Написао: Игор Ђурић
КЊИГУ ''КОСОВО - ВЕЧИТИ РАТ'' ЧИТАЈ КЛИКОМ ОВДЕ Кад су почели сукоби на Косову, кад је држава са закашњењем схватила да мора да се обрачуна са терористима, онда је оркестрирано кренула лавина прича о наводним злочинима српских снага над недужним и ненаоружаним цивилима. Почела је припрема за бомбардовање које ће спречити ''хуманитарну катастрофу'' а која тек треба да се деси. На жалост, понекад су се догађали спорадични инциденти, у којима су страдали цивили, на пример при ликвидацији зликовца Адема Јашарија, који се у својој кући-бункеру затворио са до зуба наоружаним терористима (скоро исто као и његов претходник Азем Бејта, који је у сличним околностима ликвидиран), али и са члановима своје породице којима није дозволио да изађу. 5. марта 1998. године је у тој кући убијено 66 људи. Међу њима је било жена и деце. Јашари је лично ликвидирао свог сестрића (или: ујака) који је хтео да се преда. Адем Јашари је већ користио ту тактику да се са породицом забарикадира у својој кући. Крајем 1991. године полиција је опколила кућу али управо због чињенице да су унутра жене и деца: нису пуцали. Под окриљем ноћи Јашари се извукао и побегао. Да није реч о нападу на цивиле говори и чињеница да су два полицајца погинула у тој акцији. Неколицина њих је погинула пар дана пре, због чега је акција и покренута. Међутим, један други догађај је био прекретница у даљем развоју догађаја на Космету: Рачак! То је био већ уходани сценарио, са већ извежбаним организаторима и извођачима, који је већ коришћен у Хрватској, посебно у Босни. Рачак је, по аустријском историчару Малтеу Олшевском има задатак да буде ''triger ivent'' – ''случај окидач''. „Да није било Рачка, ваздушних напада никад не би било“, написао је касније новинар Мајкл Игњатијев.
Рачак, наиме, није ''успео'' из прве. 29. септембра 1998. године направљена је ''проба'' Рачка, у Доњој Обрињи, са двадесетак лешева. Пошто медијски није није успело, брзо се прешло преко тога.
Рачак је попут сарајевских Маркала, био иницијална каписла за доношење одлуке о бомбардовању. Наравно, не праве одлуке, јер одлука о бомбардовању је донета скоро годину дана раније, него више као оправдање и ''доказ'' да се мора интервенисати да би се заштитили Албанци од наводног терора. И послужила је сврси, извршила је детонацију. Кукавичје јаје је одрадило свој посао. Данас, када је доказано да тамо није било егзекуције цивила него да су ти људи убијени у борби као терористи, то данас никоме у свету више није важно. Па забога, бомбардовање је завршено, Срби су протерани, сад су други на реду.
Акција у селу Рачак, које се налази близу Штимља, која се извела 15. јануара 1999. године била је од стране МУП-а најављена ОЕБС-у, то јест посматрачима верификационе мисије, као и медијима. И једни и други су били присутни, ови први са чак петнаест возила. У том тренутку у селу се налази у кући Мехмета Мустафе штаб 161. бригаде Агим Целеј - Цоли односно батаљон Садик Шаља са око 120 добро наоружаних терориста. (Тако нешто потврђује и Хашим Тачи у интервју за ББЦ 24. марта 2000. у коме каже „да је једна јединица ОВК била у Рачку активна и да су многи припадници ОВК јуначки погинули у борбама са југословенским снагама“). Такође су новинари и посматрачи били упознати и непосредно и посредно да се из тога региона свакодневно изводе терористичке акције, да се убијају полицајци и цивили и да је село под контролом ОВК. Село је било опасано рововима и бункерима, у најмање два прстена, на појединим местима су укопани тешки митраљези који се од ниске макије не виде.
Цело јутро су трајале борбе. И цео дан. Зар ненаоружани цивили пружају толики отпор?! Са чиме? Полицајци су у току ноћи заузели један од ровова и тада су ликвидирали прве терористе. Када су борбена возила полиције, ујутро кренула према селу, терористи се повлаче према рову, несвесни да је у њему полиција. Отуд велики губици терориста, нашли су се у окружењу, између две ватре, срљају уз брду према рову, полиција их пуста да приђу ближе и отвара ватру на њих. Због мрака и додатне концентрације терориста из околних села, полиција је морала да напусти село а терористи су се у току ноћи вратили. Нажалост, са њима је дошао и Вилијам Вокер.
Зар је могуће да су снаге МУП-а планирале масакр пред очима медија и посматрача ОЕБС-а? Тога дана је и део српске владе у Приштини и све врви од новинара и медија из целог света. Камере су и снимиле борбе. Жестоке борбе. Снима се касније само село и повлачење полиције јер терористи и даље нападају. Не постоји могућност да се изврши увиђај а камоли да се врше егзекуције. Ни сутрадан истражни органи не могу да уђу у село из кога пуцају терористи. Они имају цео дан на располагању. Зашто нису одмах, након пар сати позвали Вокера, него су то учинили сутрадан? Ствар је јасна. Морали су да припреме сцену.
Онда почиње медијски линч, одлука о бомбардовању се пожурује али упоредо почињу и истражне радње. Њујорк Тајмс пише 17. јануара: „Унакажена тела пронађена после напада“.
Сандеј Тајмс: „Косовски Срби масакрирали 45 сељака“.
Вашингтон пост: „Сељаци поклани у косовском масакру“.
Српски и белоруски патолози одмах наглашавају да ти људи нису стрељани него да су убијени у борби. Они тврде да је 37 убијених у Рачку пре смрти користило ватрено оружје. Фински патолози у почетку ''мудро ћуте'', не признају парафинску рукавицу као доказ да су ти људи пуцали пре смрти, ипак касније, доста касније, стидљиво признају да се резултати вештачења не поклапају са званичном верзијом коју је изнео Вокер. Доктор Славиша Добричанин који је вршио обдукцију убијених у Рачку на сведочењу у Хагу између осталог је рекао „да три тела од 40 убијених у Рачку нису била обрезана по муслиманским обичајима“ - што значи да је реч о плаћеницима са стране.
Новинар МОНД-а од 18. јануара 1998. године се пита „није ли масакр у Рачку превише савршен“, и наглашава да су амерички новинари Асошијетед преса ушли у село са полицијским блиндираним возилом, да су све снимали и да никаквог масакра нису видели, затим, када је обелодањен ''масакр'' и кад су се поново вратили у Рачак како то да на ''месту злочина'' скоро да нема чаура и крви а тела су ''неприродном'' положају. Очигледно је да је на већини лешева цивилна одећа неоштећена пушчаним мецима а панталоне су им навучене до пола.
Онда се догодио скандал око записника на првој конференцији за штампу у Приштини када је Вокер беснео, одузимао реч и ломио оловке. Хелен Ранте тада није рекла најбитнију констатацију која је стајала у извештају и која је много касније обелодањена: „мртви из Рачка нису били стрељани и масакрирани“. Кајус Ниеми, писац књиге о Хелени Ренте, Хелена Ренте, обележје човека, 2008. године, цитира Рентеову: „Вокер је вршио притисак на мене да кажем да Срби стоје иза масакра у Рачку, да би рат могао да почне“.
Касније се потврдило да је Вокер био у сталној вези са америчком администрацијом (Кларк то потврђује у једном документарном филму), да је добијао инструкције из Америке шта треба да каже и изјави (у истом филму Вокер то демантује). Пре било какве истраге, без присуства истражних органа, форензике, увиђаја и извештаја, он је одмах ''знао'' да су ти људи стрељани, да су их стрељале српске снаге, да је то масакр. (Олбрајтова га је позвала телефоном и казала: „Бил, одрадио си одличан посао“, а онда коментарисала пред сарадницима: „Пролеће је поранило на Косову“, видети: Политика геноцида, Херман и Питерсон).
Човек би помислио да је тај амерички шпијун видовит. Не, није. Он је само радио посао због којег је и дошао на Косово. Подметао је своја јаја лажи у туђа гнезда несреће. На слици која је обишла свет види се Вокер и иза њега леш Албанца у цивилу који је очигледно погођен у главу али коме је још капа на глави. На другој слици виде се иза Вокера наоружани људи.
И Хјуман Рајтс Воч и Фонд за хуманитарно право, који су фактички писали оптужницу против Срба, за Хаг, не објашњавају данас зашто су у својим извештајима говорили о зверствима, мучењима, ишчупаним ноктима, извађеним очима, закланима, касапљенима, када се зна према извештају чак и финских патолога да тога није било. Зашто се те подружнице НАТО-а сада не огласе? Зашто се нико не пита ко је убио полицајца Миру Мјекића на покушају увиђаја 19. јануара ако су у Рачку боравили само недужни цивили? Када је он погинуо, борбе су се водиле прса у прса, између два реда ровова.
Или то треба да објасни Олбрајтова која је на каналу Си-Би-Ес изјавила да „се треба сетити да је у Рачку десетинама људи пререзан гркљан и да је једини излаз у хуманитарном бомбардовању“. Клинтон је 19. марта рекао: „Требало би да се подсетимо шта се догодило у селу Рачак... Невини мушкарци, жене и деца, изведени су из своји домова до јаруге, натерани да клече у прашини (Рачак је иначе делимично био прекривен снегом и смрзнут а прашине није могло никако бити прим.аут.) и покошени рафалима, ни због чега што су учинили, него само због онога што јесу“.
Сада се поуздано и доказано зна да масакра у Рачку није било, и то на основу неутралних доказа. То је потврдио и немачки новинар Бо Адам на сведочењу у Хагу. Он је говорио о томе да је село било под опсадом ОВК, да су они пуцали на полицију, да је било више него очигледно да су тела премештана, да, у ствари, и док је он био на лицу места још су и даље терористи пуцали и доносили тела. Затим је довео у сумњу и истрагу. Јер су истражитељи своје резултате које презентују у Хагу обавили након шест месеци. Након шест месеци су они пронашли чауре и пројектиле. Врхунац сведочења о регуларности целе истраге је био када је господин Адам извадио из џепа једну чауру са лица места и понудио је тужилаштву. Другим речима, казао им је: тамо је могао да ради ко је шта хтео, док није било српских снага у близини.
Неоснованост оптужби за такозвани масакр у Рачку доказала је и већ помињана Дајана Џонстон у књизи Крсташки рат будала (Или: Сулуди крсташи).
Најсажетије и најупечатљивије се Рачком бавио немачки новинар Јирген Елзесер у својој књизи Ратне лажи - од косовског сукоба до процеса Милошевићу. Он каже: „док је Рачак подједнако испланиран од Американаца и Немаца, такозвани план ''Поткова'' је измишљотина чисто ''madi in Germany''“. Елзесер истражује даље: „Новинар немачког ФАЗ-а у то време износио је невероватне детаље из Рачка: ''многе жртве су биле осакаћене, разбијених лобања, унакажених лица, ископаних очију. Једном мушкарцу је одрубљена глава''“. Даље, исти новинар ФАЗ-а говори да међу убијенима има доста жена и деце. А патолошки извештаји, чак и фински, све ово демантују од тачке до тачке. Ни једно тело није било масакрирано осим што су нека начеле дивље животиње, што говори да су донесена ко зна од куда, јер наводна тела из Рачка су нађена исти дан тако да је невероватно да су животиње стигле да их оштете. Један човек је ударен тупим предметом у лице, можда и при паду. Међу убијенима је једна жена, говорили смо већ колико је жена било у ОВК и један дечак старости између 10 и 15 година који је био погођен са најмање 500 метара удаљености.
Даље: Немачки, већ помињани, новинар Бо Адам је после рата истраживао место Рачак и утврдио да 13 од 45 које Хаг води као жртве уопште нису уписане као жртве на споменику који је подигнут. Али је зато њих и многе друге нашао на споменицима ОВК као борце који су погинули у борби. Они су сахрањени на једном неприметном гробљу неколико километара даље, што говори да уопште нису из Рачка па не могу бити ни ''недужни цивили''.
И даље: Закључак из извештаја и документације аутопсије који су извршили фински патолози а до којих су успели да дођу медији и ако је био дуго скриван гласи:
- није било погубљења;
- није било сакаћења;
- није било пуцњаве из непосредне близине.
Ево извода: ''Код 39 од 40 прегледаних лешева не постоје докази прислоњене пуцњаве или пуцњаве из непосредне близине. У једном случају је један од два метка је испаљен са релативно кратког растојања али не из прислоњеног оружја. Ако се погубљење врши под командом, пролази зрна морали би да теку паралелно. Аутопсија код свих лешева са више метака показала је да су меци испаљени из потпуно различитих, делимично и супротних позиција- типично за оружани окршај''.
Зашто се ово није презентовало јавности раније? Елзесер тврди: по изричитом наређењу Јошке Фишера.
Најзад ''отвара душу'' и Хелен Ранте. Берлинер заитунг преноси њене речи 17. јануара 2004. године. У овом листу Хелен Ранте је изразила незадовољство начином рада Хашког трибунала по питању Рачка. Она наводи да Хашки трибунал уопште не узима у обзир да су се у Рачку водили тешки оружани окршаји и да је у тим окршајима страдало и много српских војника. „Када је амбасадор Вокер рекао да се у Рачку ради о масакру, ова изјава није имала никакво правно дејство. Ја сам још тада објаснила да су посматрачи ОЕБС-а заборавили да предузму све кораке, који се нормално очекују када треба обезбедити поприште неког догађаја: изоловање места, забрана приступа и прикупљање доказа“.
Ранте је затим затражила да се поред ОЕБС-ових фотографија са места догађаја објаве и фотографије двојице фотографа које су урађене пре доласка Вокера и које показују „да је најмање једно тело накнадно померано и да се тај леш не може видети на ОЕБС-овим фотографијама“. Онда наставља: „Читав низ влада је био заинтересован за верзију догађаја у Рачку по којој би сву одговорност сносила српска страна. Међутим ја нисам могла да им понудим такву верзију“.
На крају Ранте каже да је Вокер фактички ''преузео'' конференцију за штампу 17. марта ''на силу'' и да јој није дозволио да каже оно што је хтела. Поломио је оловку и гађао је њоме - колико је био бесан. Берлинер заинтуг закључује: „Закључни извештај финских патолога не садржи никакав доказ о томе да је српска војска извршила наводни масакр над недужним албанским цивилима у селу Рачак на Косову 15. јануара 1999“. Снимак у коме говори Хелен Ранте, може се наћи на многим местима, и у руском документарном филму Крај – Осуђени на прогонство. Ту се може видети како Ранте у камеру говори следеће: „...та тела су припадала терористима, српским војницима и становницима села... сада сам спремна да кажем истину... знам да ме данас многи сматрају кривом за бомбардовање... Вокер је био ужаснут резултатима истраге... била сам збуњена и нисам била спремна да се одупрем.. овај извештај нико није видео...“.
Херман и Питерсон, Политика геноцида: „Од значаја је такође и поновна анализа налаза тима Европске уније, извршена 2001. (Видети: Р. Раинино ''Независне форензичке аутопсије у оружаном сукобу: истрага о жртвама у Рачку на Косову''). Иако су узрок смрти у свих четрдесет случајева биле ране од ватреног оружја, број рана веома варира од тела до тела. Шест тела су имала само једну рану од ватреног оружја, која је, наравно, била фатална. Петнаест тела је имало између две и пет рана, четрнаест тела између шест и десет, а пет тела између једанаест и двадесет рана. Ипак, у моделу ''масакра'', по коме су српске снаге опколиле и хладнокрвно устрелиле између двадесет двоје и четрдесеторо косовских Албанаца цивила, мало је вероватно да је шест особа убијеном једним јединим хицем, док је осталих тридесет четворо имало између две и двадесет рана од ватреног оружја. Напротив, ове варијације у ранама сугеришу нешто друго: смрти су настале под различитим околностима (или различитим ''начинима умирања'', користећи терминологију ових експерата), на различитим местима и у различито време. Штавише, у само једанаест од четрдесет случајева ''детектована је значајна уједначеност која је у складу са континуираном ватром'' (или је ''континуирана ватра била вероватна'', како се каже на другом месту). У осталим случајевима ''правци кретања метака били су углавном варијабилни''. Узето у целини, ово наводи на закључак да су убиства у Рачку и око Рачка, као и друга три села, у којима су српске снаге водиле борбе 15. јануара, углавном наступиле у борби, а не као последице егзекуције“.
Џулија Горин, америчка коментаторка и списатељица о Рачку пише следеће: „Када се 16. јануара 1999. године дознало да је у селу Рачак на Косову пронађено 45 мртвих Албанаца – наводно цивила, хладнокрвно масакрираних од стране „Милошевићевих снага“ – западни медији су побеснели. Шеф ОЕБС-ове Верификационе мисије на Косову, амерички дипломата Вилијам Вокер, одмах је изјавио да су кривци Срби: „Судећи по ономе што сам видео, без имало оклевања тврдим да је ово покољ, злочин против човечности. Исто тако без имало оклевања оптужујем владине снаге безбедности као одговорне за ово дело“. Тврдње Београда да су убијени заправо борци ОВК погинули у борбама у околини с презиром су одбачене као „српска пропаганда“. Овај догађај био један од кључних разлога за напад од стране НАТО-а два месеца потом“.
Затим наводи:
- ''У изјави коју је дао Фондацији „Лорд Бајрон“, Луис Мекензи, канадски генерал у пензији и бивши командант Заштитних снага УН у Босни, цитирао је признање бившег лидера ОВК:
[Тачи] је признао да је цео сраман „масакр“ у Рачку инсценирала ОВК која је пресвукла лешеве у цивилна одела, изрешетала их митраљезима и бацила у ров, да би после тврдила да су Срби масакрирали цивиле. НАТО је прихватио подвалу, и у потрази за новом улогом у свету после хладног рата, на дан педесетогодишњице свог постојања, постао је ваздухопловство ОВК: безбедно, са висине од око 3000 метара, бомбардовао је једну суверену државу''.
- ''Само неколико дана после „масакра“, 21. јануара 1999. године, Ле Монд је забележио да су Вилијам Вокер и Албанци дали верзију догађаја после које су ти догађаји били још мање јасни него пре. „Зар није масакр у Рачку некако исувише савршен,“ упитао је овај француски лист. Како су српски полицајци успели да покупе групу људи и нечујно их одведу на место погубљења док су били под сталном паљбом од стране ОВК? Како житељи тог њима врло познатог места нису приметили ров на крају села пре него што је пао мрак?И како се догодило да ни посматрачи који су провели читава два сата у овом врло малом селу нису приметили ров?Зашто има тако мало чаура око лешева и мало крви у том шанцу где су 23 човека наводно убијена сваки са по неколико хитаца у главу? Нису ли тела Албанаца убијених у борбама са српском полицијом бачена заједно у ров да би се створила слика ужаса и да би се изазвао сасвим предвидљив гнев јавног мњења? Као што су судски истражитељи потом приметили, изгледало је да су на тела навучена цивилна одела, да је у свако испаљено по неколико хитаца и да су потом избодена ножевима неколико часова после смрти да би се симулирао брутални масакр. Па ипак је Мадлен Олбрајт на ЦБС-овом програму „Пред лицем народа“ рекла да су нађене десетине „закланих“ људи и да су „хуманитарни напади из ваздуха“ једино решење''.
- ''Вилијаму Волкеру је ОВК допустила да уђе у Рачак што није било дозвољено судским истражитељима. Уместо да предузме мере да се обезбеди место на коме је почињен злочин, Волкер је довео новинаре до рова и пустио их да га изгазе. Један од тих новинара био је немачки репортер Франц Јосеф Хуч. Према његовом каснијем сведочењу, Вокер је мирно стајао по страни док су новинари премештали тела тамо-амо да би их боље сликали. Хуч је, на пример, рекао да су тела „постављали у усправан положај уз руб падине како би се велике озледе на глави нашле у сенци и не би биле видне на фотографијама. Тела су померена с места на коме су првобитно лежала“''.
- ''Сви албански сведоци су дали исту изјаву: у подне је дошла полиција, силом је ушла у домове, одвојила жене од мушкараца и ове одвела у брда где их је без оклевања погубила. Слике које је снимила екипа АП ТВ – у које је Ле Фигаро имао увид пре него што је објавио свој извештај – у потпуности су порицале ову верзију. У ствари, када је ујутро полиција ушла у село, држећи се зидова, оно је било празно. Полиција је била под жестоком паљбом јер је ОВК пуцала из ровова са околних брда''. Итд.
Славољуб Ђукић, Политичко гробље, страна 466: „Медији су обично претходница рата. Да би се припремила јавност, потребан је шокантан догађај који ће згрозити људе. Улогу медија у агресији на Србију, а и своју као портпарола НАТО-а, објаснио је Џејми Шејн студијом под насловом ''Како нахранити звер''. Шеј каже: ''Упрезање медијске моћи кључни је фактор у ратним сукобима. Сви новинари су склони лошим вестима. Слике масакра у Рачку биле су нам потребне да бисмо убедили народ како без наше интервенције постоје добри изгледи да се масакр понови. Машина не може да ради на празно, звер мора бити нахрањена''... И ''звер'' је храњена са свих страна. Уводничар ''Њујорк тајмса'' Томас Фридман у текст под насловом ''Дајте шансу рату'', позива на војну акцију у којој у Београду ''треба погасити светла, сваку сијалицу и славину''. А новинар првог програма немачке телевизије свој коментар закључио је поруком: ''Кад чујем реч Србин, чини ми се да је о самом ђаволу реч''... Највећи притисак на Србију долазио је од ратоборне Медлин Олбрајт, која је младост провела у Београду. Према њеном признању, истог дана кад се Рачак обзнанио, Вашингтон је донео одлуку о рату против Србије. Све друго је била куповина времена: ''Рачак нам је био потребан ради утицаја на колебљиве европске савезнике'', изјавила је доцније Олбрајтова. Репортер француског ''Фигароа'' Рено Жерар, један од малобројних блиских посматрача догађаја сведочи о свом случају. Када је уверавао колеге да је масакр обавештајна и пропагандна монтажа, одговорили су му прекорно: ''Ђубре једно, хоће да нам убије причу''“.
Некада и ситни детаљи из живота утичу на историјске догађаје и њихове актере, на судбине читавих народа. Да Вук Караџић није био ћопав, не би се учио писму већ би махао јатаганом. Да је Хитлер имао мало више талента: постао би сликар. Да је Черкез у Русији мало јаче завитлао копље: не би било Тита. Оног тренутка када се открило да је ''овални кабинет'' постао ''орални кабинет'' – пресуђено је Србима. Да је, неким случајем, тога дана Моника Левински имала инфекцију и упалу грла – Срби можда не би били бомбардовани. Да је неки српски момчић узвратио љубав ружњикавој Мадлен Олбрајт, можда она не би касније мрзела Србе и Србија можда не би била бомбардована. Можда је тај дечкић син неког хотелијера који је поседовао вилу Ривијера, на пример, из Врњачке Бање, рецимо. Из исте оне бање, рецимо, где је амбасадор Корбел боравио са својом ћерком, у време када је Чехословачка већ била окупирана а Србија пружила уточиште дипломати без владе и земље?! Можда, биће да је више од ''можда'', јер онакво зло могло се чинити само народу који ти је учинио велико добро. А, сад, љубав тог дечкића, као народ, нисмо могли на силу ''учинити''. То није било етичко већ естетско питање.
Не треба занемарити ни ово: Рачак је прва тачка оптужнице у Хагу по питању убистава косовских Албанаца и једина по истој оптужници која датира од пре 24. марта 1999-е године. Ако је прва онда тужилаштво рачуна и да им је ''најјача''. Колико је ''јака'' ваљда говори и ово што смо до сада казали. Најзад, та тачка оптужнице је избачена из исте, неколико година касније, на суђењу Слободану Милошевићу у Хагу. Тужилаштво је одустало од ње. Зар треба још нешто додати овоме?!
Капетан Роланд Кит из Косовске верификационе мисије касније је изјавио: ''Амбасадор Вокер није само радио за ОЕБС. Он је био део америчке дипломатске политике која је озлогласила Милошевића, демонизирала српску власт и, уопште, пружала дипломатску подршку ОВК''.
Ален Кларк тада конзервативни посланик у Британском парламенту и бивши заменик министра у влади Маргарет Тачер изјавио је за Обзервер 28. априла 1999. године: ''Оно што ме у вези југословенске кризе највише запањује је чињеница да су левичари и такозвани прогресивни мислиоци ти које готово перверзно узбуђује звук узлетања бомбардера Б-52 из базе у Ферфорду. Питам их: као су могли да прогутају пропаганду коју је финансирала ЦИА у циљу демонизације Срба? Зар им није позната дволичност и бахатост америчке спољне политике? Зар су заборавили да је Вилијем Вокер, шеф верификатора на Косову, финансирао контраше у Никарагви? То лицемерје је још упадљивије после понижавајућег наступа премијера Блера који је рекао нацији да су косовски Албанци људска бића, као и ми. Да ли то значи да су Срби нижа бића и да то ослобађа кривице оне који им на главу сваке ноћи бацају 400 крстарећих ракета и бомби''. Гарет Еванс, министар иностраних послова Аустралије (1988-1996), касније се питао: „Да ли је Рачак на Косову 1999 био довољан да проузрокује реакцију међународне заједнице са својих четрдесет пет жртава?“.
Данас на Косову Рачак зову Вокерово село. Fshati e Vokerit. На десетогодишњицу тог догађаја, тзв. власти Косова су Вилијаму Вокеру уручили Златну медаљу хуманизма - ма шта то значило и ма колико цинично звучало?! На крају треба напоменути да је суд у Приштини у јуну 2001. године изрекао казну затвора у трајању од 15 година Србину Зорану Станојевићу због наводног убиства једног и покушаја убиства друга два косовска Албанца у Рачку и поред бројних пропуста у истрази: немогућности прикупљања доказа, немогућности реконструкције догађаја и промењеним исказима сведока који су једно говорили у Хагу а друго у Приштини.
Било како било, опет је ''упалио'' исти сценарио, исто подметање и лажи које смо већ видели у Босни и Хрватској. Онима којима је то требало било је сасвим довољно. Они су обавили посао. И били су у праву, јер данас нико никога не позива на одговорност због изречених лажи и катастрофалних последица које су изазвале те лажи. Нико не позива на одговорност ни за неизречене истине на крају крајева. Јер годину дана пре Рачка, у Клечки је масакрирано, силовано и стрељано на десетине српских цивила, жицом везаним рукама на леђима, и после спаљено, а да то никога на западу није интересовало јер није се уклапало у њихову пропаганду. Србима се само на једном месту само у једном дану догодила ''два Рачка'' пре Рачка. И није било говора о никаквој ''парафинској рукавици'', на рукама су имали само трагове металне жице којом су били везани. Али ни тих трагова више нема јер су спаљени као у Аушвицу.
На дан када је бомбардовање, 24. марта 1999. године, у вечерњим часовима требало почети, британски министар одбране Џорџ Робертсон, сведочио је пред Изабраним комитетом за одбрану, у Доњем дому Британског парламента. Оно што се може наћи у пасусу 391. стенограма, Робертсон је изјавио пред комисијом: „До Рачка почетком ове године ОВК је била одговорна за више жртава на Косову него Југословенске власти“.
