Игор М. Ђурић: Задатак песника данас, сада, (уколико уметник може да има задатак?!) није да описује лепоту цвета, његову симболику и живописне боје, већ је његово да говори о томе да је неко изгазио тај цвет и испишао се по њему. О томе треба да пева данашњи песник: о пишању по цвећу. Што се тиче романа, ствар је слична. Некада су писци могли да себи приуште луксуз, па да пишу поетичне, сладуњаве и бајковите романе – коректне у сваком погледу: садржајно, по форми... Данас роман мора да има муда – или није роман! Опет, писац без муда не може написати ''роман с мудима''. Е, сад, потпуно је друга ствар, и невезано за тему, што ће о ''роману с мудима'' углавном одлучивати они који имају локум међу ногама, неки чак и без ратлука...

уторак, 24. јануар 2023.

ВИДОВДАН - 1389

                         

Написао: Игор Ђурић

Из романа Девети круг Светог краља:


                                 1389.

Мурат остаде само Праведни, док Лазар постаде Свети. Мурат рахметли а Лазар смрћу оживе. Мурат престаде бити цар а Лазар цар постаде. Обојици остадоше царства – само различито тумачена. Одвојише се Земља и Небеса.
Млетачки посланик на турском двору уз наклон новоме падишаху изјави:
Пре поласка наших галија из Млетачке републике смо чули, али не баш јасно, о рату, који је избио међу свемогућим господаром Муратом, вашим оцем и кнезом Лазаром, о коме се причају разне ствари, којима наравно не можемо веровати. Упркос томе смо обавештени о смрти поменутог господара Мурата, што веома жалимо.

Стеван Високи, те године, постао само кнез. На погрешном се престолу крунисао па није могао даље од тога. И који бејаше велики српски списатељ, што написа Слово Љубве и стихове на косовском мраморном стубу:

И тако сложно велико безбројно мноштво

скупа с добрим и великим господином,

добром душом и вером најтврђом,

као на красну дворану и многомирисану храну

на непријатеља се устремише

и праву змију згазише

и умртвише дивљу звер и великог противника

и неситога ада свејадца,

велим Амурата и сина његова,

аспидин и гујин пород,

штене лавово и василсково,

па са њима и не мало других.

О чудеса Божијих судбина,

ухваћен би храбри страдалац

безаконим агаренским рукама

и крај страдању добро сам прима

и мученик Христов постаје

велики кнез Лазар.

Не посече га нико други, о љубими,

до сама рука тога убице, сина Амуратова,

И све ово речено сврши се

лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,

а час је био шести или седми,

не знам, Бог зна.

И онај који је прогласио светост и мучеништво Лазарево, и који се сматра творцем култа Цара Лазара, патријарх Данило III, звани Млађи или Бањскиа који се упокојио

                                  1399.

  хвалећи, написао је:
Опет да се вратимо на битку. Кад обе стране изнемогоше и битка престаде, и безбројно мноштво обејих побијено беше, тојест Срба и непријатеља, и по Косово пољу лежаше, вишеречени Амурат прими рану мачем у срце и тешко душу испусти. А добропобедни, и божанствене љубави такмац, нови мученик, кнез Лазар, по образ мачем посечен, блажени крај прими.

Нема коментара:

Постави коментар

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a