ВИРУС ЈУГОСЛОВЕНСТВА У СРПСКОМ НАЦИОНАЛНОМ АНТИТЕЛУ!

  

Пише: Игор Ђурић

Бити Југословен значи бити антисрбин. Тако су постављене ствари на самим почецима стварања југословенске (јужнословенске) идеје, у почетку латински потуљено и скривено а онда очигледно и императивно (Дрезденски конгрес).

Југословен презире православље и ћирилицу. Ако баш и не презире, а, оно, не прихвата их за своје, иако је Србин и православац. У ствари, то су предуслови без којих он нема право на југословенство. Југословен има оправдања и разумевања за све осим за Србе.

Југословена, данас, има највише у Србији, поготово у Београду и Војводини. Што декларисаних, што притајених (којих има много више од ових првих). Тако је било и у прошлости. У осталим деловима СФРЈ их нема (ако их има то су углавном опет Срби), јер их, опет углавном, није ни било искрених, осим по сили, нужди и лицемерју.

Југословенска идеологија има у нас јаке корене и зато што је Београд био административни центар Југославије па је много људи долазило на разне важне позиције и ту остајало са својим потомцима. Поред тога, Београд је увек раширених руку дочекивао све људе који су у њега долазили, без обзира на веру и нацију, али му се то углавном враћало и враћа лоше.

Према попису из 2021. године у Хрватској су се 942 особе изјасниле као Југословени. У Србији, по попису из 2022. године, било је 27.143 Југословена (али су добро распоређени). Оно што је болно за Србију и што говори у прилог мојој тези да није важно да ли се изјашњаваш као Југословен већ да ли се тако осећаш, јесте чињеница да је скоро пола милиона људи, на последњем попису, одбило  да се изјасни о националној припадности (136.198 се није изјаснило; 322.013 непознато; 11.929 се изјаснило према регионалној припадности: Војвођани, Шумадинци, итд. - све је то југословенска матрица). Обзиром да су се националне мањине уредно изјашњавале да би их било што више, у овој бројци од пола милиона треба тражити идеолошке Југословене у Срба.

Данас у Босни, тој „колевки југословенства“ има око 2000 Југословена. 1981. године их је било 333.468. Те 1981. године у Словенији је било 25.615 Југословена (углавном гастарбајтери) а у Србији 441.941., у Хрватској 379.057 (колико је било Срба међу њима?!).

1948. године, у Југославији је Срба било око 42% а Југословена уопште није било. По попису 1981. године било је око милион и двеста хиљада Југословена.  Где је, деведесетих година, било тих милион и кусур људи да бране Југославију?!

Југословени у Србији, данас, јесу Срби али они из Друге Србије. Они који нису Срби, у Србији, не изјашњавају се као Југословени. Они чувају свој идентитет зарад добрих обичаја националних мањина.

Када Југословену из Србије разбију аутомобил на сплитској Риви (зато што је Србин) онда Југословен има разумевања и вели да је то индивидуални примитивизам и фрустрација из рата. Употребу ћирилице, пак, у Србији, такав исти сматра фашизмом и колективним лудилом.

Југословени мисле да је Северинин порнић уметничко ремек дело, док за Дару из Јасеновца тврде да је у питању српска пропаганда. За Југословена поменути Јасеновац није ни постојао док је Сребреница највећи геноцид у историји човечанства.

Југословенство је највећи проблем српског националног идентитета. Југословен је свестан свог неприродног стања негације свог порекла. Он је као хомосексуалац који живи са женом и има децу (а у себи схвата да нешто није у реду са тим концептом). Али, Југословен је мазохиста! Он мрзи Србију али не жели да оде из ње јер су само још у Србији Југословени добродошли.

Да су се Југословени питали Косово и Метохија би још 1945. године били део Велике Албаније. Не би се њима Ђоковић крстио пре и после меча, да могу да му забране. Химна не би била Боже правде већ Хеј Словени! Да они шта могу: Војводина би, најмање, била република, а „маљо је и то“ (што би реко Тита).

Југословену је лако да заузме став – то је увек антисрпска позиција.

Југословени пуне хале по Београду, када дођу да певају овејани антисрби из региона. Југословени организују геј параде и мирдите фестивале.

На Сајму књига у Београду једино се српски писци осећају као странци (а ћирилица ко крме у Техерану).

Југословен увек навија за Хрватску, док прави Србин звездаш неће навијати чак ни за Партизан. Додуше, Партизан је и даље Југословенско спортско друштво! 

Југословен ужива у далматинском ћакулању а подсмева се пироћанском зборењу. Крлежа је и мртав добродошао у Београд, Геџа Добрица Ћосић је ратни злочинац и пискарало (по њима).

Његош, Андрић, Селимовић, Кустурица, Попа, и многи други, хтели су да буду Срби а српски Југословен то не жели да буде.

Живео Тито!

Доле Немањићи!

Живео Кардељ!

Доле Карађорђевићи!

Бог не постоји, осим онај католички, мухамедански и будистички!

Е, сад, има нешто што јебе наше кокошке а није петао: Словенци тврде да су Германи (читај: аустроугарски коњушари), Хрвати, Албанци и Шиптари да су Илири, Македонци су жељом подељени између Татара и старих Грка, Црногорци би волели да су Хрвати, а једино неки Срби хоће да буду Југословени (не чак ни Јужни Словени). Сад, постоји и теза, да ових других (набројаних) не би ни било да Срби кроз историју нису мењали веру за вечеру и нацију за дегустацију. Те би, по тој логици, Југословени били последњи у историјском низу конвертита.

Универзитети, медији, издавачке куће, културне институције, уметничка удружења и политичке партије – то су легла југословенства у Србији. Све то надгледају невладине организације које раде за стране и „ција снајка“. Европска унија и Америка досољавају со на живу рану: у неким ратовима Срби су им се редно најебали мајке, а Југословени никад и ич.

Неко ће приметити, с правом, да ови редови о Југословенима као да говоре о ауто-шовинистима и друго-србијанцима?! То је истина! То је једно исто, ма како се звало: Југословени су другосрбијанци (звали се овако или онако; југословенство у овом тексту је већином узето као парадигма)!

Наравно, сви ми који смо рођени у СФРЈ помало смо југоносталгичари. То је због тога што смо у то време били млади, а кад је човек млад онда му је све лепо. Поготово кад је, успут, још индоктриниран и заведен. Та земља, поред свих мана, имала је добру музику, кинематографију, књижевност, спорт, туризам, индустрију, понекад и: стандард. Имала је своје добре стране! И то није упитно, ја и сам, сада, слушам музику моје младости и читам књиге штампане у Загребу и Сарајеву, (па се и присетим како сам карао од Вардара па до Триглава, на радним акцијама, летовањима и караванима братства и јединства), али то чиним као Србин (и као мушкарац) а не као Југословен (или припадник ЛГБТ), томе приступам као делу туђе културе (и својих сећања) а не свог националног идентитета, јер то буди у мени успомене кад сам почињао да се занимам за уметност, спорт и жене, и кад су данас „буђења“ све тежа. Али: та земља, ма каква била, више не постоји и учинила је својим постојањем и идеологијом да останем без свог завичаја! Имам, дакле, и личних разлога. Растао сам уз очеве и мајчине родитеље, никада нисам чуо од баба и деда реч Југословен. Покојни отац је избегавао реч Србин (до деведесетих година).

Југославија није била добра зато што је била лажна и зато што се у крви породила (1914-1918), у крви постала пунолетна (1941-1945), и у крви се угушила (1991-1999). Треба ли уопште наглашавати да је горе поменута крв била углавном српска?! Бити Југословен значи прихватити пропаганду и ревизију историје наших непријатеља.

Сви ти народи који су ушли са нама у заједничку државу (да би се обрели на страни победника и створили државе које никада нису имали) чекали су са ножем скривеним иза леђа, да нам га фикну чим им се укаже прилика. Али, тај нож нису добијали по слабинама Југословени него Срби.

Данашњи типичан Југословен је „европејац“, он мрзи Русију и навија за Украјину. Као и код Руса, добар део Срба има тај мазохистички порив националне самодеструкције и склоност као ауто-шовинизму. Тај се налази у апсурдном положају: сматра да се требамо манути прошлости и гледати у будућност, где вера и нација нису важне, језик поготово, али се сам изјашњава као део крваве прошлости, и то блиске.

Једино још код нас Срба, Југословен може да живи од новца српских пореских обвезника а да притом јавно и жестоко наступа против Срба и Србије. Наш хлеб једе а туђу бригу брине! Тај не иде данас у Приштину са југословенском заставом већ албанску заставу развија у Београду!

Југословен ће увек иступати са тезама да су њему сви људи исти, да није битно ко је какве вере и нације, важно је да је добар човек, и, да су Срби криви за све што се догађа у Србији, региону и свету. Мада, ту и тамо, нађе се понеки Србин који није лош. Најбољи Србин, по њима, је мртав Србин.

Поштујем ја све који говоре да нису битне вера и нација већ какав је ко човек! Само, ја у рову и на фронту, кад сам бранио Србију, нисам био, раме уз раме, са добрим или лошим људима већ са добрим и лошим Србима. Верујем, искрено, да су добри људи они који прво воле своју земљу и свој народ, па тек онда и све друге. Исто је и са породицом!

Сама чињеница да неко пише ћирилицом и припада Српској православној цркви, довољна је да се томе прилепи етикета националисте и фашисте. На Београдском универзитету данас раде професори који јавно иступају против ћирилице и Српске православне цркве. Ми ни сада не смемо да нашу војску називамо „српском“. О пошти, железници, електродистрибуцији, са префиксом „српска“ не смемо ни да помислимо. Ено га Југословенско драмско позориште: пичи ли пичи.

Југословени су нама Србима чак и смрт отели. За време СФРЈ учили смо историју да је за време Другог светског рата погинуло на стотине хиљада Југословена, иако су то били углавном Срби.

Југословенство у својој суштини није политичко, идеолошко или национално питање. То је чисто конвертитство. Код свих осталих кетманског типа, код Срба искрено и без резерве. Рек'о би Цвијић: рајински одано!

Многи југословенство поистовећују са комунизмом, зато што је тада југословенско антисрпство достигло врхунац. Југословенство је много старија работа у Срба, од времена комунистичког вакта, и оно вуче корене још од Гарашанина, па преко Марковића и Туцовића, младобосанаца, преко Скерлића, па на даље. Па нама је и Дража Михаиловић био Југословен (Југословенска војска у отаџбини).

Црна рука је била југословенска организација. Они су себе називали југословенским националистима! Апис Димитријевић Драгутин, пре него ће бити стрељан у Солуну 1917. године, узвикује: „Живела Велика Србија! Живела Југославија!“. Југославија се, у Великом рату, стварала тако што су се Хрвати, Словенци, Бошњаци и остали борили на страни српских непријатеља и против Срба! А Срби се борили за њихово ослобођење и уједињење?!

Југословени (читај: комунисти) су се хвалили да је Његош први употребио реч Југославија (у једном писму из 1849. године).

Франтишек Зах је био панслависта. Његов План словенске политике Србије само по наслову говори сам за себе. То је био план за ослобођење и уједињење Јужних Словена. Гарашанин је за своје Начертаније искористио 90% тог текста. А, Зах је био човек Адама Чарторијског.

Код већине српских политичара 19. и 20 века (руку на срце и право збори а криво стој), Велика Србија је уистину значила: Југославија. И, Југославија је за Србе имала смисла само ако би била Велика Србија. Погрешно је било што су се у коло ухватили са европским и латинским преварантима а трагично што се у Русији догодила револуција 1917. године.

Никола Пашић је сматрао да Југославија има смисла само под српском доминацијом. Али и Нишка и Крфска декларација су били документи који су говорили о нужности ослобођења и уједињења Јужних Словена, јер Срби су већ били слободни и имали своју државу, иако под окупацијом, па није било потребе да је поново стварају.

Александар Карађорђевић је, погрешно, мислио да уколико буде краљ Југославије, то ће по аутоматизму значити да је ујединио све Србе у једној држави. Ту своју заблуду је платио главом.

Преварени и превеслани, уместо доминације Срба у Југославији, добили смо пројекат: Слаба Србија -  јака Југославија!

Југословенство о којем су маштали Срби у 19. и почетком 20. века Крлежа је подругљиво називао: Видовданско Југословенство. И био је у праву, јер, Хрвати су своје југословенство извлачили из Илирског покрета које није баш имало неке везе са Србима и Словенима.

Елем, како било да било, после распада Југославије, нама Србима је остало у аманет југословенство (са својим отровним деловањем), Кућа цвећа (како рече Бећковић) и врло мало сећања на све жртве које су пале за заблуду звану: Југославија! За мерила данашње западне идеологије (којој припада и југословенска идеологија), бити Србин, православац, белац и породични човек – значи бити на листи за одстрел! 

СРБИЈА: РИЈАЛИТИ КОЛОНИЈА!

  

Пише: Игор Ђурић

„Још 1836, кнез Милош, да би сачувао земљу сељаку, прописао је, да се сељаку не може продати за дуг кућа, баштина, два вола и крава. То је било окућје сељаково, обезбеђено од његових поверилаца“.

Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, стр. 180

*

Нећу брзе пруге, ауто-путеве за Тирану, незаустављиви напредак! Нећу! Желим спор, тих и миран живот, притом и скроман да могу да уживам у ситницама. Нећу аутопутеве: хоћу њиве и ливаде, хоћу вароши и мале градове!

Поготово нећу „напредак“ који се дешава у Србији: одрицање од националног и полног идентитета, презадуживање државе и грађана, отимање територије, бесмислени и антихумани закони и пројекти, робовски положај људи у односу на капиталисте и политичаре!

Не желим туђу индустрију – хоћу своју пољопривреду, здраво воће и поврће, аутохтоне сорте житарица и домаћа грла стоке, пуне ливаде и пашњаке, живину што кљуца по обору.

Нећу стране капиталисте и колонизаторе! Ми сами треба да одлучујемо како ћемо живети, колико ћемо радити и у којем правцу ћемо се развијати.

Ми треба да чувамо своју природу и наша природна богатства!

Ми Срби хоћемо и желимо да живимо споро, да радимо онолико колико нама треба а не колико треба капиталистима.

Нећу ЛГБТ идеологију – хоћу нормалну породицу!

Нећу да нашу децу у вртићима и школама трују болесним идејама разне психолошкиње из невладиних и владиних организација, које их окрећу против властитог пола и породице! Нећу да се нашој деци омогућава да промене пол још као малолетници, да им дају хормоне, да гуше у школама њихову природну сексуалност, да их уче како су им родитељи највећи непријатељи и крвници!

Нећу да ме лажу о климатским променама и да ми говоре нешто о чему је наш Милутин Миланковић већ све рекао и написао. Нећу да убијам краве зато што прде, да уништавам свиње а да нису болесне (а да ми после доводе генетски модификоване сорте из иностранства)!

Не дам им наше рудно богатство! Не треба ми њихова рудна рента која је, успут, иста као у Нигеру који се побунио (а ми се, ето, не бунимо). Српски народ је у средњем веку доводио рударе из других земаља да ваде руде у Србији а ми сада дајемо своје руднике колонизаторима за бедну рудну ренту. Своје злато купујемо од Кинеза. Ускоро ћемо свој угаљ, своју воду, своју струју да плаћамо странцима!

Србија је колонија али се у њој не пљачкају само природни ресурси, Србија је колонија у којој се уништавају и људски ресурси. У Срба се убија достојанство и нада, терају се да погну леђа или да оду! Разоружавају нас да би против ненаоружаних домородаца колонизатори лакше ратовали!

Правимо од војске сваштарницу (попут Украјинаца) и притом се задужујемо више него можемо да поднесемо. Па тако, имамо против-авионске системе кратког домета из Француске, средњег домета (фронтовске) из Русије а оне мало јаче из Кине. Све то у јединствени радарски систем не може да повеже ни Господ Бог. О сервисирању да и не говорим. Притом, свако оружје које се купи у иностранству направљено је тако да се тешко може употребити против земље из које је купљено. Што због програмираних чипова, што због резервних делова и муниције. Пилоти су нам обучени за руске авионе а купујемо француске (три пута скупље а исте). Пешадијско наоружање нам је као новогодишња јелка. Свака јединица има различито. Теренци су нам амерички, борбена возила руска, хеликоптери: руски, немачки, француски, амерички, питај бога чији још?! Због чега ово пишем, чини се ван контекста? Па то је доказ да купујемо оружје не према некој стратегији и цени већ према ономе како нас ко притисне и нареди.

И како се Срби боре против свих ових аномалија, колонизатора и њихових помагача?!

Има већ неко дуже време, од маја месеца, како је прозападна опозиција присвојила народне протесте (и тако их осудила на неуспех), пре свега у Београду, користећи катастрофе које су задесиле српско друштво. И ту ништа осим морала није спорно, исто онолико колико је нелогично тражити морал у садашњој српској политици. А морал је једино што је важно и у политици, и у животу, и код појединца, и у друштву!

Идол већине садашњих прозападних политичара, Зоран Ђинђић, својевремено је рекао: „Коме је до морала нека иде у у цркву“.

Добар део ових што сада демонстрирају и није за цркву и да се они шта питају најрађе би укинули исту.

Али, нису ни они баш незналице па су се досетили оригиналне идеје да траже ослобађање медија у Србији, успут и МУП и БИА-у ако може да присвоје. У ствари, нису они баш за „ослобађање“ медија, више су да их ставе под своју контролу, али то је нека друга прича.

Моралну, са нагласком на материјалну, подршку они за тај свој наум траже у амбасадама држава у којима одавно нема слободе, ни медија, ни грађана, где влада немилосрдна цензура, где је забрањено другачије мишљење од официјелног, где се забрањују медији, вербални деликт је поново на снази, где је могуће да председник најмоћније државе на свету буде цензурисан, избрисан, укинут и ухапшен.

Проевропска опозиција тражи помоћ за „ослобађање“ медија у Србији од оних који су угушили слободну мисао у својим  земљама и широм света, где не постоји друга страна мишљења, где су противници немилосрдно подвргнути силама које поседује држава. Они траже помоћ од оних на чијим медијима свашта можете чути о политичким противницима, против Руса, Срба, Кинеза, Иранаца, али се не може чути ни једна реч против владајуће лево-либералне-ЛГБТ идеологије. Они траже помоћ за „ослобађање“ медија у Србији од оних који су одавно своје медије ујармили искључиво за пропагандне сврхе и неконвеционалне ратове.

Прозападна опозиција узима помоћ за „ослобађање“ српских медија од оних који хапсе Трампа, вређају Путина, лажу грађане о епидемијама и климатским променама, држе у оковима Асанжа и подржавају фашизам у Украјини те бандитизам на Косову и Метохији. Траже од оних који су медијски сатанизовали Србе у служби НАТО варваризма.

Демонстранти, елем, траже укидање ријалитија али се не буне против проамеричке уређивачке политике тих истих медија. Неке дневне новине, које нису таблоид, нападају само због проруских ставова. Вође демонстранта су углавном за увођење санкција Русији и улазак Србије у НАТО. Косово их ич не интересује. Тај који то пропагира мрзи Србе, то је бар јасно.

Замислите траже укидање националних фреквенција неким телевизијама због политичке пристрасности и необјективности а то чине уз помоћ Н1 и НовеС које су оличење политичке пристрасности и необјективности али и анти-српских ставова.

Најважније је следеће: и насиље, и медији, и власт, и опозиција, у Србији јесу ПОСЛЕДИЦЕ а не УЗРОЦИ нашег пропадања!

Узроке најпре треба тражити у потпуном урушавању система вредности а кривци за то су једни исти људи који деценијама трују и уништавају све чега се дохвате, бавећи се политиком, стварајући од државе партијски плен (јер Србија је одавно партијска држава) где није важно ко си и шта си, какве си школе завршио и колико си стручан, где поштење и морал нико и не помиње – већ је важно којој партији припадаш. Задатак свих тих партија, мање више, суштина њиховог постојања и циљ, јесте урушавање српског суверенитета и идентитета (на овај или онај начин, левом или десном страном, може и центром), уништавање српске привреде и пољопривреде, распродаја наших природних и људских ресурса, уништавање културе и образовања – а све то за рачун оних који контролишу политички живот у Србији: сила са запада!

Дакле, ријалити није крив због пада културних вредности већ је уништавање културних вредности довело до тога да пола нације гледа ријалитије!

Између ријалитија против којих су устали и неоколонијализма који пропагирају њихове телевизије нема моралних и вредносних разлика. Најзад, боље је гледати полуголу старлету како лупета глупости него гледати америчког амбасадора како издаје наређења и цео народ сматра идиотима.

У исто време док се распарчава ЕПС и спрема његово преузимање од страног капитала, док се јавна предузећа спремају за приватизацију и продају: ниједног човека није било на улици да протестује због тога. Сваке недеље хиљаде демонстраната протестује против програмске шеме приватних телевизија али их је брига како све телевизије у Србији извештавају о томе шта се стварно догађа на Косову и Метохији. Косово и Метохија су под окупацијом а они хоће да „ослобађају“ телевизије, БИА-у и МУП. Са друге стране, не дирају власт у вези француско-немачког споразума који би требало да удари глогов колац српској држави на Косову! Држава срља у дужничко ропство, већ није у стању да сервисира кредите него се наново задужује уз папрене камате и још папреније политичке услове а господа из проевропске опозиције би да смењују РЕМ! Државом управљају амбасадори, овом земљом владају ММФ, Светска банка и Блек рок као продужене руке Давоса а опозиција у Србији сматра да је највећи проблем Србије нека плавуша без мозга са тамо неке телевизије?!

Прави левичари, каквим се представљају, и они и други левичари у Србији, баш ако их и не занима Косово, требало би да демонстрирају због поскупљења, инфлације, пада животног стандарда, лошег положаја запослених у Србији, због намере да се распродају јавна предузећа и природна богатства, због урушених институција и најскупље хране, горива и осталог. Не! Они би да укину јутарњи програм и замене га својим.

Шта је суштина: исти им је газда! Знате, сви они заједно стоје сатима у истом реду, негде око 4. јула, да буду примљени и буду виђени.

А протест против насиља?!

Кога то више интересује и ко то више помиње!?

Све је било и остало: гола политика и медијска манипулација!

Све је само жеља да неке партије замене друге, да неки људи дођу на места других људи!

Уосталом, мало тога нам је остало од државе да би бринули о њој. О томе нека брину они који заиста одлучују. Нама је довољна и ова виртуелна Србија, додуше, једино нам је она и преостала.

Отворено и поштено: Србији је подједнако велики проблем и власт и опозиција. Највећи проблем је народ! Јутарњи програм је, како рекох, потреба и последица а не узрок и наметнутост. И уопште није важно ко га емитује: ПИНК или Н1. У држави где се глас продаје за литар уља и килограм шећера а не реагује се када се предаје и продаје део територије или природно богатство - тешко да неки нови медији могу ишта да поправе на боље!

ЖИКА ОБРЕТКОВИЋ – ДУХ БЕОГРАДА ИЗ КУЧЕВА!

  

Пише: Игор Ђурић

https://srbij-a.blogspot.com/

Пре неколико дана случајно набасах на текст о Жики Обретковићу, написан пре неколико година, и, наравно, са интересовањем га прочитах. Боље да нисам. Јер сам из тог текста „сазнао“ да је Жика Обретковић био песник и улични свирач, мултимедијални и авангардни уметник, боем, и да је његовим одласком окрњен дух Београда, то јест, да је Жика Обретковић икона тог београдског духа (духа београдске калдрме). Скоро, па раме уз раме са Капором, Тиркетом, Гагом или Прелетом. Нећете веровати, негде сам видео да је чак био и симбол отпора против Милошевића и весник промена (парафразирам, не држите ме за реч). Малтене, он је био нови Нушић. Да нађем негде да је био и геј икона, па да потражимо конопче сви у целини и целости.

Жика Обретковић није био никакво оличење духа Београда. Он није ни знао шта то значи. Он би цео тај дух, ако постоји и има га, дао за тањир пасуља и кило хлеба. Он само може бити симбол једног времена и тог духа али у смислу да је Београд био и остао отворен за све људе, ма који и какви били. То што је Жика свој век провео у Београду тако како га је провео не говори о Жики већ о Београду који је са једнаком отвореношћу и толеранцијом био отворен и пријемчив за свакога. Па и за јуродиве.

Жика је био део атмосфере Београда који није био лешинарски, какав је делимично данас. Некада су људи слушали Жику јер су желели да му дају једнаку шансу. После су се појавили људи који су желели да се овајде од Жикине популарности.

Жика Обретковић је био хендикепиран човек који је свој спас (и: смисао) пронашао у свом хендикепу, а Београд и људи у њему су то прихватили (дали су шансу његовом рањеном духу) и сви су заједно створили легенду (урбану). Наравно, било је и злоупотреба, било је и шиканирања, било је патње и бола. Жика је све то стоички подносио, а, и Београд са њим. У исто време су малтретирани и шиканирани, у исто време су патили.

Често је био злоупотребљаван Жика, свесно и погано! У данашње време то би било и законом кажњиво. Није се стварала уметност, како то данас кажу, није то било боемисање! То је често било спрдање са болесним човеком!

Жику Обретковић сам први пут видео у Студењаку, осамдесетих година прошлог века. Неки Никшићани или Беранци (није ни важно) водали су га као мечку од собе до собе и увесељавали присутно грађанство у виду студената (редовних или илегалаца). Тако је стигао и до неког брлога од собе у којој сам боравио, Партер у Другом блоку, и представио се у пуном свом сјају.

 

девојчице девојчице плавојчице коса ти је плава ко зелена трава воли те жика дођи на секс....итд...итд...

 

Треба одмах нагласити: Жика није хтео да рецитује за џабе. Морало се платити, или у боновима, или новцем. Уколико тога није било, он би ћутао, мало се кревељио, али своју вредну поезију није просипао у празно.

Када би се нашао у женским собама био би и стидљив, макар на почетку. Поцрвенео би, спуштао поглед и сркао кафу у коју је гурао невероватне количине шећера. Евентуално би се представио као Џемс Бонд 007 – и, то је то.

Да ме сада убијете, не сећам се да је у тих неколико сусрета, изговарао своју касније чувену реченицу: у целини и целости!

Зелено и зелену боју је понављао, салату тада није помињао. Нити је икада тражио за салату. Знао је он добро, тада, шта тражи!

И тада је имао фрулу и непогрешиво је свирао тако да никада не погоди нити један тон а да све изгледао као да има смисла.

Ја сам га најчешће виђао по Студењаку али он ту није био стално. Већ је тада почео да ординира по Скадарлији и другим деловима града, а у Студењак би долазио повремено. У то време Студењаком је суверено владао Дуле Савић (не фудбалер него неки момак којега су тако сви звали). Он је био звезда Студентског града. Где год би наишао орило би се из грла свих присутних: Дууулеее Сааавииић! А он би отпоздрављао. И: држао говоре!

Зато је Жика, помало, и зазирао од Студењака, јер је био свестан да долази у туђе краљевство.

Чувени су били вербални дуели Жике Обретковића и Дулета Савића. Дуле Савић је био интелигентан момак, који је због нечега прекинуо студије, за разлику од Жике стално је боравио у Студењаку. Био је и писмен, знао је да чита и пише, што сам искрено сумњао за Жику. Али, нешто је кврцнуло у њему, Дулету, и он је неко време ходао на танкој жици између јаве и сна.

Углавном, Дуле је редовно побеђивао Жику у својим наступима и то овоме није годило. Тако да је, тек, повремено навраћао у Студентски град.

Оно што се мора подвући: у Студењаку је Жика био природнији, оригиналнији, свежији, него у другим деловима града. У Скадарлији је он давао оно што се од њега очекује за неку кинту, није био Жика већ оно што се очекивало да буде Жика.

Сретао сам га, дакле у Студењаку, на блејалишту (где је знао да држи ватрене говоре), у бистроу, у мензи.

Понекад су они примитивнији знали да пређу границу доброг укуса и да се лоше понашају према Жики, малтретирајући га, шиканирајући га. Он би тада западао у стање благе хистерије и викао би:

- Немој, немој, немој, пусти ме, пусти ме, пусти ме – и рукама би бранио лице као да га неко напада и хоће да га удари.

Или би се залетао према напаснику а онда би се укопао на пола метра од те битанге која га малтретира и исто то изговарао и чинио.

Жика је био све али није био агресиван осим када би се претварао да то јесте.

Проблем са Жиком и Студењаком јесте што би временом постајао досадан, јер се стално понављао и он, као да је био свестан био тога, долазио би у одређеним временским интервалима таман колико би требао да прође да га се људи ужеле (или да дођу бруцоши) али и смишљајући стално неке нове перформансе.

Незаборавни су били догађаји када је Жика требало да се ошиша и обрије код фризера Крлета који је држао берберницу у Трећем блоку. Шишање и бријање су били бесплатни али уз одређене услове. Док се шиша, Жика је могао нормално да седи на столици. Бријање се морало обавити тако што ће Жика лежати на поду а брица ће га бријати клечећи изнад њега. Не би било довољно места за све заинтересоване па би се често то изводило на неком бољем месту. Жика би се мешкољио, скичао, мумлао кроз нос, није могао да се скраси, али, трпео је: џабе је џабе. Публика је навијала. Када би се све завршило Жика би поскочио на ноге лагане са уздигнутим рукама као да је постигао гол али би незахвална публика и тада скандирала: Дуулеее Саавиић!

Не сећам се да ли је Жика тада пио алкохол. Кажу људи да јесте! Виђао са га по журкама али се стварно се сећам. Мислим да није много - осим кад би га напили намерно - (можда грешим, јер боемске легенде из Скадарлије говоре другачије) јер је он у себи имао много више од онога што би му малигани подстакли. А, и, треба отворено рећи: Жика је увек био више гладан него жедан. Такав је мој утисак, нисам се дружио са човеком.

Слушао сам га и гледао, касније, код Минимакса и у Шодер листи. Више то није био прави Жика, онај изворни и оригинални. Почео је да глумата и људи веле да је то чинио стално у Скадарлији или деловима града где је ординирао. Већ је тада изгубио ону ноту и црту детета – што је у природи он и био. Он је био дете. Он је био и несрећан. То се могло видети уколико се удубите у његове очи када не изводи перформансе него кад ћути или једе.

Како је Мори Кристи био усмени сликар, тако је Жика Обретковић био усмени песник. Тешко је успевао да два пута понови исте речи у својој песми. Њих двојица су, по речима Јакова Гробарова, једном бежали из Куће Ђуре Јакшић у Скадарлији пред пијаном руљом, мислећи да хоће да их бију а они су их, у ствари, одушевљено поздрављали. Вели Гробаров да је Жика само бежећи успео да викне:

- Ау, браћо моја, шта то урадисте од себе у целини и целости!

На интернету сам нашао и неке песме из те његове збирке (које се сада продају по непристојним ценама) и схватио сам да је и то злоупотребљено и прекомпоновано за потребе новог времена.

На пример песма, коју данас штампају разни издавачи, и продају зарађујући на несрећном Жикином животу, изгледа и гласи овако (сређена и преуређена):

Иступај напред

И напред

Не одступај

Јер ако одступиш

Више те нема

Опоменуо сам те

За сва времена

У целини и целости

Земље и света

Жика је опомена

За сва времена

 У стварности, када би Жика то изговарао, то је изгледао овако:

 ....ступај напред напре иступа да идеш у зеленонема више жика је тај у целини сандра у целости љубависосам, жика живео жикаљубав тера женскаженка добра сандра зеленошарено....

 Е, то је нови дух Београда. Преправљање човека и песама прикладно новом времену!

Старом духу Београда Жика је био довољан онакав какав је био: без преправки, улепшавања и исправки! Стари дух Београда је знао ко је Жика - Жика је осећао шта је Београд! Није ту било улепшавања: само разумевања и толеранције!

Елем, прошло неко време, заборавио сам и Жику, и студентске блокове, друге су ме бриге мориле и другим животним раздобљима сам уживао, друге животне сокове пио, друге порције из других мензи кусао, играо сам улоге које су ми године намениле.

Постао сам отац, а временом и отац студента у Београду, па сам повремено обилазио сина по студентским домовима и собама присећајући се како је некад било.

Једном сам, возећи се, на раскрсници код Лондона, чекао семафор и разговарао са сином. И, одједном, чух фрулу и оне чувене погрешно одсвиране тонове. Одмах сам знао о коме је реч. Видно остарио, у шареној одећи, са шареном торбом на рамену, Жика је забављао туристе.

Рекох сину:

- Види, Жика Обретковић?

Није имао појма ко је то.

Болоњо, јебем ли ти матер!

ПС

Захваљујем се Џоговић Небојши што ми је освежио већ посустало памћење!