КАД ТЕ ГОНЕ НА АНТИГОНУ

 Пише: Игор Ђурић

(ТЕКСТ НАПИСАН ПРЕ ВИШЕ ОД ДЕСЕТ ГОДИНА ПОДСТАКНУТ НОВИНСКИМ НАСЛОВОМ)

         Позоришна представа Антигона, у извођењу Академије лепих уметности из Новога Сада, прекинута је јер је на силу доведеним ученицима неке техничке школе било досадно, па су довикивали: „Хоћеш ли умрети више!“, у нади да ће агонија јунака на сцени, и њихова у публици, најзад доћи до краја.

Те старогрчке драме су досадне и много сoфистициранијој публици но што су ученици првога разреда неке струковне школе. Уваљивати им тако нешто као вид некаквог културног уздизања може им само огадити исто, лицемерно је и у најмању руку је подједнако некултурно као и дечије добацивање. Али, неки наши тзв. културни и просветни радници још помало живе у добром старом социјализму, те тако и даље организују масовне посете ђака на разне, још такозваније, културне догађаје иако добро знају да то децу ич не интересује. Али, ови упорни па хоће на силу да увале уметност, као да је то роба са тезге а не духовна потреба. Као да је то трчање пролећног кроса а не стање духа. Јер, да је ту децу интересовала класична драма и књижевност они би уписали језичку гимназију а не техничке школе. Али, изгледа да је веома важно да будући машински техничари, или инжењери, буду били у стању да браварима за стругом објасне нешто из класичног грчког репертоара пре него кран постави комад за обраду на струг. 

И, зато, како су сејали тако и жању, мисли се на раднике у култури. Добро су им урадила деца. Не иде ништа на силу ако се већ залажемо за демократију и људска права: па ни култура на силу. У позориште се иде индивидуално и добровољно. Да се лепо обучете и купите карту на билетарници, па да оцењујете каква је представа и све остало. Мислим, можда су деца као гледаоци имала право да покажу своје негодовање уколико им се представа, глума и режија нису свидели. Па, забога, то је елементарно право тих будућих интелектуалаца и демократа. Или се у нашој светлој будућности не сме рећи уколико ти се нешто не допада: но има да гледаш и да трпиш, (као што је Илија Чворовић трпео у опери).

Но, да се вратимо Антигони. Шта то групи деце од 14-15 година који су одабрали Техничку школу као свој профил образовања може бити интересантно, културно и поучно у позоришној представи таквог типа? Па и Бертолд Брехт је својевремено схватио да се ту нешто мора мењати и то за много захвалнију публику од оне са хормоналном побуном званом пубертет и адолесценција. Уместо да ту децу одведу у неке фабричке погоне, радионице или грађевину, да виде чиме ће се бавити уколико буду имали среће да нађу посао, они их воде у позориште за које неће имати новаца чак и ако нађу запослење. Брига њих за Антигону и Креонта, у све класичном смислу, као и за смрт несретне Еуридике макар то било и не(о)класично. Кад су већ хтели да хвалишу својим глумачким умећем пред незаинтересованом публиком онда су макар морали потрудити да их на неки начин заинтересују и представу прилагоде њиховим афинитетима.

На пример, Антигона је ћерка контроверзног бизнисмена и перверзњака Едипа. Иначе се Едипова жена, а Антигонина мајка, силиконска турбо-фолк краљица непристојно загрејала за ћеркиног момка Хемона који је славу стекао на Фарми и Великом брату. Није ни чудо кад је била у стању да спава са властитим сином. Креонт је мафијаш и политичар, опасан тип који се нигде не креће без блиндираних џипова и телохранитеља и увек тражи само младу пичетину. Он је смакао и оверио Антигонина два брата Полиника и Етеоклоа, патријоте и ђентламене, добровољце грађанских ратова и успешне привреднике. Зато Антигона ангажује ортаке из Земуна да направе сачекушу за Креонта (или да му са екипом оду на гајбу) а уједно да се докопају и његове територије за диловање белог. Мада ни Креонт није тип са којим се може неко зајебавати. Осећа он да му Антигона и њена сестра Измена (иначе жена фудбалера) раде о глави, преко Земунаца, па ангажује Сурчинце који пак њима треба да се најебу кеве а њега да испоштују.

Испоставља се, међутим, да је Изомена друкара која ради за мурију и да је провалила Антигону добијајући при том статус заштићеног сведока сарадника и полицијску пратњу. Пошто је Хемон Креонтов син а карао је Антигону, а замало и њену мајку, он је схватио да се налази у сукобу интереса те одлучује да поред породичног бизниса почне да се бави и политиком схватајући да се у овдашњој политичкој сцени сви налазе у некаквом сукобу интереса. Међутим, овердозирао се баш кад му је кренуло. Тиресија, који ради за Службе, наравно ради и за Креонта али, као и у свакој доброј класичној драми где свако свакоме ради о глави, тако и он гледа да смакне Креонта и преузме његове послове и његове љубавнице. Антигону хапсе и држе у притвору максимално колико закон дозвољава а онда је пуштају због недостатка доказа. Даље се представа одвија у правцу да Антигона тужи државу за незаконито лишавање слободе и добија милионску одштету коју поклања у добротворне сврхе. У представи би се даље појављивали још полицајци, стражари у истражним затворима, пиарови тужиоца и судова, те хистерична публика са снимања Гранд параде која би аплаузима надоместила старо-грчке гласове и хорове.

Овако прилагођена представа Антигоне можда би завредила пажњу будућих младих аутомеханичара. Свакако би била део њихове свакодневице, која јесте културолошко питање али је везано више за васпитање а мање за образовање. Нисте им обезбедили да их вршњаци не туку и боду ножевима у школи, у учионици, а водите их да гледају класични репертоар. Можда сте на тај начин хтели да их удаљите од наркодилера који вршљају око школе. Јесте клозет запушен и прозори су поломљени али нашло се парица за представу (прозоре нека поправља држава). 

Иначе, су глумци, редитељи, наставници и остали добили шта су заслужили, јер су се поигравали са културом и банализовали су уметност. Добро им није пало на памет да на следећем дербију на Маракани, у паузи између два полувремена изведу неки перформанс експерименталног плеса са изложбом оних керамичких покушаја што ономад претекоше са поставке у центру Београда. На исто се хвата, кад не постоји селективност садржаја у односу на публику. 

Мислим, стварно, па уметност није предвиђена за масовно и наметнуто конзумирање, осим у тоталитарним системима – и, тада на силу. Ајде да уведемо казну па да бичујемо децу којој је досадна грчка драма (избичујте прво мене) а која нису чак ни добровољно дошла на представу. Дошла су да би се колективно купиле карте преко неких рачуна итд. (за групу већу од десет: специјални попуст, као и за пензионере, труднице, те чланове Савеза слепих, боже ми прости и они нека праштају). Још приде, напољу леп дан, њима су друге ствари на памети но да слушају глумце који рондају архаичним језиком и крећу се по сцени ко да их је све редом направио Софокле. Најлицемерније јесте што су ту децу довели да се будући глумци уче на њима, највероватније на некаквом матинеу.

А што се тиче поруке коју драма треба да пренесе, о људској потреби за правдом, о борби појединца против система, о томе како тиранину треба стати ногом за врат, о моралним и осталим дилемама – па, тим клинцима је већ пун куфер борбе против корупције и криминала које гледају на телевизији сваки дан. Најзад, ако треба да их нешто научите, шта ће вам скривене поруке и пренесено значење. На часовима и код куће треба им се говорити конкретно шта је добро а шта лоше. Научите их ви то у школи! 

Најважније: треба им се то показати властитим понашањем и примером. Можда ће неки од њих, данас или сутра, као клинци или одрасли људи, сами осетити потребу да оду у позориште и са уживањем одгледају (испоштују) неку представу. До тада, не терајте их да то раде на силу и са неприкладним репертоаром. Када сутра буду плаћали приватне часове за пријемни, они који буду хтели да упишу факултет, важније им је објаснити како то да их за четири године нисте припремили за то, него јесу ли или нису гледали Антигону?! Објасните им, како то да по завршеној средњој школи немају појма о ономе за шта сте их школовали, уместо што их вучете по позориштима. Најзад, јесте ли упитали те ђаке, пре него их одведосте да гледају Антигону, ко је од њих прочитао макар једну књигу, било какву, макар Нушића или Домановића? Јавиће се неколицина који су прочитали и неколико књига (један од њих чак и много). Е, тог једног сте ЕВЕНТУАЛНО требали водити у позориште!!! У, ствари, требали сте му дати карту, па нека иде сам!