој национализам је доследан: не дозвољавам да о мом народу говоре лошији од њега.

Мој национализам је тренутан: одрекнем га се чим се други одрекну свога.

Мој национализам је частан: не продајем веру за вечеру.

Мој национализам је ненаметљив: ја га нисам свестан док га не видим у другима.

Мој национализам је безопасан: никоме зло не наноси.

Мој национализам је патриотизам.
          Мој национализам је родољубље!

Мој национализам не постоји а ја га морам измишљати, јер њиме правим границу између добра и зла, етичку и естетску (а, не никако етничку и расну) границу између мене и оних са којима не желим бити у истом кошу.

Ја сам националиста који стоји испред стрељачког вода: мојег или њиховог. Никад у самом строју. Никад иза строја. Ја сам националиста чије је грло под ножем. Ја сам националиста који би радије био убијен него да убија. Ја сам националиста само зато што желим добро своме народу и то само онда када му други желе зло. Кад нико не жели зло моме народу (што је ретко и скоро немогуће) ја онда више нисам националиста и не желим добро своме народу, већ га остављам да сам брине о себи као што и остали народи чине: кроз своје институције. Ја тада обично критикујем властити народ грђе од оних који га мрзе. Чиним то да га учиним бољим и исправим његове мане и недостатке.

Ја сам националиста који себе не ограничава нацијом, ни вером, ни језиком, ни бојом, ни идеологијом. Не ограничавам се никаквом границом. Једино ми је идеја ДОБРА са идејом ИСТИНЕ примарна, али то није ограничавајући фактор, већ напротив фактор који руши пред собом сва друга ограничења.

Мене интересује истина. И: правда! Једино, кад се деси као код нас, овде, да сви лажу и да су сви неправедни, онда се ја опредељујем за властиту лаж и властито чињење неправде. Зашто бих ја заступао лажи противниче стране?! И, сад, ово изгледа недоследно за некога ко говори о истини. И, јесте тако! Али је нужно. Не можеш се борити истином против оних који се служе пропагандом, којима истина ништа не значи и који признају само закон јачег и грлатијег. Дође време када истина никоме није потребна јер се води борба ко ће кога да надјача и победи. Да је истина шта вредела не би ни дошло до рата и борбе. Да су хтели да је чују не би пуцали на нас. Па и кад почне да се лаже: ја ћутим. Али, не дам за право другим лажовима, но стојим уз своје. Чим угледам са друге стране поштена човека, ја презрем своје лажове и почнем истином да зборим, ма како она била болна за мене и мој народ. Такав сам ја националиста.

Поштујем ја људе који кажу "да није важно ко је какве вере и нације већ какав је човек". То је филозофија вредна поштовања. Само, рођаци, ја у рату, док сам бранио Србију, у рову и јуришу нисам био са добрим или лошим људима - већ са добрим или лошим Србима! На мене нису пуцали добри или лоши људи - већ добри или лоши Шиптари, Хрвати и Американци! Мене они не мрзе зато што сам лош човек већ зато што сам добар Србин!

Ја сам националиста који не краде, не убија, не лаже (само понекад прећутим лаж зарад помоћи при надлајавању са керовима преко плота). Поштен сам човек стално а тек понекад националиста. Је ли лепо овако сам о себи да говорим?! Не, него ћу да пустим оне који ме не воле да причају другачије и лажно!

Ја сам националиста истеран и протеран. Ја сам националиста који не истерује и протерује, и кад је могао: није то чинио. Ја сам националиста који је пострадао од властитог национализма и властитих националиста. Кад нисам хтео да терам и убијам: од својих. А кад сам теран и убијан онда од њихових. А, опет, када чујем неискрене антинационалне и потплаћене мешетаре, кажем да сам националиста. Рећи ћу и да сам свиња само да не будем исто што и они.

Ја сам више националан, за разлику од антинационалних. Оно ЛИСТА и ЛИСТИЧКИ на своје НАЦИОНАЛНО додајем из преке потребе, често преко воље.

Мој национализам је дефанзиван. Мирољубив је. Он је што мора а не што хоће. Он не би али нема куд. Нико га не пута хоће ли или неће, уколико хоће да буде и остане људски. Он није ствар избора већ неминовност. То је нешто изнад. То нема везе са примитивним тумачењима онога што се данас сматра под национализмом.

Највећи националисти су они који говоре данас како је национализам назадњачка идеологија. Али, то су велике нације па им се може. Оне нису угрожене и довољно су јаке да себи приуште такав луксуз. Они себи могу још приуштити и то да једно говоре а друго да раде. По њима, национализам је кад ја браним своју земљу: у својој земљи. Али није, по њима, ништа лоше (шта више!) што они мене нападају у мојој земљи. То је по њима борба за демократију и људска права. Није национализам кад Американац хоће да те пороби, већ је национализам то што ти хоћеш да се успротивиш томе, макар и само вербално.

Ја сам данас националиста да то не би морао да будем сутра. Да то не би морало да буде моје потомство. Знам, лагодно је не чинити ништа, не говорити ништа, стајати са стране и чекати расплет. Бити добар са свима, никоме се не замерити, још и имати некакву вајдицу од тога. Најзад, најлепше је бити на страни јачега. Не борити се, повлађивати, мирити се са судбином. Најлакше је не размишљати својом главом већ прихватати ствари здраво за готово, онако како те јачи тера да их прихватиш. Да понављаш од њега научено. И, чим се супротно од тога понашаш - прогласе те за националисту. Чим аргументовано оспориш њихове подвале - прогласе те за националисту. Чим душом својом станеш уз оно што волиш (ма какво било) - прогласе те за националисту. Чим осете да волиш – националиста си. Ето, зато сам ја националиста.

Мој национализам није искључив, он је интернационалног карактера. Ја сам светски човек са сачуваним идентитетом. Ја сам мондијалиста који се не стиди своје нације и жели јој добро као и свим другим и осталим.

Нећете га ви мени! Ваш је добар а мој не ваља! Ваш је чист а мој је прљав! Ваш је праведан а мој насилнички и поган! Не, вала! Оно што ви говорите о свом национализму – говорићу и ја о мом(е). Онако како се ви понашате: тако ћу и ја! И шта је онда спорно у мом(е) национализму? Ништа! Какав је и које су његове последице зависи од вас, он је одраз ваших тежњи и циљева, вашег делања. Он је одговор на ваше питање.

Ја се можда срамим што сам националиста али то сам данас да се сутра моје дете не би срамило што сам му отац. Срамио бих се још више да сам као они што нападајући Србе пуне своје џепове иако нису националисти већ нешто "напредно". Има, додуше, и оних који то раде из мржње. Има и оних који то раде јер не знају за друго, за боље. Они су (на)вођени. Они се ништа не питају. Њихово је само да мрзе и да се самоиспитују зашто је то тако. Има оних који мрзе Србе зато што не може да им се дигне или их нико неће. Па се шиље на нас.

Мој национализам је интелектуални – ја знам више од српских мрзитеља. Паметнији сам, више сам прочитао, спорадично сам бистар. Диже ми се. Ја све и да нећу да будем националиста: морам! Ја се тако сврставам на страну истине и потенције. Аргументовано рушим њихове лажи, у сваком погледу. Опет, аргументовано изношење тужних истина о нама прихватам, и тада престајем да будем националиста. Тада се срамим.

Мој национализам је духовни – ја се не кунем у Бога, већ верујем у истину. Ко се куне у Бога не може бити националиста, јер је Бог један исти за све, само га другачије зовемо. А, истина није једна све док има лажи.

Ја сам националиста кад морам. Већи део свога бивстовања то нисам. Нисам у свакодневном животу, у баналној комуникацији, нисам на улици, нисам са пријатељима. Националист сам углавном на духовно-интелектуалном нивоу, и то пре свега (и: углавном) кад почну да вређају моју интелигенцију. Националиста сам у 99% случајева због увреде интелигенције. То углавном чине глупљи, што проблему даје на тежини.

Ја нисам националиста кад ме вређају – то одбијем на глупост. Ја такав постанем тек кад осетим да хоће да ме направе будалом, да ми продају муда за бубреге. Кад кријући своју мржњу они нападају мој одабир љубави. Ја постанем националиста кад окорели србомрсци и србоубице вичу: „Држ' те националисту!“:

Постанем националиста кад почну да ме убеђују да ми чине зло за моје добро. Да ме не сатиру зато што ме мрзе, већ да ме награде. Када ми кажу да то није ништа лично већ да је у питању универзална вредност, њема Богом дана, да је они сеју по свету и да је моја највећа мана што ја то не могу да разумем.

Постанем националиста кад моје митове они руше својим и новокомпонованим.

Постанем националиста кад бомбом хоће да ми донесу мир, кад јебањем хоће да ме одвикну од силовања, кад убијање спречавају масовним убијањем.

Постанем националист кад хоће да ме јебу у дупе.

Постанем националиста кад ми пишају по традицији.

Постанем националиста кад ми дирну у рокенрол.

Мој национализам почива на следећем принципу: све што не желим да се догађа мом народу - не чиним другима. Или је можда боље рећи: све што желим себи желим и другима. Али је можда најбоље рећи: све што други желе мени, у сваком погледу, желим и ја њима са освртом на добро. Ако желим добро Србима, желим га и другима. Они који желе зло Србима не могу бити добри ни своме народу, ни другим народима, осим краткотрајно, привидно и плитко.

Ја се не понашам националистички осим кад се борим за опстанак. Ја не јуришам у име национализма. Иначе, јуришам ретко, што због изнемоглости, што због тога што немам много оних које бих за собом јуришајући повео. Јер мој национализам, ако мора да јуриша онда то чини први, а последњи бежи. Само тако има смисла пропагирати га другима. Тиме сам се замерио примитивним националистима са моје банде који углавном чине супротно.

Због чега је мој национализам добар и бољи од других?

Ја кажем: сви смо ми иста говна, једнаки смо и у добру, и у злу. То је мој национализам.

Други тврде: ми смо добри и лепи а ви сте лоши и говна. То је њихов нацизам и фашизам.

Њихов „пацифизам“, пак, односи се само на њих, док би нама они радо дали по носу. Мој национализам се разликује од њиховог (таквог) пацифизма што се ја морам бранити од њих и њихових пацифистичких ћушки.

Они хоће мир у својој кући а да ратом загосподаре мојом кућом. Мој национализам се огледа у одбрани кућног прага.

Ја сам националиста да бих био слободан. Мондијалиста данас мора да има газду.

Ја сам националиста зато што то сада, у данашње време у Србији, није модерно. Ови са друге стране, што пљују по Србима чине то да би били у тренду глобализације, што мисле да су тако напредни и што намакну неку парицу за то.

Ја сам, понекад националист, јер сам појединац. И као такав стојим насупрот примитивне руље мондијалиста. Примитивне руље, морам ли поновити?!

Националиста сам, рекох већ, и што ми се диже - али на жене. Националиста сам јер волим жене. Не тучем педере (некад могу бити и јачи од мене) али не желим да слушам њихову идеологију! Поготово својим национализмом не прихватам да је то нешто нормално исто како прихватам да постоји.

Ја, и да сам Хрват (не дај Боже) или Американац (исто) опет бих, по некад био националиста. Не као они: увек, али понекад: да. То значи да сам у неку руку космополита и да могу живети било где. Ови други, у Србији, ови што ја нећу да будем као они, они не могу живети нигде друго осим у Србији. За своје понашање и деловање у било којој другој земљи били би ухапшени и осуђени.

Мој национализам је частан. Мој национализам је од речи. Што год будем, како год да се изјашњавам, шта год да чиним, ја ћу бити бољи од својих непријатеља - јер сам бољи човек од њих. Ја сам добар човек и зато је мој национализам добар.

Мој национализам је контрапродуктиван. По мене лично и штетан. Увек сам на страни слабијег, најчешће губим и страдам. Али се борим. Али страдам националистички: са својим народом.

Да сам у Енглеској, а националиста какав сам овде, звали би ме конзервативцем. У Америци би се подразумевало да такав будем, да будем патриота, гласам за републиканце и све остало сматрали би издајом. У Немачкој би ме частили пивом и кобасицом зато што са правом држим до своје велике нације и презриво гледам на гастарбајтере. У Израелу би ми дали пушку да пуцам на Арапе и не би ме питали за ништа друго. У Хрватској би ме отерали у лудницу или затвор уколико не бих био националиста и усташа. Једино ме у Србији бију мотком по глави због родољубља.

Мој национализам је индивидуалан. То није ствар руље, крда, безличне гомиле. Мој национализам има духа, стваралачки је, раздвојен својом индивидуалношћу од примитивизма супротне стране. Где влада једноумље нема места за мој национализам, па макар са друге стране били истомишљеници.

Мој национализам је интелигентан, образован, душеван и тих. Он добротом побеђује примитивни мондијализам, још примитивнији глобализам и најпримитивније остале национализме.

Мој се национализам вазда борио и крварио за напредне идеје. Он је оптуживан као зло до стране фашиста, од комуниста, и од капиталиста, и од овог данас без имена и лица. Сви су они и увек њега сматрали за главног непријатеља овде.

Ја са својим национализмом могу да радим шта хоћу јер је он у суштини демократски. Зато ја могу да га одрекнем у име вишег циља. Могу да кажем све о њему кад то заслужи.

Најзад, мој национализам јесте опстанак. Уколико не баштиним национално неће ме бити, а то не желим. Желим да постојим - док постојим, својим именом, презименом, пореклом и делом. Ја не желим да будем неко други, касно је за то, јер човек сам иако сам Србин, нисам компјутерски програм. Чак и да сам књижевни лик не бих могао да се променим. Не могу се дописивати и мењати већ написана ремек-дела.

Мој национализам потрајаће док траје лудило и безумље које нас окружује. Ако треба да бирам између туђег и свог, изабраћу моје! То је ваљда нормално. Или: није?!

Волео бих ја, да не будем националиста, да будем радо виђен гост и свуда прихваћен, али!!! – неће ме они оваквог какав јесам, они ме хоће онаквог какав они желе да будем, по њиховој мери, по њиховим идејама, да причам њиховим језиком и мислим њиховом главом. Зато немам избора и мислим да сам у праву.

PS

Из неког мог другог текста:

Једном сам, на једном месту, за време рата, бранио нечије нешто. Неки "велики Србин" ми је пребацио да није патриотски да Србин брани албанско. Одговорио сам му: „За тебе сам ја тренутно Албанац“. Што би рекао књижевник Љубиша Јоцић: у животу сам био све осим лезбејке.

КОСОВО: СИЛА НЕПОБЕДИВА!

                                 

Игор Ђурић

Изговорено на трибини у Лазаревцу 13. марта 2015. године.

На Косову је извршено геноцидно ЕТНИЧКО чишћење Срба од стране Албанаца које је трајало вековима и које се у овом времену довршава. Упоредо, поготову од деведесетих, али и пре тога, а посебно данас, држава Србија и њене институције извршили су ЕТИЧКО чишћење Срба са Космета. Сад је скоро све очишћено што се Срба тамошњих тиче: ЕТНИЧКИ, ЕТИЧКИ и ЕСТЕТСКИ. И све је подједнако штетно и убитачно било. Остало је само мало историје, исмејане и упрљане садашњим временом, коју користи како се коме свиђа, коју нестручно пишемо и митолошки ишчитавамо. Са друге стране урушили смо митове, који су нам преко потребни и без којих не можемо у овом тренутном националном лимбу.

Али!!! - ако смо ЕТНИЧКИ и ЕТИЧКИ очишћени, која се то онда СИЛА, мимо народа, тако грчевито бори за српско Косово? Шта је то невидљиво, а толико јако, што срећу квари европским комесарима и српским властима? Рекох: народ није. Не може, све и да хоће, нејак је и малаксао, нема више снаге и свежине за подвиг. Обзиром да му је највећи успех кроз постојање био трпљење, више тај народ нема снаге ни да пати.

Па шта је онда у питању? Која је то сила? Ко њу покреће? Ко стоји иза ње? Та је сила створила свет. Она из ничега створи нешто: ново људско биће и зацељену рану. Не, то нису цркве, ни манастири, већ СИЛА која их је саградила, због чега их је саградила - ту где их је саградила. То је СИЛА која оживи прегажену биљку, која омогућава да живимо кроз потомство, која размењује дан и ноћ. Та СИЛА је све и ништа! Јака је и немоћна! Слаба је и непобедива! То је метафизика али није физика. Ту силу не можемо дефинисати али је се не можемо ни одрећи. И ту лежи главни проблем, наш и њихов: НЕ ЗАВИСИ НИ ОД НАС, НИ ОД ЊИХ!!!

Не губимо ми Косово од Албанаца – већ од себе! Не отима нам Метохију НАТО и ЕУ – већ га отимамо ми сами од нас самих. Услов за то створен је властитим ЕТИЧКИМ и ЕСТЕТСКИМ чишћењем српског народа са Космета и у Србији. Предуслов за њихово отимање створен је њиховим ЕТНИЧКИМ чишћењем. 
      Нећемо Косово изгубити зато што су Срби грешни. Губиће га и не-бранити они који више не постоје, који нису рођени а који би требало постојати, који су требали постојати. Они БЕЛОМ КУГОМ очишћени. Они су требали бити последња одбрана и једина ефикасна. Губиће га, затим, ненаписане књиге, лоше и патетично-неукусне испеване песме, писци који немају маште, политичари који немају морала, лекари који не знају да лече, економисти који не знају да привређују, професори који не знају да науче другога, монаси који не знају да се моле Богу, цркве које су камен и које не носимо у душама већ идемо да целивамо исти, сматрајући да љубљењем мермера поштујемо светињу. А Христов гроб је празан, јер је Христ васкрсао и носимо га у себи живог. Тако је и са црквама, уколико нису у нама васкрсле и у нама не живе - и оне су празне и само камен. Губиће га и неверници, они који су се одрекли Бога. И ми средњи, што смо нигде, заједно са осталима. Губиће га патриоте по занимању и издајници по професији. Изгубиће га неуспешни спортисти и лоше употребљени падежи и акценти, неукусно одевена ''елита'', шверцери и каријеристи, турске серије и пинк певачице, ''Европа без алтернативе'', себичњаци којима је лично светиња а опште Алај-бегова слама. Изгубиће га партократија!!!

Али, не да СИЛА! Она је и даље ту, можемо је осетити и ако је не можемо објаснити. Може ли вас ''Бриселски споразум'' учењем и догмом уверити у постојање Бога, може ли ''дупла плата'' филозофијом разјаснити народу шта је Васиона и може ли ''политика'' стихом измерити Бесконачност?! Е, исто толико они могу схватити и СИЛУ која не да Космет и убедити вас да она не постоји и да је реалност на терену нешто друго те да немамо друге алтернативе. Зар нема друге алтернативе осим Европе и поред Бога, Васионе, Бесконачности, Смрти и СИЛЕ?

Та СИЛА у себи садржи читаву еволуцију човечанства, која је апсорбовала свеобухватну историју људског рода, која је упила сву људску мудрост, која није велика у односу на васиону али ми друге немамо. И сад ту СИЛУ хоће да избришу декретом?! Бесмислено?! То је, међутим, СИЛА која не беди. Она само не дозвољава да се изгуби до краја. Она само потуљено, чак и кад ми то нећемо, потпаљује утуљена кандила наше националне свести и људског достојанства. Па постоји још нешто, мајка му стара, осим пуног корита и топлог свињца – што нереално очекујемо од Европе! Овакви какви смо, са киме смо и ко нас све води, ми не можемо да победимо – СИЛА нам, хвала јој, не дозвољава - да изгубимо.

Она ће нам можда помоћи да се придигнемо. Памети и љубави да сакупимо и осетимо. То нама треба: памет и љубав! Само једна песма у десет година! Само једна књига у двадесет! Само једна свећа неупаљена, која ће чекати паљење, у пола века! Само један јунак у једном веку! Остало је посао СИЛЕ – она ће се потрудити да не заборавимо, а на нама је: да населимо расељену ЕТИКУ, уздигнемо до нивоа божанског разрушену ЕСТЕТИКУ, а, народ ће се родити кад буде морала и лепоте. Јер, где су ова два ту је негде притајена и ХРАБРОСТ. У међувремену ће и мрави поцркати на путу за Цариград а људи потрошити своје плате и животе. Па ко остане после нас - нек крене изнова.

''Из перспективе будућности човечанства – спој националног и универзалног може бити најпотребнија (и победоносна) особина за нова столећа'' – написао је Солжењицин. Косово није изгубљено док српска нација живи али постоји обавеза да се исто стално тражи у универзалном и проналази у националном. У себи. У нама. У њима. Паскалов Бог каже: ''не би ме тражио да ме већ ниси нашао''. То тражење већ пронађеног је наша национална потреба и обавеза.

*

Изговорено у Етнографском музеју, Београд, 15. 12 2015. године.

 Пашић вели Вукашину Катићу, у Нишу 1915, у књизи ''Време смрти'':

„Држава, то смо заједно – мој пандур Средоје, Драгиша Лапчевић и ја... Војска, то су заједно војвода Путник, носиоци Карађорђеве звезде и сви они забушанти пред кафанама... Грађанство, то су ти, твој шурак Најдан Тошић, глумци, трговци, кафеџије, сви заједно... Србија у овом часу, то смо сви – поштени и непоштени, срећни и несрећни, јунаци и кукавице“.

Тим трагом, ја се усуђујем рећи: Косово - то смо сви ми, леви и десни, првог и другог позива, и здрав и прав, и шкарт и дезертер, и прва и друга Србија, и власт и опозиција. И кад га издајемо - ми га бранимо, бранећи право оним другима да се уздигну на нашој издаји. Србину треба издајник да би се борио. Јер, Срби су инаџије, у инату су најистрајнији, а да би се инатили морају имати против кога. Србину не треба говорити ''брани Косово'', јер ће ти одговорити ''да је оно можда изгубљено, да је издано, итд.'', али, ако му кажеш ''немој да се бориш све је изгубљено'', добићеш одговор: ''јок, ти ћеш!''. Отуд у мени тиња нада да није све изгубљено баш сада када се многи надају: да јесте. Изинатићемо се против свега овог бесмисленог што се дешава око Европе и Косова. Свега овога што вређа здрав разум и достојанство, на нашем ''европском путу''. Ћути народ – добро је. А, ето и Турака поново. А што би рекао јунак Бранка Ћопића: Још није загустило чим Турци не ратују. Па: пуц, пуц, ожеж', ожежи...

       Да вам кажем, никада Метохија и Косово нису били више српски и наши, него што су то данас. Разлог томе је што престајемо да будемо патиоци и што управо у своме поразу порађамо борце-осветнике. Остављамо својим потомцима борбу, највише што им можемо оставити, то јесте себично али зна да буде инспиративно. Не постоји јачег покретача човека и нације - од борбе. Бољи од нас ће радити и урадити оно што ми нисмо смели, знали или могли. Из наше несреће родиће се њихова победа, није нам то првина. А, ми, ако можемо, ко може, и колико је до нас, да им оставимо макар по неку књигу која ће им у времену ''смрти књиге'' које долази и које ће их захватити, бити вредан траг и путоказ.