Написао и изговорио: Игор Ђурић!
''Време злих пастрмки'', промоција 06. 06 2017. године у библиотеци ''Вук Караџић'', Крагујевац;
Изговорено на промоцији пред захтевном публиком!
Чехов је лепо објаснио: „Ако се пиштољ појави на почетку драме, он мора опалити у последњем чину“. Ако је реч о позоришним представама или романима који у позадини имају криминалистичке (у мом случају „криминалне“) и детективске теме, онда постоји још једно опште место: злочинац се увек враћа на место злочина.
И, ето: лице које се у овом граду појавило пре тачно тридесет година, вратило се на место злочина, да призна своја недела и покуша да код вас изазове саосећање. 1986/7. године сам боравио у Крагујевцу, био сам војник тадашње ЈНА, ВП 9166/2. Служио сам стари кадар артиљерију, у касарни на чије сам име тада (а и сада) био веома поносан, јер сам у војску дошао са тек напуњених осамнаест година као свршени средњошколац, и у читалачкој фази Добрице Ћосића и његовог романа „Време смрти“. Касарна, некадашња артиљеријска школа, се звала, можда се и сада зове, мада ме не би изненадило да је име промењено: Војвода Радомир Путник. Какво је то било освежење у односу на све те около касарне које су се звале „Маршал Тито“ или „Виктор Бубањ“, и тако даље?! Војвода се овде у Крагујевцу родио и ред је био да се касарна зове по њему, али је то било време кад је постојало само једно родно место, тамо негде у Загорју.
Годину дана свога живота, признајем: не својом вољом, поделио сам са овим градом. И да вам кажем, осећао сам се као код своје куће. Избор је уосталом био мој: лакши род и ићи у северне делове тадашње државе, или артиљерија, па доћи у Шумадију. Наравно да сам изабрао Шумадију, којој смо ми у Метохији певали песме и бивали бивени због тога од стране народна миљиција.
Осећао сам се као код куће, што због благонаклоног става Шумадинаца према војницима, што због чињенице да је већ тада много мојих Источана потражило бољи живот у Крагујевом граду, бежећи од народа чија је била она горе поменута миљиција. Довољно је било да изађем до „Златне руже“ и да се осећам као на центру, код мене у Истоку. У ствари, после извесног времена, мој највећи проблем су биле многобројне посете, поготову у дане викенда, што је изазивало љубомору код мојих класића, и неразумевање те подозрење код старешина: „Па добро, бога му Ђурићу, зар сваки убоги дан?“.
Бејаше то време социјалистичког система вредности. На издисају, додуше, али још добродржећег. Још су се препознавали трагови моћног културног и индустријског центра, са дугом „црвеном традицијом“ и тешким ратним ожиљцима који су још били живи у сећањима људи. Зато је често било разних догађања, манифестација, школских часова и црвених барјакчића. Ја сам се, наравно, активирао у такозваном културно-друштвеном подизању, јер то било лакше од подизања хаубице. Свирао сам по мало гитару, певао у хору, писао за зидне новине и билтене.
У свим тим манифестацијама присуство војске је било пожељно и обавезно. Тако сам упознао и живот ван касарне. Вазда смо нешто пробали у Дому војске, позоришту Јоаким Вујић или Гимназији. А све је то било ту на домак и дохват руке. Па онда велики скупови испред градске скупштине, у Шумарицама, по школама. Вежбали смо разне приредбе са ђацима гимназије, чежњиво гледајући онако ошишани и лоше униформисани, у лепе крагујевачке гимназијалке, које нас нису зарезивале: ич. Уосталом, због тога смо се и пријавили за те приредбе, поред избегавања физичког рада.
Мада, није се могло увек избећи. Тако сам повремено истоварао угаљ у Грошници, додуше као гуштер. После сам као ћата одлазио тамо често, био је неки ремонтни завод, а ја сам отварао и затварао налоге за моторна средства. Као ћата, поред тога што сам писао лектиру за капетанову кћи (као код Пушкина), био сам и његов курир, и једне ноћи, после дате узбуне, када је требало да одем до његовог стана и као пробудим га, јер таква је процедура била, грдно сам се погубио по насељу Аеродром. После су мене тражили до јутра.
Овде сам, у овом граду, први пут, и никад више, јео слатке наполитанке и заливао их млаким пивом, у кантини. Ваљда таква комбинација иде једино кад имаш осамнаест година и служиш ЈНА. У биоскоп, који је био низ улицу од цркве и кафане, водили су нас недељом пре подне, два по два, упарађене и неиспаване. Мало ниже, била је једна посластичарница у којој смо доказивали да смо ипак још деца и ако су нам утрапили у руке силна убојита средства и научили нас како да рукујемо њима. Дочим, у прави биоскоп ишао сам увече, у нормално време, кад сам слободан, у онај кино код општине. Нову годину сам дочекао два пута. Тридесетог: у некој месној заједници, барабар са пензионерима. 31. децембра у касарни: у кревету.
Једном ми је дошла девојка у посету. Да, имао сам и девојку. Добио сам преноћиште од чувеног заставника Тркија - Томислав Трнавац („Цев мора да се сија к'о пасја муда на месечини“ и „Ариведерчи Рома поздравља вас шјор чика Тома“ – биле су његове омиљене реченице). Узео сам собу у хотелу „Крагујевац“. Пред зору, би како је било, није за лајање, кренули смо: она пут бруцошке собе у Студењаку, а ја у касарну. Рецепционар је одбио новац који сам му пружио за собу: „Не треба ништа војник, кућа части“ – рекао ми је. Такво је то време било. Људско време. Опуштеније. Време солидарности. А, и могло се. Било је то време које није било зло. Још.
Колико сам пута обишао Шумарице, за време служења војног рока – то стварно не знам. Најзад, ту се полагала и заклетва. Затим сам обилазио, по војним пословима, сав важан, обе Сабанте и Сугубину. Тамо смо имали некакве економије и стрелишта, и наредбу (такође смо имали) да се не мешамо са локалним становништвом јер је ту присутан јак четнички елеменат.
Тамо, пут Десемировца и Церовца, било нам је зборно место кад се дадне узбуна (под условом да прво пронађу мене, који тражим капетана по оним силним солитерима на Аеродрому). Не могу вам рећи тачно како се стизало до тог места, јер ако вам то кажем онда ћете знати које је то место – а то је можда војна тајна коју вам још нисам одао и коју наши непријатељи не знају. Јер, ако јесте војна тајна, онда је једина још непозната, пошто све друго знају из разлога... Није важно, опет да не лајем. Мада, кад смо већ код лајања, тамо према Сугубини, поред товљеника за кухињу имали смо и лепе шарпланинце за стражу. Држали су да је пушка мало за тај локални четнички живаљ.
Једино сте овде, у Крагујевцу, у Шумадији, у то време могли доживети да када изађете у град као војник, на улици испред вас застане неки чича са шајкачом на глави и поздрави вас право војнички. Били смо тада сувише млади да би то схватили и разумели. Лоше смо можда били и васпитани наспрам те шајкаче, са оним „титовкама“ на главама. Али, и тада, док би нам давали муницију за стражу (у центру града нисмо држали керове), поготову ја који због поднебља где се родио и одрастао, није заноћио једну ноћ без немира и страха, питао сам се: „Шта ће нам меци у овој питомини?“. Као да су спокој, поред људи, уливали и они на силу упокојени у Шумарицама, као да су поручивали: „Не брини, ми смо пропатили довољно за све вас“.
Много сам времена провео и у гарнизонској библиотеци која се налазила у Дому војске, у једној лепој згради, одмах испод касарне, тик поред музеја и Мале пијаце, преко пута Лепенице. Ако ме сећање не вара, тамо око те пијаце била је једна кафаница која се звала „Мала вага“, не држите ме за реч, у којој је могло за мале паре лепо да се једе. У библиотеку сам ишао и књиге узимао из истог разлога као и данас: пошто нисам био леп и јак, рачунао сам да ћу боље пролазити код жена ако сам паметан и зрикав. Наравно, то је и онда, и сада, потпуна заблуда.
Када смо већ код кафане, мојег омиљеног стецишта, и тада и сада, наиме почео сам да пијем због неузвраћених љубави и спознаје да памет не помаже код жена, била је једна кафаница са лепом баштом, одмах преко пута Саборне цркве. Она ми је остала у сећању јер сам ту ухваћен како пијан исписујем војницима дозволе до „24“, а они ми за то купују пиво – што се може окарактерисати као корупција. Био сам тада већ „ћата“, имао сам цело блокче бланко оверених дозвола. Једном са се зезнуо, па сам ушао у „Зеленгору“. У затамњеној сали, у ћошку свирао је маестро на клавиру. Он је био пијаниста а ја сам био пијан. Јер да нисам, знао бих да то није место за војника. То сам схватио тек када сам добио рачун од ливрејисаног конобара.
Дакле, писао сам у овој књизи и о војсци и ето, причам вам о томе.
Али, да се вратим ја на место злочина, време је да опали тај пиштољ из првог чина. Из те библиотеке, која се налазила у Дому војске, украо сам једну књигу, а ту исту књигу су после мени украли у Студењаку. То је, наиме, било још нормално време када су се крале књиге. Сећам се наслова и аутора:
Оријана Фалачи, „Разговор с повјешћу“
То су били њени разговори са светском политичком елитом тога времена.
Присећам се, читао сам је за време неког пожарства, а онда ми је дежурни официр који је обилазио касарну рекао: „Што читаш то капиталистичко смеће. Узми нешто из револуције и среди те сошке“. Рекао сам: „Разумем, друже капетане“. Наравно, нисам био баш толика будала да се настављам са њиме. Ја, у ствари, нисам класично украо ту књигу, само је нисам вратио. Као што је ни мени после не вратише. И, не!!! Погрешно сте схватили! Нисам вечерас дошао да је вратим, таман да се овде сад нацрта лично госпођа Нада Ајкула. Људи којима књиге нешто значи и који су нешто научили из њих: не враћају их, чак и када их украду. Једина дозвољена издаја је када издате књигу. Углавном се у затвор иде што сте дали а не што се узели књигу.
И, ево ме! После тридесет година, вратио сам се на место злочина, поново у сам библиотеци, не додуше истој, али ту близу, библиотека је библиотека, нећемо јој у зубе гледати, важно је да је у Крагујевцу. Дошао сам да признам злочин. Нисам дошао да признам због неке користи, већ сам дошао да се похвалим, и зато упозоравам запослене у библиотеци да ме обавезно претресу пре него изађем одавде. Већ сам чувен по томе да кад год уђем у неку крагујевачку библиотеку ја одатле украдем по неку књигу и никада је више не вратим.
Тери Прачет, неки осредњи фантаста енглески, написао је да су библиотеке опасна места због магичних књига. Ја бих рекао: библиотеке су магична места која су опасна због људи који не долазе у њих. Или дођу касно, у невреме, не због књиге - већ због себе. Опасни су људи који не долазе у библиотеке и не краду књиге. А као што видите, чак и они који су крали по библиотекама у неку руку се безопасни и не требате се бојати од њих. Требате их се само чувати ако дођу после тридесет година на место злочина са неком задњом намером.
Елем, нисам ја само крао док сам био у Крагујевцу. Овде сам почео и да лажем. И држи ме до дана данашњег. Ко краде – тај и лаже, запамтите! Највише лаже онај ко дође после тридесет година и покушава да духовно материјализује своју крађу. Али, да се вратим на почетке свога лагања. Рецимо, слагао сам капетана како ми је отац болестан, па ми треба неколико дана да га обиђем; и оца сам слагао, ко је смео да му помиње да му слутим болест, кад сам стигао кући, како сам добио наградно одсуство због најбољих резултата постигнутих на гађању. Сада схватам, обојица су знала да их лажем. Није ми јасно: што су то тада прећутали?!
Нисам, међутим, овде у Крагујевцу скроз морално посрнуо, како на основу моје приче изгледа. Овде сам достигао и неке људске узлете. Наиме, једини сам ћата у историји касарне, који није добио значку „примеран војник“. Неко би рекао да сам ипак задржао нешто од достојанства. Ништа од тога. Почело је са оним дозволама у кафани а завршило се успављивањем. Успавао сам се на дежурству и нисам пробудио своју батерију. На писти, на месту где је требало да се построји моја батерија, па да одатле крене на јутарњу гимнастику, стајао је командант касарне, који је баш тог јутра био у обиласку. Најебали смо, да простите, и ја, и мој капетан, који је био много добар човек, јужњак, Македонац, ништа од војничког држања и дрила није имао у себи и једина му је мана била што је живео на Аеродрому, по којему се ја нисам баш најбоље сналазио. За разлику од њега, Трки је био у зградама ту низ пут, и могао си да га нађеш очас посла. Мада је он углавном налазио нас.
Елем, ја сам добио седам дана затвора и изгубио 15 дана колико је носила значка. Добио сам додуше, оне дане због којих сам заложио очево здравље лажући, и једну књигу као награду за литерарни рад на тему „Тито, револуција, мир“, у којем сам написао нешто што данас ни пас с' маслом не би прогутао. Из Крагујевца сам дакле отишао са три књиге у торби (једна је освојена као награда за најбоље извођену композицију "Рачунајте на на нас"), као корупционаш, робијаш, доказни лопов и овејани лажов. Али, није то било до града: то су лично моји капацитети. Оно што, међутим, не могу да схватим: то је да и после свега, ви мене зовете овде у госте!? Сачувао је ипак овај град нешто од своје трпељивости и доброте.
У неку руку, ова књига је моја исповест, намењена мом сину, али ето, исповедам се и овом добром граду.
На жалост, после војске, слабо сам долазио овде. Што из страха да ме некаква „библиотекарска полиција“ не ухапси због оне књиге, (страховао сам да би ме везали и онда мучили тако што би на глас читали мој награђени рад на тему „Тито, револуција, мир“), што због тога што ме овуда није пут наносио. Био сам једном, почетком деведесетих, на заклетви мом млађем и на жалост већ покојном другу Влади, у исту касарну, у исту зграду, код већ по мало остарелог Тркија, који ме је препознао и критиковао због дуге косе. После заклетве, седели смо на ћебету у некој хладовини Шумарица и јели ђаконије из родног краја. Смејао се мој друг доброг срца и нежног дечијег лица и улепшавао тим осмехом шумадијски крајолик. Заставника Трнавца сам последњи пут срео, случајно, почетком прошле деценије када сам дошао у Крагујевац ујаку на сахрану. Није ме се сетио.
Од 1999. године углавном обилазим гробља по Србији, па и крагујевачка гробља, и верујте, знам их скоро сва, од Бозмана (где сам већ са гробарима на „ТИ“), до старог варошког (где ми Цигани продају крадено цвеће на попуст), па до најзабитијег сеоског гробља (где у недостатку ђака или црквењака, припаљујем тамјан у кадионици, отпевавам при опелу и носим торбу свештенику), а све долазећи на сахране људима једног дела нашег народа који је остао без својих завичајних гробаља. И то је нека друга прича, упознавања мене и Крагујевца. Обавезно, пре сахране на коју сам дошао, обиђем гробље и упознам се са прошлим временима места на којем је исто. Пребројавам старе споменике, и утврђујем која година је била најфаталнија за локално становништво. Наравно, мртву трку у Шумадији воде Први светски рат и Сремски фронт. Мада ни друга погубна времена не заостају. Када је Крагујевац у питању: зна се. Али се то не види на тим малим гробљима. То је горе у Шумарицама.
Тако сам, обилазећи крагујевачка гробља, рецимо у Станову, ономад био на сахрани и своме школском другу и исписнику Милоју. Тешка је нека киша падала а ми смо се склањали под крошње некаквог дрвећа док су гробари избацивали кантама воду из раке. Тај мој друг Милоје, био је најбољи ловац међу риболовцима, и супротно. Дуго га је нервирала једна пастрмка у Источкој реци, капиталка, али никако није хтела да се закачи. Као да му се подсмевала из вира, у којем ју је он данима прежио и посматрао. Најзад, изгубио је стрпљење, једнога дана отишао кући, пре тога рекао виру: „Сат' ћу се вратим, запамти 'де си стао“, узео ловачку пушку и смлатио је рибетину ситном сачмом. Он, тај мој друг, служио је војску негде по Хрватској, био ми је класић, па је у пропутовању свратио да ме обиђе. Не!!!, тада је још он приметио, тамо одакле је долазио, војнике нису поздрављали на улици, ни стари, ни млади. У ствари, у град су смели само у групама и на одређена места. А, кад погледаш, носили смо оне поменути „титовке“, њи'ове.
У овој књизи, о којој се нећемо вечерас понављати, добар део радње и дијалога се одвија на нашем источком гробљу, али, проширили смо је сви заједно вечерас и причом о другим гробљима.
Ето, то је то. Испричао сам вам део својих успомена и упоредио их са оним успоменама из књиге, већ описаним. Надам се да сам вас уверио и убедио како ништа у животу нећете пропустити ако не прочитате ову књигу. Али, то што нећете изгубити, још не значи да сте нешто нечитањем и добили.
Хвала!
Нема коментара:
Постави коментар