II део - СУВОПИЧАСТЕ МИСЛИ Игора Ђ.!

                             

Пише: Игор Ђурић

*

Данас је у Србији лакше објавити књигу него наћи некога да ту књигу прочита.

*

У Америци сам видео све оно што сам у филмовима видео о Америци. Чак сам и пишао по снегу. Не морате ни да идете тамо а све знате. Једино што нисам успео да пронађем и видим јесу сви они раздрагани и срећни ликови из серија које нам овде приказују и који по цео дан ништа не раде, посвећени су једни другима и зајебавају се до бесвести.

*

Уместо да када нам је у животу лепо, кад уживамо и кад смо срећни, да се тада препустимо задовољству због тога, ми стално страхујемо да ћемо остати без те среће па смо тужни, уместо радосни. И што нас задеси већа срећа то смо више уплашени. Плашимо се своје среће: плашимо се времена и могућности да останемо без ње.

Човеку никада не можеш удовољити - помисли Бог.

*

Достојевски је написао да „ако Бога нема, све је дозвољено“, а ја мислим другачије (не претендујући да је моја мисао тачна, само да је моја): ако Бога има, све је дозвољено. Јер, ако га нема, онда нама остаје анимални инстинкт који је подложан еволуцији и преживљавању јачег и отпорнијег, што је донекле фер. Међутим, ако Бога има, он нас је створио овакве какви јесмо, добре и зле, способне да чинимо зло без обзира на ограничења и да будемо исто тако добри. Само „божји човек“ чини зло без икаквог разлога, „не-божји“, животињски човек, чини зло само ради преживљавања.

*

Човек сам себи загорчава живот својим личним ритуалима које упражњава због својих личних страхова стварајући тако своју личну религију. Лични богови и ђаволи су највећи проблеми унутрашњих тегоба човекових. Сам себе човек мучи. Сам себи задаје бол. Сам себи прописује правила. Сам себе кажњава. Све сам. Спољашност је само пројекција коју стварамо у својој  глави. Некад и у души. Ту треба тражити решење унутрашњих проблема. То решење је потребно мислећем човеку. Живот је сувише кратак да га не бисмо тражили. За будале је свеједно.

*

Ствари се у животу одвијају добро и лако до оног тренутка док вам исте не постану важне. Начисто стану или се одвијају веома лоше оног тренутка када вам поред важности постану и неопходне, кад зависите од њих.

*

Моју толеранцију и културу неки редовно изједначавају са страхом и слабошћу. А то ме, уистину, љути. Једино сам на то екстремно нетолерантан. Кад примитивац моју жељу за цивилизованим и културним понашањем протумачи као слабост,  несигурност и страх, онда добијем жељу да ударим (а мање да бивам ударен, што не волим).

*

Веровати се може и без доказа али не веровати се мора само уз аргументе. Волети се може без основа али мрзети можемо само са ваљаним разлогом. Волети са разлогом је чиста трговина а мрзети без разлога је узвишена емоција. Само се воли из користи, никад не мрзимо због тога. Мрзимо због штете, по некад, најчешће мрзимо због љубави. Веровање се не мери и нема меру, неверовање увек морамо ограничити и измерити мером могућности да нисмо у праву. Веровати по сваку цену боље је од ниске цене које (не)платимо неверовањем. Боље преварен – него преварант – осим кад вараш преваранта. Верност се не доказује али невера мора бити доказана.

*

У почетку су људи створили Бога, а онда је он створио свет: људе, воду и ваздух, затим, Космос, Рај и Пакао.

*

Мене не убија глупост и људска празнина – мене убија поглед који стоји испред њих.

*

У јуначко дело искоракну углавном они ћутљиви, из ћошка, што нису певали, викали и бусали се у груди јуначке. У хероје се изроде највише они који су ћутке пролазили поред вас, који су поштено одрађивали своје страже и редовно чистили спаваоне и клозете, они који се нису китили борбеним прслуцима, панцирима и скупим „рејбанкама“, они што су титовку натицали до ушију као шајкачу а вунене чарапе су им вириле из војничких чизама. Они су храбро гинули, ћутећи, сматрајући да не чина ништа посебно. Прескакале су их почасти, ордене су добијали они који су преживели, а преживели су јер су чували дупе, што су певали али нису јуришали, што су били јаки на речима а слаби на делима.

*

Нисам ја велики Србин. То тек схватим кад око себе видим колико „Великих“ Срба има и шта све чине те “величине“. Евентуално, можда сам тек нешто напредније Српче, можда Српченце, чак ни то...

*

Право да вам кажем, гадим се турбо-фолка ал' ни оперу баш не миришем. У првом случају не свиђају ми се извођачи а у другом случају: публика!

*

Нормалан и функционалан мушкарац ће се увек окренути за лепом и развијеном шеснаестогодишњакињом. Само ће ненормалан и болестан мушкарац пожелети и покушати да нешто и има са њом. Ту је разлика између нормалности и болести. Остало су фолирања и лажи.

*

Нама се овде пропагира толеранција на тај начин што нас приморавају и присиљавају да прихватимо нечију нетолеранцију!

*

Платили ви расну пасмину неколико хиљада евра, или покупили последњу штивљару на улици: свеједно је. Оба ће дизати задњу ногу кад оће да помокре бандеру. Исто је и са људима и њиховим „ценама“.

*

Пријатељи постоје да би сте веровали у њихову веру у вас!

*

Можда реформе и успеју: постаћемо протестанти.

Пошто веру нећемо да мењамо, онда нам остаје само да протестујемо.

*

Радници су се још пре сто година изборили за осмочасовно радно време. Данас морају да раде по 12 сати да би имали шта да једу.

*

И губити може се на различите начине. И пропадати се може свакојако. Може се пропадати славно, као што можеш побеђивати срамно и осећати се у победи понижено. На човеку је, на народу да бира. Поред тога, у достојанственом поразу увек постоји промил шансе за победом, дочим, кад се предаш ко кукавица – тако ћеш завршити за свагда.

*

Србија, земља пластичних базена, пластичних жена и пластичних суверена. Србија – на сваком кораку, у реци, шуми, парку, улици – земља пластичног отпада.

*

Често чујемо, као оно: борите се за особу до које вам је стало!

До курца!

Борите се ви за своју породицу, за своју земљу, а особу до које вам је стало: волите. На њој је да ли ће она волети вас. Мислим, каква је сврха борити се за некога ко се двоуми, ко је са неким другим или вас не воли?!

*

Неке жене нису способне да усреће своје мужеве а желе да усреће целу нацију?!

*

Политичка сцена и могућност избора у Србији?

То вам је као нека кафана на периферији, у којој се скупља сумњив свет: курве, сецикесе, шверцери, убице, криминалци сваке врсте. Ту не залази пристојан и породичан човек, ту он неће довести своју породицу на недељни ручак, неће доћи са својим пријатељима. Али, то што пристојан и породичан човек не залази у ту кафану, не спречава редовне госте те кафане да га покраду, оробе, убију, силују му ћерку. Зато пристојан и поштен човек мора по некад да зађе у ту кафану, да плати рекет, зеленашку камату, да затражи заштиту или да убије некога светећи се за недела према својој породици. Кад плаћа рекет, камату и тражи заштиту – то је кад излази на изборе; а кад крене да се свети – то је револуција.

*

Апсурдно је очекивати од примитивних и неписмених политичара и посланика да они се залажу и боре за културу и уметност. Зашто би то чинили за свог заклетог непријатеља? Просвећивање и продуховљавање народа директно је усмерено против недемократских и диктаторских власти.

Култура и уметност морају да се боре саме: за себе. И то пре свега и једино: делом. Када својим делом придобијете само једну душу за уметност, ви сте учинили више него читав буџет и сви закони о култури заједно.

*

Нису само културолошке и духовне девијације у питању када се установи да неко гради свој идентитет и духовни либидо на ономе што изводе као ''музику'' Цеца, Карлеуша, Бубамара, Северина, и тд., већ су то озбиљне и девијације сексуалне природе за свакога ко сматра да су горе побројане, и њима слични-е, секс симболи и нешто што се може ''доживети'' еротичним и сексуално интригантним. Да се разумемо, нема велике разлике у сексуалној девијацији између ''геј-параде'' и ''фолк-параде''. Осим, што међу овим педерима са ''геј-параде'' можете наћи неког писменог.

*

Реформе у Србији?!

То је операција при којој је пацијент умро због недостатка завоја али је имао ''луду срећу'' па ће га у књиге умрлих евидентирати по најбољим законима преписаним из ЕУ.

*

За националну књижевност погубнији је добро ситуирани средњи малограђански слој друштва - од свих лоших писаца и још лошије написаних књига!

*

Хтео сам писањем да променим политичку свест просечног српског гласача а онда сам схватио да је мој проблем нису они писмени, они који читају, већ они неписмени или полуписмени, до којих не могу допрети писаном речју. Другим речима, до оних које треба променити не треба допирати пером него тољагом.

*

ЧИТАЈ ОВДЕ ПРВИ ДЕО

СУВОПИЧАСТЕ МИСЛИ Игора Ђ.!

                                        

Пише: Игор Ђурић

ПРВИ ДЕО!

 Ко секс сматра само коитусом или његовим најважнијим делом, тај не зна ништа о томе и није осетио оно најбоље. Коитус је само нужно зло, убрзавање ствари за немаштовите сировине. Секс је игра, машта, непрестана промена, истраживање, увођење новог. Добро, то је некада и коитус, или-ти што би рекли: сношај. Сношај, сам по себи, представља и јесте вулгаризација секса. Машта од секса може учинити уметност. Чак и од порнографије. Само се треба играти.

*

Постоје жене које у себи имају искрене љубави за више мушкараца: истовремено. Постоје мушкарци који искрено желе много жена: истовремено. Има, и таквих жена. Али, нема мушкараца као што су прво поменуте жене! Мушкарци не мешају љубав и страст. Једино жене то искрено могу доживљавати заједно и уједно.

*

Паланка је неостварени град или село које је прерасло своје атарске опанке. Варош је остварена по себи и за себе, али је несхватљива граду, понајмање: малограђанима. Можда су варошани мали грађани и велики сељаци али само у великим градовима има сељачина и малограђана.

*

Што је више књига продао то је писац морао правити веће компромисе са својом литературом. Треба ли нагласити да су трули компромиси у питању?!

*

Мушки углавном не воле сувопичасте, као што женски не воле малојајасте. Жена без дупета је ко село без цркве. И, док је дупе код жене чисто физичка ствар, муда су код мушкарца више карактерна особина. Мудо, мушко има или нема: у глави. Доле могу бити као кликери а опет да се тај слови мудоњом. И: супротно! Руска пословица каже: „Навалио у курјаке а репина му псећа“.

ПС

Срби се у последње време слободно могу назвати „кликерашима“ – у сваком погледу.

*

Читајући ту књигу многе ствари нисам разумео. То је у мени пробудило сумњу да је књига можда добра?!

*

Толеранција, то је: кад саобраћаш само са истомишљеницима.

Нетолеранција је кад те силе да слушаш оно са чиме се не слажеш.

По мени, најважније људско право је могућност да будеш равнодушан. Важно је и да увек имаш могућност да избегнеш неистомишљенике. Требаш се увек борити да чујеш и радиш само оно што се теби свиђа и да никада не убеђујеш оне који са са тобом не слажу – како си у праву. Њих се треба клонити или, кад се то не може: уништити. Ма како, најбоље: игнорисањем.

*

Као што покварени сат два пута дневно показује тачно време, тако и човек за свога века уради само две праве ствари: роди се и умре!

*

Када бираш између своје вере и дететове вечере – онда избор није тежак и није твој!

*

- Како је било на прослави?

- Присуствовао сам веселијим сахранама.

*

Сваки од нас је остварени сперматозоид. То треба имати на уму кад размишљамо о људским величинама. Тумарали смо са милионима сабраће и ни сами не знамо како смо управо ми стигли до циља. Такозване људске величине су се слично оплодиле. Тумарали су у тами са милионима сличних и случајно налетели на право место. Случајно!!!

*

Чак се и хомосексуалци морају родити из хетеросексуалног односа.

*

Што имам мање цигара - то ми се више пуши.

*

Размишљања о вери: ја не верујем главом, сумњам душом а верујем путем симбола!!!

Овоме закључку припомаже ми властито а погрешно тумачење Јунга.

*

Као што мушко никада не треба да буде педер – тако свака жена макар једном у животу треба да буде лезбејка.

*

Некада су писци имали проблеме са критичарима а данас имају проблема са бројем „лајкова“.

*

Свакаквих будала има на овом фејсбуку. Али, има и дивних људи. Због ових других ја сам ту. То је као и животу, да би био у прилици да сретнеш правог човека мораш да се очешеш о стотину будала.

*

Паметна а лепа жена се мора трудити да изгледа како је глупа - уколико не жели да најбоље године свога живота проведе сама. Јер, лепота јој се може опростити и увек ће се наћи неко ко се исте неће уплашити. Лепоте и памети, међутим, заједно: сви се клоне и плаше. Пре свега плаше!!!

*

Видите, ја сам човек идеалиста. Кад већ није пронађен лек против рака и осталих тешких болести које убијају људе – за мене је највећи и најлепши изум човечанства: халтер који држи свилене чарапе на женским ногама. За мене је најмање испитан део наше планете онај део голе коже од чарапа до гаћица. За мене је шав на чарапама најбољи аутопут на свету, онај који води на најлепша места. Какви авиони и камиони, рачунари и терминали, то ме, бре, не интересује! Шта ћу? Така ми жица.

*

Човек је амбалажа за паковање гована. Углавном. По неки се роди и као уметник. Уметност избацује из себе да не би остала помешана са садржајем своје амбалаже.

*

Пут ка успеху не води дилемом: ко је непријатељ?; већ питањем: где је непријатељ?

*

Када те увреди онај кога волиш – то није увреда, то је: повреда!

*

И ја сам за то да се хомосексуалцима дозволи право да имају децу али само под условом да их сами, међу собом, у својим брачним заједницама: направе!!!

*

Не интересује ме да ли разумете или не, али морате примити к' знању:

БЕЗ ЕТИКЕ НЕМА ЕСТЕТИКЕ!!!

*

Оно што је за прост народ религија, то је за учене људе филозофија. Ретки генији утеху нађу у уметности.

*

Парадокс мушког рода: кад се родиш, једном дакле, изађеш из једног места, а онда се цео живот трудиш, док имаш снаге и мушкости, да се на одређени начин увек враћаш у то место.

*

Можда би смо се ми Срби боље понели у минулим ратовима да су нам противници у њима били часнији, то јест да су били бољи од нас. Овако, пошто смо сви мање више исти, и по добру, и по злу: према свецима и тропари.

*

Божанска течност и савршени нектар јесте сперма. Из ње настаје живот, из ничега постане живо биће које се рађа, развија и регенерише. Сперматозоид и јајна ћелија јесу савршенство генијалности природе, еволуције и Бога. Савршени механизми, паметнији и прецизнији од свих компјутера. Све справе које брзином светлости избацује индустрија нису ништа према генијалности оплодње: те справе могу све али не могу да роде ново биће из капи течности.

*

Прво тражиш: све или ништа!

На крају схватиш да је боље: ишта него ништа.

Прво је кад си млад. Друго: кад више ниси.

Између „све“ и „ништа“ срећан је онај који је уграбио „ишта“.

„Све“ је бесконачност.

„Ништа“ је ништавилост и нематеријалност.

„Ишта“ је духом осетљиво и материјално измерљиво.

„Све“ је сан.

„Ништа“ је смрт.

„Ишта“ је живот.

*

Мозак халапљивих тврдица је кучка у терању. Али: непрестаном терању. Халапљиве тврдице данас и код нас зову се контраверзни бизнисмени, али су ту политичари бирократе и остала трговачка боранија. Свакодневно, непрестано, њихов мозак заскачу керови незајажљивости, незаситости и похлепе.

*

Ја не пишем књиге. Ја само себи клешем надгробни споменик.

*

Људска глупост се најбоље доказује и види када се у мртвачком сандуку нађе заковано тело човека који је цео живот посветио стицању богатства.

*

Мишљење се може, и мора, променити и мењати пред новим сазнањима, искуствима и годинама на плећима. Оно што се не сме мењати јесте морални и етички приступ и став ма какво мишљење се износило.

*

Искуство је кад знаш али не можеш!

Неискусан може али не зна!

Некад искусан зна и може, али: неће!

По некад, неискусан може и зна, али: нема!

Само велики увек знају, могу, хоће и: имају. Само велики ''јебачи''!!!

*

Голотиња је исто што и искреност. Када смо голи онда је наше тело искрено. Је ли исто и са душом? Са бићем? Облачењем прикривамо истину. Духовном надоградњом стварамо лажну слику своје душе. Међутим, као што тело неогрнуто одећом дрхти од хладноће, тако и душа неогрнута духом дрхти од своје простоте.

*

Наш пут у Европу подсећа на човека који трчи око бандере у намери и покушају да га сам себи утера у дупе.

*

Он је човек који за свакога успе да пронађе неку ружну реч.

Свако жели да игра центарфора – на почетку. Селекција најбољима приушти ту привилегију, док друге, мање успешне, распореди на бековске позиције. Он је био човек који је од почетка хтео да буде бек, мрзећи у својој осредњости све испред себе, поготову центарфоре. Мрзео је и голмане. Највећу бол му причињава туђ успех. Своје неуспехе није болно преживљавао јер је био жилав. Међутим, туђ успех је увек за њега бивао нож директно заривен у срце.

*

Ако  хоћеш да будеш Робеспјер: мораш да шаљеш људе на гиљотину и да те на крају пошаљу тамо.

Ако хоћеш да будеш непознати сељак из Провансе потребно је само да се родиш и живиш животом масе.

Хиљаде обичних људи: војника, гренадира, сељака, умрло је насилно у време револуције а ми данас знамо имена тек неколицине. Као на филму: памте се имена само главних глумаца – никада статиста.

*

Храброст без сагледавања и схватања последица тога чина није вредна. Једина и вредна храброст је она коју човек испољава када је свестан свих последица: могућих и извесних.

Људи су најчешће храбри јер у подсвести мисле да их та храброст неће ништа коштати. Или: из лудости. Међутим, мало је оних који су истински храбри а када су стопроцентно сигурни да ће изгубити много или све.

*

Подметали су ми, оговарали ме и нападали за свашта – никад за оно што сам стварно учинио. Углавном: за оно што су они чинили. Ја сам, опет углавном, подметао, оговарао и нападао друге за оно што нисам знао или смео да урадим лично.

*

Мрзимо људе које, или, не познајемо уопште, или, познајемо одлично.

Волимо људе које познајемо површно и срећом упознамо прво њихове добре особине, или људе које дуго познајемо.

Што волимо неке жене??? – то најчешће никада не сазнамо.

*

Кад вам се догоди нешто лепо, врло опрезно треба изаћи са тиме пред људе – исти не воле да се другима догађају лепе ствари и због тога ће вам многи од њих постати непријатељи. Са друге стране, људи воле да се другима дешавају лоши догађаји, па самим тим, ако имате несрећу да вам се деси нешто ружно: слободно разгласите – јавиће вам се пуно ''пријатеља''.

*

Када се, најзад, сами суочите са великим проблемом, сетите се свих бесмислених речи које сте изговорили, реда ради, а у жељи да утешите и саветујете друге - можда вам и помогну.

*

II део - СУВОПИЧАСТЕ МИСЛИ Игора Ђ.!

СРБИЈА: РИЈАЛИТИ КОЛОНИЈА!

  

Пише: Игор Ђурић

„Још 1836, кнез Милош, да би сачувао земљу сељаку, прописао је, да се сељаку не може продати за дуг кућа, баштина, два вола и крава. То је било окућје сељаково, обезбеђено од његових поверилаца“.

Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, стр. 180

*

Нећу брзе пруге, ауто-путеве за Тирану, незаустављиви напредак! Нећу! Желим спор, тих и миран живот, притом и скроман да могу да уживам у ситницама. Нећу аутопутеве: хоћу њиве и ливаде, хоћу вароши и мале градове!

Поготово нећу „напредак“ који се дешава у Србији: одрицање од националног и полног идентитета, презадуживање државе и грађана, отимање територије, бесмислени и антихумани закони и пројекти, робовски положај људи у односу на капиталисте и политичаре!

Не желим туђу индустрију – хоћу своју пољопривреду, здраво воће и поврће, аутохтоне сорте житарица и домаћа грла стоке, пуне ливаде и пашњаке, живину што кљуца по обору.

Нећу стране капиталисте и колонизаторе! Ми сами треба да одлучујемо како ћемо живети, колико ћемо радити и у којем правцу ћемо се развијати.

Ми треба да чувамо своју природу и наша природна богатства!

Ми Срби хоћемо и желимо да живимо споро, да радимо онолико колико нама треба а не колико треба капиталистима.

Нећу ЛГБТ идеологију – хоћу нормалну породицу!

Нећу да нашу децу у вртићима и школама трују болесним идејама разне психолошкиње из невладиних и владиних организација, које их окрећу против властитог пола и породице! Нећу да се нашој деци омогућава да промене пол још као малолетници, да им дају хормоне, да гуше у школама њихову природну сексуалност, да их уче како су им родитељи највећи непријатељи и крвници!

Нећу да ме лажу о климатским променама и да ми говоре нешто о чему је наш Милутин Миланковић већ све рекао и написао. Нећу да убијам краве зато што прде, да уништавам свиње а да нису болесне (а да ми после доводе генетски модификоване сорте из иностранства)!

Не дам им наше рудно богатство! Не треба ми њихова рудна рента која је, успут, иста као у Нигеру који се побунио (а ми се, ето, не бунимо). Српски народ је у средњем веку доводио рударе из других земаља да ваде руде у Србији а ми сада дајемо своје руднике колонизаторима за бедну рудну ренту. Своје злато купујемо од Кинеза. Ускоро ћемо свој угаљ, своју воду, своју струју да плаћамо странцима!

Србија је колонија али се у њој не пљачкају само природни ресурси, Србија је колонија у којој се уништавају и људски ресурси. У Срба се убија достојанство и нада, терају се да погну леђа или да оду! Разоружавају нас да би против ненаоружаних домородаца колонизатори лакше ратовали!

Правимо од војске сваштарницу (попут Украјинаца) и притом се задужујемо више него можемо да поднесемо. Па тако, имамо против-авионске системе кратког домета из Француске, средњег домета (фронтовске) из Русије а оне мало јаче из Кине. Све то у јединствени радарски систем не може да повеже ни Господ Бог. О сервисирању да и не говорим. Притом, свако оружје које се купи у иностранству направљено је тако да се тешко може употребити против земље из које је купљено. Што због програмираних чипова, што због резервних делова и муниције. Пилоти су нам обучени за руске авионе а купујемо француске (три пута скупље а исте). Пешадијско наоружање нам је као новогодишња јелка. Свака јединица има различито. Теренци су нам амерички, борбена возила руска, хеликоптери: руски, немачки, француски, амерички, питај бога чији још?! Због чега ово пишем, чини се ван контекста? Па то је доказ да купујемо оружје не према некој стратегији и цени већ према ономе како нас ко притисне и нареди.

И како се Срби боре против свих ових аномалија, колонизатора и њихових помагача?!

Има већ неко дуже време, од маја месеца, како је прозападна опозиција присвојила народне протесте (и тако их осудила на неуспех), пре свега у Београду, користећи катастрофе које су задесиле српско друштво. И ту ништа осим морала није спорно, исто онолико колико је нелогично тражити морал у садашњој српској политици. А морал је једино што је важно и у политици, и у животу, и код појединца, и у друштву!

Идол већине садашњих прозападних политичара, Зоран Ђинђић, својевремено је рекао: „Коме је до морала нека иде у у цркву“.

Добар део ових што сада демонстрирају и није за цркву и да се они шта питају најрађе би укинули исту.

Али, нису ни они баш незналице па су се досетили оригиналне идеје да траже ослобађање медија у Србији, успут и МУП и БИА-у ако може да присвоје. У ствари, нису они баш за „ослобађање“ медија, више су да их ставе под своју контролу, али то је нека друга прича.

Моралну, са нагласком на материјалну, подршку они за тај свој наум траже у амбасадама држава у којима одавно нема слободе, ни медија, ни грађана, где влада немилосрдна цензура, где је забрањено другачије мишљење од официјелног, где се забрањују медији, вербални деликт је поново на снази, где је могуће да председник најмоћније државе на свету буде цензурисан, избрисан, укинут и ухапшен.

Проевропска опозиција тражи помоћ за „ослобађање“ медија у Србији од оних који су угушили слободну мисао у својим  земљама и широм света, где не постоји друга страна мишљења, где су противници немилосрдно подвргнути силама које поседује држава. Они траже помоћ од оних на чијим медијима свашта можете чути о политичким противницима, против Руса, Срба, Кинеза, Иранаца, али се не може чути ни једна реч против владајуће лево-либералне-ЛГБТ идеологије. Они траже помоћ за „ослобађање“ медија у Србији од оних који су одавно своје медије ујармили искључиво за пропагандне сврхе и неконвеционалне ратове.

Прозападна опозиција узима помоћ за „ослобађање“ српских медија од оних који хапсе Трампа, вређају Путина, лажу грађане о епидемијама и климатским променама, држе у оковима Асанжа и подржавају фашизам у Украјини те бандитизам на Косову и Метохији. Траже од оних који су медијски сатанизовали Србе у служби НАТО варваризма.

Демонстранти, елем, траже укидање ријалитија али се не буне против проамеричке уређивачке политике тих истих медија. Неке дневне новине, које нису таблоид, нападају само због проруских ставова. Вође демонстранта су углавном за увођење санкција Русији и улазак Србије у НАТО. Косово их ич не интересује. Тај који то пропагира мрзи Србе, то је бар јасно.

Замислите траже укидање националних фреквенција неким телевизијама због политичке пристрасности и необјективности а то чине уз помоћ Н1 и НовеС које су оличење политичке пристрасности и необјективности али и анти-српских ставова.

Најважније је следеће: и насиље, и медији, и власт, и опозиција, у Србији јесу ПОСЛЕДИЦЕ а не УЗРОЦИ нашег пропадања!

Узроке најпре треба тражити у потпуном урушавању система вредности а кривци за то су једни исти људи који деценијама трују и уништавају све чега се дохвате, бавећи се политиком, стварајући од државе партијски плен (јер Србија је одавно партијска држава) где није важно ко си и шта си, какве си школе завршио и колико си стручан, где поштење и морал нико и не помиње – већ је важно којој партији припадаш. Задатак свих тих партија, мање више, суштина њиховог постојања и циљ, јесте урушавање српског суверенитета и идентитета (на овај или онај начин, левом или десном страном, може и центром), уништавање српске привреде и пољопривреде, распродаја наших природних и људских ресурса, уништавање културе и образовања – а све то за рачун оних који контролишу политички живот у Србији: сила са запада!

Дакле, ријалити није крив због пада културних вредности већ је уништавање културних вредности довело до тога да пола нације гледа ријалитије!

Између ријалитија против којих су устали и неоколонијализма који пропагирају њихове телевизије нема моралних и вредносних разлика. Најзад, боље је гледати полуголу старлету како лупета глупости него гледати америчког амбасадора како издаје наређења и цео народ сматра идиотима.

У исто време док се распарчава ЕПС и спрема његово преузимање од страног капитала, док се јавна предузећа спремају за приватизацију и продају: ниједног човека није било на улици да протестује због тога. Сваке недеље хиљаде демонстраната протестује против програмске шеме приватних телевизија али их је брига како све телевизије у Србији извештавају о томе шта се стварно догађа на Косову и Метохији. Косово и Метохија су под окупацијом а они хоће да „ослобађају“ телевизије, БИА-у и МУП. Са друге стране, не дирају власт у вези француско-немачког споразума који би требало да удари глогов колац српској држави на Косову! Држава срља у дужничко ропство, већ није у стању да сервисира кредите него се наново задужује уз папрене камате и још папреније политичке услове а господа из проевропске опозиције би да смењују РЕМ! Државом управљају амбасадори, овом земљом владају ММФ, Светска банка и Блек рок као продужене руке Давоса а опозиција у Србији сматра да је највећи проблем Србије нека плавуша без мозга са тамо неке телевизије?!

Прави левичари, каквим се представљају, и они и други левичари у Србији, баш ако их и не занима Косово, требало би да демонстрирају због поскупљења, инфлације, пада животног стандарда, лошег положаја запослених у Србији, због намере да се распродају јавна предузећа и природна богатства, због урушених институција и најскупље хране, горива и осталог. Не! Они би да укину јутарњи програм и замене га својим.

Шта је суштина: исти им је газда! Знате, сви они заједно стоје сатима у истом реду, негде око 4. јула, да буду примљени и буду виђени.

А протест против насиља?!

Кога то више интересује и ко то више помиње!?

Све је било и остало: гола политика и медијска манипулација!

Све је само жеља да неке партије замене друге, да неки људи дођу на места других људи!

Уосталом, мало тога нам је остало од државе да би бринули о њој. О томе нека брину они који заиста одлучују. Нама је довољна и ова виртуелна Србија, додуше, једино нам је она и преостала.

Отворено и поштено: Србији је подједнако велики проблем и власт и опозиција. Највећи проблем је народ! Јутарњи програм је, како рекох, потреба и последица а не узрок и наметнутост. И уопште није важно ко га емитује: ПИНК или Н1. У држави где се глас продаје за литар уља и килограм шећера а не реагује се када се предаје и продаје део територије или природно богатство - тешко да неки нови медији могу ишта да поправе на боље!

Толеранција је: Само ти синко ради свој посао!

                              

Пише: Игор Ђурић

„Нема ничег тако злог нити тако доброг што један Енглез не би урадио. Али ви никада нећете наћи Енглеза који греши. Он све ради по принципима: бори се против вас из патриотских принципа, пљачка вас из пословних принципа, поробљава вас из империјалних принципа, подржава краља из принципа лојалности и сече главу краљу из републиканских принципа“.

Џорџ Бернард Шо, Човек судбине

Лако је изигравати мондијалисту и пацифисту на сигурном и удобном месту. Говорити против рата и ратника ушушкан у фотељу, поред камина, удаљен од фронта и опасности – може свако и ништа лепше. Тешко је изабрати страну и борити се. Треба бити толерантан са ножем испод грла, треба разумети другу страну у тренутку док ти убијају децу и силују жену, треба бити пацифиста и одбити војну помоћ која долази да те спаси из окружења и сигурне смрти.

Оно што ти ''антиратни активисти'' (у ствари су углавном ''антиратни профитери'') неће, или не могу, да схвате, јесте чињеница да се сукоби и ратови увек морају посматрати на више нивоа, из неколико перспектива. Глобално и појединачно! Опште и лично! Историјски и људски! 

Глобално, опште и историјски – сваки нормалан и поштен човек ће осудити рат. Појединачно, лично и људски – сваки поштен и нормалан човек ће стати уз свој народ. И у једном и другом случају осудиће и неће чинити злочине – али, зар се то не подразумева? Милиони мртвих у Другом светском рату су историјски факат. Иза тога стоје милиони људских судбина које осећају само они који су лично погођени.

Не кажем, глупо је оправдавати рат, али је још глупље не ратовати кад до њега дође, кад те нападну и ти се нађеш у центру збивања. Ратом се не долази до истине и правде. Ратом се преживљава или нестаје. У рату можеш само изгубити или победити.

Обично дођеш у ситуацију кад мораш да бираш: хоћеш ли убити или бити убијен, а при томе немаш избора да избегнеш једно или друго, или оба, и да одабереш нешто треће јер си на свом прагу, он је дошао код тебе, ти немаш куд. Да је било избора ''за нешто треће'' - не би било ни рата! 

Пекић је негде написао: Реч је о спознаји себе самога. Колико сте брзи дознајете тек пред тигром; колико часни кад нађете новчаник а нико вас не види; колико разумни кад се од вас захтева немогуће; јесте ли храбри тек када то није нужно да будете; колико добри тек кад треба поднети зло; и колико луди кад стојите на обали реке у којој се дави дете, а ви не знате да пливате. 

Колико сте толерантни сазнаћете уколико имате разумевања према свом џелату у том делићу секунде који вас дели од смрти! Ништа друго! Немате право опраштати у име других – само у своје име. У своје име немате право ни на издају - сем самога себе! У своје име имате право само на борбу!

Бити неутралан: лагодна је и лепа позиција, ко је не би пожелео за себе?! Посматрам политичаре, писце, глумце, певаче, невладине пулене, који заступају ту позицију. Сматрају их добрим, толерантним, широкоумним, светским људима. Они се нису сврстали на своју страну, нису одабрали страну уопште, или су прешли на другу страну – и тако остали добри свима. Непријатељи њиховог народа их не мрзе, пријатељи их разумеју јер су толерантни. Лепо је то. Ко не би волео? Али се то може постићи само ако је гузица била на сигурном и ако ти није нож под грлом. У супротном је требало храбрости тако се понашати и одлучити, и ја би их дубоко и искрено поштовао – да их има. Међутим, нема их. Или ја не знам за њих.

Код нас се, нажалост, већ дуго времена дешава један чудан процес који је горе наведеном узрок. Патриотизам и борба за свој народ аутоматски се код једног дела људи сматрају примитивизмом и злочином или превазиђеном и скупом работом. Свако ко се борио за своју земљу сматра се будалом и недостојним да се сматра ''светским'' и ''европским'' човеком (ма шта то значило по њиховим схватањима?!). 

По садашњем систему вредности у Србији, да би те сматрали напредним, либералним, толерантним и ''европским'' – мораш бити дезертер и издајица, мораш презирати атрибуте националног идентитета, мораш окривити свој народ за сва зла која се догађају и мораш оправдати злочине над собом. Иначе ће опет да те бомбардују за твоје добро!

А, у Америци сам видео нешто друго: таблице на аутомобилима где пише ''Ветеран Ирака, Авганистана, Кувајта'' итд. Та држава, која је узор горе поменутим мондијалистима, жели да обележи људе, ода им признање и препоручи да им се прогледа кроз прсте (полиција их не дира за ситније прекршаје) – јер су се борили у њено име (чак не ни за свој народ) убијајући друге народе у њиховим земљама за које већина Американаца и не зна где се налазе.  Тако смо данас дошли у апсурдну ситуацију да нас убеђују како је нормално да Американци ратују у Србији али није нормално да Срби ратују у Србији против Американаца!

Француски обавештајац Пјер Бинел који је дао одређене податке Србима да би избегао рат, осуђен је у Француској. У књизи ''Косово - Вечити рат''  (читај кликом овде) написао сам својевремено:

„Француски судија је поступак Бинела оценио као издају. На завршној речи пред доношење пресуде државни тужилац је рекао следеће: Желели сте да будете херој, али били сте само издајник. Издали сте своје другове, своје савезнике, издали сте Француску. Француска штампа га медијски черечи износећи тврдње неких психијатара да је Бинел ментално болесна и изопачена личност (како је могуће да таква личност само пре неколико месеци добија највећа одликовања??!). Видите ли како Французи схватају појам патриотизма, за који нас неки наши „европљани“ убеђују да је ретроградан?!? Видите ли како пацифизам тамо није на цени?! Видите ли како они који издају своју земљу морају да иду у затвор?! У то време, (када француски судија изговара ове речи) 12. децембра 2001. шеф наше дипломатије био је Горан Свилановић. Номинално, он је био шеф и Јовану Милановићу. Не знам, јесу ли Бинел и Милановић икад помислили да нису требали да раде то што су радили. Борити се за Србију у којој је Свилановић власт није вредно Бинелових пет година. Јер, Свилановић у својству Министра спољњих послова, на питање Холбрука „има ли какав план за решење кризе на Косову?“, свој план износи у једној реченици: Ослободите нас Косова! Свилановић, који је рођен на Косову, као и Дачић, ипак није жело да у том ''ослобођеном од Србије'' Косову оде и живи у миру и слози са Албанцима. Не, он се ослобађа свог родног краја из Београда, сада већ из Европе“.

Међутим, када тим ''громадама'' толеранције дирнеш у апанажу или их оставиш без привилегија – не стај им на пут. Претварају се у дивље и крвожедне звери које газе све пред собом. Када су њихови лични интереси у питању немају ни трунку толеранције. Какви би тек били да су мучени, затварани, пребијани, паљени, убијани или силовани? Какви би били: са ножем под грлом? 

Дал' би имали снаге, храбрости и истрајности у својој толеранцији па да изговоре оне чувене речи: Само ти синко ради свој посао?!

Не!!! Јер би имали мало избора: или да буду толерантни и убијени (не могу ни издати јер у таквим тренуцима њихова издаја никоме не треба), или да се боре и покушају да спасу кућу од огња, сестру од понижења, брата од смрти а себе од срамоте.

Најзад, толерантан си или ниси. Не може то селективно, јер онда није искрено. Ако си толерантан према другима, мораш бити и према властитом народу. И супротно. Иначе толеранција ''не ради''!