Пише: Игор Ђурић
https://srbij-a.blogspot.com/
МИРКО КОВАЧ – ВРЕМЕ ГА ЈЕ УДАЉИЛО ОД ОНОГА ШТО ЈЕСТЕ И ПРИБЛИЖИЛО У ОНО ШТО ЈЕ БИО
(Полемика са мртвим писцем)
О лику, делу Мирка Ковача и књизи ''Вријеме које се удаљава'', Лагуна, 2015
I
Мирко Ковач, „борећи“ се против српског национализма постао је хрватски националиста који је мрзео све што је српско. У чему је поента? Ако је већ требао да буде мрзитељ нечега, онда је логичније било да остане уз свој народ, јер су и они којима си се приклонио потпуно исти, чак и гори. Кад већ мрзиш – мрзи природно. Читајући давнашњу преписку између Мирка Ковача и Филипа Давида, насталу средином деведесетих, а публиковану пре извесног времена, па пратећи уз пут и раније по нешто о Ковачу, долазим до закључка да је он био веома несрећан човек, који сматрајући да је идентитет небитан и да је његова величина управо у негирању истога – баш због тога дубоко неспокојан. Јер он је, одричући се свог идентитета прихватио туђе, а идентитет не може бити накнадно накалемљен. Баш као ни родослов. Можеш лично одлучити јеси ли постао од мајмуна или те Бог створио, али не можеш одлучити ко ти је ђед и прађед.
Не замерам му ја ништа. Идентитет писцу може помоћи или одмоћи. Ипак, Ковач је у обе варијанте био несрећан. Бежао је од људи који су га подсећали на порекло, сасвим погрешно: бежао је физички у друге градове и друге земље. А морао је побећи другачије и како једино вреди бежати од својих. Требао је бежати „у месту“, „у себи“, требао је бежати примером, и тако показати посматрачима са стране, и себи, како све није труло док сви нисмо трули у пореклу и идентитету. И, понашању. А, колико већ 1965. године он пише Пекићу писмо, у којем између осталог вели „да не верује у бекство! Бекство од тривијалног остаје само бекство или нови облик тривијалности“. Невероватно, како је успешно и тачно дефинисао своју будућу позицију?! Мислим да је у једном тренутку желео добро и ако није увек бивао доследан. Касније је све био инат и инерција. И одрађивање дугова. Између „желео“ и „био“ простире се његова несрећа.
Обоје су, из горе поменуте преписке, Ковач и Давид, несрећни, уосталом. Често са разлогом, најчешће без њега, потонули су у оно против чега су устали: у мржњу. Неселективно и кроз генерализацију ударили су на све што се креће и живи у Србији. Руку на срце, било је много тога што не ваља, али има неких реченица у преписци које превазилазе све границе мере и укуса. Ту треба тражити промашаје и потонућа многих дисидената који устану против режима у својој земљи, негде у иностранству: недостатак мере и укуса, и на крају мржња према земљи и народу уместо против режима. Јадни људи. Јадни и Срби, и Хрвати, и Јевреји. Поготову што у овом случају и немамо ''дисидента''. То што су они, у цивилизованим друштвима се сасвим другачије назива.
На додели Седмојулске награде 1987. године Иван Стамболић лично и „на уво“ обећава Мирку Ковачу да је у плану да он буде следећи добитник, и то по писању самог Мирка Ковача, а не по систему „рекла-казала“. То је дакле дисидент и прогнаник кога угњетава комунизам против којег се он бори и ''великосрпство'' против којег ће се тек борити?! А, да, те 1987. године Киш добија ту награду. Биће у овом тексту још ''доказа'' колики је и какав дисидент био Ковач.
Ковач је човек, који је по властитим речима, „трампио завичај и при томе је добро прошао“. На питање новинара ''Вечерњих новости'', у јулу 2011., пред његов долазак у Београд, „кога ће прво посетити у Београду?“ Ковач одговара: „Неке ромске породице с Душановца“. Овим одговором он курвински постиже у својој мржњи два циља: прво, себе приказује као толерантног и не-ксенофобичног,а, друго, поручује да је је Београд „цигански град“ и да се он у њему са Циганима виђа. Тај исти Ковач је за Црњанског рекао, у једном другом интервју-у (''Relations'', 2010) да је „Црњански писац националиста те отуд нема смисла за хумор“. А, онда, врхунац недоследности, којој је иначе био склон кроз читав свој живот. На питање новинара шта чита, он између осталог одговара: „Хамсуна“?! Он, као „нациста“, вероватно има више смисла за хумор од Црњанског „националисте“. А, нити један, нити други, нису били то што им се приписује дословно и са штетом по друге.
Ковач, шездесет и неке, борави у Лондону, где скупља грађу за књигу. Па после пар година поново одлази тамо. Онда човек схвати да није ни чудо што је некима тешко пала Титова смрт (Ковач поводом исте, 1980. године пише: „Шта је у овом тренутку мој одговор пред смрћу човека који је одговорио на сва најтежа питања свога времена? То је честица у океану историје коју је он обележио: Тито, то је моја младост“), али је чудо да су та времена за њих и дан данас узор према којем се диве, узор слободе и демократије. Али, нападају оне који су крстарили са Титом, тврдим: из чисте љубоморе што то нису били они лично. Десетине хиљада људи је тај режим побио, стотине хиљада затворио. Већина тадашњих писаца није ни слова оставила о томе (ако не рачунамо курвинско писање дебело после Његове смрти): па ни Ковач и његов узор Киш. Писали су о Гулагу а Голи оток им је био ту на дохват руке. О ''стаљинизму'' су писали у паузама писања хвалоспева Титу.
Међутим, постојала је у нас читава плејада писаца који су у својим биографијама и иступањима стално истицали некакво имагинарно дисидентство, неки су од њих и затварани, други су имали одређених непријатности, али, кад се мало боље погледају њихове биографије, скоро сви они су били део режима, овог или оног – свеједно, и уживали привилегије истога. Како рече Дејан Медаковић а требало је само видети оно узаврело такмичење првих пера наше књижевности, оно наздравичарско кликтање пред његов рођендан 25. маја. Сад, може се спочитати овоме како људи имају право на живот и рад, и то је тачно, само то онда нису дисиденти или макар противници режима – управо су супротно од тога. Духовити и луцидни коментатор популарног сајта Вукајлија, о појму дисидентства у нас пише: Дисидент – Титов кућни љубимац, добро ухлебљен у неком институту. Касније Милошевићев регрутни центар за оснивање странака...
Дакле, тих и таквих „дисидената“ у Титово време бива тушта и тма. Њих „подли комунистички режим“ и властодршци затварају у елитне хотеле, где пишу сценарија за партизанске филмове, убиру добре хонораре и опијају се о трошку државе до бесвести. Тако Пекић и Ковач за Босна-филм пишу сценарио „затворени“ у одмаралишту Извршног већа Бих у Стојичевцу. Тај исти Ковач, тих истих година, обилази Италију, а Киш 1971. године пише Пекићу да одлази у Ровињ где планира да остане неких месец и по, два. Пише и Ковач у августу 1973. године и вели да је у Сплиту где намерава да остане до краја године. Филип Давид ради на телевизији те им свима сређује да пишу за исту, сви су зато добро са њиме, а Киш и Ковач (опет он) на Златибору завршавају наручене им текстове. Киш затим путује опет, одлази за Мађарску, па се јавља писмом Пекићу из Француске у коме најављује долазак у Лондон, где ће разговарати о свему па и о Солжењицину?! Сад, неко ће рећи, Киш је већ тада био популаран на западу, његова дела су се преводила и објављивала, тако да је имао средстава да путује, и: то је тачно и то нико не замера. Само добијао је он и од матице, и што је најважније враћао се у домовину. О каквом се отпадништву и отпору режиму ради кад се он стално и слободно враћа у земљу, где му се штампају књиге и он убире хонораре и стипендије?! Откуд њему онда моралног права да пише о Ћосићу: Мишљења сам да Му ваше књиге, нису задавале одвећ велике бриге, примите моја честитања. А, које су Кишове књиге задале Титу бриге? Најзад, у којем времену је написана ова песма? За Титова живота? Наравно, не! Писана је тек кад је било безбедно. КАКО ЈЕ КИШ ПРЕПИСИВАО А ДРУГИ ГА БРАНИЛИ (ЧИТАЈ ОВДЕ)
А, кад после свега одлази из „проклете земље“ и „фашистичке“ Србије у Хрватску, тај исти Ковач не продаје своју бабовину у Петровићима, већ стан који је добио џаба од те и такве Србије и „српског олоша“ како је у једном интервју-у назвао народ коме по крви и генима припада. И то други стан, јер је први оставио бившој жени. (И Бора Ћосић је утек'о у Хрватску. Касније и даље. И за свој допринос НАТО кампањи добио је националну пензију од „агресорске“ Србије). Хрватска која је протерала скоро све Србе са својих вековних огњишта, ето, постаде му дом, уточиште и оаза мира и спокојства. Ако ћемо право, тако и треба да буде, од Срба је и бежао, па је најлогичније да оде тамо где их скоро више и нема. А, ако који и постоји, не сме да се искаже, осим једнога: Мирка. И он је писао пашквиле против Ћосића, неукусне, углавном са мноштвом лажи и полуистина, ни једном у њима не говорећи о томе шта је он радио ПРОТИВ тога режима. Најзад, откуд и њему моралног права на то? Је ли велика разлика Титов ли си или Туђманов дворски писац?! А, он је био писац и једног, и другог режима. Једино је прескочио Милошевићев режим јер су се места брзо заузела а он је радио за друге. Макар је доследан до краја: служио је двојици Хрвата а прескочио је Црногорца. Не знам, само, откуд мржња према „српском олошу“ кад се у овој причи о диктаторима и диктатурама нигде не помињу Срби?!
Када су се деведесетих година, после Ковачевог одласка у Хрватску, „да тамо постане највећи писац после Крлеже“, он и Драгослав Михаиловић преко медија свађали и вређали, причајући свако своју верзију, и један и други су имали оне који су били за и против, и ту нема ничег чудног за друштво које је било тако екстремно поларизовано. У име књижевности, ја међутим констатујем нешто друго: у том мору увреда и најтежих оптужби, један од њих је морао бити велики лажов и мали човек. Најмање: један!!! Јер, нису могли обоје бити у праву и обојица говорити истину, обзиром на оно што је изнето у јавности (поготову Ковачеве оптужбе да је Михаиловић фашиста и расиста). И, тако је у свим осталим полемикама и политичким над-говњавањима: неко увек лаже и лош је човек, најчешће највећи део учесника.
II
Горе написано јесте део посвећен Мирку Ковачу, у мојој књизи ''О писцу и писању'' (читај целу кликом на текст). А, онда, док сам на аеродрому ''Никола Тесла'', чекајући лет који касни, дочекујући некога, па убијајући време обилазио аеродром, у књижари на спрату, на истакнутом делу књижаре под назнаком ''препоручујемо'', угледао књигу и име аутора које ме је привукло. Наравно, купих је, као што сам пре тога куповао скоро све његове књиге, последња, чини ми се, бејаше ''Град у зрцалу''. Претпоставио сам шта може бити у књизи, а кад сам је прочитао, запитао сам себе, да ли та књига треба да чека путника који стиже у Србију или одлази из ње: сефте? Књига писца који из дна душе мрзи Србију, и коме нико не одузима право на ту мржњу, али се поставља питање: откуд тог националног мазохизма, јер ако мрзи ту земљу, па самим тим и тај народ, онда мрзи и те људе који су књигу истурили напред. Демократија и толеранција? Ајте, молим вас.
Мирко Ковач је мој ''грех'' из младости. Волео сам његово дело, више његов лик. Знао сам и тада, и сада знам, то дело није сам врх југословенске и српске књижевности, али свакако није ни занемарљиво. Оно што сам заволео као средњошколац, касније као млад човек, не могу тако лако избрисати. Мирко Ковач је по мојим мерилима био човек вредан пажње и писац за поштовање. Додуше, ни тада, ни сада, нисам сматрао да је величина попут Пекића, Ћосића, Црњанског, Андрића, итд. Међутим, био је равноправан са књижевном генерацијом коју су представљали Михаиловић, Киш и Селенић, тек мало испод Булатовића.
Књига свакако није неинтересантна. Тако богато испуњен живот, та галерија људи које је познавао и ''познавао'', донекле ми стварају осећај срама што уопште пишем о њему. Али, морао је и могао бити принципијелан, да бих ја у потпуности уживао и да не буде ничега ''што женама срећу квари''. Овако, у свему томе видео сам само краву која је дала тридесет литара млека а онда се ритнула и све то просула. Додуше, штета је већ направљена и она се није могла исправити последњом књигом, мада се могла ублажити. Ипак, ако је тражио национализам (по њему чак и нацизам) морао га је евидентирати свуда где га је било и где га је нашао, а морао га је наћи, осим ако је био слеп и глув. Селективност је учинила, његова селективност, да не постане и остане велики писац и човек, већ само човек који је изабрао страну, неприродно туђу страну, и човек који је неколико пута мењао дијалекте и изговоре на којима ће писати. Или то, или је био глуп, па је деценијама живео у граду у којем није било скоро ни једног човека вредног пажње, у граду, који је по њему био легло убица, лажова и ништарија. Тридесет и нешто година је много да се не схвати тако нешто и не види, поготову за писца. Поред тога, то је град, и то су људи, где је он објавио своја дела и стекао афирмацију, па се поставља питање какво је то дело и тај лик који се прославио у једном таквом леглу глупости, зла и национализма?
„Та суморна слика некако се преточила у мучан осећај да смо управо то, тај јадни мали авион издвојен, непожељан и неспреман за било какав узлет, да смо ми и наша земља (Хрватска, прим. аут) бачени у прикрајак, а на свакога од нас се гледа као на сиротана, бјегунца из клаонице, сумњивца и некога тко ће као избјеглица пасти на терет другима“ – пише Ковач на 112. страни књиге. То пише у време када тек треба да оде у Хрватску, коју назива ''наша земља'' и ако тамо није рођен, тамо није живео, не припада том народу. ''Бјегунац из кланице'' бежи у ''кланицу''. Мало нелогично. Као што је нелогично да другу државу, у коју треба тек да оде, назива ''наша земља''. Он је дакле одабрао страну. Томас Ман, рецимо, никада за Швајцарску или Француску, док је био у емиграцији, није говорио да су то ''његове земље''. Немачка је увек била његова земља. Исто се догађа и са другим славним дисидентима: ни Волтер, ни Солжењицин, ни Пекић, ни Црњански, никада нису за стране државе говорили ''моја'' или ''наша'' земља.
Ипак, Мирко Ковач није био конвертит у класичном и правом смислу значења тога појма, и ако је то био. Он је само желео радну собу која гледа на море. И то је људски. Лепа жеља, на крају и остварена. Најзад, кад је одабрао страну, показао је одређени ниво интелигенције. Паметним људима је било јасно ко ће боље проћи у међународној констелацији и режији хрватско-српског сукоба. Како сам већ негде написао, иза многих ''принципијелних Срба'', у време сукоба, стајала је по једна некретнина на хрватском приморју (Константиновић, Коча Поповић, итд).
Али, на страну интелигенција, морал му ипак није био јача страна, пошто је имао образа да напише, у овом његовом аутобиографском роману, следеће речи: „само коју годину након пада зида наша је земља постала клаоница, а крвопролића су надмашила она из Другог светског рата“. Да се разумемо, Ковач под ''крвопролићима'' увек подразумева тзв. ''српске злочине''. Али, неморално је од једног писца који преферира да буде објективан и изнад националистичког зла, који је својевремено и писао о усташким злочинима, да на тај начин минимизира милионе погубљених у Аушвицу, Јасеновцу, итд., говорећи да су злочини деведесетих надмашили усташке и нацистичке злочине.
III
Кога све Ковач сматра лошим од Срба и Србије, он пише на страни 110. Он ту таксативно наводи ко је све крив и зао, при том не оставља простора да је било ко од Срба добар, или макар да није зао. Пише Ковач у својој ''књизи-тестаменту'':
„Срамна повијест негације других остат ће као значајка једног умоболног раздобља те политике, на чијој страни су били сви, од криминалаца, убојица, спорташа, таксиста, лијечника, драмских уметника, музичара, студената, певаљки, јајара, глумаца, сељака, комуниста, четника-вампира, просветара, новинара, пензионера, повјесничара, филозофа, дипломата, каријериста, архитеката, академика, удбаша, па све до полуга државе као што је Полиција, Војска, Судска власт, те институција попут Српске академије наука и уметности, Радио-телевизије Србије, Православне црвке, куће Политика, Удружење књижевника, ''Српске књижевне задруге'', Адвокатске коморе, а онда и свих друштва и удруга, фолклорних група и драгачевских трубача, љубитеља Аде Циганлије, зелених, Друштва за заштиту животиња, удружења мљекара, рибича, ловаца, обртника, ратних ветерана, планинара, пиљара, сметлара, филателиста, књижара, шаховских клубова, синдикалних организација, алкохоличара странке ''Чеп'', те напокон и двојице живућих солунаша које су на рукама донијели да се поклоне вожду, да га виде и додирну, па могу умријети“.
Не треба посебног знања из психијатрије и психологије, па да се закључи колико је овај човек био умоболан у мржњи. У овој реченици има више национализма и нацизма него у свим поступцима према Ковачу од стране оних које оптужује. Сви Срби су зло, само Србин, који то више није, Мирко Ковач оличава добро, па је морао да оде код ''добрих'' Хрвата, који га једино разумеју. Да би Србин био ''добар'' – мора да постане Хрват или да буде мртав. Нема тог ауторитета, са српске стране, којег тај искомплексирани мученик, није напао у својим ангажованим текстовима, и пре, и у овој књизи, почев од Андрића и Црњанског, преко Селимовића и Ћосића, целокупне интелектуалне и уметничке српске јавности, до Кустурице. Оставимо по страни неколицину које је подржавао, јер они не испуњавају услов уметничког и интелектуалног – вредног пажње. О моралу нећемо, то је за цркву. Посебно је мрзео ''одраз свој'' у чињеници да су се неки од побројаних изјашњавали Србима и ако то по тумачењу њему блиске политике - нису били. Највише га је болело што Андрић ништа ружнога није писао и говорио о Хрватима, нити Селимовић о муслиманима. Успут, Ковач није штедео ни своје добротворе и пријатеље. Али, о томе ћемо касније.
Ковач свакако није први Србин који се приклонио католицизму и усташтву, али је свакако први који је то учинио добровољно и стидећи се свога порекла. Неки кажу да је он био ''борац против паланачког духа'', а он је, у ствари, читавог живота неуспешно бежао од истог, од свог паланачког порекла и комплекса којих је због тога имао. Он је неко ко је хтео да постане племић по цену да му се хируршким путем ампутира празилук из дупета, али га рана од тог захвата засврби кад год треба да се мења време. Кад засврби - подсети. Уосталом, то је карактеристично и за већину снобова.
Из оног што је лично написао, може се закључити да је Мирко Ковач био човек којем су многи чинили добро, он сам ретко коме, и да је он човек који је успео да пронађе ружну реч за свакога ко му је добро чинио и био му пријатељ. Испада, по овој књизи: сви су лоши, само је Мирко добар. Он доброчинитеље почне да презире чим конзумира доброчинство и потроши га. Од рођака из Клека, преко земљака у Београду, до утицајних људи из домена науке, културе и издаваштва, политичара и ''богатуна'', па до самог Београда и Србије – Ковач је доследан у проналажењу те ''ружне речи незахвалнице''. Нема тог кладенца са којег је пио а који није попишао, нити те софре са које се гладан најео и коју није попљувао. Не!!! Није то духовна ширина и уметничка разбарушеност: то је себичност и незахвалност. Доказ томе је што те исте речи није проналазио у новој домовини и међу новим пријатељима.
Он чак не оставља на миру ни свог најбољег друга: Киша! У овој књизи, он о њему, између редова, пише оно што сваки непристрасан познавалац књижевности зна: да су Кишове књиге осредње а да је Киш као човек био један егоцентрични безобразник, који је без икаквих критеријума газио све пред собом, често злоупотребљавајући своју јеврејску крв. Међутим, је ли то на најбољем пријатељу да све каже и напише?! А, могло му се, Кишу, ово су сад моји ставови, да гази све пред собом и који је ''мрзећи'' комунизам од истог добио све осим онога што је праве мрзитеље следовало: затвор и прогон. Киш никада није био осуђен и затваран, никада није био забрањиван. Био је човек који је добио сва комунистичка признања, све комунистичке привилегије, све комунистичке стипендије, све комунистичке хонораре – уосталом исто као и његов пријатељ Мирко Ковач. У ствари, да се послужим Ковачевом терминологијом: обоје су били јајаре са нешто талента.
IV
И, кад се човек запита откуд толико ''толеранције за остале'' код Ковача, лака му црна земља, онда на страни 141. прочита да је то наследио од оца, којег, макар по ономе што је писао у својим књигама, поготову у књизи ''Град у зрцалу'', није баш нешто посебно поштовао. Његов отац је, по Ковачевим речима, говорио да су „Муслимани бољи од Срба“. Поставља се питање због чега Ковач, тако подучен, онда као место егзила није изабрао Тузлу или Зеницу, него баш Ровињ?
Па, је ли Мирко Ковач заиста у праву? Је су ли Срби стварно зло које треба сатрти а Србија земља коју треба уништити? Или су оптужбе да је Ковач издајничка битанга - не без основа? Или је он искрени и принципијелни пацифиста, антиратни поборник, врхунски интелектуалац који схвата суштину, човек високих моралних начела? Када будете размишљали о томе, добро би било да имате у виду неке чињенице. Рецимо, да никада није осудио нити један хрватски злочин у последњем рату. Да никада није устврдио да су и Хрвати по мало крви за оно што се догађало. Да се почетком деведесетих, али и пре тога деценијама, дружио искључиво са странцима у Београду, између осталих поименице са америчким амбасадором Вореном Цимерманом. Да је активо учествовао у политичком животу, да му је Анте Марковић давао обезбеђење, да није седео мирно кући и писао ''лепу књижевност'', већ да је роварио против тога режима, ма какав он био а није био добар. Зар мисли да би боље прошао у Загребу да је тамо радио оно што је радио у Београду? На свој рођендан, непосредно што ће бити ''упозорен'' да оде, без сведока наравно, он за свој рођендан одлази на вечеру у ''Клуб књижевника'' са горе поменутим Цимерманом, а на вечери су ''назочни'' још Вук и Даница Драшковић. У овој књизи он ће лоше писати о Драшковићу, јер лоше пише о свим Србима. Само, какав је то принципијелан човек и анти-ратни поборник, који вечерава са човеком који је пре тога претио да ће одсецати муслиманске руке и у Хрватску слао своју паравојну гарду? Дакле, нико овде није посве невин, и џелат је исто толико колико је и жртва.
Ковачева непринципијелност се огледа и у његовом спрдању са српским светињама. Он говори о Владици Николају као неком ''ко је величао Хитлера и мрзео Јевреје'' а за мошти кнеза Лазара каже ''мошње кнеза Лазара''. Његово је то, његов образ. Али да је поштен и принципијелан човек, Ковач би се запитао да није мало чудно да неко ''ко мрзи Јевреје и велича Хитлера'' буде заточен од стране Хитлера у логору, са тим истим Јеврејима?! И још би се, као поштен и моралан човек, поспрдно изразио и о Алојзу Степинцу, који је био активан учесник и део најгеноцидније државе на свету, усташке државе, и који је учествовао у сатирању стотине хиљада људи, жена и деце, између осталих и Јевреја, за чијег је столовања покрштено на десетине хиљада Срба, и све то у време када је српски владика био заточен у Дахау-у.
И када напада људе по идеолошкој основи, Ковач, наравно, то не чини са моралним дигнитетом. На 151. страни књиге, пише: „Такођер сам, захваљујући Максу, уреднику културног додатка Политике, почео приказивати књиге у рубрици ''Избор књига'', биле су то мало важне књиге, најчешће оне са ратном тематиком, о њима се из политичких разлога морало писати похвално“. Шта можемо закључити из ових редова? Па најмање следеће: бити полтрон и плаћено пискарало, идеолошки војник и слуга режима, у Титово и Туђманово време није страшно, кад то Ковач ради. Али зато ко год је то чинио тада или после тога, био је све горе побројано, уз то и ''удбаш'', и зликовац који уништава културу, на крају је и морална нула.
„Након похвала мом роману-првијенцу, стигао ми је позив из Јадран-филма да дођем у Загреб, па сам отпутовао влаком, а у вагон ресторану конобар ме ословљавао ''млади госпон'', такво што се у Београду није могло чути осим као иронија или зафркавање“ – пише на страни 225. Оно што Ковач не пише, јесте да је роман првенац објавио у Београду и захваљујући Београду. Поред тога, Ковач не пише ни о томе да је та ''културна нација'', која га ословљава са ''госпон'', тек пре пар деценија имала концентрационе логоре за децу, једина у свету, а у свом речнику, осим речи ''госпон'' користила је и реч ''србосјек''. Најзад, и прво пљување на његову књигу почело је управо у Загребу али Ковач описује само ''београдску епизоду''.
V
По писању Мирка Ковача, овако му је Оскар Давичо говорио у просторијама Борбе, кад је овај дошао да моли старог и познатог писца за услугу: „Ја сам туцао четири Вишње, све су били млади пичићи. Кад је објављивана моја збирка песама Вишња за зидом, имала је велики успех, па су интелектуално напредни родитељи надевали својим цурицама име Вишња, то је постала мода. Те четири су израсле и приспеле за шеву, свака од њих је знала моју збирку напамет“.
Даље му је Оскар рекао, саветујући га, а Ковач то бележи на страни 234: „Бити комунист није чланство у партији, него став. А то значи да ниси гузичар, ниси фашист или богомољац који се прца са поповима и гуди о слави Немањића“. Ваљда је, макар по ономе што је Ковач на претходној страни описао као речено, ''комуниста и онај који туца младе пичиће''.
Али, једно обавештење за оне који нису читали књигу о којој овде говоримо. Знате ли зашто је Ковач тражио да га Оскар прими? Како би му помогао око лоше критике коју је добио за књигу, у неком загребачком листу, а коју су преузели неки београдски листови. Ковач тражи од Давича да подметне свој ауторитет како би те негативне критике престале. Давичо тад узима текст који је Ковач спремио као одговор критичарима, коригује, пише, брише и између осталог дописује: „дужност је младог писца да прије свега буде комунист“. Ковач прихвата све интервенције, па и ту, и часопис ''Свет'' објављује Ковачев одговор, са том реченицом и исправкама Давичовим. По речима Ковача „багра је то ископала деведесетих“. 'Оће они, та багра. Отац га је ''тешио'' и бранио да је то у ствари иронија и књижевни поступак, да није мислио стварно. И још нешто, кад су писци попут Ковача и Киша у питању, свака негативна критика је била ''хајка'', док су они могли да говоре и пишу о другима шта год би им пало на памет.
Поставља се питање: због чега је Ковач у многим по њега непријатним ситуацијама у овој књизи био сурово искрен, кад је евидентно да на многим местима - то није, да чак прећуткује, док у осталим деловима лаже и измишља. За ово друго га треба схватити. Он у Хрватској и није могао другачије говорити, него како је говорио, јер да је зуцнуо и најблажу реч критике, добио би ногу у дупе и подсећање да није Хрват. И остало је за схватити: желео је са онога света да се разрачуна са онима које је мрзео. Дакле, донекле знамо због чега је био селективно искрен. Поглед на море, са радног стола: кошта. Читав његов склоп поимања друштва и појединца, вере и нације, идеологије и политике – јесте селективан, са друге стране, он зна да велики уметници немају табу-а, да су изнад просечног света и да себи могу приуштити искрености колико им је воља. Срамотне ситуације за просечног човека, код генија добијају патину анегдоте и ироније. А Ковач мисли да је геније. Ко год мисли другачије, националиста је и фашиста.
Ипак, човек који држи до себе, поготову ако је тај човек писац, никада се не одриче свог језика. Мирко Ковач је и по том питању ''већи католик од папе'' те ''ново-хрватски'' користи ''нештедимице'', као да је то његов матерњи језик, а није. Као да га је мајка дојила тим речима, док га је дојила млеком – а није. Знам, поменуће неко Андрића, али сам већ нагласио да Андрић никада није изустио, или написао, нити једне речи против било којег народа у Југославији, а на крају Ковач и Андрић нису за упоређивање.
Често овде користим реченицу ''човек који држи до себе''. Она, та реченица, открива суштину онога што желим рећи о лику књижевника Мирка Ковача. ''Држати до себе'' не значи увек држати до свог мишљења и понашати се онако како је најлакше. ''Држање до себе'', понекад, више значи ''држање до других'', то значи да се треба понашати у складу са неким духовним и моралним принципима, од себе и ка себи, понекад и по цену жртвовања и лоших епилога по себе. ''Држати до себе'' понекад, најчешће, значи жртву и жртвовање, чојство и јунаштво, врло често то значи да морамо чинити ствари које нам нису по вољи и које нам не пријају. По томе се разликује ''држање до себе'' од ''држања за себе''.
VI
То што је Мирко Ковач, својевремено, хтео да избегне служење војске, може се разумети. Никоме није било до тога да изгуби годину и кусур дана живота, а при том може и грдно да најебе. Али морало се. Додуше, тадашње норме и васпитање, те систем вредности, чинило је срамотним бити шкарт. Међутим, без обзира на горе наведено, тешко је схватити да неко ко држи до себе (опет) пристане да лежи у лудници и да га прогласе лудим, а како би избегао служење војске. И у овој епизоди, главни актери су Ковачеви доброчинитељи, који ће до краја написане главе бити попишани. Мирко се увек дружио само са онима од којих може имати неке користи, скоро никада са онима којима је он могао помоћи. Нема нити једног лика у повеликој галерији, који је сиромашан или без перспективе. Све су то ''богатуни'', уметници или успешни људи: лекари, адвокати, полицајци, политичари.
Дакле, већ смо констатовали да је Мирко Ковач човек који је патолошки мрзео, и за то не треба посебног знања како би се исто схватило. Уз то, за то би већ требало имати некаквих квалификација како би се разјаснило, он је у себи потискивао нешто о чему сада нема сврхе говорити: јер, мртав је човек. Када је хтео да се разрачунава са оним што је мрзео, или што је потискивао, тада није бирао средства и истина му није била светиња. Пазите, Ковач се ''бори'' да избегне војску, извесни доктор Зец, војни лекар и члан регрутне комисије, позива га у стан (sic) на лекарски преглед?! Људи, ипак, ми који смо прошли регрутацију и комисије, знамо како се то радило. Какви јебени позиви у стан? Али, када Ковач стигне у стан тог војног лекара, и док ради неке тестове, одједном дотични доктор, пуковник, вади свој уд, свој полни орган, пред Ковачевим лицем се самозадовољава и свршава „прскајући около“.
Ковач, у овој својој књизи, кад су сви помрли наравно, констатује да није било сврхе тада некоме говорити о томе, а не заборавите да је реч о човеку који би на дупе проговорио када би му уста сашили, поготову овакву пикантерију, а себе оправдава следећим речима: „Војска је била табу тема, па и садашња истраживања показују да наш народ највише верује војсци, унаточ злочинима што их је та армија починила у братоубилачким ратовима, унаточ томе што је и сада у мирнодопско вријеме, војска легло криминала, дроге и сексуалног злостављања“. Само није написао, на који је народ мислио под појмом ''наш народ''.
Елем, како било да било, гледање како официрски курац штрца спрему пред његовим лицем: исплатило се. Лично, тај исти доктор Зец, уручује Мирку Ковачу папир који га ослобађа војске. Мирко Ковач је једини регрут ЈНА, који је уместо пред комисијом, од војске ослобођен: пред курцем. Наставио је тако током целог живота: бежећи до курца - клањао се курцу. На, крају, све и да је истинит овај опис, поставља се питање: да ли би се дотични пуковник, за тај вредни папир ослобађања од војске, а описан тако како је описан, задовољио само тиме да некоме ''маше пред лицем'' или би тражио нешто више, кад је већ описан као настран?
Ипак, ослобађања од војске не би било да се око тога, пре тога, није потрудио доктор Илић, добротвор Мирка Ковача. У тој старој београдској породици, Мирко Ковач је јео, пио, спавао, био примљен као члан породице. Доктор Илић је довео у опасност своју каријеру како би Ковача прогласио шкартом. Погађате?! И о њима, доктору Илићу и његовим сестрама, Ковач је нашао ружну и отровну реч, пре него што ће утећи, и показао незахвалност својствену конвертитима и себичњацима. Најзад, није био лојалан и пре ружних речи: требао је рећи доктору Илићу какав је његов пријатељ и друг доктор Зец (његове презимењаке, читаву породицу побиће они код којих се Ковач касније склонио). Зар, не?
Неко ће свакако приметити да није обзирно овако писати о мртвом човеку. И, неће бити у праву. И пре ове књиге, и у овој књизи, Мирко Ковач је много тога ружног написао о људима, најчешће о мртвим људима који нису могли да се бране. У овој књизи је предњачио са лажима које нико није могао да демантује, о томе ће бити речи касније. Друго, писац је био некакав, не безначајан, јавна личност, то му је у опису занимања. Најзад, грешан је. Они које је сматрао анђелима и добрима, су били сотоне и криви су за многе злочине и смрти, а он им је као човек и писац опростио и прећутао. Грешан је због тога, као што сам и ја грешан због истога, као што смо сви грешни. Грешан је, јер није признао свој грех, макар на крају пута, кад више није било опасности да се изгуби радна соба са погледом на море. Уместо тога, покајања и исповести, он и у свом последњем обраћању сеје мржњу и отров.
VII
У време када се одржава пријем у част Милоша Црњанског, у ''Клубу књижевника'', Ковач је на ходнику, једе сендвиче и пије ракију. Случајно се нашао ту, вели. Додуше, кад је у питању Црњански, ту му је и место: у ходнику. И опет понавља како је Црњански „нациста и националиста“, и чуди га, како му комунисти чине пријем ако је већ све тако. Успут, у следећим редовима Брану Црнчевића назива агентом УДБ-е, и, ако ја, лично мислим, да је Црнчевић имао много више проблема са тадашњим властима од Ковача. Али, то није ништа ново. Ко год се није допадао Кишу и Ковачу, добијао је епитет и етикету ''удбаша''. Међутим, у свом том пљувању, о Крлежи се није усудио ни реч сумње рећи, чак се ни нашалити. Наравно, Туђман се нигде ни не помиње. То је Мирко Ковач.
Али, да је код њега све идеологија, а ништа књижевност, говори и следећа реченица написана у овој књизи, на страни 427-мој: „Нисам баш жарко желео упознати Црњанског, мало сам га читао, нервирао ме у прози тај поетски стил“. Прво, ако га је слабо читао, где је нашао те редове који доказују да је Црњански нациста и националиста. Друго, како један нациста пише поетским стилом, који га нервира. Треће, ако га је нервирао ''поетски стил'' како је могао да поштује писање Данила Киша?
О сусрету са Црњанским, код Тасе Младеновића, лагао је од речи до речи. То да човек попут Танасија, који се толико трудио да врати славног писца у земљу, моли неког Ковача, који му је потрчко, „да не џара осињак... и не даје шлагворт како смо и ми имали национал-социјалисте“, јесте лаж тако својствена начину лагања Мирка Ковача, начин који подразумева да изнесену лаж нико не може да демантује, јер нема више живих сведока тога ''догађаја''. Поред тога, доказује још нешто о чему овде говоримо: и Таса је био његов добротвор. Зато је и добио канту гована преко свог доброчинства и мртвог имена. Јер му се Ковач свети, касније, у још једном измишљеном разговору, у којем се наводно Црњански веома поспрдно изразио о Младеновићу. А то Црњански, све и да је хтео, јер је знао бити такав, свакако не би чинио пред Ковачем и неком курвицом. Затим Ковач описује како су вечерали код Тасе, како се Џаџић напио, и читав разговор за столом, погађате: измишља. Анегдоту о сусрету два већ остарела писца, Андрића и Црњанског, када су само климнули главом један другом и мимоишли се, већ је пре Ковача описала неколицина сличних ''интимуса'', од речи до речи, и сви су тврдили да је то испричано баш у њиховом присуству.
Колико је та битанга лагала у овој књизи говори и сцена коју смо напоменули у претходним редовима и која је описана овако: Ковач шета са неком жентурачом, око хотела ''Југославија'', та фуфица је „обдарена облинама“, вели писац, и гле, одједном, на кеју, сусрећу Милоша Црњанског, којем се ваљда усхтело да под старе дане шета по Новом Београду. И, тако је Црњански, вероватно луд, иначе шта би радио ту, „погледао је Петру пожудним погледом“, и рекао: „И ја сам у младости воли моћне, сисате и јебозовне женске“. То ''каже'' Црњански изнебуха, човеку који је на његовом пријему најдаље стигао до ходника. А у ствари, Ковач је евентуално само препричао неку анегдоту, од многих које су кружиле о Црњанском, и од којих је већина измишљена. Јер је Ковач лажући, сметнуо са ума да су главне мане Милоша Црњанског: таштина и самољубље. Никад Црњански не би себи дао слободу да се тако изражава пред неким кога не сматра себи равним и маргиналцем. Пошто је Ковач очигледно опседнут курцем, он описује још један ''догађај'' где се Црњански користи том омиљеном Ковачевом именицом.
Међутим, у својим ''песничким слободама'', јер какав би Ковач био писац, да нема те ''слободе'', он дозвољава и тој курветини која је ''била'' у његовом друштву (стварној или измишљеној, свеједно је) да и она каже коју ружну реч о највећем српском лиричару међу романописцима. И тако, после тих прочитаних редова и последња дилема у мени, да ли треба на овај начин писати о Ковачу – изгубила се.
VII
У загребачкој кафани ''Корзо'' (која се иначе звала и ''Београд''), књижевник Новак Симић је својевремено Мирку Ковачу рекао следеће, то је Ковач пренео у својој књизи, али ништа до тога није научио и схватио: „Тко год бјежи од оног другог, по правилу бјежи од бољег. И бјежи од властите бједе“. Кад се бежи из беде, ако памет није здрава а дух чист, бежи се у још већу беду.
Мирко Ковач никад није био у затвору, уколико се изузме притвор са пијанцима и курвама. Колико су га ''озбиљно'' схватале комунистичке власти, говори и чињеница да је информативни разговор поводом највећег ''дисидентског'' Ковачевог успеха, афере око књиге ''Ране Луке Мештровића'', трајао десетак минута и није се понављао после тога. А, и што би? Какав је ''дисидент'' Мирко Ковач говори чињеница да је у следећем издању исте књиге он побрисао све спорне реченице на које му је скренуо пажњу полицијски иследник. Чуш!? Дисидент, који издаје друго издање спорне књиге? Е, јебите га!
Пошто књига врви од измишљених дијалога, конструисаних догађаја, лажи и измишљотина које нема ко да демантује а толико су пикантне да их не можете наћи по архивима, тако треба са правом сумњати и у опис сусрета са Ивом Андрићем. И то је стереотип, опште место и урбана легенда многих аутобиографија. До сада сам прочитао најмање четири-пет истих описа. Случајни сусрет са нобеловцем који шета, је ли, и онда разговор у четири ока који нико не може да потврди, или је сведок већ давно мртав, у којем Андрић обавезно дотичноме каже неку велику истину, само њему намењену. Како рече Брана Црнчевић једном приликом Милу Глигоријевићу: Великим писцима се после смрти измишљају нови животи, с новим тајанственим подацима. Хрпимице се јављају њихови случајни саговорници који им дају политичке оцене, дописују биографије, описују осмехе и љутњу, и знају добро све осим њиховог дела. Ни Ковач ту није показао неку превелику машту и оригиналност. Додуше, Андрића није срео како шета по Новом Београду, већ на Ташмајдану. И Андрић, за разлику од Црњанског, није говорио о ''сочним пичкама''. Не, ишао Ковач парком и налетео на Андрића. Слатко се испричали. И Андрић њему у четири ока, да нико не чује, без жеље да то негде и запише: нахвали писање Филипа Давида. А овај, мученик, ни тада, ни данас, нема реченицу вредну пажње, написану. Поготову неку која би тада већ уморног и по мало сенилног Андрића толико одушевила, да се у том случајном сусрету баш тога присети. Али, тако Ковач враћа дуг, на неки начин се захваљује свом београдском сатрапу. Ко вели: шта га кошта? Чак смо овде добро и прошли. Могао је Ковач написати како му је у поверењу Андрић рекао ''да се покајао што је дошао у Београд, јер је схватио да су Срби националисти и нацисти, који ће бити криви за све што ће се у будућности дешавати''.
Дружио се Ковач и са Ђиласом. Уосталом, то је била мода. И улазница за нешто промоције на западу. Није много описао, неке крканлуке, принципијелност Кишову да не седи чак ни са посрнулим комунистима, уверење да Ђилас није крив ни за један злочин, чињенице да их је та добро плаћена Тревисанова зајебавала и терала да уједају једни друге а заузврат их чашћавала. А стигао је, тим поводом да свог великог пријатеља Пекића, (а што би он био изузетак?) назове лажовом. Додуше, оног са киме се највише дружио, Миодрага Булатовића, крије кроз ове списе као змија ноге. Као грех из младости. Мада, ни Драгослав Михаиловић није боље прошао, али се она мање од Булатовића и дружио са Ковачем.
На, крају, најмање пажње сам посветио последњим страницама књиге, јер ме не интересује породична историја његове жене, њихове усташко-партизанске заврзламе, и то како је њен отац комуниста отимао станове и куће старим Београђанима, те нешто од тога и себи прибавио, мада Ковач пише да је стан у центру ''добио'' (и то је некоме узето), а кућу на ''Звездари'' купио од плате, али не каже од кога ју је купио пошто је одузета старим власницима, породици Србић. Стан је, вели, после вратио.
Већ поменух два греха из младости: мој и Ковачев. Мој је наивнији и опростивији, младалачки безопасан. Мислио сам да су писци по правилу мудри, поштени и морални људи. Кад сам се, кроз године, уверио да није тако, нисам се никада одрицао књига које су написали и које сам волео. Грех Мирка Ковача је много већи јер му је живот био богатији. Добио је много, мислим понекад и незаслужено, и свега се одрекао због сујете, таштине, обавеза према некоме, издаје и бедног погледа на море. Па то је изанђала туристичка фраза. Као што је изанђало опште место да је писцу потребна соба са погледом на душу. Не вреди, ова књига, не вреди. Није донела ничег доброг ни мртвом писцу, ни нама који смо некад волели да нешто прочитамо што је написао или шта је доживео.
У овом тексту сам по нешто препричао, по нешто закључио а највише сам у њему догађаје и дела назвао својим правим именом. Без фемкања и свирања курцу, да простите, чинило ми се да управо овако треба да га завршим.
