Игор М. Ђурић: Задатак песника данас, сада, (уколико уметник може да има задатак?!) није да описује лепоту цвета, његову симболику и живописне боје, већ је његово да говори о томе да је неко изгазио тај цвет и испишао се по њему. О томе треба да пева данашњи песник: о пишању по цвећу. Што се тиче романа, ствар је слична. Некада су писци могли да себи приуште луксуз, па да пишу поетичне, сладуњаве и бајковите романе – коректне у сваком погледу: садржајно, по форми... Данас роман мора да има муда – или није роман! Опет, писац без муда не може написати ''роман с мудима''. Е, сад, потпуно је друга ствар, и невезано за тему, што ће о ''роману с мудима'' углавном одлучивати они који имају локум међу ногама, неки чак и без ратлука...

четвртак, 16. мај 2024.

Прича о једној слици (која је можда већ испричана)!

 



У марту 1999. године, пре него су почели да нас сатиру бомбама и ракетама, пошто су нас пушкама и ножевима већ сатирали, узео сам своју стару Практику (коју још чувам са све филмом у њој) и кренуо пут манастира Гориоч и цркве Светог Николе у њему. Поиздаље, направио сам један снимак манастира.

Ломили су се, тих дана, међу собом, зима и пролеће, рат је надвладавао мир. Било је очигледно само онима који су држали очи отворене.

Огориоча! Огореле очи!  Манастир је добио име по томе што је Свети Никола излечио изгореле очи Стефану Дечанском а он у име захвалности подигао цркву на том месту.



Дакле, почетак марта, и за неких двадесетак дана хуље ће нас напасти, почеће да бацају бомбе по нама, само зато што живимо тамо где смо рођени и што су се Немањићи дрзнули да подижу цркве баш ту. Зликовци из Америке барабар са слугама кренули су да нам отму Метохију. И Косово! Иако нису знали, тако безверни, шта ће радити са црквама и манастирима - осим да их пале.

Треба узети у обзир да рат у Метохији траје, у том тренутку и уназад, већ две-три године, са различитим интензитетом. Свакога дана су се негде водиле борбе, чула се грмљавина артиљерије и хук пуцњаве. Није било баш препоручљиво шетати се шумама и брдима око Истока.

Али мене је нешто вукло, призивало, осетио сам потребу и направио неколико снимака. Фотографисао сам пејзаже, детаље, објекте. Људе нисам, осим оца Саве.

Шкљоцао сам и од тих снимака сам касније урадио фотографије које су ми данас изузетно вредне и емоционално важне. Било је то још време када се водило рачуна да се филм у фотоапарату приштеди.

Тога дана је настала и та чувена фотографија манастира Гориоч са Проклетијама у позадини, коју данас многи користе у електронским и штампаним издањима али скоро нико и никада не објави име аутора фотографије.

Рекох, слика је настала уз помоћ моје Практике и теле-објектива Пентакон 4/200, због даљине али и позадине сам користио тај објектив уместо обичног па сам тиме изгубио фокус и оштрину што је фотографији дало уметничких нота.



Слика је забележила све иако се то СВЕ на њој не види јер прво мора де се осети! Монументалност природе, лепоту манастира, снежне врхове Проклетија, бакарна брда надолазећег пролећа и рата. На тој слици се јасно види да ће Срби убрзо напустити Исток и да ће Гориоч остати сам у својој стамености и постојаности.

Направио сам, рекох, неколико снимака: Извор, рибњак, своју кућу, још пејзажа, галебове, детлиће, али нити једна од тих фотографија није успела да забележи оно што је Гориоч дао слици о којој пишем овде. Гориоч је отворио очи мом објективу.

Фотографије сам израдио већ као избеглица, када је рат био привидно готов а ја био свестан да више ништа неће бити исто у нашим животима. Отуд ми је та фотографија још дража и вреднија јер ће остати као доказ једног времена и једног човека, да се упореди с оним што ће доћи када се Гориоч буде вратио у Србију а Срби у Гориоч.


Нема коментара:

Постави коментар

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a