Игор М. Ђурић: Задатак песника данас, сада, (уколико уметник може да има задатак?!) није да описује лепоту цвета, његову симболику и живописне боје, већ је његово да говори о томе да је неко изгазио тај цвет и испишао се по њему. О томе треба да пева данашњи песник: о пишању по цвећу. Што се тиче романа, ствар је слична. Некада су писци могли да себи приуште луксуз, па да пишу поетичне, сладуњаве и бајковите романе – коректне у сваком погледу: садржајно, по форми... Данас роман мора да има муда – или није роман! Опет, писац без муда не може написати ''роман с мудима''. Е, сад, потпуно је друга ствар, и невезано за тему, што ће о ''роману с мудима'' углавном одлучивати они који имају локум међу ногама, неки чак и без ратлука...

Приказивање постова са ознаком dijalog o Kosovu. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком dijalog o Kosovu. Прикажи све постове

уторак, 11. март 2025.

ДУХОВНА КОНТРАРЕВОЛУЦИЈА - 6. 11. 2016.

                              


          УТОПИЈА МАЛОГ НАРОДА И ЈОШ МАЊЕГ ЧОВЕКА
                                          Игор М. Ђурић  6. 11. 2016.
                                               
                                                     *
Потпуно уништен (труо) систем се не може поправити, нити побољшати, увозом другог још трулијег и погрешног система. На болесном дрвету се не може калемити здрав пелцер. Стару и оронулу кућу треба срушити и на њеном месту подићи нову. Таква је ситуација, сада, са Србијом, са њеним људима, њеним начином функционисања и системом вредности. Да би се кренуло од нуле – од нуле се мора и почети. Да би се почело од нуле - до нуле треба стићи. Мора се срушити старо, да би се изградило ново! Револуцијом, која не мора бити насилна. Да све стане. Да би се изнова покренуло, по потпуно новим правилима и са новом погонском снагом
Како би се то организационо учинило и касније заживело, мора се урадити пажљиви (револуционарни) одабир људи који ће бити способни да руше и да граде – одмах после тога. Да граде рушећи. А да при свему томе не посегну нити за једном циглом, нити за једним груменом земље, да кроз њихова уста не потече ни најбаналнија лаж. Тако одабрани људи морају својом главом јамчити да се неће догодити само персонална промена као до сада, већ да ће се променити све, па и људи, али не на положајима већ у себи.

                                                 *
Слобода је основ свега. Основ живота појединца и државе. Идеја слободе мора бити на првом месту онога што чини духовни и етички идентитет национа и државе. Императив одбране слободе – врховни постулат државног уређења и индивидуалног васпитања. Држава мора да брине о слободи људи који у њој живе а људи који су створили државу морају стално да подсећају државу да је слобода њен смисао постојања. Слобода није говорити свашта. Слобода је обавеза говорити а не угрожавајући слободу других и не подривати својим говором домовину. Слобода је слобода медија и јавне речи, али не писање лажи и таблоидизација. Слобода је сигурност. Слобода није богатство. Слобода је извесност. Слобода није право гласа. Слобода је право на избор без страха. Слобода је право на борбу. Слобода је не бити понижен. Слобода нема везе са животним стандардом већ је уско повезана са стандардима живота. Слободан човек може бити само онај који економски (и политички) није поробљен. То не значи да је слободан човек уједно и богат човек, већ значи да је слободан онај ко не дугује никоме ништа, или дугује подношљиво, који се не налази у банкарским оковима, (или који није партијски и страначки уцењен). 
Слобода значи поштовање слободарских закона и неписаних правила. Слободарске законе доноси слободна држава. Неписана правила наслеђујемо од предака, из традиције, митологије, народне уметности, књижевности и историје. Држава је слободна онолико колико је слободан њен најнеслободнији грађанин. Слобода не подразумева рушење своје државе осим уколико се ''тиранину не стаје за врат''.
Да би знали да волимо и чувамо своју слободу, морамо научити како да поштујемо туђу. Онај ко чува туђу слободу од себе, на добром је путу да буде слободан човек. Морамо знати да будемо људи који не угрожавају слободу других људи, да ни ми појединачно, ни наша отаџбина, никада не желимо да поробимо друге људе и друге државе. Властита слобода се никада не може стећи угрожавањем туђе слободе. Слобода мисли се не може темељити на дозвољеним и недозвољеним темама и недодирљивим личностима. Слобода мисли ће бити неограничена до оне границе која подразумева да та слобода не угрожава туђу слободу или не значи издају домовине.
Уколико је слобода основ свега, онда је борба основ слободе. Борба може бити свакојака и мора се водити свакога дан. Спреман на борбу мора бити обавеза а не право. Отуд се мора поставити ваљан систем вредности. Тако настаје она чувена реченица: „Боримо се за наше вредности!“.

                                                *
Праве вредности су оне вредности од природе дате, од времена формиране, из искуства доказане. Праве вредности су ''вредност опстанка и надградње''. Врста се мора продужавати, породица се мора одржавати, памћење се мора чувати. Без човека, жене и потомства: нема породице. Нема породице без љубави. Без породице нема државе. Нема љубави према држави без љубави у породици. Породица је основ друштва и прва ставка у систему који треба бранити. Само из праве породице, традиционалне, а уједно и савремене, могу се родити људи који ће волети своју земљу као што воле своју породицу. Само се за своје потомство умире без размишљања. Кад неко угрожава твоју државу, тај угрожава твоју породицу. Кад угрожава породицу то значи да атакује на твоје потомство. Кад жели да ти убије потомство, он жели да ти сатре нацију.
Да би се правилно васпитавало потомство мора се исто научити да поштује претке и све оно што су они учинили да би потомак био то што јесте. Зато је прошлост важнија од будућности. Из прошлости се може много научити, она нас формира као људе и као нацију. Будућност је нешто апстрактно, још непостојеће, па је самим тим и безвредно у стварању и одржавању идентитета. Уједно, будућност је краткотрајна, јер из секунде у секунду оно што је будућност постаје прошлост. Само је прошлост вечна. Садашњост скоро уопште и не постоји, она је само прелазни период између будућности и прошлости.

                                                   *
Страх је највећи непријатељ слободе, слободне мисли и отпора. Страх производи стрес који нам убија нацију. Није окупатор, или узурпатор, окупирао или поробио – већ је то учинио страх окупиранога и потлаченога. Страх који паралише разум и блокира жељу за отпором. Победити страх значи направити 99 корака (од 100) ка борби и ослобођењу. Стоти корак је побуна, и тај корак је најлакши и најкраћи. Ко победи страх тај је већ слободан човек. Ко победи страх од смрти – он је већ победио. Он је на путу ка божанском. Против оних који се не плаше смрти, нема победе. Нема оружја и оруђа који могу победити не-страх од смрти.
Не треба, међутим, сада мрети. Треба живети. Животом се мора срушити не-живот. Живот почети рођењем, наставити у породици где љубав влада и васпитање постоји, надоградити га школовањем, оправдати у заједници, наставити стварањем новог живота. Волети!!! И бити спреман пострадати зарад љубави.
Да би победили страх, морамо много знати о узроцима истог, о последицама које произилазе из њега. Морамо све знати о нашим славним прецима, о томе како су се они жртвовали (и жртвовали друге)  у својој борби да победе страх и сачувају слободу. То је историја. Морамо прочитати шта су славни наши мудраци писали о победи над страхом. То је књижевност.

                                               *
Србија мора породити мајке да би оне родиле децу. Морамо се више рађати него умирати. Очеви морају научити да се деца не праве у не-слободи. Деца која се роде у не-слободи осуђена су да гину у борби за слободу. То је задатак очева. Очеви треба да гину за слободу своје деце. Ако децу родимо у не-слободи њима остављамо своју борбу. То није поштено. Њихова борба треба да почне тек када добију свој пород.
Васпитање се мора вратити у кућу, у породицу. Не лажи! Не кради! Не варај! Буди поштен човек. Буди добро васпитао чељаде. Поштуј друге људе. Поштуј себе. Научите их да воле своју земљу. То се најлакше постиже љубављу према њима. Уколико постигнете да и воле своје родитеље, браћу и сестре, већ сте урадили све остало. Ко воли своје ближње – тај воли и своју земљу. Патриотизам је љубав. Љубав је домољубље.
Морамо што пре уљудити своје ћерке. Морамо ојачати своје синове. Првима скратити сукње, другима продужити памет и част. Распумпати усне и скратити језик, а ''напумпати'' мозак и продужити мисао. Децу морамо, ако још имамо снаге, васпитавати властитим примером. Морамо престати са кукањем и искључити телевизоре. Ма колико се бунила ваша деца, следећи пут им уместо телефона купите књигу. Прво је ви прочитајте.

                                                 *
Морамо веровати у немогуће: у утопију. Све оно за шта се данас говори као о неостваривом или превазиђеном – мора да нам буде циљ. У томе управо лежи превара глобалистичке окупације и партијске диктатуре – да се налазимо пред крајем историје и еволуције, да људи више не могу бити слободни и независни, да не могу одлучивати о томе како ће организовати своју државу и живети у њој. Уколико нисте окупирани онда вам прете изолацијом и санкцијама. Најзад вас нападну. Они желе да избришу историју, традицију и митологију малих народа. Циљ им је да идиотизују уметност и културу. Намера им је да економски и војно поробе мале државе, и цео свет.
Зато револуционарне идеје слободе, једнакости и братства, морају поново оживети. Мора поново оживети и сама идеја револуције. На првом месту се мора поставити идеја независности и суверености. Без суверености нема слободе. Једино суверени народ може збацити самовољу и извојевати слободу. Србија не може бити Данска. Србин не може бити Данац. Србија мора бити Србија - или је неће бити!

                                            *
Како ћемо одбранити и сачувати језик, културу, историју, веру, традицију, сопственост, државност и слободу – уколико не бранимо и чувамо Косово и Метохију? Како ћемо имати своју земљу, ако се не боримо за своју земљу? Све док се за нешто борите, то ''нешто'' је ваше онолико колико је и ваших непријатеља. Отуд програм и план о Косову не треба писати на десетинама страница, када се он може рећи у једној реченици: „Борба непрестана и свим расположивим средствима“. ''Расположивим средствима'' значи онако како је могуће у датом тренутку: и топовима, и поповима, и књигама, и стрелама, и песмама, и мачевима, и гуслама, и пушкама, и интернетом, и  дипломама... Оно што нам стално мора бити на располагању јесте морал, јесте храброст, јесте част, јесте непоткупљивост, јесте родољубље. 

                                                   *
Ајде да ми Срби прво уђемо у Србију. Да Срби буду ''примљени'' у Србију. За Европу ћемо после тога лако. Још до краја нисмо формирали своју државу а већ поклањамо суверенитет другима. У савезе треба улазити као чинилац, а не као молилац. Ваља бити фактор, а не инцидент. Треба бити решење проблема, а не проблем. Не треба тражити пријем већ треба постављати услове.
Тешко је све горе наведено учинити кад си мали и нејак. Међутим, управо је то доказ да не ваља такав улазити у друштво јаких и великих, као понижен и већ унапред осуђен на пропаст и заборав. Имамо ми много посла код своје куће. Законе не треба преписивати већ их прилагођавати народу и држави којима су намењени, треба узети у обзир специфичности поднебља. Законе, затим, треба примењивати поштено и бескомпромисно. Тако и најгори закон постаје најбољи. Најбољи је закон онај који се једнако примењује за све.
Ми, дакле, своју кућу да сређујемо. Отворићемо сва врата и прозоре, да уђе светлост и чист ваздух са било које стране. Нећемо спуштати резе и прозорске капке, осим да се заштитимо од загађеног ваздуха и прљавштине споља, због злог времена и велике врућине. Кад средимо кућу, можемо да примамо госте, и да идемо у госте. Али, имаћемо обавезу да чувамо изграђено, да бранимо кућни праг од разбојника и лоших намера.

                                              *
Елита се не ствара – елита: ствара. Да би неко припадао елити мора нешто вредно да створи. Нешто вредно у духовном смислу, па макар то било и материјално. Књигу, закон, жито, кућу, добро дело, добар пример, чисту ракију, школовану децу – све то ствара елита да би добила право да се тако зове и то представља. Лажна елита је она прокламована или самопрокламована. То је политичка и естрадна ''елита'': постављена или рекламирана. А, најчешће неко и не зна да припада елити. То време избруси и покаже.
Србији су потребни ствараоци: добри домаћини, добри мајстори, прави уметници, истински научни радници. Србији су потребни поштени и искрени припадници елите. Они који ће се жртвовати а не тражити корист. Елиту морамо тражити међу генерацијама које долазе. Да је елите било међу нама већ би се показала и не би дозволила овај морални и материјални суноврат нације који нас је задесио. Нама нису потребне ''месије'', већ добри људи који ће бити на много различитих места. Много добрих људи - на много места.

                                               *
Нама није потребна богата држава сиромашних грађана. Нама је потребна сиромашна држава добро стојећих и ситих грађана. Када кажем ''сиромашна држава'', мислим на државни апарат и структуру, мислим на капиталисте и њихове капацитете, мислим на спољашња обележја луксуза, мислим на непотребне трошкове, на непотребне инвестиције. Србија пре свега мора бити социјална држава, која ће привредне потенцијале и економске вишкове правилно и равномерно распоређивати свим својим грађанима. Србија не сме бити држава у којој ће бити екстремно богатих грађана у односу на остатак народа, већ држава где ће разлике у богатству и стандарду бити минималне. 

                                                   *

Школа мора одиграти најважнију улогу у формирању нараштаја који ће почети да мењају ствари на боље и који ће извести мирну револуцију. Основна школа треба да васпитава, средња да их упозна са општом културом и научи радним навикама, висока да их направи стручњацима. Све заједно: да створе слободног и мислећег човека. 
   

                                                    *
Људи морају опет почети да се смеју. Морамо из кућа, уреда, канцеларија, са улице, из превоза, протерати злу вољу, ружну реч, негативну енергију, погрешну намеру. Кад вратимо осмех на лица људи то ће значити да смо повратили веру и наду. Веру да је живот леп и један једини, и наду да ће бити лепши нашим потомцима. Морамо инвестирати у смех, у песму, у раздрагану младост. Морамо повратити дечију ларму која допире кроз отворени прозор.
Морамо живети за себе и за друге. Солидарност је важнија од субвенција на страна улагања. Солидарност је најбоља социјална политика. Потреба да се бринемо једни о другима, наравно, рађа се и излази из породице. Зато је породица основ на којој ће се градити препород. Следе: шира родбина, комшилук, кумство, пријатељство, улица, месна заједница, општина, округ, држава. Концентричним круговима треба ширити солидарност и осећај заједничке припадности, потреба да се дели добро и зло. 
Садашње организовано и синхронизовано кидисање на породицу има за намеру да се до људи створе рањиве индивидуе, усамљенике који мисле само о себи и свом опстанку. Данас се деца од малих ногу уче да не треба бирати средства како би се стигло до циља. Уче их да ''сам ја најважнији'' и ''да треба само себе обезбедити''.

                                                   *
Отуђен човек, усамљеник, презадужен и војно неоспособљен, нешколован и необразован (и када је образован тај зна да ради смо оно што му је посао али не зна да размишља својом главом), уплашен и рањив – то је слика и пројекција каквог човека хоће нови светски поредак и он као такав не представља никакву опасност и претњу за глобалне капиталистичке владаре света, па самим тим ни за поробљене државе у том систему. Такав човек само служи за експлоатацију и манипулацију. Њега се нико не плаши јер је немоћан да било шта промени. Он и не зна да треба нешто мењати јер ништа не разуме. Без образовања он је само функционални идиот. Његова једина брига је да на време плаћа обавезе на име кредита и рачуне. Он је само ту да би играо по правилима и служио као роб и потрошач. Њему се даје ''хлеба и игара'' онолико колико је потребно да не цркне од глади или премора.
Отуд, после породице, постоји императив уништења и осећаја националне припадности људи који требају бити поробљени а њихова држава уништена. Ако си се одрекао породице јер сматраш да то није важно, да је то превазиђено, да ћеш лакше о боље живети, због чега се онда не одрекао и своје нације (а, самим тим и државе) – из истих разлога. Такав усамљеник жели да буде ''грађанин света'' одричући се свог српског идентитета. И, што је још горе, њега су убедили да једино тако може бити светски човек: одричући се своје нације и државе.

                                                    *
Увек ће бити зла, глупости, корупције и криминала. То је немогуће искоренити, чак и у најнапреднијим друштвима. Оно што је могуће јесте покушати да се створи систем који ће у својој основи имати нулту толеранцију на све то, и онда те аномалије свести на најмању могућу меру. Није то ништа ново. Свако ко крене стазом безакоња треба да зна: одговараће сигурно ако буде откривен и ухваћен. 


                                               *
САНУ реорганизовати и ограничити број академика. У САНУ мора бити места само за највеће и доказане, за великане достојне својих претходника. Све националне пензије, одликовања и остала национална признања, преиспитати. Уметничка удружења свести на разуман број, пооштрити критеријуме за пријем и све то ставити под финансијско окриље државе. Финансирати само аматерски спорт из државног фонда. Професионални спорт потпуно одвојити од државе, забранити финансирање професионалних клубова из државних и јавних предузећа. Поново увести порез на шунд. Јавне сервисе, републичке и локалне, ослободити баласта мегаломанског броја запослених и обавезати их да раде само некомерцијалне и образовне програме. Преиспитати и законом регулисати рад невладиних организација. Ако су невладине онда не треба да се баве политиком већ искључиво културним и хуманитарним послом. Културу очистити од такозваних ''културних радника'' и препустити је ствараоцима. Библиотеке очистити од шунд литературе и фолк филозофије, културне центре обавезати да средства користе само за промоцију културе а не естраде, какав је данас случај.


                                                  *
Вера је индивидуална ствар. Црква се не може мешати у државне ствари. Може износити своје мишљење о свим темама у својим храмовима. Све религије су равноправне. Држава ће финансијски помагати само споменике од историјског и културног значаја. 
Са друге стране, држава мора поштовати цркву, као што поштује традицију свога народа. Мора се поштовати верска особеност свих грађана Србије и гарантовати њихова слобода и право да припадају својој вери, уз поштовање њихових обреда и слободе упражњавања истих. Мора се поштовати и Светосавска особеност Српске православне цркве, на којој почива српски идентитет, духовност и државност Србије. Не може се зарад некакве ''политичке коректности'' игнорисати или омаловажавати чињеница да је Србија српска држава а да су Срби православци. Србија је држава и других народа и вера који у њој живе равноправно, али је пре свега историјски остварен државни и духовни пројекат српског народа, а Срби су православци и Светосавци. Уколико би било другачије онда би то значило да Србија може бити прва држава на свету која се одрекла својих темеља, историје и идентитета.

                                                    *
Уколико не пронађемо поново човека у Србији, ништа нам не вреди што ћемо проналазити Србе у Србији. Човек нама треба. Макар колико се може. Када нађемо човека онда ћемо пронаћи и људе. Где су људи, ту је и народ. Што је више људи у односу на нељуде - то је народ бољи. Савршен народ не постоји. Као што не постоји ни савршен човек. Али треба тежити савршенству. Зашто бисмо иначе тражили и проналазили Бога?
Ако пронађемо човека у Србији бићемо једна од ретких држава којој је то успело. Данас! Сада! Човек се изгубио временом, постао је небитан. Човека је потиснула трка за профитом, потреба и жеља да се свет глобално покори. Први корак глобализације јесте ''убиство'' човека. У развијеном свету данас нема места за човека. Има само имена и презимена те кредитне историје. Више не постоје биографије. Уколико немате добру кредитну историју - биографија вам ништа не вреди.
Морамо пронаћи човека да би наставио прекинуту еволуцију и покренуо потребну револуцију.

                                                  *
Највеће зло у Србији, данас, јесу партије. Партијашење је деструктиван процес који је уништио све око себе: привреду, односе међу људима, културу, морал и етику. Партијско запошљавање и кадрирање, деоба плена између партија, негативна селекција – све су то џелати и убице српског друштва и привреде, и узрочници пада квалитета образовања и компетентности.

                                                   *
Налазимо се у времену када националне историје малих народа замењује кредитна солвентност државе и када биографију појединца замењује његова кредитна историја. Србији је потребан сопствени пут. Глобализација је бујица. Она носи све пред собом. То је сила којом велики бришу мале. Европска унија је већа утопија од овога списа. Сваки паметан човек зна да ће се та грађевина срушити као кула од карата. Питање је само када ће бити извучена она карта која је носећа и која ће проузроковати рушење осталих. До сада су испадале само карте са врха, оне су подривале и онако слабу грађевину.
Србија се мора окренути себи и свом народу у матици, окружењу и у иностранству. Сви Срби треба да раде за Србију, и Србија треба да ради за све Србе, ма где се налазили. Морамо обновити народно достојанство. Србија не сме бити земља гладних, земља где људи спавају на улицама и гурају се око контејнера за ђубре. Србија не сме бити земља у којој локалне политичаре, и оне изнад њих, возе најскупља и најлуксузнија кола, док локална болница нема скенер или ултразвучни апарат. Србија не сме бити земља где се троше милиони на квази-културне и естрадне манифестације, Егзит и Гучу, где се огроман новац даје Звезди и Партизану, где организације и појединци незаслужено добијају разне донације – а где се болесна деца лече прикупљањем средстава СМС порукама. 

                                                *
Србија мора бити еколошки чиста земља јефтине хране, социјалних цена комуналних услуга и струје. Наша вода покреће наше турбине, наш угаљ прави водену пару, на томе не смеју зарађивати белосветске капиталистичке битанге. То се може постићи на тај начин што се добит државних, друштвених и јавних предузећа, те прикупљени порез, неће сливати у џепове капиталиста, светских финансијских центара моћи и политичара, већ ће се сва средства сливати у државну касу која ће то прелити у субвенције за опште добро.
По истом принципу, Србија мора бити земља у којој су школовање и лечење бесплатни и доступни свим грађанима. Људи који раде цео живот, ма шта радили и чиме се бавили,  кроз плаћање доприноса, пореза и трошење, одвајају за то. Нико њима ништа не поклања. Због тога се издвајају доприноси и плаћају порези. Друга је ствар што се здравство и школство морају реформисати тако да буду ефикаснији и бољи. Да би се то постигло мора се побољшати квалитет школовања, пре свега.

                                                   *
Србија мора бити добро домаћинство које се подједнако брине о свим члановима породице. Србија не сме бити предузеће – мора бити газдинство. У Србији не сме никада бити самовоље појединца или групе већ само организовани систем где се знају правила и поштују закони. За то је потребно мало параграфа и много заједничке борбе, те васпитања генерација које долазе. Србија мора бити земља где нико не сме бити рекетиран, уцењиван или условљаван, где ће сваки грађанин бити безбедан и законом заштићен. Безбедност дома и приватне својине морају бити на првом месту и светиња, и свако ко то наруши мора бити спреман да исто плати главом. Уопште не треба бити важно јесмо ли разбојника на кућном прагу, или на вратима радње, убили са једним или са десет метака. У својој кући, када браните породицу и своју имовину не може постојати прекорачење нужне одбране. И са улице држава треба да почисти криминалце и наркодилере истим методом.

                                                 *
Правда мора бити свима подједнако и равноправно доступна. 
Судија мора бити поштовани члан заједнице а до звања судије се мора стизати дуготрајно и са великим искуством те моралним и етичким квалитетима. Судија поштовање мора стећи својим понашањем и етичким кодексом. Никада се више не сме поновити време у којему је добар део судија био део криминалног миљеа. Неподмитљивост пре струке. Свест пре процедуре. Нема без разлога Јустиција повез преко очију, мач и вагу. Осећај за правду између параграфа. Судија мора да буде јака личност. Мора да буде добар човек.


                                              *
Револуцију морамо започети правилним васпитањем и образовањем потомства. Јединство народа се мора постићи васпитањем младих нараштаја и револуционарним терором према онима за које је касно васпитавање. Изводљивост промена: моћним савезником (најбоље Русија). Де-тајкунизација земље по рецепту национализације и експропријације.
Тешко је раздвајати жито од кукоља. Зато морамо постепено да државу предајемо у руке млађим генерацијама, оним генерацијама које долазе. Да би то учинили, понављам опет: морамо их правилно васпитавати и образовати. Како ћемо то учинити овако пропали и лоши, то је најтеже питање и највећи проблем који је пред нама? Зато је важно да револуцију, ма у каквом облику се она извела, морају организовати и извести најбољи и најпоштенији људи које успемо да сакупимо, по јасним правилима од којих се не сме одступити ни за јоту.

                                                 *
Српска држава, или: држава Србија, мора бити поштена и искрена држава, власништво грађана који у њој живе (и само њима одговорна), али пре свега национална држава Срба, а не власништво политичара, страних сила и капиталиста, какав је данас случај. Држава Србија мора бити породична задруга, добро организована она мора са својим члановима задруге (грађанима) да дели и добро и зло, а сви чланови те породице се морају трудити да им обавезе буду испред права и да својим радом допринесу напретку породичног газдинства.
Заговорници теорије да стварање нације није нужно историјски и племенски процес (самим тим и да држава не мора бити национална), који нема везе са вером, језиком и културом једног народа, најчешће наводе пример стварања америчке нације, као доказа да се мешањем разних раса, народа, језика и култура, може створити нов неисторијски народ. Такви, међутим, не узимају у обзир да је стварањем те нове нације уништен један народ (Индијанци), да је силом доведена друга раса (црнци, који до педесетих година прошлог века нису смели да се возе градским превозом заједно са белцима), и да су остали, да би се створила та нова нација, морали прихватити енглески језик и англо-саксонски модел. То, дакле, није нова нација, већ на енглески језик и западно-европске законе и обичаје накалемљена групација народа. Нити пример Швајцарске није добар, јер то није држава већ предузеће. Отуд се треба подвући да је Србија пре свега држава српског народа и да је она историјски и духовно утемељена на тај народ, да је тековина тога народа стварана вековима и да нико нема право да је крчми, јер ми резервне домовине немамо, нити времена да стварамо другу.
Србију су, поред ратова и деловања спољашњих непријатеља, поред неискрених грађана и не-родољуба, лажне интелигенције и квази-елите, највише уништили политичари који су једнима, од горе побројаног списка: служили; а други, са тог списка, су служили њима. Партије су вампирске организације које годинама исисавају крв и живот овог народа и ове државе. Томе се мора стати на пут уколико желимо да спасемо народ и државу. Зато, не политичари него добри домаћини.

                                                    *
Српска држава свој монопол силе може и мора користити само за добробит њених грађана. Монопол силе се мора користити за одбрану слободе, демократије и државности. Монополи демократије и слободе, које мора поседовати народ, морају бити гаранти и контролори да држава никада неће злоупотребити свој монопол силе. Са друге стране, највеће право грађана Србије треба да буде дужност према отаџбини. Ако државу схватимо као отаџбину онда смо на добром путу. Држава треба да буде механизам функционисања домовине. Отаџбина – родитељство; домовина – дом; држава – школе, болнице, војска и полиција. Народ – то је шира родбина. Нација то је ужа породица. И: обрнуто!Држава - то је дом нације и сигурно уточиште и заштитник народа ма где се налазио. Држава мора да чува нашу слободу, ми морамо да чувамо своју државу.

                                                    *
Оно што је уништило Србију а њене грађане довело до моралног и духовног суноврата, јесте: похлепа! Похлепа на свим нивоима, у свим институцијама, све до основне ћелије: породице и појединца. Наравно, похлепе нема без човека. Само свеопшта друштвена револуција која ће из корена променити цео систем, може довести до тога да се створе услови да се сузбије лична и институционална похлепа. Мора се променити систем вредности јер се унутрашња потреба са похлепом не може законом регулисати. Морамо васпитавати децу. Ми себе не можемо променити на боље. Нас мора нека јака спољашња сила да промени, макар и на силу.
Похлепа је у Србији попримила размере епидемије. Већину грађана Србије похлепа води и усмерава кроз приватни и друштвени живот. Механизми који покрећу ту епидемију похлепе јесу партије и корупција коју оне спроводе. Нико више себи не поставља питање колико му је потребно, или колико заслужује, већ сву енергију и снагу користи да се докопа што више материјалних добара и власти. Ово друго, власт, служи само да би се похлепа што лакше и ближе приближила коритима са којих се може захватати неограничено и више од потребног.
Тако се данас нечија уметност не цени по самом делу, нечија стручност по томе колико је људи изучио или путева саградио, нечије знање по томе колико добрих књига има иза себе и колико је генерација научио поштењу, нечије поштење по скромности начина живота и по томе што се оно подразумева и није никакав подвиг – већ! за све горе наведено једино мерило успешности јесте колико су у својој похлепи успели да стекну (незаслужено и незарађено) материјалних добара.
Они који нису похлепни, који су нормални, готово да немају никаквих шанси. Сматрају се неспособним будалама и губитницима. Гњили систем их одбацује. Јер они својим нормалним и поштеним приступом истичу прљавштину других. Не можете бити политичар уколико живите од свога рада и скромно. Сматраће вас неспособним уколико као врхунски хирург на посао долазите градским превозом и немате скуп аутомобил, који узгред не можете купити од своје плате. Ваше књиге неће нико читати уколико не живите на високој нози и не путујете светом без престанка. Ваша стручност ништа не вреди уколико немате дебео банковни рачун напуњен од криминалних радњи и корупције.
Похлепа је покретач јавног и друштвеног деловања у Србији. Томе се мора стати на пут. Похлепа се мора осудити и убити.

                                                   *
Морамо од смећа очистити Србију. Повећати сточни фонд. Забранити ГМО. Редуковати употребу хемијских средстава у пољопривреди и исхрани. Престати да загађујемо воду и ваздух. Наше највеће богатство треба да буде чиста земља са здравом пијаћом водом. Србија је данас дупло окупирана земља. Стране силе са својим капиталом, глобалистичким хтењима и војском окупирале су нас финансијски и физички (на Косову и Метохији). Друга окупација Србије јесте окупација смећа: првог и људског. Нас су окупирале пластичне кесе и флаше, и сав други могући отпад, а све је то омогућено деловањем људског смећа. 

                                                *

Ко мисли да започиње револуцију а да при томе није спреман да се жртвује, нека се окане таквих мисли. Међутим, нико му не може гарантовати да га бујица неће закачити, не и нужно повести са собом. Бујица која ће однети смеће из Србије!

                                                    *

                                                 




                                      

уторак, 30. мај 2023.

ЗАБЛУДА ЗВАНА ''ЗАЈЕДНИЦА СРПСКИХ ОПШТИНА''

                        

Пише: Игор Ђурић

током 2013. године, написано, у више наврата објављивано...

Што се тиче самог споразума о Заједници српских општина, о ономе што је Влада Србије предложила, може се рећи да је то преуређен Ахтисаријев план. Почетне идеје су исте, с тим што је српски документ нешто конкретнији, али је и у Ахтисаријевом плану својевремeно остављено места за касније корекције и дораде, када су конкретне ствари у питању. У суштини, то је једно те исто. 
Детаљи се помало разликују. Остаје, међутим, кључно питање целе ове приче: признаје ли Србија Косово као независну државу или не? Иначе, ничег новог овај споразум не нуди од онога што су Срби већ добијали Ахтисаријевим планом. Наиме, тај план је остављао простора за корекције путем закона које је требало донети. Ту лежи замка у коју српска власт тера српско јавно мњење. Ето, ''имамо неки план, он није најбољи али то је највише што можемо добити'', прећуткујући при томе да су Срби са Космета то исто већ добијали од српских непријатеља а такозваним Ахтисаријевим планом
Превера лежи у питању: по чијим законима ће радити српске општинепо којим законима ће судити судије, који печати ће стајати на документима и дипломама? Не можете говорити да неку државу не признајете а са њом потписујете уговоре и прихватате њене законе и њен устав. То је бесмислено. Ово што се ради, преведено на народни језик, је само борба за неку врсту културне аутономије у оквиру државе Косово, и ништа друго!
А, сада, о највећој заблуди целе ове приче.
Српски преговарачи не разумеју оно што знају само људи који су живели са Албанцима, па и од њих: не сви, пошто у Влади ми имамо таквих људи. Не разумеју колективни и појединачни менталитет Албанаца, њихове историјске особености, опште народне навике. Не разумеју српски преговарачи да никакви договори и споразуми ништа неће значити албанском народу и њиховим вођама, и да се ни за јоту неће тиме променити њихов карактер и њихове навике. Где год буду могли, они ће и даље терати по своме. Где до сада нису могли, српска страна ће им овим договором омогућити. 
Албанска колективна свест је вековима грађена на темељима да могу вршити терор над Србима без икакве опасности да одговарају за то. У кратким временским периодима кад им је то било онемогућено они су кукали над својим правима. Људско право за Албанца подразумева да може да кињи и убија Србина. Најзад, не разумеју да је код Албанаца изнад свега, изнад вере, уговора, закона, морала, пре и после свега: Албанство! Они томе подређују све, не бирају средства и начине како да допринесу да се Албанство претвори у Велику Албанију.
Уколико се потпише некакав споразум он ће у својој практичној примени личити на ситуацију после првих значајнијих уставних промена у СФРЈ, а када је Космет у питању. Има још примера из скорије прошлости: споразум о прекиду борбених дејстава пре доласка ОЕБС-са 1998. године, (када су Албанци одмах заузели положаје које су напустили Срби, супротно споразуму), договори из Куманова, Резолуција 1244, итд.
Али, да проанализирамо тај Устав из 1974. године (који је, мора се признати само финални производ нечега што се деценију пре тога крчкало), то јест, како су га Албанци у пракси примењивали? У СФРЈ, то јест у СР Србији, Албанци су добили највећи степен аутономије до тада виђен у свету. Добили су, не само загарантована права, већ практично државу у држави. То је био јединствен случај у историји законодавства и суверенитета, време када је покрајина држала у шаци републику. Имали су сву власт у рукама: законодавну, судску, извршну. Пошто су вековима пре тога на силу мењали етничку слику Космета постали су већина и кроз институције су могли да остваре сва своја права и потребе. При томе, никада нису водили рачуна о својим обавезама. Требало је само поштовати Устав и законе, требало је обезбедити безбедан живот за све грађане.
Какво је то било извргавање руглу правне државе знамо најбоље ми који смо то осетили на својој кожи?! Албански милиционари су „видели“ само оно што им одговара, тупим погледима би слегали раменима када је требало ухапсити албанске злочинце и још тупљим осећајем тукли српске ухапшенике. Судије су судиле по систему „људ ћовек“ и „маљи деца“, и „то што прићаш је српски национаљизам“. 
Убијали су наду и трошили снагу Срба да се изборе са институцијама како би добили правду, ништа више. Понекад је више болело што су нас правили будалама наочиглед свих, него сама учињена неправда.  
Наставници су држали предавања из уџбеника Републике Албаније. Чак су и српски уџбеници бивали преправљани. 
Њихови функционери, нижи и они највиши, су једно мислили, друго причали а треће радили. Лагали су безочно и о свему. Игнорисали су законе, уништавали људске животе. А, на папиру је све изгледало идеално. Свесно су рушили државу коју су требали да бране. 
Цинички би се смејали невољи неког Србина којег туку и отимају му муку а после би на суду сведочили како је Србин тукао њих. Тако су оптужили, сада покојног, Ђорђа Мартиновића да се 1985. године ''самоповредио самозадовољавајући се'' и да га никакви Шиптари нису напали. 
Можете ли замислити безнађе тамошњег српског живља после оваквих изјава и ставова? 
Силовали су девојке и жене, па би после на суду доказивали да је то било добровољно, или уопште не би ни хапсили силеџије, а кад би већ морали онда би исте проглашавали лудим или ментално заосталим. Тако је Фадиљ Хоџа изјавио, у новембру 1986. године, на неком свечаном ручку резервних војних старешина у Призрену, а поводом догађаја у коме су Шиптари покушали да силују српску девојчицу у школском клозету основне школе Вук Караџић у Приштини, „да би требало отворити куплераје и кафане са не-Албанкама где би Албанци могли да се празне и испуњавају своје сексуалне жеље“.
Своје сународнике који су били искрени у својим намерама да живе у миру и слози са Србима изопштавали су из своје заједнице, неретко и убијали. Уништавали су усеве, секли шуме, крали стоку и увек би починилац остао непознат. Чак и када би оштећени Срби знали ко им чини штету, углавном би игнорисали те пријаве, правили би их будалама, неретко осуђивали због верске и националне нетрпељивости. У записнику би писало једно, ван тога, у четири ока, прећено је и саветовано да се иде са Косова. 
Тадашњи Епископ рашко-призренски Павле, у свом извештају Синоду пише следеће: 1. април 1967 - 1. април 1968. г. Поред свију других тешкоћа, сваким даном нам је све теже очувати своју (црквену) имовину. У последње време, окомили су се околни Шиптари на шуму ман. Дечана, Гориоча и Девича, пошто су већ пре уништили шуму ман. Св. Марка. Само у току месеца априла т. г. ЕУ Одбору упућена су четири дописа из Дечана о уништавању манастирске шуме. Док ове зиме власти нису дозволиле да манастир у својој шуми сече дрва наводно док се не реши спор са Шиптарима који у последње време тврде да је то њихова шума, дотле су они посекли 11 дебелих греда дужине 8-10 м. и 123 комада тањих, само што се пронашло и избројало. Усред дана 18-V-т. г., у 2 ч. по подне, игуман с братијом затекао је три Шиптара у шуми са већ натовареним колима греда и још 5 посечених крај кола. Пријављени су милицији. Дан раније, једна група малолетних Шиптара од 14-16 година, неким оруђем су прокопала камени оградни зид око манастирске економије, дебео 60 см., и начинила отвор пречника 80 см. Да ли у циљу крађе, или у циљу узнемиравања и досађивања у смислу савета који нам често упућују: ,,Ако вам се не свиђа - селите!", или и у једном и у другом, ко ће знати? Слично је и са шумом ман. Гориоча где усред дана долазе са 4—5 кола, секу и возе. Жалбе Општини и милицији не помажу. За све то жалили смо се Покрајинским властима, но без успеха...“.
Тако је отприлике и у кратким цртама изгледало поштовање Устава из 1974. године и закона од стране Албанаца. 
У то време, када је безбедност у питању, ипак је било колико-толико боље него што је то данас случај. Постојале су републике и федерација, какве-такве. Можете ли онда замислити како ће они поштовати споразуме и договоре у време када је питање живота и смрти тамошњих Срба у њиховим рукама? Сетите се да су шиптарски медицински радници у Пећи стављали гипс на прострелне ране деци из Гораждевца а да би прикрили шта се тамо догодило у августу месецу 2003. године?! Албански лекар из Приштине који је писао први извештај са обдукције убијених жетеоца из Старог Грацког написао је у истом да су се Срби међусобно поубијали јер су били пијани. 
Добрица Ћосић је написао у свом дневнику 1985. године (''Пишчеви записи'' 1981-91, стр. 140): „Једне ноћи позвао ме је непознат човек да изађем из куће и одвео ме до Железничке болнице, да видим Србина из Клине, коме су Шиптари силовали десетогодишњу ћерку. У мраку, шапатом, гледајући у бетон, испричао ми је мученик како је своју девојчицу носио од болнице до болнице, од амбуланте до амбуланте по Косову, и ни у једну болницу ни у једну амбуланту нису је примили, све до Врања“.
Сетите се да су осумњичени за злочине над Србима успевали да побегну из затвора (аутобус Ниш-експрес)?! Сетите се да су десетине сведока против припадника ОВК који су убијали Србе убијени а да их нико није заштитио (случај Харадинај). Сетите се како се појављује на десетине лажних сведока када треба осудити Србина (случај Милошевића, или случај Оливера Ивановића). 
Није, дакле, толико, у питању сам споразум и његова садржина, већ хоће ли он бити испоштован од оних у чијим је рукама његова примена?! У питању су искрене намере да се то уради?! Ако Албанци и потпишу некакав споразум он ће за њих бити мртво слово на папиру и доказ да је Србија одустала од својих територијалних права и обавеза. А они ће потом својим понашањем и деловањем обесмислити сваку тачку тог споразума. Њима ће овај споразум послужити да окупирају северни део Косова и да заврше шта су започели још одавно, све време не поштујући нити један закон, нити један договор. Само су силу по некад знали да испоштују.
Ништа од тога неће функционисати. Срби ће се мало играти избора и аутономије, за спољњу употребу. И даље неће моћи слободно да се крећу, и даље ће их премлаћивати и пљачкати, и даље ће бити грађани седмог реда. Албански младићи ће шамарати те будуће српске полицајце, и баш да видим тог судију Србина који ће осудити Албанца. Једина новина ће бити што ће од тада и Срби северно од Ибра бити у истој ситуацији, а до сада то нису морали, држали су своју судбину у својим рукама. Сада им је и то одузето. Одузела им је то српска власт. Србија ће све више и више напуштати Космет, спроводећи нове и нове захтеве из Брисела, а зарад чланства у ЕУ, а Приштина ће све више и више преузимати власт тамо где је до сада није имала.
Тај споразум, сада је већ јасно, не значи ништа по питању пријема у ЕУ, јер су већ постављени нови захтеви. Будала је онај који мисли да ће уопште бити разговора за пријем у ЕУ док фактички и коначно не признамо Косово као независну државу. 
Понављам, ко год мисли другачије, тај, или будала која ништа не зна, или је плаћен да обавља прљаве послове. Овај споразум, евентуални, треба превести на језик који народ разуме: он није ништа друго до начин да се демонтирају наше институције на Космету а што је до сада био један од главних услова за датум и преговоре. Споразум је само друго име за растурање институција државе Србије на територији наше покрајине
Тих институција нема много, али их није ни мало. Негде функционишу релативно добро, негде су само симболично  представљање Србије. Али су трн у оку и сметају ка коначној независности Косова. Кажем, оне не раде бог зна како тамо али су симбол српског непристајања и српске државности. Уосталом, да не сметају не би оволико тражили да се демонтирају.
Никакав споразум са Приштином, а то је главни проблем, неће заживети на терену. То је оно што не знају, или: неће да знају, преговарачи у име српског народа. Албанци ће потписати све што од њих буду тражили њихови господари са запада али то неће после поштовати, баш као што ни ови, њихови господари, не поштују Кумановски споразум или Резолуцију 1244. Било би сувише лепо и нестварно, чак идеално, да су баш ови људи ти који ће учинити нешто спектакуларно добро у вези Космета. Немају они капацитета за то. Они ће ''решити'' проблем Космета због датума и сличних глупости. Али ће га решити на нашу штету. Само, нама не треба решење. Нама треба ослобођење. Или, макар подела, са којом би се ослободили Албанаца, додуше уз територијалне губитке. Два добра, наиме, ретко иду заједно.
Питање и проблем Косова и Метохије треба пасивним држањем Србије оставити отвореним. Никаквим преговорима не давати алиби највећој међународно-политичко-историјској срамоти од Минхенског споразума. Ми Срби не смемо тај чин аминовати и опростити им. Историјски суд треба чекати и што мање брљати. Боље је часно губити, него кукавички добијати нешто. А, то што ови садашњи на власти хоће да добију (ЕУ) - никад даље није било. Хвала Богу на томе!

среда, 1. март 2023.

Ко нема децу која ће да бране своју земљу - имаће децу која ће да буду туђи робови!

                             

Пише: Игор Ђурић
01.08 2017. године

Ко нема децу која ће да бране своју земљу - имаће децу која ће да буду туђи робови!
Или: политичари и академици, зашто деца, ајмо ми?!
У Драгојевићевом филму, два јунака пију брљу и стално се пропитују „хоће ли бити рата?“. У том тренутку нити један од њих није за рат, поготову не против свога пријатеља, а већ после неколико месеци обојица ће бити ратници, свако на својој страни. Да, господо академици, никоме није до рата, али треба имати своју страну и бранити је ако до истог дође.
Ако рата није било од 1999. године до данас а ми једнако нисмо признали Косово, зашто би га било данас или сутра? Налазимо се у НАТО окружењу, рата ће бити ако НАТО тако одлучи а Русија дозволи - и супротно. Остало није важно!
Уколико рат данас не зависи од нас, зар неће и сутра бити исто тако, без обзира на све?
Ко још верује да се може поновити 1999. година у данашњем односу снага у свету?
Ако Европа тежи мирном решењу, а ми смо малтене део ње, због чега би било рата уколико као и до сада пасивно не признајемо Косово? Па чак и да решимо да ратујемо, Европа то неће дозволити. Она ће покренути рат али неће нама то исто пустити.
Уколико ми нисмо за рат и нећемо ратовати, па макар дали Косово и све што нам траже – ко ће рат покренути ако не признамо независно Косово а опет водимо политику мира? Опет, то значи да питање рата и мира не зависи од нас!
Уколико до рата ипак дође тако што ће га Албанци покренути (јер смо се, је ли, договорили да ми нећемо), ко нам онда гарантује да га исти неће покренути и после предаје Косова?
Зашто прихватамо матрицу да Албанци претњама могу да постигну све? Уколико не признамо Косово, нека нам одговоре ''умни људи'' како ће то и ко ће започети рат?! Да знамо чега да се плашимо!
Зар вреди преговарати и тежити ка Европској унији ако нам стално прете да ће бити рата уколико се не одрекнемо дела територије или их нешто не послушамо? До сада су нам претили за предузимање (што смо били немирни), а од сада нам прете и за непредузимање (што хоћемо да будемо мирни). Другим речима: не само што не смете радити оно шта нама не одговара, већ морате радити и оно што од вас тражимо а вама не одговара.
Уколико не желимо да ратујемо зашто не распустимо војску?
Уколико немамо деце за ратовање, имамо ли професионалаца у војсци и полицији за исто? Добровољаца?
Ако више не желимо да ратујемо и више немамо деце за ратове, због чега онда купујемо и набављамо ''мигове'', тенкове, оклопна кола, хеликоптере; због чега производимо топове звучних имена и остало наоружање?
На ово питање постоје само два одговора:
- или, прво, спремамо се, ипак, да ратујемо, ако нас неко нападне, наравно. Уколико нас неко нападне, колико ће нам на бојном пољу помоћи чињеница да ''немамо деце за ратовање'' и да смо продали део територије, осим што ће нам одмоћи. Наиме, наши непријатељи ће овако размишљати: треба да их нападнемо, то су они што се боје рата, немају деце и због тога крчме територије!
- или, друго, власт се наоружава против властитог народа пошто са другим народима неће да ратује!
Ако немамо деце за рат зашто их онда шаљемо у мисије широм света?
Уколико их све послушамо и уђемо у НАТО, хоћемо ли онда имати децу за ратовање када нас буду позвали, рецимо против Русије?
Уколико не уђемо у НАТО хоћемо ли бранити нашу децу, која нису за ратовање, ако нас неко нападне?
Значи ли то да ми у сваком другом случају имамо децу за ратове осим у случају да нас нападну због тога што не признајемо независно Косово?
Пошто немамо децу, а сами смо криви, хоћемо ли одмах капитулирати, чим нас нападну, или ћемо сада када променимо Устав то формулисати у истом, па нема потребе ни да нас нападају – само објаве рат а ми потпишемо капитулацију и пристанемо на све услове?
Хоће ли, кад предамо Косово, исто бити када буду тражили Бујановац, Прешево, Медвеђу, Рашку област, Суботицу, Шид? Хоћемо ли и тада одустати јер немамо више деце за ратове? Хоћемо ли се одрећи Републике Српске кад нам запрете политичари и академици ратом? Срећом, те они тамо преко Дрине неће! Да ли би било Републике Српске да тамошњи Срби нису имали децу за рат?
Да је ономад букнуло у Македонији, као што ће букнути једнога дана, колико ће проширење сукоба на остатак региона зависити од тога признајемо ли Косово или не?
Како то да Хрвати нису хтели да пусте неколико километара мора Словенцима, и имају деце за то (иако их мање од нас) а код нас чак и академици деле нашу територију капом и шаком? Питајте те исте политичаре и академике да ли су спремни да дају своју личну имовину ко што деле државну? Уколико тренутни естаблишмент (који траје деценијама и прошао је кроз све наше фазе, од ратника до дефетиста) није спреман да ратује и брани земљу, да ли је спреман да се одрекне власти и привилегија као што се одриче дела територије?
Зашто би дошло до рата уколико никога не нападнемо? У каквом то свету живимо и каквом систему вредности тежимо? Да ли је ''демократија'' да се не слажемо и да због тога нећемо ратовати - те да нас оставе на миру?
Ако је мир и нератовање основа система вредности ЕУ ка којој тежимо зашто су нас ономад бомбардовали и окупирали? За закључак, чак и да се ми данас зарад мира одрекнемо Косова, неоспорна је чињеница да нам је оно ратом отето. Не миром, господо! Ратом!
Како то да више не рађамо мушкарце, јебаче и ратнике, већ педере, мекушце и јефтину радну снагу? Како то да не бринемо о болестима, наркоманији, одливу младих људи и наталитету, а бринемо о рату којега неће ни бити, а, и ако га буде, његов почетак неће зависти од нас? Имамо ли ми то децу за окупацију, ако немамо за рат? Спремамо ли ми децу која ће уместо униформе носити пелене на послу?
ЗАШТО НЕМАМО ДЕЦУ? И КАКВА СУ НАМ ДЕЦА? 
То су питања свих питања, мајке вам га турбо-фолковско-пинковске-другосрбијанско-невладине-геј-лезбо-бирократско-проевропско-дефетистичке: набијем!!!
Земља која нема децу да је бране, не треба ни да постоји! Да бране, а не да попут осталих: нападају!
Најзад, зашто да ратују деца? Зашто не ми, њихови очеви. Још смо способни а нисмо више довољно брзи да бежимо. Кад заузмемо одбрамбени положај - нема назад!
Зато, чујте и почујте Срби, шта вам поручују ваше вође и поштена интелигенција!!!
Жене, уколико неко хоће да вас силује и малтретира, не браните се, пустите силеџију, дајте му добровољно - јер може доћи до сукоба! Ми немамо жена за нове сукобе, нек јебу и бију, будите мирољубиве за своју добробит!
Мушкарци, уколико неко хоће да вас ороби у властитој кући, да вам ћерку обљуби и сина отме (пошто вам је жену већ јебао), пустите га – може доћи до сукоба! Ми немамо деце да више ратујемо, нек отимају, нек силују, нама треба мира после тога!
Радници, мајке вам га, не штрајкујте – само изазивате сукобе! А шта вам требају сукоби кад вам је жена јебана, ћерка дефлорисана, син отет и продат у бело робље а кућа запаљена? Учините макар послодавцима из иностранства, радите као робови, њима то много значи а вама је свеједно – само да буде мира!
Народе, не борите се за слободан живот или за своју земљу, већ само слушајте, радите као робови, преживљавајте, јер немате децу за рат! Додуше, немате деце ни овако ни онако, што родите: оде напоље, углавном (што бих неко на силу одводио кад могу сами да оду); а за остало: више умремо него што се родимо и без рата! Ваши преци који су се борили за слободу и отаџбину су будале – то је порука коју вам данас шаљу! Све је то олош и стока: од Косовског боја, преко Карађорђевих делија, Балканских ратова, Првог и Другог великог, до Кошара! Ми смо данас паметни што смо пичке а они су будале што су били јунаци. Јел' то хоће да нам данас поруче?!
Свашта се кроз историју чинило да до рата не дође. И све је то било подједнако ''делотворно'': од пристајања на ултиматуме до Тројног пакта и Рамбујеа. Другим речима, рат није ствар добре воље добрих људи већ епилог дугорочних процеса, лоших компромиса и траљавог мира. Рат је углавном последица лошега мира. Неправде и неприродна стања болеснога мира доводе до рата. Како је само Чемберлен био срећан док је говорио о миру после Минхена, и како се Стаљин надао годинама мира после пакта Рибентроп - Молотов!? Јел' да?!
Оно што глупи људи не знају, када су Срби у питању је следеће: ми смо углавном ратовали не због тога да би жртвовали своју децу, већ да би опстали и имали где да децу рађамо!!!
©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a