ЗБОГ ЧЕГА СЕ СРБИ МЕЂУ СОБОМ МРЗЕ?!

 Пише: Игор Ђурић

Уље на платну: Горан Пешић

Није можда ово време (а можда и јесте?!) када мржња међу људима доминира, већ је ово време када технологија омогућава да се та мржња (кроз ружну реч и још ружније дело) лако и масовно шири и буде брзо доступна. Иначе, људи ко људи, увек су се без разлога мрзели, макар исто колико и данас то чине.

Можда и грешим?!

Оно што ипак не могу да схватим јесте: откуд у људима толико порива ка мржњи и потреба за ружним речима и делима према потпуно непознатим људима, случајницима, најчешће?
       Откуд оволико негативне енергије, оволико зла, оволико нетрпељивости?

Откуд мржња по принципу „ништа лично“ када мржња једино може имати некаквог смисла уколико је индивидуална и из личних разлога? Једино се тако донекле може разумети.

Ширење мржње своје звездане тренутке доживљава експанзијом друштвених мрежа и њиховом доступношћу чак и функционално неписменим људима. Данас скоро свако може да отвори налог на фејсбуку, твитеру или блогу. И, углавном може да пише шта год хоће. Уколико на фејсбук ставите слику лепе али наге жене администратори ће вас блокирати али зато можете да сејете ружне речи и да ширите мржњу колико год вам је воља (уколико ни дирате свете краве политичке и родне коректности и наметнуте каноне екстремних левичара са запада). Дочим, ширење глупости је неограничено и пожељно.

Српски народ и грађани Србије данас не пропадају због економске кризе, Косова или беле куге: овај народ изједа међусобна мржња. Српски народ пропада јер много слуша и говори ружне речи, јер мрзи, чини се никад као сада. И то: мрзи се међу собом. Мрзи се због политике или места рађања, због висине плате или пензије, позиције у друштву, лепоте или интелигенције. Најчешће се Срби мрзе без икаквог разлога. Највише због власти! Мислим да данас ни један цивилизовани народ на свету нема у својим редовима толико само-међу-мрзитеља као што то имају Срби. Осим Руса: ту се води мртва трка.

Е, сад, да би ишли у корак са друштвеним мрежама и остали медији  не буди лењи: телевизија, новине! Свуда се сеје мржња. Ко год мисли другачије биће обасут мржњом и ружним речима. Ко има више медија тај више и мрзи. Мржње има посвуда и на другим местима: на улици, на плажи, на паркингу, у аутобусу, у цркви, у болници. Где год застанете и ослушнете чућете руже речи пуне мржње. Скоро никад лепу.

Додуше, лепу реч ћете на српским медијима, мрежама, улицама или трибинама  чути о животињама, хомосексуалцима, Хрватима, Русима, Украјинцима или Американцима, чак и о Албанцима – само да Србин нешто лепо каже о другом Србину, комшији, рођаку, куму, колеги – то скоро никада нећете чути... Према непријатељима смо перверзно снисходљиви а наспрам непријатеља или моћних смо пуни „разумевања“.

У Србији се подједнако мрзе и они који су успели и они који су пропали, и богати и сиромашни, власт и опозиција. Најчешће мрзимо оне слабије од нас: који не могу да нам узврате. Кад више не знају шта да мрзе код себе и међу-собом, Срби се онда поделе: па једни кажу да више нису Срби и мрзе ове што су то остали, а ови им узвраћају истом мером. Чак и језик мржње, који је исти, називају другим именом.

Да будемо јасни: нећете чути лепу реч Србина о Србину уколико та реч нема цену, ако није продата и неће бити наплаћена, уколико није из користи или политике. Уколико није улизичка. Уколико није издајничка. Уколико није полтронска. Уколико није рајинска. У Србији су од Срба према Србину лепе речи резервисане само за моћнике на власти или за капиталисте који их плаћају.

Невероватно! Још нисам стао пред касом, шалтером, у реду за сладолед, а да не чујем макар неку ружну реч. Најчешће: много ружних речи. Па се после чудимо што се више не смејемо и не рађамо, и што бежимо одавде.

Србија је једина држава на свету у којој је дозвољено да чак и они који нису Срби а живе у Србији говоре ружно о Србима који живе у Србији и још због тога напредују и богате се. Имаш таквих битанги на тоне. Живе од српског зноја и српске крви а пишају по свему што је српско.

У Србији данас не можеш бити човек са именом и презименом. Можеш бити само  категорија коју ће неко мрзети и која ће некога мрзети: власт, опозиција, дошљак, староседелац, звездаш, партизановац, четник, партизан, грађанин, сељак, мушко, женско, запослени, пензионер, плавуша, црнка, верник, атеиста, леви, десни, интелектуалац, радник, професор, ђак... Чак и у оквиру саме „категорије“ мрзе се међусобно. Уколико, пак, ниси ништа од горе побројаног то те не спасава од мржње: мрзеће те и мрзећеш јер ти разлог није потребан и лако је доступан. Ипак, највише мржње се овде сеје према политичким неистомишљеницима и цивилизацијским тековинама.

Мржњом децу васпитавамо а после се чудимо што нису добри људи и што нас не воле као родитеље.

Мржња не може донети ничега доброга а више штете нанесе ономе који мрзи него ономе који је (о)мржен. Али: само штету доноси!

Оволико мржње и ружних речи – колико данас има у Србији – никоме и ништа не могу донети доброга! Ни мало: доброга! Само: зло! У памет се људи! Ко сеје мржњу, жњеће туђи гнев по себи! 

Зато, морамо у себи потражити васпитања, љубави, солидарности и трпељивости. Ако нађемо: успели смо!!!

Ружна реч није добра а без доброте нисмо људи. Ни звери. Јер звер не мрзи. У својим најближима (па онда концентрично и према свима) морамо гледати оне које не познајемо. Па уколико волимо оне који нам по правилу могу учинити највеће патње (јер нико не може да те повреди као твој најближи) а због чега би мрзели људе које никада нећемо срести и са њима разговарати?!

Лепа реч не кошта ништа – ружна реч нам душу разједа и чини нас физички ружнима.

Ајде, да прилагодимо целу причу српском менталитету: нема смисла волети некога кога не познајемо и без разлога али је глупо мрзети некога чак и са разлогом уколико је тај разлог бесмислен и имагинаран. 

Не требамо се на силу и без разлога волети али се морамо обавезно због менталног здравља нације: не-мрзети!!!
     

СРБИН ИЛИ СРБИЈАНАЦ!?

                                    

Пише: Игор Ђурић

За Србина на Косову кажу да је Косовар. За Србина из Црне Горе да је Црногорац. За Србина из Босне да је Босанац. За Србина из Хрватске да је Хрват. Међутим, Албанци, Црногорци, Бошњаци и Хрвати у Србији увек јесу и остају то што су. Дакле, Хрват у Србији није Србијанац али ни у Хрватској није Хрваћанин! Албанац у Србији није Србијанац али није на Косову Косовар! Албанац на Косову је Албанац али Србина на Косову називају Косовар!
     Исто је и са језиком: Американцима, највећој сили света, не смета да говоре енглеским језиком (који би лако могли да преименују у амерички) али у Црној Гори мора да се говори црногорски чак и када се изјашњаваш као Србин.
     Да апсурд буде већи, није се стало само на горе наведеном. Поента је да ни Срба више не буде у Србији и да не говоре српским језиком. У плану је да их замене Србијанци који ће говорити србијанским језиком.

Када су Тенеси Вилијамса питали „да ли је хомосексуалац?“, он је одговорио:

Па, хајде да то овако кажемо: ја покривам целу обалу.

Србин и Србијанац, хвала Богу, нису на истој обали. Нису чак ни на истој страни реке. Педеру може да се омакне, Србијанцу не може ни теоретски да се догоди да се осети Србином. Шумадинац: да! Банаћанин: да! Ера: да! То може и јесте! Исто како волимо да кажемо да смо Срби из Херцеговине, Метохије, Црне Горе. Србијанац: не! Србијанац, то значи бити неко ко није Сремац, Банаћанин, Бачванин, Метохијац, Косовац, Херцеговац, Србин из Крајине, Црне Горе, Републике Српске, Чикага...

Није зло дошло у Србију и међу Србе пре две, пет или шест година. Оно долази годинама, у експанзији је од 1945. године. Константно, плански, деструктивно. Сви су они исти, имају своје посебности, негују их чувају. Али не желе да српски народ остане то што заиста јесте. Урушавају се институције, исмева се патриотизам, уништава се наш осећај да смо народ али и да смо нација.

У чему је проблем. Неко може бити држављанин Србије. Србин: не мора бити! Јер је тако рођен, тако је изабрао, на то је имао право. Исто тако, има много Срба који нису држављани Србије па су опет и даље Срби. Покушаји да се српство избрише и уместо њега се прогласи "србијанство" имају за циљ да све Србе који не живе у ужој Србији прогласе не-Србима. 

Када се у овдашњим медијима пише и говори о држављанима Србије, муслиманске вероисповести из Рашке области, или о Мађарима из Војводине, они никад не кажу да су то Срби, чак ни Србијанци, чак ни држављани Србије. Не!!! Увек су то строго Мађари, Бошњаци, Албанци, Роми. Чим неко од њих направи неко срање у иностранству, оде да ратује за ИСИЛ, или треба да се депортује: аутоматски постаје Србин или држављанин Србије. Никада њихов матерњи језик није српски, и не треба да буде, већ увек мађарски, бошњачки, албански, ромски! Језик је суштина ако ништа друго не знате!

Чарлс Симић у есеју о Васку Попи, који се попут Андрића и Селимовића осећао Србином (и то је већ нек друга прича), каже:

Пошто је Попа веровао да је песничка имагинација веома чврсто уткана у језик и место одакле потиче, ово није био неочекиван развој. Могу га оптужити да је био културни националиста, али не и политички.

Дакле, ако неко говори српским језиком и изјашњава се као Србин, он не мора бити држављанин Србије да би био Србин. Као што није Србин ако се изјашњава као Ром или Бошњак, и матерњи језик му је у складу са тиме, чак и када је држављанин Србије. Србин у Србији, Црној Гори, Републици Српској, у Хрватској - говори српским језиком. Ко те пита за држављанство. А ''србијански језик'' не постоји, макар за сада - као што знате. Отуд је ово што говорим национализам у култури а не у нацији или политици, како рече Симић.

У осврту на књигу Ђуре Бодрожића Српски идентитет, написао сам између осталог и ово:

Садашњег главног кривца и непријатеља српског идентитета, друго-србијанце, аутор први пут помиње тек на 290. страни књиге. Треба рећи да је друго-србијанство директна последица србијаншнтине. Гледајући, на пример, програме хрватских телевизија увек ће се чути: србијанска влада, србијанска репрезентација, србијанска телевизија. Код нас, све је Србија а ништа није српско: Војска Србије, Пошта Србије, Железнице Србије, итд. А управо то хоће српски непријатељи, као што би данас све српско свели на србијанско. (стр. 34). Што то не чине Хрвати када су они у питању? Код њих је све ''хрватско''. Нема ништа што би личило да раздвајање ''хрватског'' од Хрватске и Хрвата, на раздвајање Хрвата који не живе у Хрватској од оних других. Код њих нема ничег ''далматинског'', ''херцеговачког'' или ''загорског'' – све је ''хрватско'':  Хрватска војска, Хрватске железнице, Хрватска пошта, итд. Код друго-србијанаца постоји ''србијанско'' које је мондијалистичко, али и то само ограничено на урбани део популације. Они желе да одвоје српско од србијанског. 
      Да сведу српско на србијанско, како негде написа професор Мило Ломпар. 
     У једној другој књизи (О писцу и писању) написао сам следеће:
     Посебну пажњу сам посветио такозваним другосрбијанцима, до краја остајући у дилеми како тај појам заправо треба написати?! Шта је и ко је другосрбијанац? Другосрбијанштина је као хомосексуализам – целога живота се трудиш да будеш оно што ниси. Узроци друго-србијанштине леже пре свега у глупости, користољубљу и политици (што је најчешће повезано). Постоји и још један узрок који је чисто клиничке природе: то је комплекс везан за порекло. Било то порекло етничко, расно, верско или породично, код неких људи постоји тај психички поремећај који се одражава срамом и порицањем, најзад отвореном побуном која се огледа у тоталном одрицању и нападима на све што их подсећа на порекло. То сличи оној клише(л)изираној ситуацији када побегнете са села у град, завршите школе, попнете се на лествици друштвене хијерархије, стекнете пријатеље одређеног нивоа, а онда ћутите о свом пореклу, измишљате ново, стидите се својих родитеља и родбине, кријете их од својих пријатеља јер се плашите да ће вас исти одбацити због вашег порекла. Ето, то је сликовито друго-србијанштина!
       Да резимирамо: Хрвати у Херцеговини нису Херцеговци (као нација) као што Бошњаци из Рашке области нису Старо-рашчани (као нација). Исто тако ни Срби у Црној Гори не могу бити Црногорци, како ни Срби у Србији не могу бити Србијанци. Србијанци у Србији могу бити само држављани Србије који нису Срби. И треба да се поносе тиме.