ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ?!

  

Одлазећа, болесна и однарођена власт у Америци, оличена о крвожедним либералима, психопатама и менталним болесницима, жели да увуче човечанство у Трећи светски рат, ваљда да би попут Нерона и његове свите оргијали над уништеном Америком и лешевима сопственог народа. И све зато јер не могу да се помире са основним постулатима демократије: да влада онај који је победио на изборима и да их народ више неће, ни њих нити њихове болесне агенде.

Сенилни магарац који је својевремено тражио да се Србија сравни са земљом дозволио је да Украјина може користити америчке ракете и на територији  Русије (а свако ко прати догађаје зна да ће се границе црвене линије само повећавати). Тај сенилни болесник, додуше, не зна ни где се налази али зар нико око њега или у Европи не постави питање пред огледалом: како то мисле да победе и понизе једну нуклеарну силу без последица на остатак човечанства?!

Руси су после првих напада АТЦМС ракетама, за почетак, одговорили лансирањем интерконтиненталне ракете са конвенционалним бојевим главама. Реч је о ракети ПС 26 Рубеж која не спада у најбоље руске балистичке ракете, што ће рећи, почели су од најмањег. (Испоставиће се да је реч о хиперсоничној балистичкој ракети Орешник, која је потпуно ново и непознато оружје које је свима утерало страх у кости, и која користи ракету ПС 26 као платформу која носи хиперсоничне бојеве главе).

Ствари, дакле, измичу контроли. А последице могу бити фаталне.

Запитају ли се грађани западне хемисфере (икад?!) ко су људи који их воде?!

Очигледно: не!

Чак ни мањи део њих, чак ни они у оквиру статистичке грешке!

Шта се догодило са здравим разумом човека са запада?!

А, једино питање које јавно мњење западних држава и народа које треба да поставе својим политичарима, гласи: како победити највећу државу на свету, највећу нуклеарну силу на свету, најбогатију земљу на свету што се тиче природних ресурса и богатстава, тренутно четврту светску економију, са популацијом која није деформисана као на западу него баштини традиционалне и породичне вредности – а, да притом, не изазове нуклеарну катаклизму и крај човечанства?!

Нека неко од њих одговори само на ова питања!

Чак и да Русија није у праву (а јесте), чак и да је истина све оно за шта је оптужују (а није), како победити непобедивог?! Победа против непобедивог јесте пораз и смрт човечанства!

Али, оставимо горе речено по страни, па Русија већ сада окупља већи део човечанства око себе, оног света којему је доста америчке ароганције и пљачке, света који је бројнији, здравији и не прихвата наметнуте фашистичке агенде о загревању, родовима и половима. Тај слободарски део света уједно је и најбогатији део планете. У првих пет економија света су три чланице БРИКС-а (Кина, Индија и Русија). Америка више није најбогатија економија света а ускоро више неће бити ни војна сила број један.

Због непромишљености, алавости и глупости западних политичара, свет се, ето, налази на ивици катастрофе и нестанка. Колико треба бити глуп па не схватати да нема победника у нуклеарном рату великих сила?!

А све је могло другачије! Русија је била спремна да остави Украјину на миру (до 2014. године) и од ње је тражила само војну неутралност. Поставља се питање: због чега НАТО жели Украјину за себе ако не жели да нападне Русију и уништи је?! Зар мудри људи, да их је било на другој страни, не би покушали да од Украјине створе тампон зону, богату зону мира. Украјина би између две силе могла постати најбогатија држава Европе, са јефтиним руским енергентима, својим природним и људским ресурсима и технологијом са запада. Али није! Деца која се 2014. године викала: "Ко не скаче тај је Москаљ" - данас су или у рововима или у гробовима. Они богати су ван Украјине! Украјина више не постоји као суверена земља!

Зар Украјинци заиста верују да им запад жели добро?!

Још пре десет година Русија нуди са Минским споразумима мир и интегрисање отцепљених области у састав Украјине. Данас признају и на западу и у Украјини да су те споразуме потписали само да би добили на времену да се припреме за рат. Зашто? Да би НАТО поразио Русију!

Дакле, уопште није упитно ко је крив за овај рат и ко жели његов наставак. То су хуље дубоке државе који желе да профитирају на туђој крви и које желе да створе свет по сатанистичким правилима. И куд ће бољи сценаријо него да се за и против њихове визије света боре два словенска и православна народа?!

Наша Србија је у незавидном положају. А збуњени смо пропагандном и лоботомијом јутарњих програма. У светској кризи ми смо принуђени да тражимо најмањи заједнички садржилац између националног стадиона и пуних ратних магацина хране. Између ЕКСПО-а и атомских склоништа?! Између нуклеарних електрана и нуклеарних бомби?! Између Косова и Ботокса?! Између породице и ЛГБТ-а?! Литијум више нико ни не спомиње.

Највећи део српског народа је природно на страни Русије (добра) али је Србија окружена непријатељским земљама које су на страни НАТО-а (зла). Колико год мислили да ћемо својом неутралношћу балансирати – грдно се варамо. Рат у Украјини почео је 1999. године бомбардовањем Србије и он и даље траје. Тада су нам поручили са запада да неће трпети нашу слободу и неће дозволити да будемо једина слободна земља у Европи. Уколико Русија не победи - Србија ће изгубити. Зато, на крају, на жалост, мораћемо опет да се боримо за своју слободу и нашу земљу, воду и ваздух. Запад нас неће оставити на миру, као ни суседи лешинари.

 Отуд, онај  Србин који је против Русије тај и против Србије. Ово није рат светова већ рат вредности!

*

Савезници и нацисти против Руса!

  Пише: Игор Ђурић

                           
                       Алберт Шпер, Дневници из Спандауа, Глобус, Загреб, 1985.

 У светлу догађаја у Украјини (оправдана интервенција Русије у циљу очувања својег постојања и разрачунавања са украјинским нацистима) и отвореног непријатељства запада према Русији те руских тврдњи да се у Украјини боре против нацизма желео бих да на овом месту напишем неколико компаративних мисли и реченица поводом и на основу дневника којег је Алберт Шпер водио у затвору и који је штампан под насловом Дневници из Спандауа, а у жељи да покажем како све ово што се дешава у Украјини није ништа ново и није од данас.

Прво, врло кратко о Алберту Шперу!

Алберт Шпер је припадао самом врху нацистичке странке и био је врло запажен актер у организацији нацистичке државе. Био је Хитлеров љубимац (некад чак и кућни), дружили су се и приватно, делили исте снове о изградњи нове Немачке. Хитлер је имао посебан однос према њему јер је некада маштао да буде архитекта али му то, као ни сликарство, није пошло за руком.

Углавном, Шпер није би тек макар ко у тој немачкој творевини зла. Његове руке су биле крваве, био је министар наоружања у току рата, лично је учествовао у ангажовању робовске радне снаге.

И? Савезнички суд у Нирнбергу га је осудио на 20 година затвора. У затвору у Спандау-у (предграђе Берлина) је робијао са људима попут Шираха (умро 1974), Деница (умро 1980), Редера (умро 1960), Хеса (умро 1987), Функа (умро 1960) и Нојрата (умро 1956). Шпер се на слободи нашао 1966. године. Умро је у топлини свога дома у Лондону 1981. године.

У затвору је водио дневник. О томе ће бити овде речи.

Неко време је Шпер провео заточен у Нирнбергу а затим је пребачен у Спандау. У дневник углавном бележи свакодневне активности али и освежава сећања на Хитлера и своју улогу у Трећем рајху. Кроз редове провејава његово уверење да он није бог зна шта лоше урадио и био је видно разочаран што је уопште осуђен.

Читајући те редове бивало ми је све интересантније да пратим како се одвијао затворски живот у окружењу управника и стражара четири силе победнице и како је почео да се ствара јаз између Американаца, Енглеза и Француза, са једне стране, и Руса са друге. Временом, стражари и управници са запада почињу да држе страну нацистима и отворено мрзе Русе.

Под датумом 3. новембар 1950. године, Шпер пише:

Западни стражари, након успеха њихове стране у Кореји, воде глупе разговоре: - Све Русе треба убити! – Нек затвореници већ се слажу.

Зашто сам издвојио овај пасус као први у овој причи?

Пет година после Другог светског рата, после милиона мртвих, концентрационих логора, после холокауста, амерички и енглески стражари који чувају нацистичке главешине у затвору, оговоре међусобно и пред тим истим нацистима „да Русе треба убити“ и то „све Русе“?!

Под датумом 20. фебруара 1952. године, Шпер наставља:

На вест да је Бон пристао на немачки војни прилог за одбрану, Функ је данас победоносно објаснио како се након седам година, сада испунило тачно оно што је фирер пророчки предвидео задњих месеци рата: да ће се „противприродни савез“ између Запада и Истока распасти и да ће једног дана Немци ратовати на страни Американаца и Енглеза против Руса.

Овом пасусу чак није потребан ни коментар. Довољно је отворити данашње новине, погледати телевизије, отићи на интернет, па ће свакоме бити јасно да се Хитлерово предвиђање: обистинило.

Шпер надаље пише у свом дневнику како је заправо он био идејни творац Европске уније, у почетку, вели, то би била унија за угаљ, челик, машиноградњу и енергетику, а касније би то значило и уједињење под једном заставом уз нагласак да би Немац требало да заузима важну функцију у том савезу држава. Жали се да је Рибентроп минирао те његове идеје 1943. године. Додуше, не помиње грофа Калергија, Димитрија Митриновића или Томажа Масарика, који се можда не би сложили са овим његовим наводима и идејама о Европској унији.

Само седам година после рата, Шпер бележи у свој дневник како су Американци дали визу његовој ћерки, да посети Америку у склопу ђачке размене:

Осим тога Хилду је позвала једна угледна жидовска обитељ – пише Шпер под датумом 17. јуна 1952. године.

Пре тога, Деницова ћерка већ ради за савезнике.

Саосећајна је и католичка црква. 16. децембра 1952. године Шпер пише:

Из службеног писма Деницу произилази да је папa примио његову жену; био је пријазан и саосећајан. Дениц је добио снажан подстрек. Пре неколико година код папе је већ била Нојратова кћи, а госпођа Функ код келнског надбискупа. Тада је почело право ходочашће иако смо сви ми протестанти.

У затвору је, према Шперовим записима, владала атмосфера попустљивости према нацистима од стране савезничких стражара и нетрпљивости истих према Русима. Једино се Руси у затвору, као стражари, придржавају прописаних правила и закона. Са друге стране, савезнички стражари помажу нацистима кад год могу, кријумчаре им преписку, дотурају потрепштине, чак и алкохол. На једно месту Шпер констатује следеће: да су га само Американци судили он би већ био слободан.

Добар део овог дневника, који је из затвора прокријумчарен уз помоћ америчких, енглеских и француских стражара, представљају редови у којима се констатује да заточени нацисти и савезнички стражари раде Русима иза леђа. То раде покварено и непријатељски, уз коњак и цигаре које дотурају злочинцима који су одговорни за милионе људских живота.

Пошто је свакога месеца једна  од окупационих војски задужена за кухињу онда се Шпер највише жали на „руски месец“ јер се тада по њему најслабије једе, јер Руси служе храну предвиђену прописима и могућностима. Да би обрукали Русе, онда следећих месеци савезнички стражари спремају храну које се не би постидели ни најбољи хотели.

По датумом 22. август 1954. године Шпер пише:

Британски шеф страже Лехам, увек спреман да помогне, доноси ми вечерас, блистајући од радости, годиште 1953. часописа Баумајстер.

Вили Брант, пре него ће клекнути у Пољској, обећава Шперовој кћери да ће све учинити да се њен отац нађе на слободи. Јесте, извинио се жртвама нацизма у исто време када се труди да ослободи џелате.

Та чувена денацификација Немачке спроводила се се тако што је сваког месеца Шперу (и осталима) уплаћивана новчана помоћ од стране индустријалаца и архитеката из целе Немачке.

...пријатељи и познаници који се осећају обавезним према мени уплатили су ових година више од 150.000 марака...

Када му је стасао син и завршио архитектуру, освојио је све могуће награде у Немачкој за пар година и добио преко 100.000 марака. И на тај начин се плаћало Шперу што је починио ратне злочине у име Немачке.

У Хајделбергу се потписују петиције од стране универзитетских професора, државних службеника, студената и других, у којима се захтева отпуштање заточених нациста. Испред затвора у Спандау се изводе демонстрације. О празницима пуштају музику са разгласа да заточеници могу чути.

А ти затвореници не морају да стрепе за своје животе као некадашњи логораши концентрационих логора. Не! Они обрађују врт, читају новине, имају лекарску помоћ. Када неке од њих отпуштају после одслужене казне напољу их чекају лимузине са шоферима и секретарима.

А за кога се они боре и залажу ови што потписују петиције и демонстрирају? За човека који је под датумом 20. новембра 1962. године, пише:

Прилично је необично што ми тек сада, док ово пишем, пада у очи да уопште нисам осећао ограничења кад су у Трећем Рајху прогнани и изопштени аутори и књиге попут Томаса Мана, Франца Кафке, Сигмунда Фројда, Штефана Цвајга и многи други...

По Шперовом дневнику у затвору је према прописима много тога било забрањено а имали су све што су желели: од јастога у мајонезу до камера у боји и магнетофона. И све то, углавном, иза леђа Руса а уз помоћ савезничких стражара.

Шта је, међутим, најважније? 

Двадесет година вођења дневника у затвору (чије су странице, понављам, изношене илегално уз помоћ савезничких стражара) а у тим редовима нити једна искрена реч о злочинима нацистичке Немачке, нити трунка истинског кајања. Ни речи о логорима смрти, о разарању других држава, о милионима људских живота, за шта је све и он био лично одговоран. Не! Само свакодневни проблеми са спавањем, храном, или поступцима руских стражара, размишљања о Хитлеру и архитектури, филозофска промишљања, препирке и оговарање других затвореника. И када помиње горе наведене догађаје он их разматра само у смислу ширег контекста Хитлерових грешака и пропасти Рајха.

Интересантно је да у једном делу када се присећао својих разговора са Хитлером, Шпер пише како је Хитлер ценио Јосипа Броза Тита и говорио му како би волео да су његови генерали као Тито који је из ничега створио војску која држи двадесет немачких дивизија.

Закључак?

Да, чак и непосредно после рата, у затвору где су заточени нацисти, савезници су били на страни нациста а против Руса.

Резиме?

И данас у Украјини тај исти запад помаже нацисте против Руса!

ПРИГОЖИН ПРОТИВ ПУТИНА!

 

Ко с ђаволом тикве сади – о главу му се разбијају!

Историја се понавља.

Руси и Срби су толико слични једни другима баш по томе што ни један трагичан и важан историјски догађај не могу да прођу без издаје и издајника.

У јеку украјинске офанзиве, која је узгред била пред крахом, Пригожин, оснивач и командант приватне војне компаније Вагнер, оне исте која је ослободила Бахмут, подигао је јединицу из кампова (говори се о цифри од 25.000 људи), запосео је положаје по неким градовима (Ростов на Дону) и важним објектима и позицијама, тражећи смене Шојгуа и Герасимова, министра војног и начелника генералштаба, због наводне неспособности и корупције.

Фактички: то је покушај државног удара!

Председник Путин је у свом обраћању то назвао актом издаје и поручио да ће се према побуњеницима односити као према издајицама.

А, није да је грешка само до Пригожина. Оно што се у једном тренутку учинило корисним: да се плаћеници боре уместо регуларне војске (притом је међу њима био приличан број робијаша који су се на тај начин борили за амнестију) у међувремену се показало као грешка и сада се обија о главу руском руководству и руском народу.

Сада тај Пригожин тврди, поред осталог, како Шојгу и Герасимов лажу Путина о правом стању на фронту, о броју мртвих и рањених руских војника и официра, о степену опремљености и попуњености јединица и да су корумпирани (они и многи други).

Вероватно у свему томе има и неке истине, као што је тачно да се то могло Путину пренети и на неки други начин а не војном побуном, те да је овакав поступак ништа друго до чин издаје.

Најважнија чињеница ове приче и највећа одговорност прозваних лежи у томе да се није смела наоружавати, омасовити и опремити моћним системима приватна војска састављена од плаћеника и паса рата, коју после тога више нису могли да контролишу!

Ту погрешну одлуку су, могуће је, искористиле америчке и енглеске специјалне службе, ушле су свим расположивим средствима и ето проблема сличног оном из 1917. године. Побунила се једна респектабилна јединица, популарна у народу, идеолошки и патриотски неоптерећена јер је по својој природи плаћеничка и ратује за онога ко да више, сада покушава да изврши државни удар и прети да својим поступцима угрози стање на фронту, да уруши морал код руских војника и то баш у тренутку када се води битка за све или ништа!

Ово, дакле, може бити рад страних обавештајних служби, али је пре свега грешка војних, обавештајних и политичких структура у Русији (и то не прва већ једна у низу, тако да је Пригожин делимично у праву што се тиче тврдње о неспособности). Током претходних месеци, поготово у периоду битке за Бахмут, било је очигледно да се тај Пригожин не може држати под контролом, да је својим изјавама правио велику политичку и обавештајну штету и да има политичких амбиција. Чини се, према његовом понашању, као да је умислио да он треба да замени Путина!

Са друге стране, добар део генерала (о томе је Путин говорио пре неколико дана, дакле, свестан је и он тога) заиста није дорастао ситуацији (стари бирократски апарат, који је спор, хром, неефикасан и корумпиран), што се огледало у разним ситуацијама када нису били у стању да предвиде и спрече разне украјинске акције. Тада је Путин рекао да се истичу неки нови официри који ће преузети и ефикасно управљати армијом.

Тешка ситуација за руски народ и председника Путина. За цео слободољубиви свет чије су очи упрте у руску победу и ослобођење света од америчке хегемоније и неолибералног фашизма. Сада је време да се покаже јединство руског народа и морал војске на фронту и у позадини, а, и, уједно да се жестоко удари по побуњеницима и да се примерено казне издајници.

Русија због овога неће изгубити рат и пропасти неће, али ће јој ова ситуација умногоме искомпликовати целокупно стање, може доћи до великих проблема и бројних жртава.

Пратећи Телеграм канале, и то оних људи који су доказани руски родољуби, попут Јурија Подољаке, примећујем уздржаност и прећутну сагласност по питању Пригожинових захтева. Он предлаже да наведени, Шојгу и Герасимов, дају оставке а да се Пригожин повуче. Људи попут Јурија су добро упућени у реално стање на фронту, и у држави, и чини ми се као да и они сматрају да Шојгу и Герасимов лоше раде свој посао.

Наравно, треба бити опрезан са таквим закључцима, јер људи често не виде ширу слику рата (стратешку) а то понекад створи утисак да на тактичком плану, на самом фронту, ствари не иду како би требало. Русија је огромна земља и треба бринути о њеној безбедности на сваком њеном педљу, чак и ван њених граница: глобално! Треба водити рачуна о међународним односима, о индустријским и економским капацитетима, о стратешким залихама и резервама, о неколико корака унапред. Шира (целокупна) слика целог проблема често игнорише логичне закључке и логична решења на терену.

Како год, штета је направљена и сада се само поставља питање како да се сведе на најмању могућу, како да се управља штетом. Крв је већ пала, већ пуца Рус на Руса на територији Русије. Непријатељи Руса и Срба се сада сеире. Други ће се, пак, сетити Стаљина. И то с правом!

СТАЉИН - ОСЕТИН У КОЖИ РУСКОГ МЕДВЕДА!

  

Када  се дубље и сталоженије размисли, са ове временске дистанце, о тзв. Стаљиновим чисткама и злочинима за које је оптуживан сам Јосиф Висарионович долази се до мало другачијих закључака у односу на оно шта нас је учила школска историја и западна пропаганда али и онога што заиста према њему осећа руски народ. Поготову у светлу данашњих догађаја када се види колико самодеструктивних елемената има у руском народу и колико непријатеља из других народа живе у Русији спремни да нанесу зло истој. Срби и Руси међусобно највише сличе по томе што имају велики број аутошовиниста и издајника у својим редовима који више воле непријатеља од свога народа.

Ако би „чистку“ дефинисали као разрачунавање унутар комунистичке (бољшевичке) партије и владајуће структуре онда би се она могла схватити као рат између два концепта, можда: руског са једне стране и анти-руског и комунистичког са друге. Или: то је била борба совјетских власти против антидржавних елемената плаћених и организованих из иностранства.

Ако оставимо по страни да Стаљин није био етнички Рус (био је Осетин из Грузије) не можемо пренебрегнути да је он ипак био део руског света чији је дух задојен идејама велике империје (коју је на крају крајева и обновио у тешким условима када је део света кидисао да уништи Русију). Најзад, и народ Осетије се определио да живи у Русији.

Троцки свакако није био Рус а још мање део руског света. Он је био амерички човек и агент тамошњег јеврејског лобија. Са друге стране, Лењин је имао подршку Немачке и да није био њихов агент не би га ни слали у пломбираном вагону да у Русији диже револуцију и убија православље и руску империју. И један, и други, имали су исти задатак: да баце руску империју на колена!

Сматрам да је Стаљин доказао да је део руског простора, традиције и народа својим односом према руским непријатељима и својим делом: створио је империју на руском тлу. Нису га без основе и узалуд звали хазјанин (хозјанин) – домаћин.

Шта би остало од Русије (СССР-а) да Коба није преузео власт и да је супротна страна (Камењев, Зиновјев, Бухарин, Троцки) победила и владала, поготово у време великих догађаја везаних за Други светски рат?! 

Ништа!

Али није битан само тај рат: од историјских почетака стварања Русије као велике силе, запад, највише Енглези и Немци а после тога и Американци, желе да униште Русију, да је расцепкају на мање делове изазивајући верске и националне нетрпељивости, директно ратујући, помажући њене непријатеље – а, све у намери да овладају огромним руским пространствима и њеним природним потенцијалима.

Русија би била уништена, руски народ побијен, територија расцепкана и окупирана, природна богатства пљачкана до дана данашњег. Па и сада се рат у Украјини води из истих разлога: да се Русија уништи и да се опљачка њена земља.

Да је друга страна победила, то јест, да је Стаљин изгубио, број мртвих у чисткама би био много већи и на корист анти-руса, већи број чак и од ових садашњих изманипулисаних и пропагандно напумпаних бројева. Једноставно, да је Стаљин убио толике милионе Руса то би се осетило на демографској слици и Руса не би било колико их данас има.

Оптужују га да је потписао пакт са Хитлером и окупирао пола Пољске. Из данашње перспективе: ко то може да му замери?! Ко му може замерити што је у историју музике ушао са својим Стаљиновим оргуљама?! Ко му може замерити и то што је те исте Немце и њихове помагаче уништио код Стаљинграда а потом их прегазио и сравнио са земљом?! Што није хтео да замени заробљеног сина за немачког фелдмаршала?! Што је живео онако како је умро: у чизмама и рубашки?!

Стаљину су још и више замерили такозвани Рапалски споразум из 1922. године који је он потписао са Немачком, исто онолико колико су мрзели Северни ток 1 и 2. Политика Англосаксонаца у Европи вековима се своди на то да се онемогући приближавање Немаца и Руса.

Али, да се питамо, кога је Стаљин тамничио и убијао у својим чисткама?

Комунисте! Пре свих! И непослушне националне мањине склоне сарадњи са руским непријатељима. Дакле, ако изврнемо ствари на апсурд: убијао је и у Сибир слао оне који си били против Русије и православља по самој идеологији коју су заступали или националној припадности. То су били они који су срушили царску Русију, побили царску породицу, створили нове нације и републике. Добро, међу страдалима је било и других, оних који нису били комунисти или анти-руси, невиних људи. Сигурно је било тако! Али је цена била велика јер је улог био велики! Требало је Русију сачувати од хијена и лешинара са запада.

Многи мисле да је Солжењицин послат на Гулаг као писац и дисидент. Не! Он је тамо отишао као официр и комуниста. Писац и дисидент је постао после. Кад је побегао у Америку и схватио где је и код каквих људи дошао: постао је православац и националиста. Дакле, отишао је као комуниста у Гулаг, као дисидент на запад а вратио се као Рус у Русију. То све говори. И: ништа!

Черчил у својој књизи Други светски рат тврди да су Стаљинове чистке 1937. године у којима су страдали Бухарин, Зиновјев и остали биле оправдане јер су горе набројани и одређени број пронемачких официра у Црвеној армији припремали пуч против Стаљина и успостављање пронемачког режима (Први том, страна 270). 

Руско-турски ратови, Кримски рат, Карло XII, Наполеон и све тако до  Макиндерове Теорије средишне земље а преко ње до Октобарске револуције, Хитлера, Хладног рата и Украјине: једини циљ запада је да сруши Русију и окупира је. Мекајндер  (Sir Halford John Mackinder) у, за ово тему важној књизи, Географски стуб историје каже следеће: Ко влада Источном Европом, влада средишњом земљом; ко влада средишњом земљом, влада Светским острвом; ко влада Светским острвом влада читавим светом! Средишна земља је Русија, стожер и кључна тачка света! Најзад, и овај аутор поручује да Велика Британија свим средствима треба да спречи приближавање Русије и Немачке.

Све ово, и још много тога треба знати, пре него што се сагледа атмосфера, опасности и окружење Русије па и у време док је СССР-ом владао Стаљин. Треба нагласити да је Украјина, то јест тај простор под разним именима, кључна тачка са које се кретало у рушење Русије. Треба додати и то да је пропаганда и антируска хистерија део западне агенде већ вековима.

Од Уније из Бреста коју је папа објавио 1596. године а политички подржао пољски крај Сигисмунд III и тиме украјинско хришћанство поделио на западно-унијатско и руско-православно (Стаљин је у време своје владавине забранио рад грко-католичких и унијатских свештеника у украјинским црквама) па до такозваног Брест-Литовског мира у којем је Русија изгубила трећину европске територије (и што је Стаљин својим дивизијама и армијама касније исправио, повратио и проширио) – види се тенденција запада да верски и физички окупира Русију али и разлози да мрзе Стаљина.

Када је 1935. године био у посети СССР-у француски министар спољних послова Лавал рекао је Стаљину да би било добро да дозволи да католичка црква у СССР-у добије слободу проповедања (исто ће као услов за међусобно признање у том периоду тражити и Американци јер је велики број Американаца у том периоду долазио у Совјетски Савез што због рада у Фордовим фабрикама, што због идеологије) јер би побољшало везе СССР-а и папе. Стаљин је на то одговорио: "Охо! Са папом! Колико дивизија има он?".

На простору где се сада воде борбе у Украјини Хитлер је планирао да насели Немце, који су ту требали да се баве рударством и земљорадњом. Русе је требало протерати у Сибир (оне које не би побили). Узимани су узорци земље црнице да се обучавају будући земљорадници у Немачкој. На Криму, одмах после окупације, немачке фирме улажу капитал у прераду дувана и дуж читавог тог предела још у току рата ничу фабрике за прераду хране. Тамо раде углавном Татари које је Стаљин после рата протерао са Крима због колаборације.

Одмах после рата, 1947. године Америка доноси стратегију заокруживања Русије у жељи да је баци на колена и окупира. Пре тога, она, Америка, свесна да СССР постаје велика сила почиње да регрутује нацисте и фашисте из различитих народа у намери да их усмери на борбу против Руса. Међу тим нацистима је много Украјинаца као што су Степан Бандера, Микола Лебед, Јарослав Стецко, итд. Овог последњег, Стецка, по народности Јевреја, лично је примио Роналд Реган у Белој кући. Још десет година ће трајати партизански рат фашиста у Украјини после Другог светског рата а припреме за овај садашњи рат никада нису ни престале.

Као и Путин, тако и онда Стаљин, жели да изгради добре односе са западом и да осигура мир свету. Да би спречио конфронтације Стаљин је схватајући да је НАТО усмерен против СССР-а (Русије) наредио да Кремљ званично преда захтев за пријем у НАТО, 4. априла 1949. године. Запад је одбио ту понуду за мир у свету. После месец дана настао је Варшавски пакт. После распада СССР-а опет су се чули гласови из званичне Москве да би Русија била вољна да буде део НАТО пакта. Опет није било добре воље са друге стране. А, онда је дошао Путин!

Што се тиче Стаљинових тежњи да обезбеди мир са западом горе наведено није све. 10. марта 1952. године Стаљин је западу предложио да се Немачка уједини али под условом да буде неутрална и изван блокова. Одбијен је! После тога Русија креће у масовно наоружавања и покреће индустрију у том правцу. Путин је од запада исто тражио и за Украјину! Одбијен је! И после тога креће са производњом кинжала, циркона и сармата.

Зато и не чуди што је Стаљин и данас једна од најпопуларнијих историјских личности у Русији, раме уз раме са Петром Великим и Путином. Народ је схватио ко се борио за опстанак њега и његове родине, схватио је пој црквених звона после 22. јуна 1941. године, схватио је да се бивши богослов вратио тамо одакле је кренуо – а, народ се не може преварити када су такве ствари у питању. Па Горбачов никога није послао у Гулаг па га у Русији данас сматрају издајником и прљавом крпом. Народ зна ко их напада и шта су им намере а ко се борио да преживе и опстану те да добију најјачу и највећу државу на свету. Тај исти народ је видео и „деведесете“ и шта доноси запад и демократија. Тада је Стаљин још више добио на цени!

А, онда је дошао Путин!

УКРАЈИНСКА ОФАНЗИВА: ПИРОВА ПОБЕДА!

  

Пише: Игор Ђурић

https://srbij-a.blogspot.com/

Поставља се питање: због чега Руси одуговлаче рат у Украјини, а, евидентно га одуговлаче чим нападају са тако малим снагама и ограниченим средствима?!

Тешко је одговорити на то питање, поготово једном лаику који не располаже ни знањима, ни чињеницама везаним за стратегију, тактику, циљеве и реалним стањем на терену.

Постоји можда оно најопштије и најтачније објашњење: руска војска мора да чува огромно пространство своје територије, мора да обезбеђује најдужу границу на кугли земаљској, мора да одржава ред и мир у многонационалној држави. Но, и поред тога, стиче се утисак да и са постојећим снагама Русија може да ангажује таман онолико војника и технике колико би јој било потребно да заврши што пре оно што је започела у Украјини а да притом не угрози безбедност остатка земље.

Русија је у Украјини ангажовала (тако говоре аналитичари) између 150.000 и 200.000 људи. Међутим, та бројка може да превари. Уколико су то људи ангажовани на фронту, озбиљна армија каква је руска има још толико ангажованих људи у позадини, у разним родовима који опслужују и асистирају војсци на фронту. Они се не виде, почев од посада подморница, бродова, авиона (и оних који их одржавају и опслужују) из којих се испаљују пројектили са велике удаљености, до трупа за радарско и електронско извиђање и ометање, ту су онда и они који су задужени за редовно снабдевање трупа, за њихово лечење, итд. итд.

До сада су, половина септембра 2022., и овако бројчано мале трупе су завршавале посао: споро али уз минималне губитке. Они и сада добро раде али је друга страна, уз помоћ Американаца, применила нову тактику пре свега због пропагандних разлога: на секундарном фронту, уз помоћ сателита и дронова, успели су да пронађу рупу у иначе на том делу фронта слабо брањеној територији и уочили су мањак снага и њихов сумњив квалитет. То су биле углавном снаге сачињене од резервиста из локалних подручја, слабо обучене и без доброг командног кадра. На њих су напали солидно обучени Украјинци (обучавани и опремљени у иностранству) са НАТО техником и, веома је извесно, по први пут и НАТО војници прерушени у стране плаћенике. Рат је ушао у фазу када је очигледно да НАТО ратује против Русије не само техником, логистиком и командом, већ и људством на терену.

На страну, што је такву офанзиву и ограничени успех какав је био на правцу Харкова могуће постићи на било којем делу руске границе (или било чије границе), јер је то огромна даљина и површина коју је немогуће херметички затворити. Дакле, није проблем то учинити! Проблем је шта после тога. И проблем је по којој цени је то учињено!

По ономе што се може видети и испратити, обе офанзиве, и у правцу Херсона и у правцу Харкова, коштале су украјинску страну веома скупо: много погинулих, рањених, уништена техника. То није чак ни пирова победа. То је тежак пораз са дугорочним последицама. Да би се додворили западу, украјински челници су послали хиљаде људи у сигурну смрт а да притом, на југу нису урадили ништа, а на северу су освојили неке територије које уопште нису битне за даљи ток рата (чак су скратили фронт и тако директно погоршали ситуацију сопственим снагама у Донбасу). Можете ли замислити како се осећају укопани украјински војници у околини Донбаса који чекају појачања а та појачања гину у бесмисленим офанзивама и још су им натоварили на врат нове руске снаге и технику. Ове губитке квалитетних јединица Украјина не може надокнадити до краја рата који ће свакако изгубити (овако или онако).

Ипак, мора се признати: ово је било упозорење за Русе и њихове растегнуте снаге и они ће морати да мењају тактику. Територија које морају да контролишу је све више а они остају и даље бројчано инфериорни, и мада се ослањају на авијацију и артиљерију, то не може донети успеха у задржавању освојених територија где треба да се стационирају гарнизони, укопају положаји и одржава јавни ред и мир.

Нема ту велике мудрости, чак ни за лаике попут мене: повећати број војника и технике, убацити у рат модерније наоружање и извршити појачане ударе на украјинске положаје и на позадинску инфраструктуру украјинског апарата, на командне центре, електричне централе и далеководе, железнице, мостове, телевизијске репетиторе, руте снабдевања, парламент, генералштаб, зграду председника.... дакле Руси треба да ураде све оно што су украјински савезници (Америка и НАТО) радили Србији, Сирији, Либији, Ираку... Треба се учинити тако да Зеленски своје твитер поруке и видео записе мора да снима и шаље уз помоћ агрегата уколико буде имао сигнала за интернет.

Невероватно је (а то нервира већ и Русе али и људе који подржавају Русију) колико су Руси толерантни и благи према непријатељу против којега ратују. Када би украјинска страна имала руске ресурсе и војне потенцијале: Москва и Петроград би већ били сравњени са земљом, Русија би била у мраку, мостови би били срушени, метро и возови не би саобраћали, не би било телевизијског сигнала и интернета. Па Украјинци и сада, данас, гађају своје нуклеарне електране и своје мостове (са њиховог становишта: њихови су).

Да се вратим на питање са самог почетка текста: да ли Руси намерно спорије иду и одуговлаче оно што ће се неминовно десити (украјински пораз) осим уколико не избије нуклеарни сукоб великих сила?!

Могуће је!

Ово је међусобни рат исцрпљивања Америке и Русије, преко украјинских леђа. Американци желе да баце Русију на колена, Руси хоће да дестабилизују и ослабе најслабију карику овог сукоба: Европску унију (а тако индиректно ослабе и Америку). И то, за сада, Русима иде од руке, у Европи је инфлација, пад производње, несташице енергената и хране, велика потрошња зарад Украјине, људи на улицама, политичка нестабилност, зима која долази, слабија хигијена због мање купања...

Много ствари из руске тактике се може довести у питање али једна стратешка процена никако не може: у Европској унији нема људи који су спремни и способни да ратују онако како се сада ратује у Украјини!

Нема!

Могу они послати своје професионалне војнике, са све педерима, лезбејкама и осталим џендерима, али никакве користи од њих неће бити када почне да тече крв у потоцима. НАТО војник је научио да ратује само против многоструко слабијег противника, против неопремљених бораца који немају ни авијацију, ни артиљерију, ни дронове, ни хиперсонично наоружање, нуклеарне тактичке пројектиле, ништа... само пушку и сандале. Па они нису смели да примиришу нашој граници за 78 дана бомбардовања.

Конвенционални рат Русије против НАТО-а трајао би само до прве озбиљније кланице и прве потребе да чланице тог савеза (европске државе) буду принуђене да мобилишу резервисте и обичне грађане, а да о ракетама изнад њихових глава у градовима Европе и не говорим. А, онда бих волео да видим португалског, енглеског или данског резервисту како ратује до смрти по рововима у Пољској, Украјини или Литванији?!

Руси се, очигледно, чувају за неки много већи рат, зато им можда и одговара да овај „мали“ у Украјини што дуже траје, све док друга страна не одустане од тог већег рата под притиском јавног мњења, народа, трошкова и кризе која надолази. Док се не суоче са могућношћу да погину. Можда Руси сматрају да ће смрзнути и полугладни Европљани боље схватити да је рат против њих глупост и да их се не тиче тамо нека Украјина.

Да ли је то можда руска стратегија?!

Ако јесте, поставља се питање што се не спроводи са Дњепра уместо са Донбаса?!

Па шта је закључак?

Украјина и НАТО не могу много више од овога што сада чине!

Руси не могу много мање него што сада раде!

УКРАЈИНСКИ ПОРАЗ: winter is coming!

                             

Пише Игор Ђурић

http://srbij-a.blogspot.com/

Зашто је Украјина изгубила рат?

Зато што их је захватило колективно лудило!

Када мрзиш – не можеш да победиш!

Украјинско лудило се идеално поклопило са колективним лудилом запада, и, ето, Руси су на вратима: winter is coming!

Слобода се не осваја злочином већ храброшћу да се злочин победи!

Држава се не може створити на лажима већ њу стварају кроз векове: језик, историја, уметност, победе и порази, заједнички преци, богомоље и колективни дух!

Највећи проблем украјинског народа и њихове војске лежи у чињеници да су дозволили да их корумпирани политичари убеде у то да су способни и моћни да могу да победе Русију и њену армију. У томе лежи главни узрок украјинског пораза који ће резултирати губитком територије и државности. Они нису схватили да се игра глобална утакмица великих сила у којој они нису важни. Невероватно да код њих није постојало ни грама разборитости и памети који би указали на потребу да се одупру притисцима Америке и Енглеске који су их гурали у колективно самоубиство државе и нације.

Гурали су прст у око Русији, провоцирали рат, чинили злодела – а могли су да буду најбогатија земља Европе, са јефтиним руским енергентима, својим природним богатствима и геополитичким положајем споне између истока и запада. Могли су да седе на две столице, да две сисе сисају. Само да су водили своју а не туђу политику. Прихватили су да буду енглеско и америчко топовско месо. Добијају технику, информације, паре са запада – њихово је само да гину!

Прихватили су да им кловн буде врховни командант. Од Зеленског не чујемо никада да тражи лекове, храну, хуманитарну помоћ. Не! Он само тражи паре и оружје. Паре за себе и екипу око њега а оружје да њиме гађа своје грађане.

Да сте војник, кога би сте желели за врховног команданта: Зеленског који се непрестано кревељи по медијима и мрежама терајући моду и сликајући се за стране модне часописе (док му војници масовно страдају под апокалиптичком артиљеријском ватром и бомбардовани из ваздуха); или, Путина, једног великог државника који озбиљно и темељито обнавља руску империју?! Одговор није тешко дати, зар не?

Код Украјинца је све спектакл за медије. Руси су темељити и дискретни.

Руси константно крше, ломе и мељу украјинску војску и то чине све жешће, темељитије и суровије. Све то подсећа на време када су почели да терају и побеђују нацисте после Стаљинграда и када су кренули према Берлину. Машинерија и филозофија руског ратовања почива на спорој темељитости која не тежи спектаклу већ свеобухватном поразу непријатеља.

Велике грешке Украјинци су учинили на тактичком плану и то пре свега због импровизација Зеленског и компаније, које је брига за цену ако све то има политичку добит (по њиховим мерилима).

Пре свега, то се огледа у односу према властитом народу и равнодушности према страдању своје војске. Зеленски и компанија хоће да добију рат преко друштвених мрежа и брига их за цену на терену. А фејсбуком не можеш да пробијеш руски оклоп. Твитером се не иде на кинжал. Заблуда да медијске манипулације и лажи могу наудити најбољој армији на свету обиле су им се о главу.

Зато се сада спрдају по друштвеним мрежама: Руси панично напредују а Украјинци се силовито повлаче!

Карикатура: два руска војника стоје поред разрушене Беле куће у Вашингтону и гледају у телефоне:

- На твитеру пише да смо изгубили рат – каже један другоме.

Ко је икада ратовао зна да на војника и његов борбени морал најпогубније делују лажи и пропаганда његове стране и веће му штете наносе од непријатељских граната. Нико не воли да слуша о томе како побеђује у тренутку када је сатеран у мишију рупу и већ је близу погибије.

Према становницима и градовима које „брани“, својим непријатељским односом украјинска власт шаље поруку својој војсци и народу да они то не осећају као своје и да је то већ изгубљено. Само треба да науде Русима тако што ће их што више изгинути.

Имаш мање артиљерије и муниције, у дефанзивци си, сваки метак ти значи, а ти кад се докопаш неке иностране гранате, уместо да гађаш руске војнике који те нападају, ти гранатираш цивиле, уз то и твоје грађане?!

Веровати да ћеш Русе победити тако што се у том „бизнису“ ти (Украјина) улазиш у тал (договор, посао) са људима (топовским месом) а запад са техником: равно је самоубиству. Тешко ономе кога је тај запад помагао оружјем!

Иста прича је и са страним плаћеницима и добровољцима. Земља са толиком бројем становника (који је сада већ дискутабилан) доводи хиљаде страних плаћеника и псе рата, а доказано је кроз историју да они никоме рат нису добили већ су само направили штете цивилима и онима који су их довели. Очекивати да ће Пољак или Енглез ратовати свим срцем за Украјину: глупост је без премца! Поготово док се Украјинци са својим тетоважама брчкају по приморским градовима Европе и света.

Истурио си фашизам против родољубља! Знаш како је то завршило прошли пут.

Истурио си ЛЏБТ против породичних вредности! Није тешко назрети ко брани веће богатство и побеђује.

Истурио си сатанизам против православља! Зна се чија је вера утемељенија у светињама и патњи.

Мучиш и убијаш заробљенике, а тако поручујеш другима: немојте се предати, борите се до краја јер ми ћемо вас свеједно мучити и убити. Руси своје заробљенике држе добро, чисто и ухрањено, поручују: предајте се, неће вам фалити ни длака с главе.

Украјински официри пуцају на своје војнике. Руски генерали гину у првим борбеним редовима.

И када је јасно да нема излаза и да је једино решење повлачење, украјински официри остављају своје војнике да изгину до последњег. Тако је чинио и Хитлер са својом војском а најбољи пример за то је Стаљинград.

У периоду када Руси дефинитивно ослобађају Донбас, украјински председник и генералштаб одвлаче одатле јединице и жељи да направе офанзиву на Херсон и тако се умиле Американцима и Енглезима (и оправдају силне трошкове). Ко се мало разуме у рат зна да, чак, и ако успеју да негде пробију руску линију то неће ништа значити у коначноме али ће им губици бити толико велики и ненадокнадиви да ће то значити бржи завршетак рата. Исто се догодило Немцима у Курској бици.

Ипак, глупост свих глупости, и неодрживост поимања твитер рата лежи у чињеници да они већ месецима најављују офанзиву. Ниједна војска у досадашњој историји није тако громогласно најављивала офанзиву као што то чини сада украјинска армија. Обично је највећи проблем код организовања офанзиве како прикрити и сакрити од непријатеља активности везане за припреме исте. О офанзивним намерама се ћути јер тако поседујете најглавнији фактор офанзиве: изненађење. Ако ви најављујете офанзиву а то није лажни маневар да се непријатељ доведе у заблуду, онда сте тотални идиот. Али, како изводити твитер офанзиву ако то не објавите на мрежама?!

Како год, Украјина је изгубила рат само то неко треба да им каже. Они који треба и које би послушали: неће. Не гину они. 

Украјинци су сами криви. Дозволили су да их у једном овако великом рату води човек који свира курцем клавир. Код нас се говорило за неког бадавџију који ништа добро и корисно не ради: свира курцу песму.

Запад је забранио Чајковског и Рахмањинова. Свиђа им се, изгледа музика оног горе наведеног пијанисте. Уосталом, они су му диригенти.

Руском победом цео свет је победио!

        Путин је рекао да је "запад империја лажи". И, потпуно је у праву. И, сваки мислећи човек (било где у свету) зна то!

        Али, није запад само то! Он је и још много тога злог и лошег. Они су и лопови, и убице, и лицемери, и перверзњаци, и сатанисти, и, једном речју, нељуди.

        Русија се данас бори против свега тога. Она се бори за слободу и тих људи који живе на западу, и за слободу Украјинаца, свих њих који су упрегнути у јарам леве-педерско-лезбејске-либералне диктатуре (која брани крупни капитал).

         Отуд и чуди да у Србији и данас постоје људи (неки плаћени а неки природно глупи) који још увек пропагирају да је нама Србима место на том и таквом западу.