ОДЛАЗАК ЛЕГЕНДЕ – ДРИНА БЕЗ ФИЛТЕРА

                        

Написао: Игор Ђурић

Почео сам да пушим у средњој школи, у време када је у тим годинама већина нас почињала да пуши. Припадам генерацији која је затекла пушење по болничким чекаоницама, канцеларијама и авионима. Крао сам очеву нишку Мораву, која се потом трошила брзином светлости, јер је ретко ко из генерације имао цигаре а скоро су сви пушили. На два велика одмора иза школе отишла би цела паклица. Колико су цигаре биле ретке говори и чињеница да су се тада још могле купити у трговинама - „на комад“.

Још нешто, знам да је правилно написати „цигарета“ али ми једноставно, па ни до дана данашњег, никад нисмо користили тај назив. Био нам је некако педераст.

Елем, свакога дана сам узимао по кутију цигара из кутије за ципеле која је стајала испод брачног кревета у спаваћој соби и у којој је отац држао своје залихе. И увек је, следећег дана, у тој картонској кутији био исти број паклица. Отац је неприметно попуњавао залихе и правио се да не примећује а, уистину, ми је куповао цигаре, вероватно да не бих долазио у искушење да се гребем.

Моја пушачка каријера, током пола века живота, имала је своје успоне и падове, али то није тема овога текста. И сада запалим по неку, не редовно, најчешће у друштву. Кад кренем на неку седељку, то јест, пијанку, а ја купим кутију цигара. И то скоро увек различитог типа. Међутим, често ми је долазила жеља да попушим коју без филтера и тада бих куповао Дрину. За време мог боравка у Америци пушио сам искључиво Lucky Strike без филтера. Тако ми је скоро дошло, па рекох себи, ајде да узмем једну паклицу Дрине без филтера, те иконе правих пушача и бренда српске дуванске индустрије, најстарије цигарете ових поднебља по времену колико је опстала на тржишту.

Од трафике о трафике, од трговине до трговине, нигде нисам успео да нађем Дрину без филтера. Углавном ми говоре да је више не добијају, те да се највероватније више не производи. Још једна жртва транзиције и глобализације. Још један атак на својственост и идентитет. Ја то тако доживљавам. Уништити све што нас може подсетити ко смо и шта смо, да смо били своји и да смо имали нешто своје. Све се, надаље, мора униформисати по њиховим правилима а која се своде на идиотизацију појединца.

Неки су се скоро бунили када је у питању квалитет производа који се производе за различита тржишта, па се тако установило да се за Немце или Французе праве најбоље чоколаде, за Чехе и Пољаке нешто лошије, а за фукару са Балкана оно најгоре што остане – нуспроизвод. Не треба много памети па то увидети. Најбољи пример су цигаре. Ово што се данас продаје у Србији под звучним, славним и скупим брендовима је по квалитету најгора класа дувана и некадашња Зета са белим филтером је за све њих прва лига. (Пушиш ли Зету? Понекад, што питаш? А, он теби? – била је стара дуванска пошалица). Где се изгуби добри стари сарајевски Марлборо или словеначки "седам-ин-педесет" (колоквијално називан "феферони"), за које(г) се говорило да га Босанци купују јер верују да има педесет и седам цигара унутра (којих додуше има на тржишту али више то није исто), и чије су цигарете биле окренуте наопако у паковању (што је имало логике са хигијенске стране)!?

Рекох, Дрина без филтера је најдуже опстала од тих некадашњих дуванских икона и старих брендова Србије и Југославије. Морава без филтера је давно нестала, иако је имала лепу зелену кутију. 

Дрину без филтера су пушили најстраственији пушачи, посебан сој, секта. То су били људи којима је пушење поред потребе и задовољства представљало ритуал и животну филозофију. Јер та цигара није припадала скоројевићком урбаном миљеу и убрзаном начину живота. За Дрину без филтера је био потребан филозофски став, духовни мир, балканска успореност, склоност ка севдаху и уживању. Уз Дрину без филтера је ишао разговор и седење, пауза између димова, кафе, мученице и изговорене речи. 

Не иде Дрина без филтера уз неолибералне радничке пелене и протестантску етику – то је цигара слободног човека који не верује жени која пуши Дрину без филтера. 

Зато је више и не производе. Нема више слободних људи у Србији и сви верују женама.

ЧИТАЈ ОВДЕ: ЈОШ ЈЕДНА ЦИГАРЕТА ПРЕ СПАВАЊА

ЧИТАЈ ОВДЕ: ЈОШ ЈЕДНА ЦИГАРЕТА ПРЕ СПАВАЊА

ИСТОЧКЕ КАФАНЕ

                            

Написао: Игор Ђурић

Момо Капор је негде написао анегдоту о томе како је кафански шибер(шубер) финални зачин који храни даје изванредан укус: храна мора проћи кроз њега. Додао бих: исти случај је и са пићем, овога пута везано за кафански шанк и конобарски новчаник. Како има људи, посебно пивопија, који никада не улазе у кафану, а сваког дана пију пиво испред неке продавнице, тако постоје људи којима није слатко да пију уколико то не чине у кафанама, па и то не у свим кафанама. Никада није слађе пити него у кафани, па још ако си танак са парама. Потребно је свему додати дозу чежње да би било лепо и имало смисла у том бесмислу. Уколико је све доступно онда престаје да буде лепо. Као и секс, уосталом.

Између два рата најпознатији угоститељски објекти у Истоку били су Мали хотел и Извор. Те кафане су држали Љубисав и Михајло Ајданић. О тим кафанама  се данас мало зна, јер живих сведока више нема, осим да су у њих залазили чиновници, жандарми и трговци, махом.

На самом извору Источке реке је направљена лепа кафаница и ресторан, и она је почела са радом 25. маја 1963. године. Радила је у склопу угоститељског предузећа Беле воде и звала се једноставно: Кафана Извор. Убрзо је постала омиљено састајалиште и култно место за окупљање Источана. Како је и због чега престала да ради, па је онда остављена да је време докусури: не зна се. Није пословала лоше, а, ни пре ње, ни после ње, ни једна друштвена кафана у Истоку никада није затворена. Мислим да је почела некоме да смета: у идеолошком и културолошком смислу. Сувише би било компликовано да сада објашњавам шта сам са овим хтео да кажем. Остала је тек по која фотографија да нас подсети на то место и то време.

Дом пензионера није био класична кафана (што говори и само име) али се ту и те како слатко пило. Пиће се точило и било јефтиније него на другим местима јер је било субвенционисано (предвиђено је да у њој бораве пензионери а њих је било најмање), а мезила су се искључиво кувана јаја која би стајала на сваком столу и која су се обнављала када их неко конзумира. Конобар би при извођењу рачуна редовно пребројавао и јаја, те наплаћивао би онолико колико недостаје без обзира што би се гости често бунили да нису дирали иста. Дом пензионера је био међу првим угоститељским објектима који набавио савремени шанк, био је од неког метала (ростфрај), у доњем делу је имао фрижидере који су се затварали тешким вратима, а са горње стране је имао рупе у које су стављане флаше са вином, жестином и киселом водом, па су због тога увек бивале хладне. Наравно, у склопу шанка је била и судопера с' топлом водом и месингани пулт за оне који су волели да пију с'ногу.

Дом пензионера је позади имао лепу баштицу, која је исто тако временом запуштена. Како смо се ми, као становници Истока запуштали, тако су и тамошње кафане губиле до пређашњег сјаја. Та башта се отварала лети док су се још у Дому пензионера држале игранке, па је тако имало више места. Пресело ми је једном седење у тој башти јер је дошла милиција и покупила све присутне бадав(а)џије, те нас је одвела камионима да гасимо шумски пожар. Так'о је време било. Иначе је у Дому пензионера, поред игранки, увече одржавана и томбола (понекад и у Коренику). Дом пензионера је деведесетих година пресељен у нове просторије где је наставио да живи по другим правилима.

Кореник је дуго, до самога краја, био нека врста централне градске кафане. Та кафана је упорно истрајавала у свом конзервативном и традиционалистичком поимању кафане у изворном смислу и значењу. Ту је постојао већ помињани шибер кроз који се протурало јело, класични шанк иза којега стоји мрки шанкер са блокчетом и ексером на који је набадао наруџбине, вазда будан да га неким случајем конобари не превеслају, конобари ливрејисани са чувеним конобарским сакоима и опремљени са великим црним кожним новчаницима. У горњем џепу црвеног или белог сакоа (са црним крагнама) је блокче са оловком, у једном од џепова је отварач за пива и сокове, у другом сами затварачи за флашу - штампе (да и њега шанкер не превесла). 

      Било је оних конобара који су ишли до краја у свом традиционализму: држали би беле салвете преко руке и са њоме би отресали пепео и мрве са стола. Чаршафи у били карирани са још једним белим који се пребацивао укосо и мењао према потреби, а преко њих су стајале месингане пиксле и карафиндли. Касније се на столу могао наћи и писаћом машином откуцан јеловник, са печатом и потписом управника на дну. Треба напоменути да је Кореник био прва источка кафана са заиста, за то доба, савременом кухињом која је радила свакодневно. Зато су се у Коренику хранили разни чиновници, ту се јело „на потпис“, а и локални спортски клубови су ту хранили своје чланове.

У Коренику се заиста могло добро појести. Више су то били оброци него мезетлук. Посебно је била укусна гарнирана телетина која се преливала преко кромпир пиреа. Кореник је својевремено имао са задње стране и лепу башту, са фонтаном у облику бубрега на средини, али је она временом запуштена па је претворена у стовариште. На спрату је поседовао, за то време, луксузне апартмане и сепаре-е за функционере. Дочим су се за радничку класу и поштену интелигенцију лети избацивали столови и према главној улици, у хладовини дрвореда. Ту би се ујутро, на свежем ваздуху, пила кафа донесена на послужавнику у малој месинганој џезви, са ратлуком и малом киселом водом, и чекале су се новине из Београда. Руку на срце, могло се цео дан седети за тим столовима а да се ништа не наручи.

Кафана Кореник је радила у склопу истоименог трговинског предузећа, које је у свом склопу имало и свој хотел у Ђураковцу (нисам сигуран да ли су имали неки објекат сличног садржаја и у Пећкој бањи - мислим да јесу, коју су сви називали ''пећком'' иако је била на територији општине Исток и словила се понегде као Бања Исток, мада су је неки називали и Илиџа, што је вероватно турцизам за бање или терме). Слабо сам залазио у ту кафану у Ђураковцу, наиме обилазили смо неке друге, иако не сумњам да и тај објекат има своје приче које требају бити испричане.

Ако би Кореник могли назвати градском кафаном, онда би Радуша више подсећала на радничку мензу (ресторан друштвене исхране), иако је имала и шибер (шубер), и шанк, и конобаре. По ћошковима су стајали и они шубери за мерење дрвне грађе. Она је то, мисли се на мензу, уистину и била, јер је функционисала у саставу истоименог дрвног комбината и у њој су се радници у појединим периодима заиста и хранили у склопу чувеног ''топлог оброка''. Али је кафана функционисала и сама за себе, точило се пиће, продавала се храна. Главни гости су били шофери, шумари, милиционери и њихови ''пацијенти''. Свраћали су додуше и они којима је посао био близу, што ће значити целокупна источка општинска, школска и судска администрација. Радуша је била идеално место да се шмугне с' посла и да се на брзину дрмне неколико мученица. У Радуши се мање полагало на храну, мада је ту могла да се смаже добра кокошка.

Мотел Рибњак се саградио најкасније од овде поменутих кафана и до самога краја задржао је неке облике луксуза и старе славе. Био је то савремен и модеран објекат, који је имао чак и неке архитектонске финесе. Постојао је чувени кружни шанк, савремено опремљен и леп, а око њега су били столови у првом прстену који су били оивичени кожним гарнитурама. Изграђен изнад воде, са бунгаловима и шеталиштем, никада до краја није искористио своје предности. Пошто је функционисао као део рибњака пастрмки нормално је било да пастрмке буду главни оброк на менију, од класичне са роштиља, преко ''охридске'' на кајмаку, до рибље чорбе у котлићима испод којих гори ватра. У почетку су се могле наручити и реш испржене мале пастрмкице као гирице (гилице, грилице) али се временом схватило да је то чисто бахаћење и греота. Непревазиђен је био и ''шарски одрезак'' (пун домаћег кајмака и висмирице), а ни ''карађорђева шницла'' није била лоша. 
      У Рибњак смо више ишли да једемо него да пијемо. Најзад то је било место где смо могли изводити девојке, сестре, пријатељице. Тераса Рибњака је за летњих вечери бивала прелепа. Хладна вода у језерима испод, пастрмке које у јатима (ројевима) пливају и скачу за инсектима, све је то давало посебну свежину и стварало је изванредну атмосферу људима који су седели ту. У мотелу Рибњак је постављена и прва јавна телефонска говорница у Истоку. Клозет (по чему се требају оцењивати кафане, пре свега) је увек био одржаван и чист. Најзад, Рибњак је има лепо уређени паркинг, што реално тада ништа није значило јер је аутомобила било знатно мање и могао си се паркирати где год си хтео. Рибњак има и посебно сентиментално место у нашој породици: добрим делом је изграђен на дедином одузетом имању.

Ишли смо у кафане и ван Истока. У поменутом Ђураковцу дуго је радила чувена Тиха ноћ. У Злокућане смо ишли да „иземо граорку“. У Клину је била незаобилазна кафана Код Сајчића. Прва приватна и класична источка кафана са кухињом била је Код Ђолета. Онда је стигла ера такозваних кафића. Први отворени кафић у Истоку био је Лаја. Затим су се ређали Бољи живот, Метохија, Елдорадо, и још десетине других. О томе ћемо другом приликом. И, о кафанским анегдотама.

Најчешће изговаране реченице у источким кафанама су следеће:

„Донеси, ако он неће: ја ћу!“;

„Сокове не плаћам“;
          „Шта пију пичке?“;

„Донеси још по једну, нисмо дошли на једну ногу“;

„У лој ти се учинило“;

„Ко пије, да му ништа није – ко даје, да му се не познаје“;

„Конобар, ишамарај пиксле и донеси туру“;

„Од тебе, баће, ако треба и отров ћу да попијем“.

И касније, најчешће изговорене реченице су биле:

„Пиши у свеску“, и, „Дођем ти“.

У то време, кад сам био млад, ђацима је било забрањено да улазе у кафане, па смо се довијали на различите начине. Тражили би неки скрајнути ћошак или би молили конобаре да нам пиће додају кроз прозор па би га пили напољу. Наравно, све то уколико је неко од професора или наставника унутра. Мотел Рибњак је био најлакши за скривање због својега распореда и величине. Ту смо долазили на кувано вино и кувани јупи, или, кад смо хтели себе да почастимо (а успели смо да скупимо коју цркавицу): на помфрит преко којега је разбацан кајмак и то јели уз пиво. Крили смо се додуше и од родитеља, родбине, комшија... У ствари, у Истоку је било немогуће сакрити се било где, па ни у кафани. Где год би се окренуо налетео би на неког свог или некога ко познаје тебе и твоје родитеље. Мислите да је то било лоше. Напротив! То је било наше највеће богатство!

ЧИТАЈ ОВДЕ: ФИЛОЗОФИЈА КАФАНЕ

КАКО САМ ПОСТАО БОЕМ?!

                                                                         МОЈА ЈЕТРА, НА СВОЈУ ШТЕТУ,                                                                              ПРЕТВАРА СЕ У ЈЕТРЕНУ ПАШТЕТУ!

                                                                        ДОСТА ЈЕ, ВАЛА, И ИЗДРЖАЛА!                                                                         И ЗАТО ЈОЈ КАЖЕМ: ХВАЛА!

                                                                         МОЈА ЈЕТРА ОД САМОГ ПОЧЕТКА                                                                              ЗАСЛУЖИЛА ЈЕ ОД МЕНЕ БОЉЕГ ЧОВЕКА!

                                                                       ДА ИСТЕРАМО СТВАРИ НА ЧИСТИНУ:                                                                         НИЈЕ ВИШЕ МОГЛА ДА ИЗДРЖИ ЖЕСТИНУ!

                                                                           БОРИЛА СЕ ДО САМОГА КРАЈА                                                                               И БИЛА ВЕРНА ЧОВЕКУ БЕЗ ЈАЈА!

                                                                                                            ИГОР ЂУРИЋ

*

 "АЛКОХОЛ ЈЕ АНЕСТЕТИК ПОМОЋУ КОЈЕГА ПОДНОСИМО ОПЕРАЦИЈУ ЗВАНУ ЖИВОТ"

                                                                       Џорџ Бернард Шо

*

"ПИЈАНЧЕЊЕ ЗАХТЕВА МНОГО ВРЕМЕНА И ТРУДА АКО НАМЕРАВАТЕ ДА ТО РАДИТЕ КАКО ТРЕБА"

Рејмонд Карвер

*

"мала земљо тијесна ли си свима

забога што урадити с тобом

хајде земљо да се појебемо

тако си дивно хоризонтална тако длакава"

АВЕРЗИЈА ПРЕМА АЛКОХОЛУ - Горан Бабић

*

"Почео бих да пијем и настављао да пишем. Да у рукопису оставим податке о том човеку кога мало познајем, кога сви који пију мало познају... Када се отрезним, покушавао бих да читам и дешифрујем шта је онај човек писао"

Борислав Пекић

*

"Боље пити а зло бити

но не пити а зло бити"

В.С. Караџић

*

 „Идем кући из суседног села, сува курца и мокрих ципела“.

бећарац

*

Пре двадесет пет година сам се двоумио између жена и алкохола. То је завршена прича. У тешкој борби победио је алкохол.

Сергеј Довлатов

*

"Доста је тужан мој тријумф: доживети ове године с чистом јетром, мада то није моја заслуга, већ заслуга наслеђених гена. Пио сам много, али брижљиво сам одвајао време рада од времена опуштања. Пио сам вотку, у Француској вино, у Америци бурбон".

Чеслав Милош

*

"...амбалажа код пића пресудна је и битна баш као и одећа на жени, премда у оба случаја тежимо голој истини..."

Игор Мандић

*

"Пити кад нисмо жедни и водити љубав у свако доба, господо, само нас то разликује од других животиња".

Пјер Бомарше

Пише: Игор Ђурић

https://srbij-a.blogspot.com/

Алкохол ми скраћује живот

али ми продужава Време

Он ме убија као човека

али ме порађа као писца

 

Алкохол ми једе органе

тражећи у њима душу

да и њу прождере

а она му пијаноме измиче

 

Алкохол ме неће убити

убијам сам себе (И: њега)

скраћивањем живота

и продужавањем Времена

Алкохолизам је, по Владети Јеротићу, неговање хроничног самоубице у себи!

Пијем кад не снијем. Снијем кад не пијем. Снове сањам уместо да живот гањам!

Дете сам, човек нисам, чим снијем, чим пијем, чим сањам, уместо да живот гањам!

Купажа - дренажа - дестилати - опијати - малигани - хулигани - сингл - бурбон - блендед - беванда - шприцер - зицер - љута - мека - флека - пиво и све живо!

Знам, често се лоше понашам према свом организму (филозоф Тери Иглтон је писао да алкохолизам није хедонизам већ свирепо порицање телесности). То чиним како бих кроз алкохолну деструкцију сачувао нешто духовне стабилности. Другим речима: уништавам јетру да бих сачувао живце.

Је ли ово истина?

Не! Никад не веруј жени која лаже и мушкарцу који пије!

Онај који пије спреман је да изговори свакакву лаж не би ли оправдао своје опијање. Како рече један бивши овејани пијанац, Стивен Кинг: алкохоличари подижу одбрамбене положаје као Холанђани бране!

Не сећам се када сам се први пут опио, онако како највероватније нећу знати ни то које ће ми пијанство бити последње.

Може бити да сам на раскршћу између основне и средње школе почео да окушам алкохол. Живео сам у средини где се мушкост више доказивала према попијеном алкохолу него по броју преврнутих женскиња. У средњој школи смо већ почели да цугамо чешће али смо тада и даље више волели кока-коле и разне сокове. Прва озбиљнија опијања догодила су ми се у војсци: пиво и наполитанке и одвратна векија романа. Пили смо и на радним акцијама, на летовањима.

Ипак, озбиљнију алкохоличарску каријеру започео сам на студијама и после краха на истим. Убијали смо се од киселог Старог града и полако прелазили на Рубинов вињак (читај кликом овде о рубиновим манекенима). Чувене журке по студењаку просто су мамиле да се не ограничаваш.

До неког времена

пио сам вињак

а после тога

вињак је пио мене

(и више није било смене)

То је договор поштен

и уопштен

У Америци сам пио искључиво Џек Денијелс (хладно ал стандард, јеби га).

Jack Daniel’s-у из Tennessee-а

 Пијан ко спашен  

Заливен ко умивен  

Сравњен ко  слављен

Убијен ко рођен  

Налокан и облокан  

Наждрокан и смотан  

Заливађен и забрађен  

Накривљен омиљеним  

Мортус ко corpus  

Треска ко delicti  

Бетон за бонтон  

Риголето за повраћето

Лево и десно  

Од горе ка доле

До WC шоље

Дно чаше ми прија само ако има још до дна флаше.

И на дну чаше (или флаше) ја не тражим истину, утеху и спас. Не тражим ништа осим: четрдесет процената у води и три до четири истих у крви.

Сад, кад могу, пијем квалитетно!

Колико сам се пута напио у животу?!

Не знам, много пута свакако. У неким периодима више, некада мање, а било је периода када нисам окушао месецима (алкохолизам ми је тада био у апстиненцијалној кризи). Некада сам волео више друштва уз пиће. Данас пијем само са изабранима.

Ретко сам у пијанствима хистеричан или агресиван. Расположења ми се мењају од раздраганости до меланхолије. Раније сам више волео кафане. Данас више нема добрих старих биртија а у кафиће и клубове не идем. Сада преферирам кућне пијанке, често са певањем, ређе са пуцањем. 

Кад пијем - волем да мезетим а не да јем!

Кад претерам: гризе ме савест.

Кад начисто претерам: не сећам се краја пијанке и још више ме гризе савест.

Кад сам био млад пио сам на рецку. Данас се држим златног правила: у кафану само ако имам пара и онолико колико имам пара. 

Добар део живота (до женидбе) живео сам боемски: кафане и жене, и тако данима, месецима.

Било је некада, у младости и дрчности, антологијских пијанки од по неколико дана и ноћи. Било је пијанки у кафанама, на улици, код куће, у домовима, касарнама, у равници, поред река и мора, изнад девет гора. Било је пијанки на послу. Било је опијања са песмом, свађом, тучом, мирењем, пре и после секса, са привођењем у милицију, са масним леђима од пендрека, са разбијеним чашама и главама, са повраћањем и падањем, уз стихове, због неузвраћене љубави или заљубљености, на свадбама и сахранама, у рату и миру, уз потенцију и импотенцију.

Моја љубав према алкохолу?

Неки то називају зависност.

Ја бих то назвао: ужитак!

Ужитак је мој порок!

Пијем углавном због расположења, дружења и разговора. Једино сам у Америци пио од муке: због бесмисла. Због љубави према пићу нисам пио никад. Хемингвеј је говорио да пије зато што је осетљив.  Џек Лондон је пио флашу вискија дневно.

Уз пиће и пијанство најбоље процениш људе. Због тога сам се са неким људима пио само једном а са другима пијем и дан данас.

У кафани, уз пиће, не смеш бити досадан човек. Све ће ти се опростити, и вика, и песма, и брљотине, и свађа, и туча, и намћорлук, и себичност, и повраћање – али ти се неће опростити да будеш досадан, било да је то немаштовито ћутање или досадно брбљање.

Уметник и писац сам постао да бих оправдао свој пијани начин живота (Филип Рот: Пијан од пичке и штампарске боје). Да не будем алкохоличар већ боем. (Кад пијете, а писац сте, ви сте боем а други су алкохоличари. Кад други измишљају и то говоре онда су они лажови, кад неко ко измишља то и запише онда је он писац). И заиста је велика разлика, мада већина великих боема и уметника никада у животу није ништа написала, насликала или одглумила. Право на боемију имају сви остварени људи, поготово добри мајстори и занатлије. Сељаци не могу бити боеми али зато могу бити лоле и бекрије, ређе пустахије. Постоји једно правило неписано: да би био боем мораш пити са боемима (или: сам), не смеш пити са алкохоличарима.

Све док болујеш после тешког пијанства и кунеш се да више никада нећеш окусити: ниси алкохоличар. Алкохоличар си оног дана када први пут изјавиш „да можеш да оставиш пиће кад год хоћеш“. Или, кад „клин клином избијаш“.

Озбиљан сигнал да је време да оставиш пиће је када приметиш да су људи почели да те избегавају или да си почео да позајмљујеш новац за пиће. Увек веруј људима – људи су у праву. И кад те избегавају и кад ти кажу да си пијан (држ' се за плот).

Када у кафани уз пиће бројиш колико је ко тура платио, знај, није ти место у кафани (а ни друштво ти није бог зна какво, очигледно). Како каже Момо Капор, у кафани свако има право да ти приђе и да ти каже истину у лице и када неко долази у кафану, мора доћи чиста срца и мирне савести, да може свима да погледа у очи.

Није добро много пити! 

Није добро уопште не пити! 

Умерено пити не вреди!

Уз пиће не ваља изговарати ружне речи, никад, јер због тога пиће губи на квалитету, постаје чемерно и тешко, а ујутро те глава више боли него иначе. Уз пиће не треба бити злобан, зао, заједљив, љубоморан, агресиван... Уз пиће треба бити миран и попаљен – истовремено миран према другима а попаљен према страстима.

Треба веровати другим људима кад си пијан јер нормалан човек само тако и тада може веровати. Треба се заљубити у пијанству а онда се трудити да се никада не отрезниш. Треба стварати (писати) кад си пијан јер си тада са друге стране и најудаљенији од самога себе.

Најслађе се пије кад се најмање има!

Са женама не треба пити. Код њих са пијанке треба отићи или од њих на пијанку стићи. Због жена не треба ни пити. Међу најгора своја пијанства убрајам она када сам се будио на непознатим местима и поред непознатих жена.

Пијан не склапај нити започињи послове. Најбоље је у пијанци помирити се са неким са ким си у свађи. Ако је баш неопходно и свађати се. Пијана мирења трају вечно и брзо се заврше јер људи омамљени пићем лакше изговоре речи извињења, док се свађе заборављају најкасније до отрежњења јер постоји спасоносна реченица: „извини био сам пијан, ничега се не сећам“.

Алкохол је штетан за здравље али може бити благотворан за нерве који после тога могу бити добри за здравље. Или што рече један анонимни мислилац из околине Чачка: да нисам много пио, ко зна да ли би данас био жив?!

Уместо бенседина користим алкохол а уместо наркотика - уметност!

Највећи намћори су људи који су оставили алкохол. Они одједном све знају, свакога саветују и очекују да им се на сваком месту одаје признање јер више не пију. По данском филозофу и теологу Кјеркегору (Киркегору) пијанац и пије из страха да не би једног дана завршио трезан. 

Кјеркегор (Киркегор) је један од ретких филозофа (писаца) који је јавно, у дневницима, признао да је дркао до изнемоглости. Пиће није спомињао. Али, зна се, најбољи лек против мамурлука су: расол, чорба од парадајза, "клин се клином избија" и дркање! Додуше, дркао је и Волт Витмен али из потпуно других разлога.

Један од највећих проблема пијаних стања јесте како се одбранити од сулудих идеја која те спопадају пијаног. Кад си пијан све изгледа лако и изводљиво, јачи си и паметнији, лепши... кад попијеш ниједан план није неостварљив. Тада се најчешће одлучујеш за радикалне и крупне животне преокрете од којих, наравно, већ сутрадан неће остати ни помена вредно сећање.

Треба се чувати промашених пијанстава. То су они догађаји после којих остане горак укус у устима и неодржива жеља да се све што пре заборави. То су пијанства у којима је било лоших људи и њихове негативне енергије, или оних који хоће да исправљају „криве Дрине“. Најгоре је онда када учините некоме нешто нажао а то су најчешће ваши ближњи.

Има пијанстава после којих сте много срећни. Заљубили сте се или сте имали страствено искуство. Спријатељили сте се, помирили, подмирили. Певали сте, играли, грлили се са непознатим људима, чашћавали целу кафану. После таквих пијанстава одмах пожелите да се поново напијете. Обично то и учините али никада не успе да се понови исти осећај.

Не може се „заборавити“ уз пиће.

„Пијем да је заборавим“ не постоји.

Када пијеш да нешто заборавиш онда обично то што желиш да заборавиш видиш дупло.

Сада више и не пијем већ се кроз пиће сукобљавам сам са собом и са својим сећањима.

Што се мене тиче: боље је убијати се од алкохола него од рада!

Ако већ треба да се убијеш, учини то дугорочно, кроз песму и игру, а не метком у чело, за трен ока.

кроз све важне улице

у животу

прошао сам

сам

ја и мој алкохол (односно)

све улице

које су ми нешто значиле

прешао сам

једном макар

сам

и

пијан

и

срећан

без људи...

...иначе сам туп

и глуп

чим попијем вратим се у

најситније детаље

давно заборављене моје младости

врате ми се слике

мутне и јасне

почнем поново да живим

у прошлости

у најтамнију улицу

зађем сам

и

млад

 (О "ФИЛОЗОФИЈИ КАФАНЕ" ЧИТАЈ КЛИКОМ ОВДЕ).                                                                                                                                                              

(О "ИСТОЧКИМ КАФАНАМА" ВИДИ КЛИКОМ ОВДЕ) 

(О "БОЕМИМА" ЧИТАЈ КЛИКОМ ОВДЕ)