Ноћ у планини, уз ватру!

  

Пише: Игор Ђурић

Ватра јесте најисконскији спољашњи утицај и осећај код нормалног човека (данас има много ненормалних људи). У ватри, испред себе, човек види васиону, стварање и уништење света. Осети рађање и умирање.

У овој причи, када кажем ватра мислим на огњиште.

У овој причи, говори се само о доброј ватри.

Поред огњишта крај отворене ватре човек седи и општи са својим прецима.

Не говоримо, ми Срби, тек онако, за свој дом: огњиште.

Напустио је своје огњиште!

Умро је бранећи свој кућни праг и своје огњиште!

Свио је породицу око огњишта!

Затрло му се огњиште!

Наши стари су око огњишта седели, кували, грејали се, госте дочекивали.

Јесте, ватра нас је горела и пустошила али нас је и грејала и живе нас одржавала.

Дом, кућа, пећина, логор – све је то огњиште!

Огњиште је спокој!

Устајали смо, тако, зором, да хладом идемо у планину, пут Планинског пута, па онда преко Липља или Крне, право у Трговиште.

Идемо у планину да проведемо неколико дана, пошто деде и бабе више не иду у исту са стоком а родитељи се више не баве земљорадњом. Било је то време када су се људи одрицали земље због дечијег додатка. Зато, већ годинама, чим смо стасали, сваке године по два пута идемо да проведемо неколико дана у некој од напуштених бачија. Било је, ту и тамо, још оних последњих Мохиканаца који су се и даље пели и силазили, на и са планине, сваке године са овцама и говедима.

Упртили смо ранчеве пуне хране, ракије, кафе, и свега онога што ће нам требати у дивљини. Воду нисмо носили, планина се не зове бадава: Мокра Гора.

Успут, док местимично одмарамо, проповедамо планинске легенде, причамо о дивљим зверима и нашим прецима који су се, очи у очи, суочавали са њима. Успут (опет) договарамо се и шта нам ваља чинити уколико се и ми сусретнемо са неком зверком, рецимо мечком са мечићима за коју се говорило да је најопаснија. Касније, кад смо стасали, набавили смо разно оружје па смо причу о одбрани прескакали: подразумевало се.

Рано ујутро, стижемо пред неку од празних бачија, прво седнемо да се одморимо, уз дуван и мученицу, па се уз тај мерак договарамо шта ћемо и како ћемо, чија је шта дужност и ко ће шта радити. Треба очистити бачију, поправити и средити уздигнути лежај, полице, доградити огњиште, донети буковог лишћа које које ће нам служити као душек за спавање, донети воде с кладенца или са Белих Вода. И најважније, припремити довољно сувих дрва да ватре у бачији буде целе ноћи, па на даље (дрва ће се свакога дана обнављати).

Око ватре ћемо се окупити, скувати кафу, испећи ручак, огрејати (угрејати) и причати до касно у ноћ. Попићемо! Певаћемо!

Најважније, та ватра ће нам чувати страх!

Уколико је летње време, треба припремити дуплу количину дрва и за ватру (огњиште) испред бачије око које ћемо седети на деблима и трупцима до глувог доба ноћи. Тада, лети, око поноћи, потпалиће се ватра и у бачији јер су у планини и летње ноћи изузетно хладне.

Уочи Петровдана требају се спремити крупна дрва, дебла, да се направи велика ватра. Та прича је испричана на другом месту мојих сећања.

Најлепши део је онај када се ватра рађа: пуцкетају суве гранчице, па се полако додају све крупније и веће гране, док ватра не ојача да може да свлада и велика дебла.

Седење око ватре је оно што је мене највише вукло да се поново и наново враћам у дивљину. Зими, када је све около завејано, не може се описати осећај сигурности и заштићености који даје ватра која гори у средини и спознаја да имамо довољно дрва за неколико дана. Зими се, ватра пали одмах. Тешко је тада наћи сува дрва па ће се око запаљеног огњишта поређати мокри трупци и гране, који ће се тако сушити и припремати за горење. Кад су дрва влажна онда огањ много дими, некад толико да не видимо једни друге. Срећом те бачије имају добру вентилацију па се нећемо погушити као Шапића говеда (или су то биле Крстића козе?!).

Око тог огњишта ћемо причати своје момачке приче, измишљати сексуалне авантуре, разговарати о животним плановима, договарати се о предстојећем лову, пећи сланину или кобасицу на пруту, приповедати страшне приче о планинским разбојницима, хајдуцима и зулумћарима. Највише би причали, како би ноћ замицала, о крволочним чопорима вукова који нападају торове и не остављају ништа живо иза себе. И заиста, неретко би чули завијање каквог самотњака у даљини, оног који због наше галаме и ватре не би прилазио. Имали смо прилике, додуше, пар пута, и да присуствујемо тим крвавим пировима, у ноћима када се ништа није видело (када се облаци спусте, магла падне и пада киша) вукови би напали тор неког горштака а чобани су управо запаљеним бакљама (дакле: ватром) покушавали да одбране стадо (дуго времена им је то било једино оружје). Ми смо пуцали у ваздух (јер не видиш у шта би пуцао), касније кад смо постали старији и имали чиме, а ујутро би наилазили на трагове покоља. Увече би још више ценили нашу бачију и огњиште у њој.

Ватра ће горети целу ноћ, сваке ноћи. У најгорем случају, ујутро кад устанемо, биће жара па само треба набацити неколико грана и ето опет огња.

Мени су много лепе успомене оне које ме подсећају на то време. Легнеш у кревет од лишћа (тек касније смо набавили простирке и вреће за спавање), дремаш, ватра пуцкета и баца језичке светлости по гредама брвнаре, ти слушаш са пола ува твоје другаре како поред ватре цевче шљивовицу и озбиљно разглабају о разним „важним“ темама (или се просто зајебавају). Неретко ће те изненадити неком несланом шалом али ти се нећеш љутити. Због тога си, најзад, и ту.

Чак и када сви изнемогну и полегају, увек ће неко устати да баци коју цепаницу на ватру, често цвокоћући од зиме и страха, уколико је излазио спорад себе. Рекох, периодично ће се тако задимити да ће бити неиздрживо седети унутра али само на кратко. То су ћуди планинских ваздушних струја и различитог дрвета, на које се мора рачунати.

Наравно, целе ноћи та ватра неће седети беспослена. На њој ћемо кувати, пећи, сушити. Данас нам узимају паре да би нам (као атракцију) скували кафу у жару или испекли месо а ми смо то тада радили као нешто нормално јер другачије нисмо ни могли.

Колико год дана да останемо у планини (ми смо ишли „у њу“ а нисмо се пели „на њу“), одржавање ватре ће бити приоритет број један. Били смо толико посвећени томе да би често иза нас остајало много неискоришћених дрва за ватру (та дрва ће добро доћи ловцима који набасају ту)..

У колиби ватра не треба да буде ни велика ни мала. Не сме да згасне јер ће бити много дима, нити сме да се распојаса па да нас својом снагом отера од ње.

Споља гледано, у мрклом планинском мраку (у коме ћеш видети само звезде ако имаш среће да је ведро), бачија ће изгледати као новогодишња јелка јер ће се кроз њене прореде између греда пробијати светлост од огњишта. Ти прореди су намерно стављени због вентилације, да би млеко опстало и ваздух струјао. Нису наши стари били глупи - само смо ми били глупи да то схватимо.

Већ трошим шесту деценију живота, назире се и крај, а и данас, додуше све ређе и кад ми се укаже прилика да будем поред ватре, увек бивам фасциниран неком небеском снагом коју осетим у себи. То је нешто исконско што се пробуди у мени, неки ген чувара огњишта и пећине, те ловца. Осетим топлоту која ми улива спокој за породицу (чопор) и светлост која нас чува од мрака.

Ватра те натера да се замислиш и да размислиш о смислу и бесмислу у себи, о ономе што осећаш у својим генетским записима, ономе што рудариш из своје и колективне подсвести, о ономе ко си и одакле потичеш, о Богу који је створио све око тебе и искрицама које се управо стварају изводећи арије постанка и нестанка (јер божије стварање никада не престаје и то је Његова највећа моћ). Осећаш, исто такву ватру су гледали и твоји преци, исто им је пуцкетање дрвета звучало.

Уистину, само гледаш опчињен!

Ноћ у бачији, у планини, на две хиљаде метара изнад мора, то је ноћ поред ватре и мириса смоле која гори.

Остао сам давно без властитог дворишта. Прво су ми га отели и запалили а после смо ми то отето продали. Питање је имам ли времена и права за нову авлију. Живим, додуше, лагодно, у стану с парним грејањем, у центру (каквог таквог) града. Ипак, сањам о томе да имам неко своје ћоше где повремено могу наложити своју ватру и седети поред ње.

То је ствар детињства и навика. Ватру смо имали и у шпорету, и зими и лети. Моје детињство је детињство шпорета на дрва и само једне просторије која се греје зими, те летње кујне где се кувало преко целог лета исто тако на таквом старом шпорету на дрва. То детињство носи са собом мирисе и звуке ватре коју производе букове и храстове цепанке.

Моје је детињство и ватра у дворишту, када се пече ракија или топи маст, када се окреће прасе на ражњу или тек само неки роштиљ. Моје сећање и ватра у сушници (пушници) где се суши месо и кобасица.

Ноћ на планини, у бачији, уз ватру, кад си млад и са својим пријатељима, тек заљубљен или већ остављен, уз звуке дивљине који допиру споља – а, шта више треба и шта би више помогло да дечак постане момак а момак човек?

Ватра пуцкета и прича причу о некоме ко је седео поред ње и подстицао је да гори (прича). То је иста она ватра која у нама гори милионима година, јер људи смо и постојимо због воде, светлости и топлоте.

Искрице су као звезде. Жар је као лава из утробе земље. А човек поред ватре је божије чељаде, дете те исте ватре, који је ту да се диви, јер друго и не може у својој немоћи да досегне до својих корена и оног исконског у себи.

Људи су украли ватру од богова. Украли смо је, елем, и мислимо да њоме владамо, а, опет, у заблуди смо. Ватра је и даље остала божанска ствар. Огањ! Дом! Огњиште. Све је то од Бога, јер породица и потомство су у питању и њихова заштита. Морају бити на топлом и светлом док не ојачају. То је опстанак! Морамо сачувати своје пећине! Морамо одржавати ватру у њима!

 Прометеј је крађу ватре платио разапет, својом јетром и неограниченом патњом.  И дан данас орлови кљуцају његову дроб на Кавказу.

Ја крадем ову причу од ватре у бачији, загрејан вискијем у расхлађеном стану, и за разлику од Прометеја, плаћам је само јетром.

СС ИСТОК - источки есесовац

 Пише: Игор Ђурић

                               

                        Објављено у часопису ХВОСНО, број 64, 2010. године и у књизи Источке приче: приче и песме, сентиментална историја једне вароши, Дом културе Свети Сава, 2014. године

21 горска дивизија СС „Скендербег“ (албанска бр. 1) формирана је 1944 године. Лично ју је утемељио Хајнрих Химлер. То је била чисто албанска формација, углавном под старешинством немачких официра, али је и нешто Албанаца било сврстано у старешински кадар. Био је то наставак тренда да се формирају јединице од народа лојалних нацистима у посебне СС јединице, које су онда чиниле злочине у свом окружењу али су и слате на друге немачке фронтове. Интересантно је да данас нико не помиње да једино Срби нису имали СС јединицу, и да једино Срби нису ратовали на источном фронту, а за рачун Немаца, пред Стаљинградом или Москвом, док су сви народи из окружења то чинили, сврставани у разне регименте или дивизије. Чак су и Руси ратовали против Руса  за Немце – једино Срби нису. Зато нам данас гоне нану нанину.

Ризо Бљакај из Истока, из бројне и угледне источке породице, био је СС официр, један од ретких од Албанаца (јер рекосмо да су старешински кадар сачињавали углавном Немци), у саставу СС дивизије Скендербег. Долазио је за време рата често у Исток, упарађен у немачку униформу, увек наоружан, возио се у чези или фијакеру, и демонстрирао силу. Руку на срце, није починио нити један злочин у Истоку. Старији људи се чак и не сећају да се бахато односио према Србима. Мало је ко смео да му приђе али ни он није прилазио Србима. 

      Други, много мањи и нижи, и свакако већа фукара, нису пропуштали прилику да се разбојнички односе према Србима, често и да физички насрну, па и да убију. Тако су страдали од шиптарске руке, углавном мучки, подмукло и без икаквог разлога Богољуб (Љупче) Крстић, свештеник Андрија Поповић, игуман манастира Гориоч Никодим Радосављевић, Сретко Булатовић, Рашић Сталета, Рашић Радивоје, Димитрије Мирковић, Вујошевић Марко, Војиновић Невена. Мика Вулић је рањен, у очи Ђурђица 1944. године али је преживео. Крвници су над њиме завршили посао јуна месеца 1999. године. 

     Исток је, ипак, релативно миран у каснијим данима. Спорадична убиства, силовања и пљачке се јесу дешавали али нису у толикој мери били присутни, колико је било злочина у другим местима. Има више разлога за то. Повезаност великих источких породица са обе стране, Источки четнички одред негде у Србији који је био одређена гаранција, релативно добри односи пре рата, и мудрост појединих албанских вођа који су схватили да ће фашизам бити краткога даха, тако да нису чинили организоване погроме већ је све остало на појединачним случајевима. Околна села су много више пострадала за време Другог светског рата.

Нарочито је у време италијанске окупације било нереда и јавашлука. Кад су стигли Немци, после италијанске капитулације, ствари су се мало поправиле јер су они одржавали дисциплину, пре свега зарад свога мира. Проверен је податак да су Немци у Истоку тражили да станују искључиво у српским кућама, да су се трудили да се не мешају са својим домаћинима и да нису крали и кокошарили као Италијани. Поштовали су и жене (за разлику од горе поменутих). Италијани су, додуше били мање крути, хранили су децу са својих казана и плаћали им за ухваћене мачке и нахватане пужеве, дружили се са Србима али су мало пажње посвећивали сигурности ван свога логора. Обрни, окрени, највећи непријатељи Србима нису били окупатори већ они који су живели са њима.

Ипак, далеко је све то било од идиле. Срби су много трпели, владала је општа несигурност, били су грађани, не другог реда, већ грађани без икаквог реда и стављени ван закона, поготову кад би се нашли некуд ван Истока. Тако би и долазак СС официра Бљакаја представљао опомену за све Србе и ретко се ко усуђивао да се нађе на путу кад би се он, у пратњи, провозао улицама Истока ка својој кући у Бљакића мали.

И ако није починио злочине у Истоку, формација чији је официр он био била је злогласна по свом крвавом трагу, па чак да је он и био „чист“ - по командној одговорности и припадности нацистима већ је самим тим био злочинац. Говоркало се да је он можда и лично учествовао у извршењу злочина по Црној Гори али то никада није доказано. Ова дивизија је поред Косова учинила масовне и тешке злочине у Црној Гори (Плав, Велика), Срему и Семберији (села Гук, Ватровци, Јамена, Босут) и Босни (Урожиће, Забрђе, Вршани, Тутујевац). Осуђен је, у одсуству, и по кратком поступку, и проглашен за ратног злочинца од нових власти после рата. Сматрало се да се он повукао са Немцима и да се налази негде на западу, уколико није страдао негде уз пут.

Време је пролазило и он се заборавио. „Рука правде“ га није достигла и поред ажурности комуниста по том питању. По ослобођењу, кад су стигле нове власти, много људи је стрељано са обе стране, и Срба и Албанаца, чак су се трудили да и ту одрже некакав национални кључ. Стрељани су и прави албански злочинци, мада не у броју и мери наспрам злочина које су починили. Многи су и променили страну па су црне фашистичке кошуље заменили звездом петокраком. Многи од њих су деценијама после рата палили и жарили а да нико није смео да им помене фашистичку прошлост. 

      Стрељани су и људи који нису учинили ником ништа лоше. И са једне и са друге стране. Стрељан је Бајрамај Рустем и ако је током целог рата штитио источке Србе. Он и Идриз Битићи, којег су такође стрељали комунисти, су спасли Исток и источке Србе од погрома који су спремали дренички Шиптари. Стали су пред њих и нису им дали да уђу у Исток. Не треба улазити у мотиве због чега је то урађено – урађено је. Бујупци испод Гориоча су све време рата чували горичке иконе и сачували их (игуман манастира пред почетак рата би отац Руфим). Рат је, на месту игумана дочекао Никодим Радосављевић. Он је уз помоћ Илије Живановића склонио иконе, прво код горе поменутог. Монах Никодим је убрзо убијен док се враћао са неке сахране из села Верића. Сахрањен је у порти манастира. Није било мушке руке да све то обави па су обавезу на себе преузеле Источанке.

Стрељани су, по ослобођењу, и Срби, скоро сви без икакве стварне кривице осим што су неки припадали пораженој страни. Има и Срба који су се извукли мада су били у четницима. Ипак стрељани Рале Вулић, Сталета Крстић или Радомир Пумпаловић заиста нису били криви ни за шта, нису починили никакав злочин, али су стрељани због припадности четничком покрету, или због потпуно небитних ствари. Најапсурднија је смртна пресуда и егзекуција извршена над Станом Вулић. Оптужена је и осуђена само због тога што јој је ћерка била удата за шиптарског зликовца Амет Ну-у, а при том неки од шиптарских зликоваца већ су били у комунистичким властима и индиректно јој судили.

Ето, било је осуђених, стрељаних, невиних и кривих, а ипак, најкрупнија зверка, СС официр Риза Бљакај је успео да се извуче и да побегне од руке правде. А, онда: сензација, шок, неверица!!! У понедељак, 20. фебруара, 1956. године, органи безбедности, полиција и УДБА, проналазе леш Ризе Бљакај, зазидан у кући његовог братанца, непосредно пошто је умро тих дана. Све време он је био сакривен на неколико стотина метара од милицијске станице. У кући му је направљена посебна просторија, која је била сазидана тако да се не примећује ни споља, ни изнутра. Свакога дана, његов братанац Ђемо Бљакај, давао му је храну, износио трагове физиолошких потреба, уносио му воду за купање. Чак му је доводио и доктора. Највећи апсурд целе ове приче је тај што је Ђемо био ожењен Српкињом, Љубицом, учитељицом и првоборцем. Ни она није хтела да ода СС официра.

Скандал је био велик. Штампа је пратила догађај. Структуре су се узмувале. Требало је вадити флеке, сви су се осећали кривим: и они што су га крили, и они што га нису нашли до тада. Ипак, братанац Ризе Бљакај, Ђемо, држао се, достојанствено. Сутрадан, 21. фебруара, он је на партијском састанку основне школе где је радио, изјавио следеће: „Ја сам крио стрица, то је истина, то ми  је била дужност. Ви радите са мном шта хоћете“. Истог дана је истеран са посла и искључен из чланства Савеза комуниста. Његова супруга Љубица није хтела да га изда, па је и она доживела исту судбину и ако јој је понуђено да остане на послу уколико се одрекне супруга. Ђемо је прећутао и једну чињеницу која се обелоданила много касније, а то је: да је доктор Фрањо Шен долазио да лечи његовог стрица а да то није пријавио властима. Доктор Шен је био угледни припадник заједнице све до смрти а тек је после откривен и тај податак. Ђемо је заиста показао лојалност према њему.

Суђење је одржано у сали биоскопа у Истоку (некадашњи Соколски дом). сала је бина пуна грађана и школске деце (која је организовано доведена). Очевидац тог догађа испричао је аутору текста да се Ђемо на суђењу држао као и на поменутом партијском састанку. На питање "зашто је крио ратног злочинца?" одговорио је да је то била његова обавеза према родитељу. Очевидац, који је тада био ђак основне школе, се не сећа пресуде и да ли је уопште изречена.

На поменутом састанку, официр УДБЕ Рајко Видачић био је прилично благонаклон према целом случају. (Он ће касније постати начелник покрајинске Службе безбедности, а биће искључен из Савеза комуниста и смењен са дужности 1966. године, у време када су после Четвртог пленума летеле главе Ранковићевих кадрова). Рекох, требало је оправдати и неуспех службе у целом овом случају. Нашао је он речи оправдања за Ђему (осећај родбинске припадности који нема везе са идеологијом, итд.). Био је умерен и према самом Ризи тврдећи да они из службе и немају неких великих доказа за његову кривицу. Другим речима, у име моћне структуре којој је припадао, он је поручио да би било најбоље да се све брзо заборави и да ствари крену неким мирнијим током.

Иако је истеран са посла Ђема није ухапшен и никада му није суђено за оно што је урадио. Живео је и радио у Приштини као миран грађанин, без икаквих проблема.

Ову причу би неко други вероватно испричао на други начин. Ја сам је чуо и доживео овако. Можда јој фали више људскости али су ране сувише дубоке а међусобна историја је пуна крви и злочина. Свакаква је ово прича: има потенцијала за роман, за филм, за легенду. За сада ћемо стати на овој краткој и телеграфској верзији.

РЕЧНИК уз Источке приче

                                                    

                      Пише: Игор Ђурић

                          ЧИТАЈЕ ИСТОЧКЕ ПРИЧЕ КЛИКОМ ОВДЕ!

Напомена: у речнику су дата објашњења значења речи у локалној употреби што се по некад не поклапа са опште прихваћеним или стварним значењем. То што су у локалној употреби у одређеној мери коришћене турске речи и турцизми: најмање је крив аутор који не жели да се одриче својих успомена из завичаја.

АВЛИЈА – обор , двориште, испред куће

АРАМ – ''арам ти било'': кад некоме поручујеш да се неће  усрећити са тиме што ти је узео или добио, или урадио; врста клетве; кад хоћете да избегнете ''арам'' онда тражите ''алал''.

АРДОВ – врста посуде, бурета, у којем се држи ракија, уједно и мера за исту; ''може да попије ардов ракије и да му ништа не фали''.

АТАР - (ајтар), ''за ајтар Божји'': кад некога молиш за нешто у стилу ''за име Бога''; ''за атар мој, учини ми'': због мене уради ми; за вољу, за жељу, за обичај; ''не квари ми атар'': не чини то мимо моје воље и против мене.

БАРАБАР – ''раме уз раме'', упоредо, заједно, подједнако; ''тера ред барабар са меном''.

БАСАМАЦИ – степенице, ''спрцала се стрина низ басамаке''.

БАЧИЦА – жена, домаћица која се брине у планини и домаћинству о готовљењу млечних производа и другог јела; у другим приликама, као што су весеља или жалости, то је жена задужена за ручак који ће се послужити.

БАЦА – тако се ословљавао најстарији мушкарац у домаћинству, најчешће стриц; ''баца излапео крејт'' – старац који се због година губи.

БАКЧА – башта, повртњак, понекад и шљивик или ливада.

БЕЉАВ – штеточина, баксуз, шер, зајебан.

БЕРИЋЕТ – напредак, добитак, плодно, родно и благородно, позитивно.

БУКЛИЈА – ибрик или флаша, окићени, којим се позива на свадбу; ''звао ме буклијом''; посебна част је кад те неко зове буклијом; кад ти дођу са буклијом онда мораш нешто да дарујеш буклију и да долијеш колико си попио.

БУРИТИ – мокрити, пишати; ''побурио се''.

БУЉАШ – педер, дајгуз, дукатлија, пасивни педер; држало се да највише буљаша има у ''Ђаковицу испод моста''.

ВОЈНИЧКА ЧАША – некад се одлазак у војску прослављао а неспособност за одлазак у војску сматрао великим хендикепом. На тим прославама скупљала се родбина и комшилук на весеље, такозвану: испратницу. Тада се пуштала једна чаша од госта до госта, велика, клапуша, такозвана: ''војничка''. Како се испијала тако се враћала са нешто новца као дар војнику.

ВЛАКА – са неприступачних планинских терена дрва су се довлачила влакама. Цело стабло се кресало, па се качило на посебну влаку и обично би то дебло вукао коњ (ређе волови).

''ВОЖЊА'' – џентлменски манир у иначе не џентлменском игрању покера у Истоку. Кад неко изгуби све паре онда има право на још једну ''руку'' без учипљивања. Ретко се ко ''извадио'' на вожњи. Ако и добијеш, остаје ти у следећем делењу само за ''чип'' а вожња је само једна.

''ВР' СОВРЕ'' – ''вр' софре''; о Слави, весељу или жалости, за столом се зна ред и хијерархија. Постоји ''домаћин куће'' (тај код кога се долази) и ''домаћин совре'' који је главни гост и задужен за ''вођење реда''; ''боље ред него цео свет''; Сести некога у ''вр' совре'' значи указати му велику част и исказати поштовање. Та особа води ред и гледа да све буде како треба и да траје колико треба. Кад он устане устају сви остали за столом. Обично се ''у вр' совре'' поставља добар комшија којег домаћин поштује.

ГРНЕ – иако је грне углавном земљана посуда, код нас се и за дрвене посуде сличног облика говорило да је ''грне''. Из грнета се најслађе једу планински специјалитети: грушавина и кисело млеко.

ГРУШАВИНА – планински специјалитет од овчјег млека који се спрема на следећи начин: овчје млеко се стави на ватру у бакрачу, посоли се и меша док се не згусне маса, па се у то удроби проја. Грушавина обично веома брзо ''протера'' ненавикнуте равничарске стомаке. Бачица би указивала веома велику част спремајући за госта грушавину.

ГУРЕ – прасе, мало свинче; ''мичко гуре – велика штета''; ''ако ми учиниш има гуре да закољем''; прасићи – гурићи.

ДАЈА – ујак, ујчевина, ''дајино дете''; ''то су ми даје''.

ДАМАР – у изворном значењу: крв или вена; код нас ''елеменат животног склопа'' – било који; ''померио ми се сваки дамар'' – значи да се услед неког поремећаја нешто догодило и да нешто није у реду са телом и психом, или је дошло до великог стреса или страха. Сексуално: ''дамар сам јој померио''.

ДЕМЕК – кобојаги, кобајаги, као, кишем, није-него, ''јес, море!!!'', само наочиглед, није изистински, претварање: ''ти си демек неки господин''.

ДЕРМАН – ред, обичај, правило, неписани закон; ''аман за дерман'' – ако бога знаш буди правичан; неписано опште поштујуће правило; ''ако знаш за дерман''- упозорење; на турском реч значи ''лек'' али код нас у употреби има шире значење: лек, добро, онако како треба, морално; ''он зна за дерман'' – он зна како треба, он је домаћин; ''изгубио сам сваки дерман'' – изгубио сам сваки ред.

ДОКОЉАН – залудан, незапослен, који ништа не ради; ''докољан поп и говеда крсти''; можда повезано са доколицом.

ДУРИСАЊЕ – кад старији узму лопту млађима па је до изнемоглости шутирају у вис; кад неко не зна да игра фудбал него удара по лопти како му наиђе и из све снаге и неконтролисано; ''нема дурисања и печатирања''.

ЕНЂЕ – женски део сватова, сватовска женска пратња за младу; енђе су обично младожењина родбина.

ЗАПИС – дрво, свето дрво, посебно дрво, место на коме је некад било дрво, где се саборује, око записа; упис; ''лепа је кај упис''.

ЗАСЕКА – преграда на бразди или јазу помоћу које се вода усмерава, може бити дрвена а може се правити и згртањем земље мотиком; кад неко има ''ред воде'' онда засеком преусмери воду у своју њиву, ливаду или башту; некад неко тајно поквари засеку да би вода отишла код њега, највећи број сукоба и туча настајали би око воде и засеке.

ЗДЕНУТИ – (денути), пластити, сакупљати сено, сено се дене у навиљак на самој ливади, касније се превозом код куће здене у стог.

ЗЕПЕ – зепе су као неке попке али су ипак зепе; врста обуће које су носиле наше бабе, стрине, тетке и мајке а када зађу у средње доба које нагиње ка старости, зепе су увек црне боје и имало их је у пар варијанти у зависности од тога како се копчају. Неки су зепама звали посебне шпутке, ми овде говоримо о црној обући са гуменим ђоном сачињеном од црног платна.

''ЗДРАВА ГЛАВА'' – саучешће, израз жаљења поводом нечије смрти; ''оздравити главу'' – изјавити саучешће; ићи на ''здраву главу'' – ићи на саучешће. Код нас се није говорило ''примите моје саучешће'', већ: ''остатак нек вам је здраво'', или: ''одмори се тај и тај''. Онај који прима саучешће је одговарао: ''за добро да вам враћамо''.

ИБРИК – опште познат предмет, посуда од печене глине у којој се држала ракија и из ње сипала у чаше; код нас се из ибрика обавезно служила ракија о Слави, весељу или жалости; ибриком се ишло у позиваре (буклија).

ИГБАЛ – (икбал), добро, ''имао сам игбал са њим'' – имао сам срећу, добро сам прошао, добро ми је ишло; игбалџија – онај који има среће и добро му иде.

ИЖИНА – просторија у домаћинству, остава, помоћна просторија која може бити и у посебном објекту ван куће која је служила и за спавање.

ИЉЕ – варање, лаж, ''иље боже ником не поможе''; ''немо да иљаш'' – немој да вараш; ''нема иљања'' – договор пред игру да нема варања; од турског ''хиле'' – варање.

ИНСАН – живи створ, божји створ, може да се односи на људе и на домаће животиње; ''немо и то је инсан'' – не туци животињу и то је живи, божји створ; на турском ''инасан'' значи ''људски'' али се код нас употребљавао и за домаће животиње.

ИСТРЕСАК – непланирано дете; ''баће, то ми је истресак'' – говорило се за децу која су се родила мимо воље и плана родитеља, или случајно, непажњом.

ЈЕДВАДОЧЕК – дете коме су се посебно обрадовали родитељи, првенац, или: прво мушко, или: дете добијено после дугог времена чекања на принову. Користило се и у ироничном тону: ''ниси ми једвадочек па да те појим и дворим до зоре''.

КАВАЛ – врста дувачког инструмента; код нас се употребљавао кроз синтагму ''свирај на кавал'', што значи: џаба ти све, узалуд, непотребно јер је безуспешно, зајебао си се, дувај у празно.

КАНАТЕ – странице на запрежним колима додаване да би стало више робе која се превози; крила; дрвени додаци са стране.

КВИТ – поравњање, комплет обављена трансакција, враћено истом мером: услуга или освета. ''Сад смо квит'' – све је међусобно регулисано. ''Квит'' може и значити: крај. ''То је то и: квит''. Или кад хоћемо да прекинемо непријатни разговор или свађу: ''Сад је квит!!!''.

КЕЦ – задњи у колу. Колико је важно, на игранкама и саборима, ко води коло исто толико је битно и ко је ''кец''. Обично би два добра друга заузимала та места а најчешће су избијале туче на игранкама управо око тога ко ће водити коло а ко бити на кецу. На свадбама су на кецу обично мала деца.

КИСЕЛИЦА – врста погаче или сомуна, мали хлепчић, нешто између та два. Киселица је ''шупаљ'' хлеб који се прави тако што се у тесто стави квасац који је, у ствари, укисељено претходно тесто. То се тесто, кад ''порасте'', после меси на канавац па се после пребаци на танур. Обично се пече у црепуљи, испод сача.

КИЈАМЕТ – невреме, лоше време у оба значења: метереолошки и историјски; шиптарски је значило: пресуда.

КЛАПУША – клавирка, плисирка; чаша од један деци из које се пила ракија, и за радост и за жалост; иду две мале па се прелазило на велику чашу.

КНАЋИТИ – кнаћ душе; учинити некоме вољу или задовољство, испунити му жељу или страст, ћеф; ''кнаћио си ме'' – учинио си му задовољство и испунио неку лепу жељу или потребу. ''Бону душу си ми кнаћио'' – урадио си му много добро кад му је било најпотребније. ''Да се кнаћиш'' – да уживаш.

КОЛОМБОЋ – кукуруз, ''покупили смо коломбоћ''; ''дођи да крунимо коломбоћ'', ''самлео сам коломбоћ''.

КОЏО – веома, доста; ''коџо сте задоцнили'' – много сте закаснили.

КОМАТАЊЕ – секирација, сикирација, ''коматати се'': секирати се, нервирати се; ''искоматао ме'' – изнервирао ме, насекирао ме.

КОЛАЈ – лако, ''колај работа'' – лак посао, лако ћемо за то, ништа не брини, није то важно; на турском: ''лако''.

КРЧМА – дно флаше, нема више ракије у флаши, задња чаша; ''крчма је на тебе'' – ономе коме се сипа задње из флаше, пренесено: тај треба да дадне следећу или другу флашу ракије, на њега је ред да части.

КРЕЈТ – скроз, наскроз, потпуно, цело, цео, све; ''крејт је пошујавео'' – скроз је полудео.

КРСТИ – литије, сеоска слава, преслава; ''крста носе бога моле'' – пева се око цркве. На тај дан цело село слави а долазе гости из околних места.

КУЛА – тип метохијске куће, висока камена грађевина опасана зидом. Кула од ораха, игра у којој се гађају поређани ораси, попут куглања, најбољи орах је ''бег'' – ако се он погоди оде цела кула. Најтеже је било красти орахе (орасе). Остане траг, издајнички жути траг на прстима и шакама. Траг који не можеш моментално опрати чак ни бабиним сапуном, прављеним од соде и свињске коже. Учитељи су нас кажњавали због жутих прстију на тај начин што смо са одмора морали да донесемо добар прут са којим би били ишибани по шакама (ређе по дупету). И родитељи су нас кажњавали батинама ако су знали да то није траг наших ораха (а знали су увек и без грешке). Када би накупили доста ораха, онда би играли „куле и бега“. Ораси се поређају у „кулу“, „бег“ је био главни орах, највећи и најтврђи. Ти гађаш својим орахом, као на куглању. Колико ораха избациш из „куле“, толико узмеш. Кад избациш „бега“, онда узмеш све.                                                  

КУВЕНТА – прича, разговор, ћаскање, зборење; ''дођи мало на кувенту''; ''лепо смо се изкувентили'', ''мудро кувентиш''.

КУЛЕК – колико, нешто, неколико, макар мало; ''отвори ли се кулек даја?'' – јел' те ујак нешто частио?

ЛАМОЋАТИ – ламоће, прича, причати, џандрљати, галамити; кад неко прича много или говори глупости; кад се са неким свађате – ''немо да ламоћеш много, но сави шипке''.

ЛЕЦКА – лечка; мало, недовољно, само мало; ''помери се лецка да и ја седнем''.

ЛОЈЗЕ – виногради, место где су засађени виногради, или су некад били виногради. Ми смо у лојза играли лопте.

ЉАПЕР – бараба, пробисвет, хохштаплер, кокошар, не баш цењени мангуп (јер, има и цењених мангупа); неко кога презиремо јер нема карактера; гребатор.

ЉИНГЕ – ''дати љинге љаперу'' – значи откачити барабу; двојка, слободан си, откачити некога, одбацити га, одбити, отерати. ''Баће, добио си љинге'' – добио си ''двојку''.

ЉУЉНУТИ – попити, ексирати, попити ''на екс''; ''ајде да љуљнемо по једну, па да шалујемо''. ''Љуљ сам се учинио'' – много се напио. ''Био сам љуљ'' – био је мртав пијан.

МАТАЊЕ – игра за паре где се новчић баца тако да буде што ближе зиду или камену, ко је најближи узима остале новчиће; по некад се комбиновало са ''мућкањем'' па онај који је најбоље бацио први мућка.

МЕШАИЦА – жена у задрузи или на планини задужена да меси и пече хлебове; на весељима и жалостима, као и на мобама, то је жена посебно задужена да меси и пече хлебове и проју за ручак који се поставља; она је главна и има помоћнице.

МИСИРКА – тиква, бундева; назив потиче од турске речи за кукуруз (мисир) јер се сејала у кукурузишту. Више се употребљавала као дефиниција оних дугуљастих тиквица а мање за оне класичне и округле тикве; ''добра мисирка – добре спице''.

МИЏА – стриц, али се употребљавала и у звању других рођака, углавном старијих људи.

МОЋМО – веома, заиста, врло; ''моћмо је добро'' – много је добро.

МУСТАЋИ – бркови.

МУЋКАЊЕ – игра за новац, мућкају се у спојеним рукама новчићи па се бацају на земљу, у зависности како су окренути тако се и деле; код нас се искључиво говорило ''круна'' и ''број'', док се у другим срединама говорило ''глава-писмо''; постојале су и улаграбе кад старији дечаци избију новчиће млађима из руке пре него и крену да мућкају – па ко шта уграби.

МУШТУЛУК – шире позната реч, добар глас, добра вест; хитате да некоме први пренесете лепу вест и због тога будете даривани; ''муштулук стрина, добила си унуче!!!''; на турском муштулук значи срећа.

НАВИЉАК – мањи стог сена који се здене кад се пласти на ливади; од навиљака се кући дене у велики стог око једног великог коца забоденог у земљу.

''НАДУО СЕ'' – нафиштио се, наљутио се; ''надуо се на мене кај крава кад се наје детелине'' – наљутио се за ништа.

НАЋВЕ – дрвени сандук, остава, креденац, са поклопцем, обично преграђен на два дела, у коме се држало брашно; ''има дупе кај наћве'' – значи велико, што је код нас било на цени.

''НА ТРУП'' – пречицом, страном, брже; ''да ударимо на труп'' – да идемо пречицом.

НАСЛОН – штала.

ОДАЈА – посебна просторија у кући.

ПАЛАМАР – у изворном значењу то је дебео конопац, по негде и чунак, код нас: велики мушки полни орган; ''њојзе треба паламар'' – за девојку или жену коју ми не можемо да освојимо.

''ПАЉОСАТИ СЕ'' – извалити се, лећи, одмарати се, седети беспослен, седети залудан, увалити се; ''паљосали смо се кај куракасалице''.

ПЕРАЈКА – дрвена алатка којом су наше бабе и мајке прале веш; изађе се на реку или јаз па се веш постављен на неки камен удара перајком док се не опере; знале су да буду веома живописно изрезбарене; знале су, такође, да буду приручно средство кад мајке хоће да нас казне батинама или сачекају пијане мужеве.

ПИШМАН – пишманлук, кад се неко предомисли, покаје, одустане од договоренога; ''пао је пишман'' – предомислио се, одустао; кад се у трговини попишманиш онда капара остаје продавцу.

ПИРИДИТ – пиридит је исто што и РАПИТОЛ, скроз, по све, углавном у контексту одеће; ''беше пиридит гола''; ''ништа на њу, беше рапитол''.

ПИЗГАЉИ – реч се изговара са зласом ''ДЗ'', што је еквивалент албанском слову ''X''; ситне рибе, тек изашле из икре, мале рибице; ''река пуна пизгаља''; за некога ко је мали и ситан; за нечији мали уд.

ПИПИРЕВКА – врста игре, народног кола, негде и назив за врсту птице; код нас, пренесено, као претња или опомена: ''оћеш, богами, кај пипиревка'', ''оћеш, кај бела лала'' - оћеш иако ти се неће; или, кад је неко лег'о на руду: ''игра кај пипиревка и пита има ли још''.

ПУЉКЕ – дугмићи, дугмад за закопчавање, врста игре са дугмићима; ''игра на пуљке'' – игра се као и мућкање, а може и као матање, с' тим што новчиће замењују дугмићи.

ПОВОЈНИЦА – бабине, честитка поводом рођења детета; ''ићи на повојницу'' – ићи на бабине; на повојницу се не иде док дете не напуни четрдесет дана, поред главе се тада ставља новац и нешто плетено: шпутке или џемперић.

''ПОД НАПОЛЕ'' – по пола, узимање земље у натурални закуп где се власнику даје проценат од добијених приноса; ''узо њиву под наполе''.

ПОКАЈКЕ – излазак на гроб дан после укопа покојника.

ПОП – свештеник; врста дечје посластице која се справља од суво прженог кукурузног брашна и шећера; био је популаран у школи због ниске цене и калоричне вредности; увијан у новинске фишеке; после њега не можеш да се напијеш воде и спереш са грла наталожено кукурузно брашно.

ПРИСМОЧИТИ – приштедети, оставити нешто и за после, оставити нешто и за друге; при јелу не бити халапљив, у великим заједницама се увек кубурило са храном, поготову у планини; ''присмочи лецка, остави нешто и за друге''.

''ПРВИ ЧАРИ'' – сутрадан после свадбе младожењини гости иду код младиних родитеља; ''идемо у први чаре''.

РАСОНИЦА – најпопуларнији напитак у Истоку у данима после светковина.

РАТ - У Метохијском Подгору говорило се: „Седи рат“. (Буди миран); „Не може човек рат да буде“. (Не може човек миран да буде); „Остави ме рат“. (Остави ме на миру). Тамо је „рат“ – мир, кад си „рат“ онда си миран. Тако нам је место и окружење било. Свеједно је: рат или мир, ми „рат“ нисмо остављани од својих комшија и вазда неких њихових помагача са стране. И кад би смо хтели ратом да постигнемо да макар мало будемо „рат“ од њих, онда би увек исти душмани заскакивали на наш врат, рушећи нам ратом „рат“, вршећи преврат у корист наших ратних непријатеља. Узели ба нас наврат! („Наврат ме узео“ – учинио ми лоше, довео ме у лошу ситуацију).

РЕДОВАЦ – флија, разлевница; врста специјалитета који су подједнако готовили и јели сви у Метохији, без обзира на веру и нацију. Спрема се тако што се житко тесто сипа у велику тепсију у танком слоју па се онда тепсија покрива сачем да се то потпече. Између два разливања житке масе, испечени део се премазује кајмаком. Житка маса (као за палачинке) спремала се од брашна, воде и соли. Важан је дакле био премаз од кајмака, киселог млека, јаја и масти.

РЧКАЊЕ – кад се иде ''у рибе'' са кошем плетеним од прућа онда мора да се иде уз реку, узводно. Двоје држе и намештају кош, један носи теше (одећу, обућу и на прут нанизане изловљене рибе) а један или двоје су задужени за рчкање. Великим коцем се џара по рупама, усецима и виру да би се истерала риба. У кош је ишла углавном поточара и речни ракови. У мрежу се хватала калифорнијска пастрмка и то само низводно. Руком се хватала поточара у горњим деловима реке, испод самог извора.

''САВИТИ ШИПКЕ'' – устукнути, повући се пред јачим, ''подвијена репа'', ућутати у свађи, повинути се, изгубити, побећи.

СЕВАП – милост, милостиња; ''севап је дат' сиротињи''; доброчинство према некоме ко је сиромашан или на некој другој муци.

СЛАЧАК – оргазам, свршавање, милина везана за секс; ''наилази ми слачак'' – свршавам.

СЛИЧУГЕ – опште познат предмет, прављене од дрвета (касније и од гајбица пива) и служиле су за клизање кад падне снег и прекрије брег.

СОМУН – (самун, симит), мали хлеб, нешто између хлеба и кифле, шупаљ као киселица и веома укусан; држао се за посластицу. Кад се у врући симит стави кајмак то је непревазиђени специјалитет. Реч сомун на турском значи орах, те је нејасна конотација примене у нашем језику. Други назив, подједнако употребљаван јесте: симит, који на турском значи ђеврек или мали хлепчић. ''Исток се волео због хладне воде и врућих симита''; ''До солуна сто сомуна''.

СОФРА - (совра), ниски округли сто, астал; код нас се исти термин употребљавао и за друге астале, као и за низ столова на весељима и жалостима: отуд синтагма ''у вр' совре''.

СПИЦЕ – семенке, углавном семенке од тикве или бостана (лубенице). ''Спица'' – мало дете, мали и ситан човек, нешто ситно.

СТУПАЦ – колац, стуб на плоту или огради; омиљено средство сеоских ђилкоша за одбијање градских кицоша од локалних чора (девојака).

СКОРУП – кајмак, слој који се формира на врху млека које се кува и који се скупља; ''кајмак мајко''. Која домаћица има добар кајмак њен сир ''можеш да једеш на Велики петак а да се не омрсиш''. Скоруп се скупљао са млека које би се сипало у калице а слагао се у чабрице. ''Тај је скинуо скоруп'' – уз'о оно што је најбоље, највише зарадио, одузео невиност девојци.

ТАМИН – мишљење, опредељење, став, наум; ''ја сам на моју тамин тако урадио''; ''јеси ли урадио како треба?'' – ''на моју тамин: јесам!'' – како ја мислим да треба: јесам.

ТАНГАЛ – (''тангал, квит, чатал''), скроз, посве, начисто, без резерве; ''тангалисали смо га крејт'' – до краја смо ишли; ''није остало ништа: тангал се учинило''.

ТАРЗАНКА – популарна фризура, мада руку на срце, брице и нису знале другачије да подшишају; нико није знао да дефинише како тарзанка заиста изгледа; брица те пита ''како ћеш да се пошишаш?'' и ''оћеш ли тарзанку?'' – па те, без обзира на твој одговор, увек ошиша исто, то јест: увек те ошиша различито и увек свој крајњи резултат назове: тарзанком.

ТЕШЕ – одећа, обућа, комплет изглед у смислу облачења; ''купили ми ново теше за Велигдан'' – деца су се углавном обнављала за Ускрс. ''Оћеш да носиш теше?'' – кад се иде у рибе, један мора да иде обалом и носи одећу других и ухваћене рибе које се нанижу на врбов прут.

ТРПЉОСАТИ – јести, ждрати; ''ђаволи ти га из трбе трпљосали'' – клетва. ''Ајде да трпљошеш'' – обично су тако старије жене позивале свје мужеве на ручак.

ТРШЕВИНА – део изнад Истока, у подножју планине; ливаде или воћњаци настали крчењем, тршењем ниског растиња или шуме; гробље се налазило у једној од тршевина. ''Тавај је зрео за тршевину'' – кад је неко пред смрт.

ТРПИЈА – јектика – за оног који је незајажљив, који узима и једе преко потребе.

ТУКМАК – дрвени маљ за набијање коља и стубова; пренесено: глупсон, тврдоглави идиот, будала. На турском токмак: чекић, маљ.

ЋЕФ – мерак, воља, каприц, жеља, страст; ''ћеф ми је'' – воља ми је; ''ћефнуло ми се'' – дошло ми; ''из ћефа'' – зато што ја тако хоћу.

ЋУЉ – џабе, бесплатно, вересија, за ништа; ''присмочи лецка и ако је ћуљ'' – приштеди без обзира што те ништа не кошта и што није твоје.

УАБИО – уабио се: збунио се, збуњен, изгубљен, заборавио.

УЛАГРАБА – кад старији и јачи дечаци отимају нешто млађему и самоме; обично је жртва улаграбе један, њему се из руке избије новац, воће или бомбони, и док он покушава да сакупи колико може и сви остали то исто чине; сматрало се за легитимно право јачега.

УЛАНДАО СЕ - уморио се, исцрпео се, префорсирао се; ''уландао сам се, не могу да мрднем''. Кад одеш у госте, у Јагодину, па те онда шетају лево-десно: онда се уландаш.

УТАКМИО СЕ – наместио се, сео или стао негде и чека развој догађаја, наместио се и нема намеру да се помера; наместио се и прави се важан; наместио се где му није место; поставио се на тај начин да својим ставом шаље неку поруку; ''утакмио се и ич се не помера''.

УШТИПЦИ – приганице – ''ко о чему: баба о уштипцима''; крофне, посластица сиротињских кућа која се, руку на срце, јела свуда. Припремају се тако што се замеси брашно, квасац, јаје и мало млека. Кад нарасте после се пржи на врелу маст. Приганица је специјалитет сам по себи, међутим, уколико имаш и сира уз њих: онда је то права ствар.

УШУР – ујам, проценат који ти узима воденичар као наплату за млевење жита; најчешће десети део. Исток је био место воденица, било их је на десетине, тако да су Источани добро живели од ушура. Некада се чекало данима да се стигне на ред за млевење.

ФИШКАТИ – подфишкавати, наговарати, оговарати; подговарати да ради нешто лоше; лоше утицати на некога; оговарањем некога терати у лоше; ''није он такав него га неко фишка'' – кад родитељи оправдавају дете.

ФИШТИО – ударио, погодио, стрефио, спичио; ''Кад ми га је фиштио, све сам звезде виде'' – неко га је јако ударио.

ФЛИНТИ – исти, подсећа на некога, личи; ''Флинти си деда'' – исти си деда, личиш на деду.

ЦИЦА – камен, комад стене или бетона; ''Спичио ме цицом'' – ударио ме каменом, гађао ме и погодио каменом.

ЦИПАН – ципан цео, сав, цео, целокупан, комплетан.

ЧАТАЛ – батал, нешто оштећено, кад се нешто заврши, пропадање; ''тангал, квит, чатал''; ''Баће, то ти је чатал'' – не ваља то, пропало је, окрњено је, завршена је то прича; мада на турском језику чатал значи виљушка.

ЧИП – улаз, улог, уговорена свота са којом се улази у партију покера, у дељење; свуда се говори ''под-репод'', код нас ''чип-добар чип''; chup на енглеском значи жетон, парче.

ЧОРЕ – девојке, девојчице, женскиње; ''Имају добре чоре'' – имају добре девојке.

ЧУЧИ – ћути, стоји, изгледа; ''Добро ти чучи (ћути) та сетра'' – добро ти стоји та блуза, сако.

ЏАГАДУР – баксуз, будалетина, штеточина, лош човек; ''Такога џагадура очи ми несу гледале'' – за неког лошег и баксузног човека.

ЏАДА – пут, улица, стаза, сокак; ''Право низ џаду'' – кад некога тераш.

ШАМИЈА – марама коју жене везују око главе; ''Купио сам бабе шамију'' – купио сам баби мараму.

ШАНТА – карта која има више вредности кад се игра ањц; у овом случају нема везе са хромим или ћопавим човеком; то је обично дама треф која има вредност 3, 10 и 13 а играч који је има бира вредност која му одговара.

ШЊУВАТИ – претурати, тражити, претраживати, туцати (код нас се каже: ''туцај ме'' – претражи ме); ићи около и загледати; гурати нос у туђа посла; ''Шњува около'' – врти се около и загледа.

ШЕР – штета, лоше, баксуз; ''Сал шер човек да му види'' – само лоше од њега човек да доживи; несташно и немирно дете: ''Мали је шер''; ''Шер будала'' – будала али од које се има штета, супротно: ''будала је али није штетан''.

ШОРЦ – дрвца, извлачење дрваца; ко извуче најкраће или најдуже: губи или добија, у зависности од претходног договора који се у Истоку скоро никад не поштује већ побеђује онај ко је јачи.

ШОТКЕ – патке, пловке; шотке су се обично кретале око реке и биле су пуштене а увече би се саме враћале кући; ''Ајде да крадемо шотке у Јоше (Брод)'' – ајдемо доле на реку да крадемо патке.

ШИШЕ – флаша, флашица; буцол, фићок; флаша у коју се сипала ракија; ''Дај ми шише ракије'' – дај ми флашу ракије. Шише се затварало са шишарком од кукуруза.

Кобасица се углавном спремала на следећи начин, са мање или више финеса: на 20 килограма свињског меса додавало се 10 килограма говедине. На све то се дода 8 килограма црног лука и око 800 грама млевене љуте паприке. Дода се и 1 килограм соли, 2 кесе бибера: све се то измеша добро, проба се тако што се напарве ћуфте које се испеку. Кад се утврди да је све добро: пуне се црева. По неко би додавао и млевених чварака: ми нисмо.

Ко год би спремао и затоп, (кавурма). Обарила би се глава са језиком, џигерице, срце, (бубреге смо већ појели са пепелом), све би се то после продинстало са доста лука, досолило колико треба, додала се паприка и бибер и мешало док не постане компактно. Опет, и ту је неко додавао чварака, ми, опет: нисмо.

Сећам се, они који реде свињу повремено баце по парче меса деци окупљеној око њих, бубрег поготову, а ми би смо то одмах бацали у жар и пепео. Неким прутићем би парче покрили жаром и пепелом и чекали неко време, па то вадили. Претурили, затим, неколико пута из руке у руку да охладимо и отресемо, дувајући у њега, и одмах онако опепељено јели. Ни ђаво нам није фалио. Данас терају децу да са собом носе гелове за дезинфекцију.

Сви су избегавали да мешају маст. Не смеш да станеш, дим ти стално иде у очи ма како се окретао око казана а и сви други су већ поседали и пијуцкају ракију док ти рмбаш. (Ракија се увек пекла „мека“. Прво би се избацило доста веома меке шоме (патока), па би се то препецало на око 40 степени. Неки не би ни препецали а како би добили што више ракије). После неког времена и руке те заболе а још и више смета што сви около нешто примедбују: те овако, те онако, немој тако већ онако. Најзад, у неко време, главни мајстор приђе, провери колико има пене на врху, подигне пар чварака на дрвеној мешаљки, стисне чварак и ауторитативно каже: скидај!!! Време је: да маст не загори и пожути.

Проја или колоботњица се спремала тако што би се брашно прво просејало, па попарило врелом водом и мешало док не постане налик тесту. Касније се изгњечи, обликује и пече у тепсији, ако је шпорет у питању, и црепуљи: ако се пече под сачом (сачем). Кисело млеко се киселило тако да је могло да се реже на комаде.

„Жива туршија“ се спрема на тај начин (за буре од 40 литара) што се у 18 литара воде размути 600-700 грама соли, четири шаке шећера, око 150 грама есенције, два винобрана и два конзерванса. Конзерванс се растопи у врућу воду, а винобран може и у хладну. Па се тиме прелије насложен зелени парадајз, паприка скопљанка и нека ситнеж, те шаргарепа.

Сомборка се бари у води и есенцији уз додатак соли и шећера и слагана је у тегле уз шаргарепу и першун.