II део - СУВОПИЧАСТЕ МИСЛИ Игора Ђ.!

                             

Пише: Игор Ђурић

*

Данас је у Србији лакше објавити књигу него наћи некога да ту књигу прочита.

*

У Америци сам видео све оно што сам у филмовима видео о Америци. Чак сам и пишао по снегу. Не морате ни да идете тамо а све знате. Једино што нисам успео да пронађем и видим јесу сви они раздрагани и срећни ликови из серија које нам овде приказују и који по цео дан ништа не раде, посвећени су једни другима и зајебавају се до бесвести.

*

Уместо да када нам је у животу лепо, кад уживамо и кад смо срећни, да се тада препустимо задовољству због тога, ми стално страхујемо да ћемо остати без те среће па смо тужни, уместо радосни. И што нас задеси већа срећа то смо више уплашени. Плашимо се своје среће: плашимо се времена и могућности да останемо без ње.

Човеку никада не можеш удовољити - помисли Бог.

*

Достојевски је написао да „ако Бога нема, све је дозвољено“, а ја мислим другачије (не претендујући да је моја мисао тачна, само да је моја): ако Бога има, све је дозвољено. Јер, ако га нема, онда нама остаје анимални инстинкт који је подложан еволуцији и преживљавању јачег и отпорнијег, што је донекле фер. Међутим, ако Бога има, он нас је створио овакве какви јесмо, добре и зле, способне да чинимо зло без обзира на ограничења и да будемо исто тако добри. Само „божји човек“ чини зло без икаквог разлога, „не-божји“, животињски човек, чини зло само ради преживљавања.

*

Човек сам себи загорчава живот својим личним ритуалима које упражњава због својих личних страхова стварајући тако своју личну религију. Лични богови и ђаволи су највећи проблеми унутрашњих тегоба човекових. Сам себе човек мучи. Сам себи задаје бол. Сам себи прописује правила. Сам себе кажњава. Све сам. Спољашност је само пројекција коју стварамо у својој  глави. Некад и у души. Ту треба тражити решење унутрашњих проблема. То решење је потребно мислећем човеку. Живот је сувише кратак да га не бисмо тражили. За будале је свеједно.

*

Ствари се у животу одвијају добро и лако до оног тренутка док вам исте не постану важне. Начисто стану или се одвијају веома лоше оног тренутка када вам поред важности постану и неопходне, кад зависите од њих.

*

Моју толеранцију и културу неки редовно изједначавају са страхом и слабошћу. А то ме, уистину, љути. Једино сам на то екстремно нетолерантан. Кад примитивац моју жељу за цивилизованим и културним понашањем протумачи као слабост,  несигурност и страх, онда добијем жељу да ударим (а мање да бивам ударен, што не волим).

*

Веровати се може и без доказа али не веровати се мора само уз аргументе. Волети се може без основа али мрзети можемо само са ваљаним разлогом. Волети са разлогом је чиста трговина а мрзети без разлога је узвишена емоција. Само се воли из користи, никад не мрзимо због тога. Мрзимо због штете, по некад, најчешће мрзимо због љубави. Веровање се не мери и нема меру, неверовање увек морамо ограничити и измерити мером могућности да нисмо у праву. Веровати по сваку цену боље је од ниске цене које (не)платимо неверовањем. Боље преварен – него преварант – осим кад вараш преваранта. Верност се не доказује али невера мора бити доказана.

*

У почетку су људи створили Бога, а онда је он створио свет: људе, воду и ваздух, затим, Космос, Рај и Пакао.

*

Мене не убија глупост и људска празнина – мене убија поглед који стоји испред њих.

*

У јуначко дело искоракну углавном они ћутљиви, из ћошка, што нису певали, викали и бусали се у груди јуначке. У хероје се изроде највише они који су ћутке пролазили поред вас, који су поштено одрађивали своје страже и редовно чистили спаваоне и клозете, они који се нису китили борбеним прслуцима, панцирима и скупим „рејбанкама“, они што су титовку натицали до ушију као шајкачу а вунене чарапе су им вириле из војничких чизама. Они су храбро гинули, ћутећи, сматрајући да не чина ништа посебно. Прескакале су их почасти, ордене су добијали они који су преживели, а преживели су јер су чували дупе, што су певали али нису јуришали, што су били јаки на речима а слаби на делима.

*

Нисам ја велики Србин. То тек схватим кад око себе видим колико „Великих“ Срба има и шта све чине те “величине“. Евентуално, можда сам тек нешто напредније Српче, можда Српченце, чак ни то...

*

Право да вам кажем, гадим се турбо-фолка ал' ни оперу баш не миришем. У првом случају не свиђају ми се извођачи а у другом случају: публика!

*

Нормалан и функционалан мушкарац ће се увек окренути за лепом и развијеном шеснаестогодишњакињом. Само ће ненормалан и болестан мушкарац пожелети и покушати да нешто и има са њом. Ту је разлика између нормалности и болести. Остало су фолирања и лажи.

*

Нама се овде пропагира толеранција на тај начин што нас приморавају и присиљавају да прихватимо нечију нетолеранцију!

*

Платили ви расну пасмину неколико хиљада евра, или покупили последњу штивљару на улици: свеједно је. Оба ће дизати задњу ногу кад оће да помокре бандеру. Исто је и са људима и њиховим „ценама“.

*

Пријатељи постоје да би сте веровали у њихову веру у вас!

*

Можда реформе и успеју: постаћемо протестанти.

Пошто веру нећемо да мењамо, онда нам остаје само да протестујемо.

*

Радници су се још пре сто година изборили за осмочасовно радно време. Данас морају да раде по 12 сати да би имали шта да једу.

*

И губити може се на различите начине. И пропадати се може свакојако. Може се пропадати славно, као што можеш побеђивати срамно и осећати се у победи понижено. На човеку је, на народу да бира. Поред тога, у достојанственом поразу увек постоји промил шансе за победом, дочим, кад се предаш ко кукавица – тако ћеш завршити за свагда.

*

Србија, земља пластичних базена, пластичних жена и пластичних суверена. Србија – на сваком кораку, у реци, шуми, парку, улици – земља пластичног отпада.

*

Често чујемо, као оно: борите се за особу до које вам је стало!

До курца!

Борите се ви за своју породицу, за своју земљу, а особу до које вам је стало: волите. На њој је да ли ће она волети вас. Мислим, каква је сврха борити се за некога ко се двоуми, ко је са неким другим или вас не воли?!

*

Неке жене нису способне да усреће своје мужеве а желе да усреће целу нацију?!

*

Политичка сцена и могућност избора у Србији?

То вам је као нека кафана на периферији, у којој се скупља сумњив свет: курве, сецикесе, шверцери, убице, криминалци сваке врсте. Ту не залази пристојан и породичан човек, ту он неће довести своју породицу на недељни ручак, неће доћи са својим пријатељима. Али, то што пристојан и породичан човек не залази у ту кафану, не спречава редовне госте те кафане да га покраду, оробе, убију, силују му ћерку. Зато пристојан и поштен човек мора по некад да зађе у ту кафану, да плати рекет, зеленашку камату, да затражи заштиту или да убије некога светећи се за недела према својој породици. Кад плаћа рекет, камату и тражи заштиту – то је кад излази на изборе; а кад крене да се свети – то је револуција.

*

Апсурдно је очекивати од примитивних и неписмених политичара и посланика да они се залажу и боре за културу и уметност. Зашто би то чинили за свог заклетог непријатеља? Просвећивање и продуховљавање народа директно је усмерено против недемократских и диктаторских власти.

Култура и уметност морају да се боре саме: за себе. И то пре свега и једино: делом. Када својим делом придобијете само једну душу за уметност, ви сте учинили више него читав буџет и сви закони о култури заједно.

*

Нису само културолошке и духовне девијације у питању када се установи да неко гради свој идентитет и духовни либидо на ономе што изводе као ''музику'' Цеца, Карлеуша, Бубамара, Северина, и тд., већ су то озбиљне и девијације сексуалне природе за свакога ко сматра да су горе побројане, и њима слични-е, секс симболи и нешто што се може ''доживети'' еротичним и сексуално интригантним. Да се разумемо, нема велике разлике у сексуалној девијацији између ''геј-параде'' и ''фолк-параде''. Осим, што међу овим педерима са ''геј-параде'' можете наћи неког писменог.

*

Реформе у Србији?!

То је операција при којој је пацијент умро због недостатка завоја али је имао ''луду срећу'' па ће га у књиге умрлих евидентирати по најбољим законима преписаним из ЕУ.

*

За националну књижевност погубнији је добро ситуирани средњи малограђански слој друштва - од свих лоших писаца и још лошије написаних књига!

*

Хтео сам писањем да променим политичку свест просечног српског гласача а онда сам схватио да је мој проблем нису они писмени, они који читају, већ они неписмени или полуписмени, до којих не могу допрети писаном речју. Другим речима, до оних које треба променити не треба допирати пером него тољагом.

*

ЧИТАЈ ОВДЕ ПРВИ ДЕО

СУВОПИЧАСТЕ МИСЛИ Игора Ђ.!

                                        

Пише: Игор Ђурић

ПРВИ ДЕО!

 Ко секс сматра само коитусом или његовим најважнијим делом, тај не зна ништа о томе и није осетио оно најбоље. Коитус је само нужно зло, убрзавање ствари за немаштовите сировине. Секс је игра, машта, непрестана промена, истраживање, увођење новог. Добро, то је некада и коитус, или-ти што би рекли: сношај. Сношај, сам по себи, представља и јесте вулгаризација секса. Машта од секса може учинити уметност. Чак и од порнографије. Само се треба играти.

*

Постоје жене које у себи имају искрене љубави за више мушкараца: истовремено. Постоје мушкарци који искрено желе много жена: истовремено. Има, и таквих жена. Али, нема мушкараца као што су прво поменуте жене! Мушкарци не мешају љубав и страст. Једино жене то искрено могу доживљавати заједно и уједно.

*

Паланка је неостварени град или село које је прерасло своје атарске опанке. Варош је остварена по себи и за себе, али је несхватљива граду, понајмање: малограђанима. Можда су варошани мали грађани и велики сељаци али само у великим градовима има сељачина и малограђана.

*

Што је више књига продао то је писац морао правити веће компромисе са својом литературом. Треба ли нагласити да су трули компромиси у питању?!

*

Мушки углавном не воле сувопичасте, као што женски не воле малојајасте. Жена без дупета је ко село без цркве. И, док је дупе код жене чисто физичка ствар, муда су код мушкарца више карактерна особина. Мудо, мушко има или нема: у глави. Доле могу бити као кликери а опет да се тај слови мудоњом. И: супротно! Руска пословица каже: „Навалио у курјаке а репина му псећа“.

ПС

Срби се у последње време слободно могу назвати „кликерашима“ – у сваком погледу.

*

Читајући ту књигу многе ствари нисам разумео. То је у мени пробудило сумњу да је књига можда добра?!

*

Толеранција, то је: кад саобраћаш само са истомишљеницима.

Нетолеранција је кад те силе да слушаш оно са чиме се не слажеш.

По мени, најважније људско право је могућност да будеш равнодушан. Важно је и да увек имаш могућност да избегнеш неистомишљенике. Требаш се увек борити да чујеш и радиш само оно што се теби свиђа и да никада не убеђујеш оне који са са тобом не слажу – како си у праву. Њих се треба клонити или, кад се то не може: уништити. Ма како, најбоље: игнорисањем.

*

Као што покварени сат два пута дневно показује тачно време, тако и човек за свога века уради само две праве ствари: роди се и умре!

*

Када бираш између своје вере и дететове вечере – онда избор није тежак и није твој!

*

- Како је било на прослави?

- Присуствовао сам веселијим сахранама.

*

Сваки од нас је остварени сперматозоид. То треба имати на уму кад размишљамо о људским величинама. Тумарали смо са милионима сабраће и ни сами не знамо како смо управо ми стигли до циља. Такозване људске величине су се слично оплодиле. Тумарали су у тами са милионима сличних и случајно налетели на право место. Случајно!!!

*

Чак се и хомосексуалци морају родити из хетеросексуалног односа.

*

Што имам мање цигара - то ми се више пуши.

*

Размишљања о вери: ја не верујем главом, сумњам душом а верујем путем симбола!!!

Овоме закључку припомаже ми властито а погрешно тумачење Јунга.

*

Као што мушко никада не треба да буде педер – тако свака жена макар једном у животу треба да буде лезбејка.

*

Некада су писци имали проблеме са критичарима а данас имају проблема са бројем „лајкова“.

*

Свакаквих будала има на овом фејсбуку. Али, има и дивних људи. Због ових других ја сам ту. То је као и животу, да би био у прилици да сретнеш правог човека мораш да се очешеш о стотину будала.

*

Паметна а лепа жена се мора трудити да изгледа како је глупа - уколико не жели да најбоље године свога живота проведе сама. Јер, лепота јој се може опростити и увек ће се наћи неко ко се исте неће уплашити. Лепоте и памети, међутим, заједно: сви се клоне и плаше. Пре свега плаше!!!

*

Видите, ја сам човек идеалиста. Кад већ није пронађен лек против рака и осталих тешких болести које убијају људе – за мене је највећи и најлепши изум човечанства: халтер који држи свилене чарапе на женским ногама. За мене је најмање испитан део наше планете онај део голе коже од чарапа до гаћица. За мене је шав на чарапама најбољи аутопут на свету, онај који води на најлепша места. Какви авиони и камиони, рачунари и терминали, то ме, бре, не интересује! Шта ћу? Така ми жица.

*

Човек је амбалажа за паковање гована. Углавном. По неки се роди и као уметник. Уметност избацује из себе да не би остала помешана са садржајем своје амбалаже.

*

Пут ка успеху не води дилемом: ко је непријатељ?; већ питањем: где је непријатељ?

*

Када те увреди онај кога волиш – то није увреда, то је: повреда!

*

И ја сам за то да се хомосексуалцима дозволи право да имају децу али само под условом да их сами, међу собом, у својим брачним заједницама: направе!!!

*

Не интересује ме да ли разумете или не, али морате примити к' знању:

БЕЗ ЕТИКЕ НЕМА ЕСТЕТИКЕ!!!

*

Оно што је за прост народ религија, то је за учене људе филозофија. Ретки генији утеху нађу у уметности.

*

Парадокс мушког рода: кад се родиш, једном дакле, изађеш из једног места, а онда се цео живот трудиш, док имаш снаге и мушкости, да се на одређени начин увек враћаш у то место.

*

Можда би смо се ми Срби боље понели у минулим ратовима да су нам противници у њима били часнији, то јест да су били бољи од нас. Овако, пошто смо сви мање више исти, и по добру, и по злу: према свецима и тропари.

*

Божанска течност и савршени нектар јесте сперма. Из ње настаје живот, из ничега постане живо биће које се рађа, развија и регенерише. Сперматозоид и јајна ћелија јесу савршенство генијалности природе, еволуције и Бога. Савршени механизми, паметнији и прецизнији од свих компјутера. Све справе које брзином светлости избацује индустрија нису ништа према генијалности оплодње: те справе могу све али не могу да роде ново биће из капи течности.

*

Прво тражиш: све или ништа!

На крају схватиш да је боље: ишта него ништа.

Прво је кад си млад. Друго: кад више ниси.

Између „све“ и „ништа“ срећан је онај који је уграбио „ишта“.

„Све“ је бесконачност.

„Ништа“ је ништавилост и нематеријалност.

„Ишта“ је духом осетљиво и материјално измерљиво.

„Све“ је сан.

„Ништа“ је смрт.

„Ишта“ је живот.

*

Мозак халапљивих тврдица је кучка у терању. Али: непрестаном терању. Халапљиве тврдице данас и код нас зову се контраверзни бизнисмени, али су ту политичари бирократе и остала трговачка боранија. Свакодневно, непрестано, њихов мозак заскачу керови незајажљивости, незаситости и похлепе.

*

Ја не пишем књиге. Ја само себи клешем надгробни споменик.

*

Људска глупост се најбоље доказује и види када се у мртвачком сандуку нађе заковано тело човека који је цео живот посветио стицању богатства.

*

Мишљење се може, и мора, променити и мењати пред новим сазнањима, искуствима и годинама на плећима. Оно што се не сме мењати јесте морални и етички приступ и став ма какво мишљење се износило.

*

Искуство је кад знаш али не можеш!

Неискусан може али не зна!

Некад искусан зна и може, али: неће!

По некад, неискусан може и зна, али: нема!

Само велики увек знају, могу, хоће и: имају. Само велики ''јебачи''!!!

*

Голотиња је исто што и искреност. Када смо голи онда је наше тело искрено. Је ли исто и са душом? Са бићем? Облачењем прикривамо истину. Духовном надоградњом стварамо лажну слику своје душе. Међутим, као што тело неогрнуто одећом дрхти од хладноће, тако и душа неогрнута духом дрхти од своје простоте.

*

Наш пут у Европу подсећа на човека који трчи око бандере у намери и покушају да га сам себи утера у дупе.

*

Он је човек који за свакога успе да пронађе неку ружну реч.

Свако жели да игра центарфора – на почетку. Селекција најбољима приушти ту привилегију, док друге, мање успешне, распореди на бековске позиције. Он је био човек који је од почетка хтео да буде бек, мрзећи у својој осредњости све испред себе, поготову центарфоре. Мрзео је и голмане. Највећу бол му причињава туђ успех. Своје неуспехе није болно преживљавао јер је био жилав. Међутим, туђ успех је увек за њега бивао нож директно заривен у срце.

*

Ако  хоћеш да будеш Робеспјер: мораш да шаљеш људе на гиљотину и да те на крају пошаљу тамо.

Ако хоћеш да будеш непознати сељак из Провансе потребно је само да се родиш и живиш животом масе.

Хиљаде обичних људи: војника, гренадира, сељака, умрло је насилно у време револуције а ми данас знамо имена тек неколицине. Као на филму: памте се имена само главних глумаца – никада статиста.

*

Храброст без сагледавања и схватања последица тога чина није вредна. Једина и вредна храброст је она коју човек испољава када је свестан свих последица: могућих и извесних.

Људи су најчешће храбри јер у подсвести мисле да их та храброст неће ништа коштати. Или: из лудости. Међутим, мало је оних који су истински храбри а када су стопроцентно сигурни да ће изгубити много или све.

*

Подметали су ми, оговарали ме и нападали за свашта – никад за оно што сам стварно учинио. Углавном: за оно што су они чинили. Ја сам, опет углавном, подметао, оговарао и нападао друге за оно што нисам знао или смео да урадим лично.

*

Мрзимо људе које, или, не познајемо уопште, или, познајемо одлично.

Волимо људе које познајемо површно и срећом упознамо прво њихове добре особине, или људе које дуго познајемо.

Што волимо неке жене??? – то најчешће никада не сазнамо.

*

Кад вам се догоди нешто лепо, врло опрезно треба изаћи са тиме пред људе – исти не воле да се другима догађају лепе ствари и због тога ће вам многи од њих постати непријатељи. Са друге стране, људи воле да се другима дешавају лоши догађаји, па самим тим, ако имате несрећу да вам се деси нешто ружно: слободно разгласите – јавиће вам се пуно ''пријатеља''.

*

Када се, најзад, сами суочите са великим проблемом, сетите се свих бесмислених речи које сте изговорили, реда ради, а у жељи да утешите и саветујете друге - можда вам и помогну.

*

II део - СУВОПИЧАСТЕ МИСЛИ Игора Ђ.!

РАСТКО ПЕТРОВИЋ – ДАН ШЕСТИ

  

Пише: Игор Ђурић

https://srbij-a.blogspot.com/

Човечанство ће нестати. На свету неће више бити ниједног човека. Земља ће се вртети пуста и трула кроз просторе.

Дан шести

Растко Петровић је човек који слободом ништа није стекао и који се у слободу није вратио чак и када из ње није ни одлазио. Разлог томе лежи у чињеници да је он појам слободе сводио на лично (личне изборе) и уметничко (лични израз) а живео је у времену великих историјских догађаја где се војевало за народне и државне слободе и велике циљеве. Расткова идеја борбе је била нешто друго. То је била жеља да буде оно што заиста јесте.

Роман Растка Петровића Дан шести имао је своју чудну и турбулентну историју (као и његов живот) и о томе се мање више доста тога зна (где треба да се зна и ко треба да зна, дакле да не помињемо Дединца и Кона, Ристића и компанију). Тумачења овог дела су разна и углавном погрешна. Као, уосталом, тумачење било којег дела вредног пажње. Растко Петровић спада у групу великих уметника и књижевника који су у свом времену били несхваћени а у каснијим периодима бивали су потцењени. Од свога народа био је одбачен, али није био ни први, нити једини. То може бити само доказ величине.

Растко Петровић је у свом роману демонтирао једну народну епопеју на мноштво личних судбина и цртица (овде се више мисли на епопеју као велико и историјско време него као књижевну форму и дело). Свео је еп о боговима једне историје на лирски исказ о људима једног времена. Он је државну идеју расклопио до нивоа идеје породице, породицу је свео на човека а човека је описао кроз патњу. Он не види рат око себе, он само види патњу појединца. Он не верује да људска патња може породити велике и историјске догађаје али зна да историја није ништа друго до збир најчешће невидљивих и безимених индивидуалних патњи и страдања.

Не, није он на рат гледао „другим очима“ (како неки говоре о овој књизи) већ је све то видео „правим очима“, онако како уметник једино и може да га види. Био је део безимене масе а желео је да деловима те масе дадне лик и име. Без обзира што је за Растка модеран уметник у ствари секс а секс је за њега пол а пол је за њега оно за чим он трага – писац се није бавио искључиво сексом мада је ово роман о половима. Ово је роман ауторовог трагања за полом (сексом). Уз опаску да је Растко у том трагању био храбрији као уметник него као човек.

Није Растко Петровић рат описао „другим речима“ (различитим од већина својих савременика) већ је он о рату говорио гладног језика, празних црева и пуних јаја. Глад је епопеја. И студен је епопеја. И ваши су епопеја. И мртви коњи су епопеја. И живи костури од људи су епопеја. И: голгота! За њега Албанска голгота није епопеја већ зверско позориште у животу у природи. Остало је само епилог неминовног – остало је слава. Растко не бежи од те опште и народне славе, не омаловажава је, једноставно, он говори о себи а не о народу. А, ваљда је и он део тог народа?! Народ је сам о себи проговорио када није имао снаге и храбрости да штампа ову књигу у време опште националне еуфорије и да врати великог писца у земљу одакле је потекао и где је желео да умре кад је еуфорија минула а комунизам стигао.

Књига је за Петровића важнија од данашњице (значи: и уметност), поготово је важнија од стварности коју је креирао рат (који не зависи од човека а мало и од људи, то јест, народа). Људи само започну рат али после више не могу да га контролишу. Могу само да пате и преживе. Албанска голгота која је уследила уз мало среће донела је тежак, угласти сан, готски, с торњевима, сталактитима и химерама што се снева на грудима уморног сневача којега ујутро чекају планине пуне снега и љутих Арнаута.

     Растко Петровић у свом роману природу и људе посматра очима сликара а догађаје слуша ушима музичара – па све то записује у књижевност као песник. Он је гледао очима човека: у човека који пати. Други су гледали и видели: народ у судбоносном чину. Разлика је између личног и општег али се на крају све сведе на историјско јер време нема времена за човека већ само за историју. Да би се чуо и глас човека  постоји књижевност и писци попут Растка Петровића.

Он на догађаје о којима говори гледа: одоздо! Сеоба Србаља (било која, па и она преко Албаније) гледа се: одозго! Његови видици су сужени јер му је шира слика већ унапред била позната. Јер, он је човек који је у средишту огромне жене и он је мушкарац који свет посматра очима те исте жене. Он свет описује чулима жене. Он на мушкарце, ратнике, децу, све гледа осећајем женскога.

А, у Дану шестом жена је заклана, силована, жена је курва, жена је делија-девојка, жена пати у порођајним мукама. Мушкарци их силују, децу им праве. Када то не чине мушкарци су страховито лепи.. лепши од жена. И жена и крава на нови живот доносе на свет исто. То вели Растко кроз говор својих јунака. Он презире женску потребу да се служи мушкоме. Он жели да лично и сам буде слободна жена. Он види само лепоту мушкога. Међутим, и мушко и женско рађа жена у сузама и болу. Ту, дакле, нема разлике. И све има женски облик: људи, планине, патња, снег, олуја... Због тога Растко пати: он би да и мушки, ти лепи Аполони, могу да буду равноправни са женама: да могу да роде, да могу женски да трпе.

Скоро нико од Петровићевих јунака не воли живот. Као код Достојевског. Код њега ретко ко воли да живи и приличан број њих размишља о томе како да се само-усмрти. Можда и зато што је у животу, по њему, све женско: сав рат, у таквом случају, све што се збива, труљење, проливање крви, сва ова мука и вапијање, није ништа друго до циклус женствености у природи... Ово није рат људи, није такмичење људи, већ циклус женствености...

Жена Растка Петровића је, дакле, огољена мноштвом детаља, оних које уочава само љубитељ курви или хомосексуалац. Фасцинација курвањским детаљима доводи до повраћања. Код њега не постоји пол (мушки, женски) код њега егзистира секс (мушки, женски): размишљала је како јој ноге почињу другачије него код њега, и како свршавају другачије. Трудећи се да га сустигне и да уравна корак са њим, мислила је на то. Бити другог секса. Шта значи бити другога секса главна је Расткова дилема и централна тема ове књиге за оне који ће знати да је прочитају на прави начин. Кога буде интересовао само садржај, само радња ове књиге, томе ће се књига неће ни допасти.

Хомосексуализам Растка Петровића у његовом књижевном изразу доказ је да та прича не мора бити огавна и огољена како се данас о томе говори и пише. Она не мора бити ни јавна, она се може свести на лично, на лепо, на уметничко. Када описује мушку лепоту Расткова поетичност реченице зна да буде суптилнија од поетичности израза Милоша Црњанског. Он је, дакле, своје дилеме уздигао на ниво уметности, као и многи велики уметници пре њега. Он своје патње претвара у лирику а своје дилеме у врхунски стилски обликоване реченице. (Дочим, Милош Црњански се није баш најпоетичније изражавао о педерлуку Растка Петровића оптужујући га да му је предлагао непристојне радње које је Црњански одбио претећи). 

Није све у овој књизи лишено националног и епопејског али је Петровић то покушао и успео да претвори у симболе, да и то обуче и спасе од студени и смрзавања. Вук Растка Петровића (вучица) је гладан и олињао али и даље спреман да закоље. Као и Србин тога доба (Српкиња). Он се повлачи супротно од српских војника – он се враћа ка Србији. Коњ Растка Петровића умире са људима (са народом, део је народа), у снегу и леду, гладан, уморан и рањен. Коњ умире на путу, дорат или шарац, свеједно је, српски је то коњ и њега желе да затру заједно са онима који те коње тимаре и товаре. И, жао је Растку коња. Колико и човека. Зато он не описује галоп српске коњице која јуриша на непријатеља већ пише о смрти верних коња на планинама које су делиле живот од смрти и без којих је галоп са исуканим сабљама немогућ. Вук и коњ: словенска митологија! Ту се, и на тај начин, Растко чеше о себи омиљеним темама и дотиче националне теме. Широка словенска идеја је тек довољна Растку да себе пронађе у националној идеји

Само књижевни слепац не може приметити да се у свакој реченици ове књиге писац бори са унутрашњим ломовима и потрагом за својим идентитетом (полним). Зато и није хтео да вређа национални дух таквим приступом. Он се клони свога народа из поштовања према њему. Он зна да нешто није у реду са њиме и жели да то исто разреши сам са собом кроз велику књигу. Петровић је велики писац па он своје физичке и духовне падове и болести доживљава кроз своје дело подижући их на пиједестал. Он нас не замара са неважним детаљима он нам даје уметност. Од њега се друго и не очекује, он друго и не нуди.

Некад, пре извесног времена, написао сам у свом Дневнику, под датумом 09. децембар 2009. године: Читајући ''Африку'' Растка Петровића закључујем из његових редова да није важно: јеси ли белац међу црнцима, већ, да ли си човек међу људима?! Није њега Сима Пандуровић без разлога назвао највећим Црнцем међу нашим песницима (очито не мислећи да је баш реч само о његовој поезији у збирци Откровења). Шта бих онда овде и за крај додао и допунио: Читајући роман Дан шести Растка Петровића схватио сам да није важно да ли си мушки секс са женском душом већ да ли човек у било којем сексу!

(Растко у овој књизи помиње и мој Исток: хвала му на томе!).

*