„ЋУТАЛИ СУ НАЈБОЉИ!!!“ , Василиј Семјонович Гросман , „Живот и судбина“

                          

Написао: Игор Ђурић

„Корњачо, од чега је твој оклоп саткан?

Упитах и одговор добих тај:

Од страха великог он је саздан,

На свету чвршћег нема знај“.

Ратко ме учланио у библиотеку пре неколико месеци. Постао сам члан. У почетку сам био неповерљив. А онда сам се опустио. Па сам се наврз'о. Прво сам пронашао стрипове. Кренуо сам редом, траговима младости: Рип Кирби, Принц Валијант, Дилан Дог. Па сам онда опустошио одељак са дневницима, мемоарима, и сличним успоменама писаца. Наравно, говорим о ономе што до сада нисам прочитао, а морам бити нескроман: тога је заиста мало што се тиче релевантних имена. Па сам се онда острвио на руски део који нисам читао: Буњин (дневници), Хармс (дневници), Пељевин, Прилепин, и најзад, по Ратковој препоруци узео сам Василија Гросмана.

Књига „Живот и судбина“ руског писца Василија Гросмана, представљала је за мене мало откровење и освежење, вероватно и зато што сам очекивао „тежак реалсоцијализам", а добио сам веома добро штиво.

Василиј Семјонович Гросман (1905-1964), писац, хемичар по струци. Одликован је за учешће у Стаљинградској бици (битки). Радио је на књизи педесетих година, али му је рукопис запленила совјетска служба безбедности. Књига је у СФРЈ објављена 1986., а у СССР-у тек после две године. Скоро је снимљена серија, кажу добра, нисам желео да је гледам пре него прочитам књигу. Као што нисам хтео да прочитам нити један приказ, предговор или поговор, како бих вам пренео лично мој став о овој књизи. Све сам то радио јер знам да ништа више не може да нагрди једно књижевно дело, и поквари утисак, као критичар који је плаћен по броју речи и екранизација (филмизација) књиге а да то није филм „Лимени добош“ по делу Гинтера Граса.

Наравно, трагајући за биографским подацима аутора, наилазио сам на флоскуле да је ова књига „Рат и мир“ двадесетог века и како је западни критичари сматрају за једно од најзначајнијих дела прошлог века. Код мене је ово друго могло изазвати само подозрење. Нашао сам и то да се Горки на почетку позитивно изјашњавао о његовом раду. Мада, ако је веровати Буњину, то и није нека похвална ствар:

Завршавајући своје пишчеве успомене, мислим да ће Мајаковски остати у историји литературе бољшевичких година најподлији, најциничнији и најпогубнији слуга совјетског људодејства по свом уделу у његовом књижевничком слављењу и, тим самим, по свом утицају на совјетски прост народ. Ту се, наравно, не узима у обзир једино Горки, чија је пропаганда, с његовом светском славом, с његовим великим и примитивним способностима, које су биле најпогодније за укусе гомиле, с огромном снагом глумљења, с хомерском лажљивошћу и беспримерном устрајношћу у томе, пружила такву страшну злочиначку помоћ бољшевизму, заиста у планетарним размерама – пише Иван Буњин у својим Успоменама.

Сам Гросман о Мајаковском каже у књизи, кроз уста једног од ликова:

„Мајаковски је највећи државник у својим емоцијама. Достојевски је највећи хуманиста у својој државности“.

И, мада се не слаже са ставовима Достојевског, поготову националним, Гросман га кроз дијалоге и став, сматра великим писцем и великим Русом. О Чехову, пак, каже:

„Пут Чехова – то је пут руске слободе“.

Књига је одлична. Комплексно али књижевно обрађује разне теме, па и тадашње табу-е. За разлику од Солжењицина који је у то време био једностран и више документаран, то јест мање књижеван, Гросман се дотиче више тема са више позиција и страна, књижевно и филозофски веома добро, па и ако је Јевреј(ин) он покушава да се дотакне и „руског питања“ у СССР-у, што ће Солжењицин учинити много касније.

„Ахмете Усмановичу ја веома поштујем вашу љубав према свом народу. Али ми дозволите да се и ја поносим што сам Рус, дозволите да волим Толстоја не само зато што је лепо писао о Татарима; ми Руси, ко зна зашто, не смемо да се поносимо својим народом, одмах нас прогласе за крајње реакционаре“.

Актуелно и данас, зар не?! И за Русе, и за Србе!

Или:

„На почетку рата сам био код Бреста, у једном ваздухопловном пуку. Пилоти појурише на аеродром, а ја зачух како нека Пољакиња викну: „Ко је то?“, а дечак, мали Пољак, одговори јој: „То је руски војник“ – и тада сам то необично осетио: Рус, ја сам Рус... Схваташ ли, целог живота знам да нисам Турчин, и тада ми је у души забрујало: Рус сам ја, ја сам Рус. Истину говорећи, пре рата су нас другачије васпитавали... данас, управо сада је мој најлепши дан – ето, поново то гледам као онда – руска туга, руска срећа...“.

Гросман у овој књизи говори у чисткама, совјетским логорима, стаљинградској епопеји (описује оба окружења: прво, немачко окружење Стаљинграда, и, друго: совјетско окружење Паулусових армија), нацистичким логорима смрти, гасним коморама, конвојима заточеника на обе стране, о Хитлеровом и Стаљиновом режиму. Он покушава да прикаже свеобухватну слику тадашњег времена, и у СССР-у, и у нацистичкој Немачкој, и на фронту, и у позадини, он именује нацистичке сараднике у окупираним пределима - за разлику од већине тадашњих аутора који су заступали само једну страну а догађаје приказивали црно-бело.

„Антисемитизам никада није циљ, антисемитизам је увек само средство, он је мерило и вентил противречности које немају решења“ – каже Гросман у књизи.

Он говори о антисемитизму међу обичним људима, војницима, официрима; о Лубјанки; о милионима сељака који су помрли од глади у време Стаљинове владавине; о црвеном терору; о заробљеничким логорима; о атмосфери неповерења и потказивања; о историјским личностима; о раду на конструисању руске атомске бомбе; о изградњи немачких логора смрти; о испитивању и проналажењу најбољих отрова који ће се примењивати при масовним егзекуцијама у нацистичким логорима. Са обе стране фронта су логори. И транспорти који превозе заточенике. О Хитлеру вели:

„Да створи нову Немачку, да запали рат и пећи у Аушвицу, да створи Гестапо – није могао човек... Руски тенкови су га вратили тамо одакле је отишао, ...окренули су га ка људима“.

Овде ћете прочитати и видети потресне слике из Стаљинграда у окружењу, када гори Волга по којој је проливена нафта, када Немци спаљују Цигане на тргу а руски артиљерци покушавају да им скрате муке, када млада везисткиња долази у опкољену зграду, када се у рову, у сред битке сусретну немачки и руски војник, па свако оде на своју страну. Поготову је упечатљива и потресна сцена довожења логораша, припреме и сама егзекуција у гасној комори нацистичког логора смрти. Књига је састављена од мноштва малих али упечатљивих епизода. Те епизоде показују велике догађаје кроз лик малог човека, историју кроз људски лик. То је могао да уради само онај ко је био сведок тога времена и тих догађаја. Гросман је учествовао у борбама, био на првој линији, отуд толико детаља и финеса, које су недоступне у кабинетским условима. Најважније је: осетићете потребу да подвучете реченицу или да препишете који ред, а то је најбољи доказ да је књига добра.

Један немачки војник размишља:

„Ако избаците Ајнштајна, нећете моћи да заузмете његово место. Да, да Ајнштајн је, наравно, Јеврејин, али да се разумемо, он је геније. Нема те власти на свету која би могла да вам помогне да заузмете његово место. А замислите да ли вреди да трошите толико снаге да би сте уништили оне чија ће места заувек остати празна“.

Код Гросмана и немачки војник јесте само човек, као и руски. Некад добар, некад лош, некад зао. Не идеализује ни једног, ни другог. Овде се може прочитати о томе како су већ на почетку рата из Москве евакуисани научници и уметници, да би несметано наставили рад на истоку. Наравно, ово је најпре епопеја – прича о Отаџбинском рату. Зато се кроз роман провлаче све историјске личности тога времена.

А Рускиња каже следеће:

„Ова соба припада Немици, она ме је примила. То је њен, анђеоски, бели кревет. У животу нисам срела невинијег и слабијег човека... Чудно је то што сам ја, док ми ратујемо са Немцима сигурна да је у овом граду она најбољи човек“.

Постоји један совјетски мит, у којем има и истине, о томе како је Стаљин знао да телефоном позове одређене људе, научнике и уметнике, који су били у проблемима са режимом, и да на тај начин допринесе решењу истих. О томе пише Булгаков у својим дневницима. Говори се да је то урадио са писцем Еренбургом, и са режисером Доженком. Обично би после таквих позива проблеми оних који су позвани престајали као руком однесени. Такав један случај описује и Гросман у овој књизи. Стаљин на једном састанку који књига описује, каже:

„Науку стварати, није исто што и сапун правити. Нећемо штедети на Академији“.

У књизи ћете прочитати редове у којима су иронија и сатира достојне једног Булгакова. Поготову на местима где се говори о бирократији која је захватила све поре совјетског друштва. Па тако магационер неће да изда храну и муницију коју треба падобранима избацити опкољеној јединици „јер нема ко да потпише пријем“. Сатира достиже врхунац на местима где се описује живот академика и научника. Они више времена дискутују о следовањима и оброцима у мензи, него о научним радовима. Код њих не изазива љубомору велики научни рад, колико следовање јаја које је зависило од категорије картице за снабдевање. Они се међусобно не разликују по титулама већ по томе ко на колико има права јаја из магацина.

И можда је Гросману одређена доза самоцензуре помогла да буде нешто умеренији у ставовима и закључцима, што је придодало књижевном у овој књизи. То зна да буде тешко схватљиво, али није немогуће и зависи од обе стране: писца и читаоца. Ако треба тражити мане овог дела то је свакако пренатрпаност ликовима и догађајима, и не баш најбоље повезивање тог мноштва у целину. Можда проблем лежи и у чињеници да је аутор дело вероватно радио полутајно, да га није припремао за штампу и да је желео да остави што више трагова у рукопису. Отуд поређења са Толстојем нису добронамерна. И без тога, само са овом књигом, Гросман је велики писац.

*

Разговарам са Ратком док шетамо око игралишта о мом „проналаску“ Гросмана, конкретно ове књиге. И питамо се: како ће генерације које сада стасавају проналазити писце попут Гросмана, када још нису и никада неће „пронаћи“ Достојевског или Гогоља? И закључујемо да је то пре свега грешка школског система који је урушен и друштва које се труди да уништи оне чија места нико не може заузети.

Оно што би се могло подвести под закључак о томе шта се догађало тада, у том времену, у Немачкој, СССР-у, целом свету, свуда где се јављају диктатуре и тоталитарни системи, све до дана данашњег, па и овде код нас у Србији, Гросман је сабио у једну једину реченицу:

„ЋУТАЛИ СУ НАЈБОЉИ!!!“

ГЕНЕРАЛ АРМАГЕДОН – РАТ ПРОТИВ ВРАГА

                                                

Пише: Игор Ђурић

https://srbij-a.blogspot.com/

Дешавања у Украјини треба посматрати (и одатле закључке изводити) испод званичне политике, изнад међународних односа, иза економије и испред историје!

Нови командант Здружених руских снага у Украјини генерал Сергеј Владимирович Суровикин, командант Ваздушно-космичких снага Русије и херој Руске Федерације, обратио се медијима први пут после постављења на дужност, на којој ће вероватно одредити ток даљег рата. Реалистично и помирљиво, неочекивано, толико да се од тога вероватно леди крв у жилама онима са друге стране фронта.

Оно што је мене, у први мах, изненадило и разочарало у том његовом обраћању јесте део у којем говори о евакуацији цивила из Херсона, са десне на леву обалу, јер руку на срце нисам очекивао дефанзиву већ офанзиву.

А, онда кад сам мало боље размислио, схватио сам да тако мора да буде.

Прво, он не може у кратком временском року да развије своје снаге и потенцијале за офанзиву а мора и да утврди позадину а за то ће користити ново-формиране јединице и полицију која већ долази из Русије 

Друго, већ наслеђену ситуацију на фронту мора да решава у ходу и сврсисходно. Поред тога, треба времена да се осете ефекти новог начина ратовања: уништавање инфраструктуре у унутрашњости Украјине.

Треће, он озбиљно сагледава ситуацију не остављајући право на грешку. Очигледно је да он неће ратовати по принципу специјалне операције већ ће сукобе подићи на ниво рата (тоталног рата). За то ће му требати времена и материјала који треба дотерати.

Четврто, не жели цивиле као баласт у тој својој визији тоталног рата и ангажовање око њихове заштите када дође до ескалације. Одсуство цивила у позадини омогућава му веће маневарске способности и слободније коришћење људства и технике. Наиме, изгубиће сваки смисао украјинско гранатирање цивилних објеката и насеља осим ако имају вишка муниције па не знају шта ће са њом а самим тим неће изазивати ни панику што им је и циљ.

Пето и најлогичније, он, у ствари, управо жели да Украјина развије офанзиву на том правцу и да их намами на чистину, и у великом броју, а онда да их туче и у дефанзиви и у офанзиви (када за то дође време) користећи овога пута осим тактичке авијације и све остало што до сада Русија није користила или је користила у мањем обиму. Боље му је да ратује на отвореноме него да напада утврђене положаје.

Шесто, јавља ми се да ће се догодити велико изненађење са севера и да ће руске трупе поново кренути у слабо брањени простор.

Седмо, долази зима. Неко ће рећи: па шта и Украјинци су Руси и они знају шта је зима. Тачно је! Али шта је руска зима не знају страни плаћеници, НАТО војници и НАТО техника!

Итд. итд.

Мало је вероватно да Путин и његови генерали не знају шта раде и да не чине све што је у најбољем интересу њиховог ратовања и победе.

Догодио се револуционарни помак у ратној филозофији Руса и Русије: по први пут они воде рачуна о својим војницима и цивилима, њиховим животима и сопственим жртвама. По први пут у историји Русије они не шаљу хиљаде, стотине хиљада и милионе својих војника у безумне јурише и сигурну смрт борећи се по принципу "нек изгину наши али изгинуће и њихови". То је мудар приступ. Опстанак Русије, данас, не зависи од непријатељских губитака већ од броја својих преживелих. Русији опстанак зависи од рођених а не од погинулих!

А, непријатељ је већ изгубио. Наравно, не говорим о Украјини, она сада више није ни важна (ако је икада и била?!). Говорим о колективном западу (зна се на кога се мисли). Они су изгубили две своје највеће тековине, због којих су и нешто вределе: слободу говора и неприкосновеност приватне својине (и све што иде уз та два губитка). Смрт ових достигнућа не може се надоместити евентуалном победом над Русијом која се управо бори за слободу мисли и говора, слободу одлучивања и кретања, док са друге стране тај се колективни запад бори за мрак, диктатуру и робовласништво.

У западном свету, најзад и дефинитивно, дошло је до промене поретка: Ђаво је дошао на власт. Бог је протеран одатле и немајући више куд поставио је одбрамбене бедеме у Русији. Србију још није напустио али се већ сада велика битка бије да остане у Србији: ђавољи поданици, регрутовани из редова српског народа, јуришају и кидишу на Бога. Тамо где је ђаво завладао лаж је истина, порок је врлина, злочин је милосрђе, глупост је памет, плиткоумље је мудрост а робовање је слобода!

Ђаво је завладао западом и напао је исток. Међутим, да би то био у стању да уради морао је да наметне своју вољу и своје вредности људима над којима влада. Тако се мора, такав је поредак ствари. Ђаво је демократија западног типа, невладина организација источног типа, крупни капитал свакаквога типа, педер, лезбејка, зелени активиста, он је тамнопути безбожник или бледолики либерал: ђаво нема породицу – он има поданике.

Оно мало људи тамошњих који му не служе, ипак, мисле да ће их оставити на миру уколико ћуте и повинују се. Јесу ли усташе остављале у животу Србе који су ћутали? Да ли су преживели они Јевреји који су ћутећи поштовали нацистичке законе?

Ђаво, кад схвати да губи, бојим се, покушаће да повуче цео свет доврага!

Ђавола на западу не може победити Бог са истока. То морају учинити тамошњи људи: свргавајући га са трона и молећи се Богу да се врати!

Дакле, хипотетички, Русија можда и може да изгуби слободу својим поразом али запад својом победом не би добио исто. Уколико би Русија пала, идеја слободе и суверенитета других народа била би окована ланцима америчке хегемоније (како је и било до сада од распада СССР-а).

У Украјини се не води рат светова већ Русија води ослободилачки рат против америчке окупације света. То није сукоб цивилизација већ борба цивилизованог света против империјалистичких дивљака са запада. Русија води праведни рат добра против зла.

УКРАЈИНСКА ОФАНЗИВА: ПИРОВА ПОБЕДА!

  

Пише: Игор Ђурић

https://srbij-a.blogspot.com/

Поставља се питање: због чега Руси одуговлаче рат у Украјини, а, евидентно га одуговлаче чим нападају са тако малим снагама и ограниченим средствима?!

Тешко је одговорити на то питање, поготово једном лаику који не располаже ни знањима, ни чињеницама везаним за стратегију, тактику, циљеве и реалним стањем на терену.

Постоји можда оно најопштије и најтачније објашњење: руска војска мора да чува огромно пространство своје територије, мора да обезбеђује најдужу границу на кугли земаљској, мора да одржава ред и мир у многонационалној држави. Но, и поред тога, стиче се утисак да и са постојећим снагама Русија може да ангажује таман онолико војника и технике колико би јој било потребно да заврши што пре оно што је започела у Украјини а да притом не угрози безбедност остатка земље.

Русија је у Украјини ангажовала (тако говоре аналитичари) између 150.000 и 200.000 људи. Међутим, та бројка може да превари. Уколико су то људи ангажовани на фронту, озбиљна армија каква је руска има још толико ангажованих људи у позадини, у разним родовима који опслужују и асистирају војсци на фронту. Они се не виде, почев од посада подморница, бродова, авиона (и оних који их одржавају и опслужују) из којих се испаљују пројектили са велике удаљености, до трупа за радарско и електронско извиђање и ометање, ту су онда и они који су задужени за редовно снабдевање трупа, за њихово лечење, итд. итд.

До сада су, половина септембра 2022., и овако бројчано мале трупе су завршавале посао: споро али уз минималне губитке. Они и сада добро раде али је друга страна, уз помоћ Американаца, применила нову тактику пре свега због пропагандних разлога: на секундарном фронту, уз помоћ сателита и дронова, успели су да пронађу рупу у иначе на том делу фронта слабо брањеној територији и уочили су мањак снага и њихов сумњив квалитет. То су биле углавном снаге сачињене од резервиста из локалних подручја, слабо обучене и без доброг командног кадра. На њих су напали солидно обучени Украјинци (обучавани и опремљени у иностранству) са НАТО техником и, веома је извесно, по први пут и НАТО војници прерушени у стране плаћенике. Рат је ушао у фазу када је очигледно да НАТО ратује против Русије не само техником, логистиком и командом, већ и људством на терену.

На страну, што је такву офанзиву и ограничени успех какав је био на правцу Харкова могуће постићи на било којем делу руске границе (или било чије границе), јер је то огромна даљина и површина коју је немогуће херметички затворити. Дакле, није проблем то учинити! Проблем је шта после тога. И проблем је по којој цени је то учињено!

По ономе што се може видети и испратити, обе офанзиве, и у правцу Херсона и у правцу Харкова, коштале су украјинску страну веома скупо: много погинулих, рањених, уништена техника. То није чак ни пирова победа. То је тежак пораз са дугорочним последицама. Да би се додворили западу, украјински челници су послали хиљаде људи у сигурну смрт а да притом, на југу нису урадили ништа, а на северу су освојили неке територије које уопште нису битне за даљи ток рата (чак су скратили фронт и тако директно погоршали ситуацију сопственим снагама у Донбасу). Можете ли замислити како се осећају укопани украјински војници у околини Донбаса који чекају појачања а та појачања гину у бесмисленим офанзивама и још су им натоварили на врат нове руске снаге и технику. Ове губитке квалитетних јединица Украјина не може надокнадити до краја рата који ће свакако изгубити (овако или онако).

Ипак, мора се признати: ово је било упозорење за Русе и њихове растегнуте снаге и они ће морати да мењају тактику. Територија које морају да контролишу је све више а они остају и даље бројчано инфериорни, и мада се ослањају на авијацију и артиљерију, то не може донети успеха у задржавању освојених територија где треба да се стационирају гарнизони, укопају положаји и одржава јавни ред и мир.

Нема ту велике мудрости, чак ни за лаике попут мене: повећати број војника и технике, убацити у рат модерније наоружање и извршити појачане ударе на украјинске положаје и на позадинску инфраструктуру украјинског апарата, на командне центре, електричне централе и далеководе, железнице, мостове, телевизијске репетиторе, руте снабдевања, парламент, генералштаб, зграду председника.... дакле Руси треба да ураде све оно што су украјински савезници (Америка и НАТО) радили Србији, Сирији, Либији, Ираку... Треба се учинити тако да Зеленски своје твитер поруке и видео записе мора да снима и шаље уз помоћ агрегата уколико буде имао сигнала за интернет.

Невероватно је (а то нервира већ и Русе али и људе који подржавају Русију) колико су Руси толерантни и благи према непријатељу против којега ратују. Када би украјинска страна имала руске ресурсе и војне потенцијале: Москва и Петроград би већ били сравњени са земљом, Русија би била у мраку, мостови би били срушени, метро и возови не би саобраћали, не би било телевизијског сигнала и интернета. Па Украјинци и сада, данас, гађају своје нуклеарне електране и своје мостове (са њиховог становишта: њихови су).

Да се вратим на питање са самог почетка текста: да ли Руси намерно спорије иду и одуговлаче оно што ће се неминовно десити (украјински пораз) осим уколико не избије нуклеарни сукоб великих сила?!

Могуће је!

Ово је међусобни рат исцрпљивања Америке и Русије, преко украјинских леђа. Американци желе да баце Русију на колена, Руси хоће да дестабилизују и ослабе најслабију карику овог сукоба: Европску унију (а тако индиректно ослабе и Америку). И то, за сада, Русима иде од руке, у Европи је инфлација, пад производње, несташице енергената и хране, велика потрошња зарад Украјине, људи на улицама, политичка нестабилност, зима која долази, слабија хигијена због мање купања...

Много ствари из руске тактике се може довести у питање али једна стратешка процена никако не може: у Европској унији нема људи који су спремни и способни да ратују онако како се сада ратује у Украјини!

Нема!

Могу они послати своје професионалне војнике, са све педерима, лезбејкама и осталим џендерима, али никакве користи од њих неће бити када почне да тече крв у потоцима. НАТО војник је научио да ратује само против многоструко слабијег противника, против неопремљених бораца који немају ни авијацију, ни артиљерију, ни дронове, ни хиперсонично наоружање, нуклеарне тактичке пројектиле, ништа... само пушку и сандале. Па они нису смели да примиришу нашој граници за 78 дана бомбардовања.

Конвенционални рат Русије против НАТО-а трајао би само до прве озбиљније кланице и прве потребе да чланице тог савеза (европске државе) буду принуђене да мобилишу резервисте и обичне грађане, а да о ракетама изнад њихових глава у градовима Европе и не говорим. А, онда бих волео да видим португалског, енглеског или данског резервисту како ратује до смрти по рововима у Пољској, Украјини или Литванији?!

Руси се, очигледно, чувају за неки много већи рат, зато им можда и одговара да овај „мали“ у Украјини што дуже траје, све док друга страна не одустане од тог већег рата под притиском јавног мњења, народа, трошкова и кризе која надолази. Док се не суоче са могућношћу да погину. Можда Руси сматрају да ће смрзнути и полугладни Европљани боље схватити да је рат против њих глупост и да их се не тиче тамо нека Украјина.

Да ли је то можда руска стратегија?!

Ако јесте, поставља се питање што се не спроводи са Дњепра уместо са Донбаса?!

Па шта је закључак?

Украјина и НАТО не могу много више од овога што сада чине!

Руси не могу много мање него што сада раде!