ВИРУС ЈУГОСЛОВЕНСТВА У СРПСКОМ НАЦИОНАЛНОМ АНТИТЕЛУ!

  

Пише: Игор Ђурић

Бити Југословен значи бити антисрбин. Тако су постављене ствари на самим почецима стварања југословенске (јужнословенске) идеје, у почетку латински потуљено и скривено а онда очигледно и императивно (Дрезденски конгрес).

Југословен презире православље и ћирилицу. Ако баш и не презире, а, оно, не прихвата их за своје, иако је Србин и православац. У ствари, то су предуслови без којих он нема право на југословенство. Југословен има оправдања и разумевања за све осим за Србе.

Југословена, данас, има највише у Србији, поготово у Београду и Војводини. Што декларисаних, што притајених (којих има много више од ових првих). Тако је било и у прошлости. У осталим деловима СФРЈ их нема (ако их има то су углавном опет Срби), јер их, опет углавном, није ни било искрених, осим по сили, нужди и лицемерју.

Југословенска идеологија има у нас јаке корене и зато што је Београд био административни центар Југославије па је много људи долазило на разне важне позиције и ту остајало са својим потомцима. Поред тога, Београд је увек раширених руку дочекивао све људе који су у њега долазили, без обзира на веру и нацију, али му се то углавном враћало и враћа лоше.

Према попису из 2021. године у Хрватској су се 942 особе изјасниле као Југословени. У Србији, по попису из 2022. године, било је 27.143 Југословена (али су добро распоређени). Оно што је болно за Србију и што говори у прилог мојој тези да није важно да ли се изјашњаваш као Југословен већ да ли се тако осећаш, јесте чињеница да је скоро пола милиона људи, на последњем попису, одбило  да се изјасни о националној припадности (136.198 се није изјаснило; 322.013 непознато; 11.929 се изјаснило према регионалној припадности: Војвођани, Шумадинци, итд. - све је то југословенска матрица). Обзиром да су се националне мањине уредно изјашњавале да би их било што више, у овој бројци од пола милиона треба тражити идеолошке Југословене у Срба.

Данас у Босни, тој „колевки југословенства“ има око 2000 Југословена. 1981. године их је било 333.468. Те 1981. године у Словенији је било 25.615 Југословена (углавном гастарбајтери) а у Србији 441.941., у Хрватској 379.057 (колико је било Срба међу њима?!).

1948. године, у Југославији је Срба било око 42% а Југословена уопште није било. По попису 1981. године било је око милион и двеста хиљада Југословена.  Где је, деведесетих година, било тих милион и кусур људи да бране Југославију?!

Југословени у Србији, данас, јесу Срби али они из Друге Србије. Они који нису Срби, у Србији, не изјашњавају се као Југословени. Они чувају свој идентитет зарад добрих обичаја националних мањина.

Када Југословену из Србије разбију аутомобил на сплитској Риви (зато што је Србин) онда Југословен има разумевања и вели да је то индивидуални примитивизам и фрустрација из рата. Употребу ћирилице, пак, у Србији, такав исти сматра фашизмом и колективним лудилом.

Југословени мисле да је Северинин порнић уметничко ремек дело, док за Дару из Јасеновца тврде да је у питању српска пропаганда. За Југословена поменути Јасеновац није ни постојао док је Сребреница највећи геноцид у историји човечанства.

Југословенство је највећи проблем српског националног идентитета. Југословен је свестан свог неприродног стања негације свог порекла. Он је као хомосексуалац који живи са женом и има децу (а у себи схвата да нешто није у реду са тим концептом). Али, Југословен је мазохиста! Он мрзи Србију али не жели да оде из ње јер су само још у Србији Југословени добродошли.

Да су се Југословени питали Косово и Метохија би још 1945. године били део Велике Албаније. Не би се њима Ђоковић крстио пре и после меча, да могу да му забране. Химна не би била Боже правде већ Хеј Словени! Да они шта могу: Војводина би, најмање, била република, а „маљо је и то“ (што би реко Тита).

Југословену је лако да заузме став – то је увек антисрпска позиција.

Југословени пуне хале по Београду, када дођу да певају овејани антисрби из региона. Југословени организују геј параде и мирдите фестивале.

На Сајму књига у Београду једино се српски писци осећају као странци (а ћирилица ко крме у Техерану).

Југословен увек навија за Хрватску, док прави Србин звездаш неће навијати чак ни за Партизан. Додуше, Партизан је и даље Југословенско спортско друштво! 

Југословен ужива у далматинском ћакулању а подсмева се пироћанском зборењу. Крлежа је и мртав добродошао у Београд, Геџа Добрица Ћосић је ратни злочинац и пискарало (по њима).

Његош, Андрић, Селимовић, Кустурица, Попа, и многи други, хтели су да буду Срби а српски Југословен то не жели да буде.

Живео Тито!

Доле Немањићи!

Живео Кардељ!

Доле Карађорђевићи!

Бог не постоји, осим онај католички, мухамедански и будистички!

Е, сад, има нешто што јебе наше кокошке а није петао: Словенци тврде да су Германи (читај: аустроугарски коњушари), Хрвати, Албанци и Шиптари да су Илири, Македонци су жељом подељени између Татара и старих Грка, Црногорци би волели да су Хрвати, а једино неки Срби хоће да буду Југословени (не чак ни Јужни Словени). Сад, постоји и теза, да ових других (набројаних) не би ни било да Срби кроз историју нису мењали веру за вечеру и нацију за дегустацију. Те би, по тој логици, Југословени били последњи у историјском низу конвертита.

Универзитети, медији, издавачке куће, културне институције, уметничка удружења и политичке партије – то су легла југословенства у Србији. Све то надгледају невладине организације које раде за стране и „ција снајка“. Европска унија и Америка досољавају со на живу рану: у неким ратовима Срби су им се редно најебали мајке, а Југословени никад и ич.

Неко ће приметити, с правом, да ови редови о Југословенима као да говоре о ауто-шовинистима и друго-србијанцима?! То је истина! То је једно исто, ма како се звало: Југословени су другосрбијанци (звали се овако или онако; југословенство у овом тексту је већином узето као парадигма)!

Наравно, сви ми који смо рођени у СФРЈ помало смо југоносталгичари. То је због тога што смо у то време били млади, а кад је човек млад онда му је све лепо. Поготово кад је, успут, још индоктриниран и заведен. Та земља, поред свих мана, имала је добру музику, кинематографију, књижевност, спорт, туризам, индустрију, понекад и: стандард. Имала је своје добре стране! И то није упитно, ја и сам, сада, слушам музику моје младости и читам књиге штампане у Загребу и Сарајеву, (па се и присетим како сам карао од Вардара па до Триглава, на радним акцијама, летовањима и караванима братства и јединства), али то чиним као Србин (и као мушкарац) а не као Југословен (или припадник ЛГБТ), томе приступам као делу туђе културе (и својих сећања) а не свог националног идентитета, јер то буди у мени успомене кад сам почињао да се занимам за уметност, спорт и жене, и кад су данас „буђења“ све тежа. Али: та земља, ма каква била, више не постоји и учинила је својим постојањем и идеологијом да останем без свог завичаја! Имам, дакле, и личних разлога. Растао сам уз очеве и мајчине родитеље, никада нисам чуо од баба и деда реч Југословен. Покојни отац је избегавао реч Србин (до деведесетих година).

Југославија није била добра зато што је била лажна и зато што се у крви породила (1914-1918), у крви постала пунолетна (1941-1945), и у крви се угушила (1991-1999). Треба ли уопште наглашавати да је горе поменута крв била углавном српска?! Бити Југословен значи прихватити пропаганду и ревизију историје наших непријатеља.

Сви ти народи који су ушли са нама у заједничку државу (да би се обрели на страни победника и створили државе које никада нису имали) чекали су са ножем скривеним иза леђа, да нам га фикну чим им се укаже прилика. Али, тај нож нису добијали по слабинама Југословени него Срби.

Данашњи типичан Југословен је „европејац“, он мрзи Русију и навија за Украјину. Као и код Руса, добар део Срба има тај мазохистички порив националне самодеструкције и склоност као ауто-шовинизму. Тај се налази у апсурдном положају: сматра да се требамо манути прошлости и гледати у будућност, где вера и нација нису важне, језик поготово, али се сам изјашњава као део крваве прошлости, и то блиске.

Једино још код нас Срба, Југословен може да живи од новца српских пореских обвезника а да притом јавно и жестоко наступа против Срба и Србије. Наш хлеб једе а туђу бригу брине! Тај не иде данас у Приштину са југословенском заставом већ албанску заставу развија у Београду!

Југословен ће увек иступати са тезама да су њему сви људи исти, да није битно ко је какве вере и нације, важно је да је добар човек, и, да су Срби криви за све што се догађа у Србији, региону и свету. Мада, ту и тамо, нађе се понеки Србин који није лош. Најбољи Србин, по њима, је мртав Србин.

Сама чињеница да неко пише ћирилицом и припада Српској православној цркви, довољна је да се томе прилепи етикета националисте и фашисте. На Београдском универзитету данас раде професори који јавно иступају против ћирилице и Српске православне цркве. Ми ни сада не смемо да нашу војску називамо „српском“. О пошти, железници, електродистрибуцији, са префиксом „српска“ не смемо ни да помислимо. Ено га Југословенско драмско позориште: пичи ли пичи.

Југословени су нама Србима чак и смрт отели. За време СФРЈ учили смо историју да је за време Другог светског рата погинуло на стотине хиљада Југословена, иако су то били углавном Срби.

Југословенство у својој суштини није политичко, идеолошко или национално питање. То је чисто конвертитство. Код свих осталих кетманског типа, код Срба искрено и без резерве. Рек'о би Цвијић: рајински одано!

Многи југословенство поистовећују са комунизмом, зато што је тада југословенско антисрпство достигло врхунац. Југословенство је много старија работа у Срба, од времена комунистичког вакта, и оно вуче корене још од Гарашанина, па преко Марковића и Туцовића, младобосанаца, преко Скерлића, па на даље. Па нама је и Дража Михаиловић био Југословен (Југословенска војска у отаџбини).

Црна рука је била југословенска организација. Они су себе називали југословенским националистима! Апис Димитријевић Драгутин, пре него ће бити стрељан у Солуну 1917. године, узвикује: „Живела Велика Србија! Живела Југославија!“. Југославија се, у Великом рату, стварала тако што су се Хрвати, Словенци, Бошњаци и остали борили на страни српских непријатеља и против Срба! А Срби се борили за њихово ослобођење и уједињење?!

Југословени (читај: комунисти) су се хвалили да је Његош први употребио реч Југославија (у једном писму из 1849. године).

Франтишек Зах је био панслависта. Његов План словенске политике Србије само по наслову говори сам за себе. То је био план за ослобођење и уједињење Јужних Словена. Гарашанин је за своје Начертаније искористио 90% тог текста. А, Зах је био човек Адама Чарторијског.

Код већине српских политичара 19. и 20 века (руку на срце и право збори а криво стој), Велика Србија је уистину значила: Југославија. И, Југославија је за Србе имала смисла само ако би била Велика Србија. Погрешно је било што су се у коло ухватили са европским и латинским преварантима а трагично што се у Русији догодила револуција 1917. године.

Никола Пашић је сматрао да Југославија има смисла само под српском доминацијом. Али и Нишка и Крфска декларација су били документи који су говорили о нужности ослобођења и уједињења Јужних Словена, јер Срби су већ били слободни и имали своју државу, иако под окупацијом, па није било потребе да је поново стварају.

Александар Карађорђевић је, погрешно, мислио да уколико буде краљ Југославије, то ће по аутоматизму значити да је ујединио све Србе у једној држави. Ту своју заблуду је платио главом.

Преварени и превеслани, уместо доминације Срба у Југославији, добили смо пројекат: Слаба Србија -  јака Југославија!

Југословенство о којем су маштали Срби у 19. и почетком 20. века Крлежа је подругљиво називао: Видовданско Југословенство. И био је у праву, јер, Хрвати су своје југословенство извлачили из Илирског покрета које није баш имало неке везе са Србима и Словенима.

Елем, како било да било, после распада Југославије, нама Србима је остало у аманет југословенство (са својим отровним деловањем), Кућа цвећа (како рече Бећковић) и врло мало сећања на све жртве које су пале за заблуду звану: Југославија! За мерила данашње западне идеологије (којој припада и југословенска идеологија), бити Србин, православац, белац и породични човек – значи бити на листи за одстрел! 

РАДО ИДЕ СРБИН У ВОЈНИКЕ?!

  

Пише: Игор Ђурић

Граничарску песму, познатију као Радо иде Србин у војнике, саставио је и на свет донео панчевачки прота Василије Живковић и она је средином деветнаестог века била популарна међу пречанским Србима, али је имала и једну озбиљну фалинку са становишта националног приоритета, и та мана се огледала у стиху: кад зажели светли цар, у смрт скаче граничар. Цар о којем је реч, јашта, аустријски је.

Ипак, вековима је Србин радо иш'о у војнике јер је морао да брани своју земљу од разних лешинара.

Почетком овог века у Србији су дезертери, уз помоћ странаца, дошли на власт и уништили су култ војске. На сцену је ступила нова доктрина: да нам војска није потребна јер немамо више непријатеља. Србин је радо иш'о у војнике јер су га двојица тукла а тројица вукла!

Данас је, опет, актуелно питање увођења војног рока и о томе смо обавештени од председника државе. Војска ће се служити два месеца и две недеље. Поздрављам! Иако је јасно да је у питању политичка а не суштинска одлука.

Док овом пишем још увек је много непознаница око ове одлуке: ко ће бити обухваћен регрутацијом, у којој доби, да ли и жене, да ли и дајгузи, каква ће бити разлика у статусу између уговораца и регрута, шта ћемо са непријатељски расположеним националним мањинама (неким, не свим)?!

 Војска је искључиво мушка работа и тако мора и да остане.

Да би младићи ишли у војску и то имало смисла у духовно девастираној Србији мора се успоставити (обновити) систем вредности кроз васпитање следећих генерација у духу родољубља и императива националног опстанка. Идеја о обавези служења народу мора се зачети у породици (традиционалне вредности) и наставити кроз образовање, лектиру и васпитање. Школама се мора вратити васпитни карактер. Васпитање у националном духу је један од најзначајнијих предуслова да би служење војног рока имало смисла. Од малих ногу деца морају да се уче да је част служити својој земљи. И: обавеза!

Од данашњег система вредности у васпитању деце тешко да ће војска имати некакве користи од њих. Не зато што су деца лоша већ зато што немају на кога де се угледају у своме окружењу!

Не идеализујем ја време своје младости, поготово не ондашње служење армије. Било је тада лоше у многим сегментима, и погрешно, али је и као такво било корисније и боље, и за појединца, и за заједницу, и за државу, него да служења војске није било. То се доказало у време НАТО агресије када смо били у могућности да окупимо многољудну војску која је већ била обучена.

Нисмо ни ми, тада, као млади људи били одушевљени и ишли срећно и раздрагано да изгубимо годину дана живота улудо (како се говорило) али смо већ били тако васпитани и свесни да је то обавеза која се мора испунити и да од тога нема бежања. Већином! Оно што је било најпогрешније у тој војсци јесте идеологија којом смо били тровани у име лажног братства и јединства, и стварање Титовог култа. Били смо раштркани по целој СФРЈ, далеко од својих домова, често у непријатељском окружењу. Неселективно су слали регруте што даље од свога дома, па су приморци служили у брдској пешадији а горштаци у морнарици. Кад те пусте кући на неколико дана, из Словеније у Македонију, у путу изгубиш цело одсуство.

Добро је било што је обука углавном била квалитетна, на најмодернијим средствима тога времена, што смо многа знања и вештине из војске могли да примењујемо у цивилном животу (камиони, аутобуси, тешке грађевинске машине, телекомуникације, механичарске послове, до керовођа или кувара и фризера), за то време би физички и ментално ојачали, сазрели би као људи. Углавном!

Садашњи клинци, који буду ишли у војску, мислиће да гора мука није могла да их снађе, иако ће војску служити много краће и у хуманијим условима, малтене код куће. Мислим да већина њих није ментално припремљена за тај посао. Они васпитно, психички и духовно нису спремни да прихвате служење народу у војсци као обавезу, али и част. Па та омладина данас иде у иностранство (да служи другоме) чим заврши школовање (бесплатно, на рачун државе) јер сматра да држава треба да само даје њима а не они држави (да би била боља), и то бесплатно школовање не сматрају као кредит који је њима дат да га врате, својим радом својој земљи. Знам, у многоме су они у праву, и са правом се љуте на погрешно постављени систем партијске државе али су управо они ти који требају то да промене! Они треба да створе државу по својој мери и жељи!

Чак и у овим условима, уз претпоставку да ће се добро радити са њима, мислим да ће им користити да се мало одвоје од куће и луксуза, да науче шта је рад, ред и дисциплина, шта је обавеза и дужност, да се навикну на колектив, да се обуче и науче нова знања и вештине, да провере своје психо-физичке могућности и науче шта је грб, химна и застава. И да сутра они преузму кормило над институцијама државе. Уколико су гледали филмове и серије са запада, а јесу, приметили су да у Америци не можеш постати конгресмен, сенатор или председник ако ниси служио у војсци (или служиш дубокој држави, као Клинтон).

Ново време тражи нове приступе обуци. Доктрина ратовања је на историјској прекретници (како се то дешавало кроз историју појавом нових технологија). Обука се мора прилагодити коришћењу нових средстава која зависе од информационих технологија. Војничка чизма и даље мора да згази заузету територију али пре тога ратоваће се дроновима свих врста и ометањем истих. Сва постојећа средства: артиљерија, тенкови, возила, системи, морају  се опремити тим новим технологијама а војници морају знати да рукују њима.

Треба размишљати и о следећем, поседовање снажне и многољудне армије, поред одбрамбених капацитета, погодује економији земље и развитку разних привредних грана: наменске индустрије, производње сировина, пољопривреди, прехрамбеној индустрији, производњи трикотаже, обуће, опреме, итд. Много тога је потребно једној армији, на дневном нивоу до стратешких залиха, да су због тога упослено много капацитета и људи ван армије.

Е, овде долазимо до проблема, то јест, до изводљивости и одрживости намере да се уведе двомесечна обука у војсци и сврсисходност свега тога?!

Први проблем видим у дефициту квалитетног официрског и подофицирског кадра а затим и мањак ИТ стручњака који би радили на системима и обуци. У дефициту смо са стручњацима свих профила, због партијске селекције, па је тешко да је једино војска одржала квалитет (јер је стање у војсци најчешће одраз ситуације у друштву). Подофицири и нижи официри су најбитнији за трупну обуку и без њих (квалитетних) неће бити добрих резултата. Што се тиче информационих технологија и знања, тешко да ће квалитетни стручњаци ИТ сектора пристати да раде за плату у Војсци Србије. 

Кад се горе наведеном дода прилична разноликост наоружања и система који се у последње време набављају, то додатно компликује ситуацију. Ми још немамо ни стандардни калибар пешадијског наоружања већ је свака јединица наоружана по вољи набављача или пређашњим залихама (СФРЈ, руски и НАТО калибар). О радарима и ПВО системима и да не говорим. Како ће се регрути обучавати и читав систем интегрисати са руским, кинеским, француским и домаћим радарима и ракетама, то је питање за много веће стручњаке?! Када су наоружање и системи стандардизовани и унифицирани онда је обука много простија јер обучавањем на једном систему индиректно се обучавате и на осталим (јер је платформа иста).

Највећи и најважнији проблем: два месеца и две недеље није довољно за озбиљну обуку будућег војника и ратника. То време је довољно сам за основну пешадијску обуку са једним стрељачким гађањем. Остало: артиљерија, од најмање минобацачке до ракетне, ПВО, тенкисти, оклопна возила, транспорт, инжињерија, чак и кување, и да не говорим о осталим видовима и родовима – све то захтева обуку од шест месеци до године дана веома квалитетне обуке уз теренски рад и бојева гађања.

Поготово је то још теже изводљиво у најављеним условима служења војске где ће војници бити фактички добар део слободни и у цивилству, ван касарне, итд. Ту је и питање дисциплине у новим условима преиспитивања свега и свачега и технологија које омогућавају снимање и емитовање у реалном времену. Недостајаће сва три елемента који сачињавају смисао служења војног рока, а то су: обука, обука и обука. Обука, од дисциплине до руковања средствима и поштовања правила службе.

Да би се било шта урадило на том пољу, војска, пре свега, мора да се деполитизује, да престане бити летећи циркус и декор политичара и кампање. Војска мора мање да парадира и приказује се а више да ради и обучава се.

Недостајаће људи, као што данас недостаје, уколико се не уведу стриктна правила која нико неће моћи да избегне. Ово је земља Србија, те ће опет мамини и татини синови да се извлаче а на најгорим позицијама биће послата сиротиња. У општим местима често се крију универзалне истине: у рату, држава даје топове, богати дају волове а сиротиња даје синове; кад се рат заврши, држава узима топове, богати добију нове волове а сиротиња тражи гробове. Бојим се да опет не буде тако.

Обзиром да је Србија дубоко подељено друштво, материјално, политички и идеолошки, питање је како помирити или натерати обе Србије (прву и другу, богату и сиромашну) да се одазову и служе часно и поштено?! Треба очекивати велики притисак и издајнички рад од многих невладиних организација које раде за стране и силе и лево-зелених и ЛГБТ+ активиста, амбасада непријатељских земаља. Ако се горе наведеним дозволи утицај и мешање (а они утичу и мешају се и у државним стварима, и у цивилном делу сазревања те деце и будућих војника) од војске неће бити ништа.

А колико нам људи недостаје навешћу на једном примеру. За 250 тенкова, колико има Војска Србије (речи председника државе уживо, пред камерама, дакле не одајем војну тајну), у редовном саставу, само за тенковске јединице, морамо имати око 2000 људи, у резервном исто толико (које ћемо добити обуком регрута), дакле у сваком тренутку око 4000 обучених тенкиста. Са механичарима, транспортом, логистиком и набавком, а, сада и са ИТ стручњацима и оператерима дроновима, тај број потребних војника само за тенковске јединице приближан је тренутном бројном стању Војске Србије.

Добро, кад обучаваш и спремаш војску за одбрану своје земље, а не за напад на другу, то умногоме олакшава процес обуке и мотивацију војника. Али зато у тој доктрини и вршиш набавке за војску, па тако не купујеш Рафале  који су пре свега офанзивно оружје, већ да би бранио своје небо купујеш С-400.

Доктрина тоталног одбрамбеног рата подразумева да ће се цео народ бранити од агресора. Тада сви постајемо војници. Пре тога морамо да обновимо сточни фонд (да би имали шта да једемо и са чиме да носимо терет преко брда и планина), створимо територијалну одбрану, и, пре свега, да се обучимо и нешто научимо о томе како да се најбоље и најефикасније најебемо мајке кучкама агресорским (а, знамо које кучке то могу бити). Зато је служење војног рока битно. А, сточни фонд и сељака нисам поменуо без разлога.

Дакле, да резимирамо: најважније је оно што претходи свему – идеја о служењу војсци, народу и држави, својој земљи, мора почети да се рађа у породици, да се настави у обданишту и школи, неговањем традиције сећања и слављења наших предака и њихове борбе за слободу, традиционалним вредностима, заштитом те деце од утицаја нових идеологија, политичких, родних, полних, итд. итд; а, онда, да се тај процес васпитања и сазревања уобличи и заврши у војсци, где ћемо од дечака добити војника и зрелог човека. Све ово речено има мало везе са законом и политиком, већ је најважнији духовни оквир и правац којим се треба формирати и кретати морална вертикала нашег вредносног система!

На месту: вољно!

*

Ноћ у планини, уз ватру!

  

Пише: Игор Ђурић

Ватра јесте најисконскији спољашњи утицај и осећај код нормалног човека (данас има много ненормалних људи). У ватри, испред себе, човек види васиону, стварање и уништење света. Осети рађање и умирање.

У овој причи, када кажем ватра мислим на огњиште.

У овој причи, говори се само о доброј ватри.

Поред огњишта крај отворене ватре човек седи и општи са својим прецима.

Не говоримо, ми Срби, тек онако, за свој дом: огњиште.

Напустио је своје огњиште!

Умро је бранећи свој кућни праг и своје огњиште!

Свио је породицу око огњишта!

Затрло му се огњиште!

Наши стари су око огњишта седели, кували, грејали се, госте дочекивали.

Јесте, ватра нас је горела и пустошила али нас је и грејала и живе нас одржавала.

Дом, кућа, пећина, логор – све је то огњиште!

Огњиште је спокој!

Устајали смо, тако, зором, да хладом идемо у планину, пут Планинског пута, па онда преко Липља или Крне, право у Трговиште.

Идемо у планину да проведемо неколико дана, пошто деде и бабе више не иду у исту са стоком а родитељи се више не баве земљорадњом. Било је то време када су се људи одрицали земље због дечијег додатка. Зато, већ годинама, чим смо стасали, сваке године по два пута идемо да проведемо неколико дана у некој од напуштених бачија. Било је, ту и тамо, још оних последњих Мохиканаца који су се и даље пели и силазили, на и са планине, сваке године са овцама и говедима.

Упртили смо ранчеве пуне хране, ракије, кафе, и свега онога што ће нам требати у дивљини. Воду нисмо носили, планина се не зове бадава: Мокра Гора.

Успут, док местимично одмарамо, проповедамо планинске легенде, причамо о дивљим зверима и нашим прецима који су се, очи у очи, суочавали са њима. Успут (опет) договарамо се и шта нам ваља чинити уколико се и ми сусретнемо са неком зверком, рецимо мечком са мечићима за коју се говорило да је најопаснија. Касније, кад смо стасали, набавили смо разно оружје па смо причу о одбрани прескакали: подразумевало се.

Рано ујутро, стижемо пред неку од празних бачија, прво седнемо да се одморимо, уз дуван и мученицу, па се уз тај мерак договарамо шта ћемо и како ћемо, чија је шта дужност и ко ће шта радити. Треба очистити бачију, поправити и средити уздигнути лежај, полице, доградити огњиште, донети буковог лишћа које које ће нам служити као душек за спавање, донети воде с кладенца или са Белих Вода. И најважније, припремити довољно сувих дрва да ватре у бачији буде целе ноћи, па на даље (дрва ће се свакога дана обнављати).

Око ватре ћемо се окупити, скувати кафу, испећи ручак, огрејати (угрејати) и причати до касно у ноћ. Попићемо! Певаћемо!

Најважније, та ватра ће нам чувати страх!

Уколико је летње време, треба припремити дуплу количину дрва и за ватру (огњиште) испред бачије око које ћемо седети на деблима и трупцима до глувог доба ноћи. Тада, лети, око поноћи, потпалиће се ватра и у бачији јер су у планини и летње ноћи изузетно хладне.

Уочи Петровдана требају се спремити крупна дрва, дебла, да се направи велика ватра. Та прича је испричана на другом месту мојих сећања.

Најлепши део је онај када се ватра рађа: пуцкетају суве гранчице, па се полако додају све крупније и веће гране, док ватра не ојача да може да свлада и велика дебла.

Седење око ватре је оно што је мене највише вукло да се поново и наново враћам у дивљину. Зими, када је све около завејано, не може се описати осећај сигурности и заштићености који даје ватра која гори у средини и спознаја да имамо довољно дрва за неколико дана. Зими се, ватра пали одмах. Тешко је тада наћи сува дрва па ће се око запаљеног огњишта поређати мокри трупци и гране, који ће се тако сушити и припремати за горење. Кад су дрва влажна онда огањ много дими, некад толико да не видимо једни друге. Срећом те бачије имају добру вентилацију па се нећемо погушити као Шапића говеда (или су то биле Крстића козе?!).

Око тог огњишта ћемо причати своје момачке приче, измишљати сексуалне авантуре, разговарати о животним плановима, договарати се о предстојећем лову, пећи сланину или кобасицу на пруту, приповедати страшне приче о планинским разбојницима, хајдуцима и зулумћарима. Највише би причали, како би ноћ замицала, о крволочним чопорима вукова који нападају торове и не остављају ништа живо иза себе. И заиста, неретко би чули завијање каквог самотњака у даљини, оног који због наше галаме и ватре не би прилазио. Имали смо прилике, додуше, пар пута, и да присуствујемо тим крвавим пировима, у ноћима када се ништа није видело (када се облаци спусте, магла падне и пада киша) вукови би напали тор неког горштака а чобани су управо запаљеним бакљама (дакле: ватром) покушавали да одбране стадо (дуго времена им је то било једино оружје). Ми смо пуцали у ваздух (јер не видиш у шта би пуцао), касније кад смо постали старији и имали чиме, а ујутро би наилазили на трагове покоља. Увече би још више ценили нашу бачију и огњиште у њој.

Ватра ће горети целу ноћ, сваке ноћи. У најгорем случају, ујутро кад устанемо, биће жара па само треба набацити неколико грана и ето опет огња.

Мени су много лепе успомене оне које ме подсећају на то време. Легнеш у кревет од лишћа (тек касније смо набавили простирке и вреће за спавање), дремаш, ватра пуцкета и баца језичке светлости по гредама брвнаре, ти слушаш са пола ува твоје другаре како поред ватре цевче шљивовицу и озбиљно разглабају о разним „важним“ темама (или се просто зајебавају). Неретко ће те изненадити неком несланом шалом али ти се нећеш љутити. Због тога си, најзад, и ту.

Чак и када сви изнемогну и полегају, увек ће неко устати да баци коју цепаницу на ватру, често цвокоћући од зиме и страха, уколико је излазио спорад себе. Рекох, периодично ће се тако задимити да ће бити неиздрживо седети унутра али само на кратко. То су ћуди планинских ваздушних струја и различитог дрвета, на које се мора рачунати.

Наравно, целе ноћи та ватра неће седети беспослена. На њој ћемо кувати, пећи, сушити. Данас нам узимају паре да би нам (као атракцију) скували кафу у жару или испекли месо а ми смо то тада радили као нешто нормално јер другачије нисмо ни могли.

Колико год дана да останемо у планини (ми смо ишли „у њу“ а нисмо се пели „на њу“), одржавање ватре ће бити приоритет број један. Били смо толико посвећени томе да би често иза нас остајало много неискоришћених дрва за ватру (та дрва ће добро доћи ловцима који набасају ту)..

У колиби ватра не треба да буде ни велика ни мала. Не сме да згасне јер ће бити много дима, нити сме да се распојаса па да нас својом снагом отера од ње.

Споља гледано, у мрклом планинском мраку (у коме ћеш видети само звезде ако имаш среће да је ведро), бачија ће изгледати као новогодишња јелка јер ће се кроз њене прореде између греда пробијати светлост од огњишта. Ти прореди су намерно стављени због вентилације, да би млеко опстало и ваздух струјао. Нису наши стари били глупи - само смо ми били глупи да то схватимо.

Већ трошим шесту деценију живота, назире се и крај, а и данас, додуше све ређе и кад ми се укаже прилика да будем поред ватре, увек бивам фасциниран неком небеском снагом коју осетим у себи. То је нешто исконско што се пробуди у мени, неки ген чувара огњишта и пећине, те ловца. Осетим топлоту која ми улива спокој за породицу (чопор) и светлост која нас чува од мрака.

Ватра те натера да се замислиш и да размислиш о смислу и бесмислу у себи, о ономе што осећаш у својим генетским записима, ономе што рудариш из своје и колективне подсвести, о ономе ко си и одакле потичеш, о Богу који је створио све око тебе и искрицама које се управо стварају изводећи арије постанка и нестанка (јер божије стварање никада не престаје и то је Његова највећа моћ). Осећаш, исто такву ватру су гледали и твоји преци, исто им је пуцкетање дрвета звучало.

Уистину, само гледаш опчињен!

Ноћ у бачији, у планини, на две хиљаде метара изнад мора, то је ноћ поред ватре и мириса смоле која гори.

Остао сам давно без властитог дворишта. Прво су ми га отели и запалили а после смо ми то отето продали. Питање је имам ли времена и права за нову авлију. Живим, додуше, лагодно, у стану с парним грејањем, у центру (каквог таквог) града. Ипак, сањам о томе да имам неко своје ћоше где повремено могу наложити своју ватру и седети поред ње.

То је ствар детињства и навика. Ватру смо имали и у шпорету, и зими и лети. Моје детињство је детињство шпорета на дрва и само једне просторије која се греје зими, те летње кујне где се кувало преко целог лета исто тако на таквом старом шпорету на дрва. То детињство носи са собом мирисе и звуке ватре коју производе букове и храстове цепанке.

Моје је детињство и ватра у дворишту, када се пече ракија или топи маст, када се окреће прасе на ражњу или тек само неки роштиљ. Моје сећање и ватра у сушници (пушници) где се суши месо и кобасица.

Ноћ на планини, у бачији, уз ватру, кад си млад и са својим пријатељима, тек заљубљен или већ остављен, уз звуке дивљине који допиру споља – а, шта више треба и шта би више помогло да дечак постане момак а момак човек?

Ватра пуцкета и прича причу о некоме ко је седео поред ње и подстицао је да гори (прича). То је иста она ватра која у нама гори милионима година, јер људи смо и постојимо због воде, светлости и топлоте.

Искрице су као звезде. Жар је као лава из утробе земље. А човек поред ватре је божије чељаде, дете те исте ватре, који је ту да се диви, јер друго и не може у својој немоћи да досегне до својих корена и оног исконског у себи.

Људи су украли ватру од богова. Украли смо је, елем, и мислимо да њоме владамо, а, опет, у заблуди смо. Ватра је и даље остала божанска ствар. Огањ! Дом! Огњиште. Све је то од Бога, јер породица и потомство су у питању и њихова заштита. Морају бити на топлом и светлом док не ојачају. То је опстанак! Морамо сачувати своје пећине! Морамо одржавати ватру у њима!

 Прометеј је крађу ватре платио разапет, својом јетром и неограниченом патњом.  И дан данас орлови кљуцају његову дроб на Кавказу.

Ја крадем ову причу од ватре у бачији, загрејан вискијем у расхлађеном стану, и за разлику од Прометеја, плаћам је само јетром.

ДРОН: НОВИ БОГ РАТА!

  

У августу 1941. године, Винстон Черчил је у меморандуму за начелнике генералштабова британске армије написао:

Слава очекује оног команданта који први у овом рату врати артиљерији пресудан значај на бојишту који су јој одузели тешко оклопљени тенкови!

После двадесетак месеци Руси су артиљерију вратили на своје почасно место у канонадама када су кренули према Берлину, и када су знали да концентришу по неколико стотина оруђа на километар дужине фронта. И, опет, после осамдесет година, Руси стављају артиљерију у први план али сада у другачијим условима и са другачијим начином примене. Јер, у међувремену се појавила летећа артиљерија или зрна која лете.

Сун Цу, извикани војни филозоф, своју још извиканију књигу Умеће ратовања започиње следећеом реченицом:

Сва ратна вештина темељи се на обмани!

У савременом ратовању места за обману скоро и да нема. Рат се темељи на сили, постојаности, економији и људским и природним ресурсима. Уосталом, таква су правила била код свих великих ратова кроз историју. Само што је некада било и обмане! Сада се, мање више, све зна и види!

Колико се ратовање (рат) променило у последњих пар деценија (правила, парадигма, тактика, стратегија) најбоље се може видети кроз анализу и праћење рата у Украјини.

Нисам неки војни геније (чак ни почетник-геније) али нисам потпуно ни неупућен у тематику јер читам оне који знају и пратим оно што се догађа, а кроз животно искуство нисам баш ни необучен у војничком смислу, макар на тактичком нивоу нижих јединица. Похађао сам неке војне школе, служио сам војску у гардијској јединици, најмање пет пута сам био на вишедневним војним вежбама са бојевим гађањима, био на граници као резервиста, учествовао сам и у рату. У једном животном периоду, што би рекли млади, баш сам био напаљен на оружје и војне ствари. Имам два ВЕС-а, нишанџија на хаубици 155 милиметара и извиђач (диверзант). У чину, даље од разводника нисам стигао.

Елем, пратећи све оно што се догађа у Русији на Украјинском фронту (рат се не води у Украјини већ у окупираним деловима Русије) закључујем да се ништа није променило и да се СВЕ променило у правилима ратовања. Контрадикторно али истинито.

У рат су се, на велика врата, вратили ровови, артиљерија и пешадија – то је оно старо. Дошли су дронови (беспилотне летелице, возила и чамци) и то је оно ново према чему се морају прилагодити сви остали. Промене, историјске, огледају се у синергији новога и старога.

Оно што је, још, очигледно тенкови и оклопна возила су постали веома рањиви и ту се мора променити много тога да би поново дошли у први план. Авијација полако губи примат: ускоро ће њену улогу преузети беспилотна авијација.

Дакле, артиљерија је остала краљица рата. У свим њеним видовима: самоходна и вучена, класична и реактивна. Променио се начин употребе и начин одбране. Извиђа се дроновима и тако се бира циљ али дронови представљају и главну опасност за артиљерију, како директну тако и у контра-батеријској борби (лоцирање). Данас се из артиљеријских оруђа дејствује из појединачно размештених јединки, она се не концентрише на малом простору у великом броју, често и брзо мења позиције. Батеријски или дивизионски поредак старог типа више није могућ и он би значио релативно брзо уништење истих.

Исти је случај и са вишецевним ракетним бацачима, ракетним лансерима и ПВО системима. Најзад, исто и још ригорозније правило важи за тенкове и оклопна возила. Свака бројнија концентрација на малом простору значи крај.

Најважније, променио се (олакшао) начин корекције ватре и прецизност поготка. Сада артиљерци имају визуелни контакт са метом а некада су то радили извиђачи који су несигурним телефонским и радио везама јављали о положају мете и вршили корекцију. Па је постојало друго одељење у дивизиону које је тражило мету, рачунџије су рачунале, а остали су чекали да добију параметре.

Артиљерија је добила нови начин употребе у истој димензији и са много бољим ефектима.

Што се тиче поменутих извиђача, ту тек ништа више није исто. Сада један жгољави клинац с диоптријом може да пронађе и уништи вод или чету најбољих и најелитнијих специјалаца, и дању, и ноћу, и по магли, и у рупи, и у шуми, уз помоћ џојстика.

Раније је много тога зависило од извиђача. Били су очи и уши команде, артиљерије, пешадије, авијације. Требало је неприметно ући у сиву зону (некад је то била „ничија земља“) или на непријатељску територију, осмотрити, пребројати, одредити позиције, јавити, некад и уништити, па се безбедно вратити и по могућству довести и неки „живи језик“. Сада један мањи квадрокоптер замени вод обучених и скупих специјалаца. Џабе им што знају да хватају змије и да преживљавају у дивљини.

Дрон самоубица сам проналази циљ и уништава га. Нема извиђача да погине, нема пилота да се катапултира, не мора да се враћа у базу, јефтин је. Рој таквих дронова паралише, исцрпљује и чини рањивим најбоље и најскупље ПВО системе.

Свакога дана, рат све више личи на видео игрице.

Из досада реченог може се закључити да сви видови и родови армија морају да се прилагоде новом времену и технологијама које је то време донело или ће бити бескорисни. Не вреде више стара правила. Скупи системи бивају уништени јефтиним справама. Каква је корист од најскупљег ПВО који мора да обара стотине и хиљаде дронова који коштају по 1000 долара а онда више нема ракета за озбиљне пројектиле?!

Па сада се више не упражњава ни класично стражарење а камоли остало. Поставе се камере или дрон сатима лебди и извиђа периметре. Али ни ров, ни земуница, нису више заштита зато што мали дронови улазе кроз отворе, бацају мине директно изнад рова.

Кретање оклопних возила и концентрација пешадије постали су изузетно опасни јер више не постоје релативно тајне и безбедне зоне иза фронта, у позадини. Сада је све фронт. И пре него што се мотори загреју а пешадија изравна у строју већ стиже Искандер. Јер: птичица је видела и јавила позицију.

Важно је имати дронове за напад, извиђање али и наћи начин да се одбраниш од истих. Електронско ратовање добија на важности. Почињу да се воде и битке између дронова. Ускоро ће дронови пресретати авионе!

Руси су све ово схватили и они се труде да на најновијим системима већ интегришу беспилотне летелице ради извиђања, напада, одбране, и то већ раде на Арматама и СУ-57.

Авиони последње генерације СУ-57 летеће у заједничким формацијама са интегрисаним дроновима СУ-70 Охотник а пилот ће уз помоћ њих извиђати, нападати, прикупљати податке и бранити се.

Исто је и са Т-14. Армата ће имати своје дронове који ће јој слати све релевантне податке са терена, са којима ће нападати и уз чију помоћ ће се бранити. Руси сада и старије типове тенкова опремају средствима за електронско ометање непријатељских дронова

Тенденција је, у савременим армијама, да сваки војник буде обучен за руковање дроном и да поседује исти.

Главна преокупација конструктора и произвођача војне опреме јесте електронско ратовање, како своје летелице учинити отпорним на ометање и како онеспособити непријатељске летелице.

Искрено, и поред непријатељске супериорности у ваздуху, било је лакше ратовати 1999. године. Тада је ово о чему пишем било у повоју и ван масовне употребе и није се могло ни наслутити какве ће облике и димензије попримити већ за две деценије.

Не кажем, човек је и даље најбитнији али се начини обуке војника морају драстично променити. Рамбо-војник никада није ни постојао (јер, који ће ти матрак неко ко се погубио по дивљини?!). Међутим, високо обучени специјалци су често правили разлику. То време пролази. Војник данас мора да зна неке друге ствари, да буде обучен за друге поступке и да се држи посве других протокола. То што неки војник зна да ножем убије непријатеља на сто начина сада је корисно само у циркусу.

Оно што се никада неће променити, и није се променило кроз миленијуме, јесте то да дисциплинована, обучена, мотивисана и упорна војска увек има много веће шансе да победи ону другу која није нешто од горе побројаног. Офанзива је увек пожељна у главама генерала али се истрајном и дисциплинованом дефанзивом исто тако може сломити и победити противник. Још од средњег века када је побеђивала она војска која није бежала пред коњицом, па преко грађанског рата у Америци и Наполеонових битака када су побеђивали они који се нису повијали пред кишом куршума – све је остало исто. Онај који чврсто стоји на својим позицијама и у поретку напада или се повлачи – тај ће победити.

У стратешком смислу позиција нуклеарних сила се такође променила (па макар и самом чињеницом да Американци више нису једина и најјача сила). Из више разлога. Пре свега појавом хиперсоничног оружја, јер појавом истог са нуклеарним бојевим главама више не важи стари протоколи и начини одбране. А после, и због појаве јефтинијих беспилотних летелица које су у стању да паралишу постојеће системе одбране. Нико више није недодирљив, поред свега. Свако и на сваком месту може бити мета. Дакле, то што имате нуклеарне ракете не може вас спасити од Хута који вас гађају дроновима по Црвеном мору, нити од Сармата који са својих 200 тона и десет до петнаест бојевих глава лети према вашој земљи брзином од неких седам километара у секунди, нити од терориста који је подићи квадрокоптер из било које шуме на вашој територији и погодити вам нуклеарну електрану или биолошку лабораторију.

Овај рат на Украјинском фронту показао је још нешто ново и контрадикторно, само по себи и од овога о чему сам досад писао, а то је да нема застарелог наоружања! Оно само треба да се прилагоди новом времену и новим правилима. И: потребама! Сви светски магацини старог наоружања су испражњени. Стара совјетска техника се тражи на комад више. А нас су квислинзи у Србији својевремено терали да режемо тенкове, топимо топове, уништавамо системе ПВО, бацамо муницију, и све то, што се сада тражи и узима колико год га има.

Руси управо овај рат и сада, добијају уз помоћ модификованих бомби из времена СССР-а (ФАБ). Управе су те бомбе обесмислиле најскупље ПВО системе и најбоље ракетне системе непријатеља. Додуше, оне су после модификације постале нека врста дронова.

Е, сад, посебна прича је хиперсонично наоружање. Од њега тренутно нема одбране али је то још увек скупа и слабо доступна работа да би се оно користило масовно. Међутим, Руси су показали, уз помоћ јефтиних дронова и ројева камиказа Кинжал дође као шлаг на торту а Циркон као вишња на шлагу. Амерички носачи авиона су, после појаве ових система, само скупа гомила гвожђа.

Прокси ратовање узима маха и обија се о главу онима који су га измислили, усавршили и масовно користили. Сада бар није проблем да се некоме дотуре ракете, дронови и сателитско навођење.

Интернет је важно средство ратовања и то не само у информационом рату. Велики број савремених система зависи од доступности интернета. Велике силе имају своје сателите и уз помоћ њих и са земље наводе дронове, чак и артиљеријска зрна.

Дакле, све ово о чему сам неуко и аматерски писао, чини прекретницу у поимању ратовања а због нових средстава која су ту промену донела, али та историјска промена није нова и први пут виђена. Кроз историју су се мењале форма, стратегија, тактика, просто речено: начин ратовања. Те промене су углавном узроковане технолошким развојем који је унапређивао наоружање а онда је људски геније под тим утицајем мењао стратешку и тактичку науку.

Постоје гранични периоди људске цивилизације када су се дешавале историјске промене које су мењале дотадашњи начин ратовања и живота. То су времена када се с камена прешло на метале, с праћке на лук и стрелу, с ватрене кугле на барут, с катапулта на топ, с копља на пушку, с једра на пару, с коња на тенк, с балона на авион, с ТНТ-а на језгро атома.

Ето и данас, живимо и гледамо потпуну промену парадигме ратовања где главну улогу преузимају машине којима нису потребне људске посаде и ракете које од Москве до Лондона стигну за неколико минута. Сада се већ користе дронови и ракете с вештачком интелигенцијом које су аутономни и сами бирају циљеве.

До човека је, као и до сада: да гине или да чизмом прегази спржену земљу!