СТРИЦ – КАКО ТО ГОРДО ЗВУЧИ!

  

                              

 

Својевремено сам писао о старијој браћи (то јест: о најмлађем брату), у тексту који се зове „У чорбу“ (читај кликом овде), следеће:

Проћи ће време. Заборави се све то. Дође час када клиња крене у школу. Тада ћеш га бранити кад га дирају старији гилиптери, нећеш се мешати кад се туче са својим вршњацима, само ћеш пратити да буде ''ферка''. Ти ћеш га водити на прве игранке и опалити му шамар кад га први пут ухватиш са цигаретом у устима. Позајмићеш му своје фармерке кад крене на први љубавни састанак, уводићеш га у биоскоп на своју карту, ако буде имао среће и код локалне курве (такође на своју карту). После ћеш бити илегалац код њега, кад он стигне као бруцош у ''студењак'' а ти си већ љоснуо неколико пута. Никад се нећеш посвађати са млађим братом, осим што ћете се чаркати – чак ни онда када се ожени са неком роспијом која ће га завадити са целом породицом. Кад постанеш стриц, гледајући свог братанца, сетићеш се, понекад, клинца ''у чорбу''.

*

Живот донесе заборав на време када смо сматрали да нема важније ствари у животу од тога што си постао стриц или ујак и да нема веће љубави од оне коју осећаш према деци своје браће или сестара, нарочито када си најмлађи у реду, када су ти браћа и сестре били идоли и када су, а такво је време било, више бринули о теби и од самих родитеља. У тим млађим годинама чиста срца прихваташ снаје и зетове, одмах их волиш јер волиш браћу и сестре, и немаш у својој души никаквих злих мисли. То су године када ти ђаво још увек не седи на ремену и шапуће у уво оно што не треба. Елем, ова прича се односи на нас најмлађе у леглу, оне који су све посматрали очима детета, који смо каскали за својом браћом и сестрама нејаким ногицама повлашћених и заштићених.

То је младост! (Стигла је брзо за потребе ове кратке приче). Живот нас је тек дотакао и није било назнака о шибању које нас очекује временом и ходом кроз исти, како године пролазе а ми старимо и суочавамо се са реалношћу која је све само није романтична.

У то време, кад смо били млади, код нас нису постојали родитељски нагони и инстинкт одбране младунца и пећине, нити су постојали материјални параметри који су могли ограничити љубав и били упоредиви са осећањима према браћи и сестрама и експлозији емоција у времену када они почну да добијају своју децу. То је време љубави и оданости, неоптерећено материјализмом или сујетом. Долазак на свет те деце открио нам је нову димензију живота, то су била тек отшкринута врата будућег родитељског испуњења и неограничене љубави које ћемо осетити када нас Бог погледа и сами постанемо родитељи.

Кроз загрљај, љубав, осећај припадности, осећај заштитника, поклоне, фотографије, осећаш тада да не постоји ништа важније од тих бебушана и малишана који су без куцања ушли у твој живот и оплемениле породицу којој припадаш и тебе самога.

А, онда, годинама, како ми старимо а они (оне) расту, почињемо да заборављамо колико су нам некада значили, како су нам променили живот и колико смо их волели. Наравно, они нису свесни тога (како ни сам ниси свестан колико си био вољен од стричева и тетака кад си био мали) и не верују нам на реч кад им припити то приповедамо јер нас познају и виде какви смо сада, оптерећени животом, материјалним стварима и породичним зађевицама, оронули и тек сенке нечег што је постојало давно. Најзад, и они су већ људи и воле неке друге клинце, најчешће своје, баш онако како смо ми њих волели.

Време, старење и проблеми почну да нам одузимају душу, како живот тече. Изгубимо ширину јер нас време својим неумитностима и законима - сужава и смањује. Та деца коју волимо сада расту и упознају нас онаквим какви нисмо били док смо свакодневно хрлили да их видимо и загрлимо, често досађујући и њима и њиховим родитељима. Они нису били довољно стари да би запамтили нашу тадашњу љубав а ми нисмо успели да останемо млади и чисти у души да се не бисмо променили.

Има ту много незаборава!

Има много неправде у забораву!

Нисмо ми криви, тако је свет намештен.

Прво узимање у руке тек пристигле бебе, несигурно и са пуно страха. Па први загрљај бебушана чија повраћка мирише лепше од најскупљег парфема. Осмеси којима нас дарују, речи које незграпно изговарају, вештине на које смо поносни („'де зека пије воду“ или „таши, таши, танана“). Узнемиреност и туга кад плачу због зубића или болести. Чини нам се, тада, да веће љубави према некоме не може бити. А онда добијемо своју децу (и преболимо све поменуте дечје болести у пуној снази и осећају) и схватимо да љубав нема ограничења, да је бесконачна ако је права и инстинктивна и од Бога дата и да је улога стрица тек вежба за улогу родитеља. Само се воли различито и са другом ценом љубави!

Осећај поноса којег има стриц или ујак, и сам још увек дете, ипак, другачији је од поноса оца зато што у том другом случају поред поноса и љубави постоји и брига, те одговорност и непрестана борба родитељства: успети да се обезбеди све што је потребно да млади вук или вучица ојачају и постану део чопора. Као стриц имаш обавезу само да волиш, док као отац, поред љубави потребно је много страха од сутра и одговорности.

Знам, незграпно је ово моје писаније, макар онолико колико је неспретан деран који се први пут заљубљује па онда гори од жеље да својој девојци покаже свог братанца или братаницу, моли њихове родитеље да му дозволе да са својом девојком прошета то дерле и да их сви виде.

Као стриц или ујак осећаш неизмерну ширину али и наговештај тескобе коју ћеш осећати као родитељ. Ширину неспутаности и тескобу страха!

Бити ујак или стриц је ходник који води ка салону родитељства! (Додуше, кажу да нема лепшег осећаја, осим родитељског или бити баба и деда, од тога да будеш тетка, и зато тетке у овом тексту не узимам у обзир јер оне воле исто од почетка до краја и посве су друга категорија коју ја не разумем из разумљивих разлога непознавања улоге). Тим ходником бежимо од детињства и идемо ка зрелости. Тако потврђујемо најважнији постулат живота: крв није вода!

И, не, не престајемо ми временом да волимо ту децу а сада људе: једноставно нас живот старењем прежвака и испљуне, те тако згужвани и исцеђени нисмо способни да видимо даље од свога прага и потомства пошто се боримо да их сачувамо и одбранимо, јер код властитог порода осим љубави постоји и нешто што се зове опстанак и продужење врсте! Поред тога, онај помињани враг (камен ми у уста) што чучи на нашим раменима често нас завади (нас родитеље свих њих) због грумена земље или парчета бетона, као да не знамо да нам на крају ништа друго и не следује осим пола кубика земље и парчета мермера на бетону.

Бити чича или даја, то су прве лекције о нечему немерљивом, нечему што нема цену, о ономе због чега мораш бити спреман и да мреш – јер око тебе и у теби су ОНИ. Ниси више ти најмлађи, нечије дете, брат или сестра, братанац, сестрић, сада си стриц, ујак, друго се височанство попело на трон, најзад, на крају ћеш бити отац, доћи ће за тебе на свет твоје дете: краљ свих краљева. Тада се љубав мало сузи за друге, фронт осећаја се скрати, рука која се пружа иде најчешће само у једном правцу. Ако будеш имао среће у животу, упознаћеш најузвишеније стање у којем човек, мушкарац, може да се нађе: бићеш деда! Ово последње врхунац је љубави и оданости и последњи корак који си учино на путу који се започео онда када си постао стриц или ујак.

То су и најважније лекције које нас уче да је неко важнији од нас: испред нас! Иза нас су наши родитељи, браћа, сестре, бабе, деде, стричеви, ујаци, тетке. Ми смо ти који морамо чувати леђа и име породичног опстанка и части. То су времена када схваташ да је било вредно рађати се. Иза свих вас стоји њено величанство: породица! То је доказ да смо божија створења. Због тога нисмо сами чак и кад смо лоши.

Постати стриц или ујак јесте највећи поклон сазревања. Имати синовца први је корак спознаје да ћеш можда имати и сина. Тај поклон вреди чак и онда када та деца порасту, чак и када нас живот или немар приморају да сметнемо с ума колико су нам некада значили. И ми њима, наравно, иако они тога, често, нису свесни. Јер, природа је то, ништа погрешно. Само треба пратити трагове и веровати у своја осећања баш тада и на том месту. То што ће се мењати време и место твог живота значи само да пратиш своје године и улогу у њима. Свако време носи своје бреме!

Ипак, постоји и нешто што нема везе са временом и бременом, нешто што је невидљиво и нематеријално! То је ДУША! Не, није успех, сам по себи, бити стриц или ујак – успех је ТО остати у души до краја свога живота. То је онај најтежи део ове приче о љубави и припадности!

ЧИТАЈ ОВДЕ: ОЧЕВИ И СИНОВИ!

*

ОЧЕВИ И СИНОВИ! ОТАЦ И СИН!

                     

 Пише: Игор Ђурић

Најважније је знати када и где (и коме) припада које место у датом времену (тренутку). Још је важније да отац на време схвати када је дошао час да се склони и да своју сенку више не баца на сина. А то је, зна се, у подне: када сенке скоро да нема. То је време када су обојица, отац и син, најјачи, у најбољој снази (свако на свој начин) и када се чини да још није време за то. Е, баш је тада време препустити место ономе који те наслеђује и који ходи кроз живот твојом стазом. Пртином коју си ти као отац утабао.

До оца је, није до сина. Он је тај који треба да зна прави час одступања. Ако је учинио добар посао кроз васпитање онда тај трен треба да дође што је раније могуће. Одступање оца мора да буде безусловно. То му је: што му је. Уколико до тада није завршио послове свога родитељства неће их завршити ни после тога. Све то има своје време кад једино може!

И то треба да радује родитеља. Тада тек, може увидети и схватити да ли је и шта је постигао у животу. Само онда када има коме да се склони човек зна да је успео и да има смисла рађати се и живети. Само тада и тако! Не онда када се остави детету богатство, већ када му се остави јасно трасирани пут и када се предак склони са тог пута потомку. Дете треба да иде брже и даље чак и онда када отац има још снаге да га прати у корак.

Син има право да изда оца. То му је, у ствари, и обавеза. Отац никада и ни по коју цену и ни из било којег разлога нема права да изда сина. Појам "издаја" овде треба узети условно, не мисли се на класичну издају. Син само мора своју издају да оправда вишим циљевима – кораком напред. Један корак напред и више – то је мисија сина. Он мора да искорачи дуже и боље, да остави оца иза себе. Нормалан отац једино то и жели јер је тај синовљев „корак више“ је, у ствари, његов једини искорак у животу: то је његов успех, по томе се мери је ли имало смисла живети и пород рађати.

Међутим, постоји једна константа, једна непролазност: све што си чинио своме оцу – чиниће твој син теби. Можда то често не изгледа тако јер се форме мењају временом али доживљај и ефекат су увек исти. Притом, тај закон је поштен: чинио си добро – добро ће ти се вратити. И: супротно!

Живот је у многим својим сегментима прилично поштен. Има нека своја правила која су увек иста и понављају се. Главно је: све што ниси платио на мосту – платићеш на ћуприји. Како задужиш тако ће ти се и вратити. Све што ниси веровао другима углавном ћеш се лично уверити.

Чини се да је горе поменуто много различитих правила али није тако. Све је то једно исто и на исто се своди. Како си сејао тако ћеш и да жањеш. Колико си биљку гајио и чувао толико ће ти и рода дати. Чак и када изгледа да није тако. Чак и када изгледа да можеш да утичеш на своју судбину и да си успео да је превариш.

Очеви и синови су сетва и жетва. То је циклус рађања биљке, стварања плода, умирања исте. „Ако семе не умре – жито неће родити“. Отац и син то је солстициј – равнодневница: прво се иде навише – после се лети наниже. То је игра живота и смрти, рађања и умирања. То су Елеусинске мистерије, то је прича о Исаку и Авраму и божанска сила која на крају заустави очеву руку.

Кад род сазри и пожње се, њива мора бити очишћена за следећу сетву. Стари краљ мора да препусти место младом краљу да би година била родна а годишња доба се равномерно смењивала. Све су то игре. Али озбиљне игре које омогућавају да се рађа и да се врста продужава новим и непрестаним рађањем.

Је ли ово неправедно?

Није!

И син ће једнога дана бити отац!

То је сврха и суштина.

Лапот је темељ и кров односа очева и синова. То је божански закон. Без лапота не би било опстанка. Наравно, лапота у симболичној равни, лапота као духовног, филозофског, обичајног и митолошког обрасца. Лапота као идеје а не чина!

Да би се опстало, чопор мора да води најснажнији и најспособнији вук. Млади вук! Може и: зрели млади вук. То не може чинити стари вук на прагу своје немоћи. Мудрост ту мало помаже ако није усађена на време у своје потомство. Не може се мудрошћу сустићи брзоноги јелен са којим се треба прехранити чопор.

Мудрост и искуство су важни али мање од снаге и моћи – у циљу опстанка. Искуство се најбоље стиче кроз победе и поразе. Од тога како ће племе настати зависи је ли било више победа или пораза. Искуство је корисно и мора се користити само у традицији корисних искустава. И: мудрост! Старци могу да мудрују али само под условом да не уобразе да од њихове мудрости и њиховог искуства нешто зависи.

Ми, нажалост, живимо у времену када очеви лапотирају своје синове у жељи да вечно живе, да о свему одлучују, да све поједу. Створили су лош свет па им он такав користи да би уцењивали своју децу која у том и таквом свету скоро да немају никаквих изгледа. Изокренули смо правила, издали смо традицију. Наши синови (а, и ми лично) родили су се у времену најгорих родитеља од када је века и српства.

Отуд синови морају смоћи снаге да остваре своју лапотску обавезу и да силом врате ствари на своје природно и божанско место и тако успоставе поредак који може дати наду да ћемо опстати као народ.

Синови морају силом преотети оно што им припада по васионском праву. Јер, време синова кратко траје: од трена кад ојачају до момента када им пород очврсне.

У добро постављеној породици то што се отац склања значи да је дошло време да се одмори и да ће други бринути о свему. То је време када отац на сопственој Слави добија право да седне са гостима јер је иза њега нови домаћин који ће дворити и служити госте. То је време када више не мора да штити јер је заштићен.

Васпитање је строго породични посао који мора бити до краја изведен и онако како треба јер то не трпи половичност и аљкавост. То је вежба духа колико је трчање и гимнастика вежба тела. Дочим, неваспитање се не може научити, оно се додуше може видети, али је ипак у питању недостатак, хендикеп, деформитет. Ви се као отац морате склонити и неваспитаном сину али је то опет она прича о „сејању и жетви“.

Неваспитана деца су домет њихових родитеља. До ових других је грешка. Најчешће они нису тога свесни као што глупи људи нису свесни своје глупости. И што је најгоре, томе границе и кантара нема.

Има ли ово размишљање поенту или поуку?

Нема и има! Ко разуме није му потребна поука, ко не схвата наћи ће их на десетине.

Поштујмо своје синове да би они волели своје очеве. Поштујмо наше синове више него што смо поштовали своје очеве. Очевима треба љубави, истина је, али синовима треба поштовања: уколико смо их научили још као децу да треба да поштују и воле старије?! (Ко разуме: схватиће)!

КУПИ КЊИГУ О ОЦУ И СИНУ (КЛИКОМ ОВДЕ)!