Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

среда, 15. фебруар 2023.

GENIUS PATRIAE

Пише: Игор Ђурић


„Ти Серви, Срби, чудан су неки свет. Измичу му. Не схвата их. Бунџије, а робови. Вечне бунџије и вечни робови у исти мах. Добри робови, рекао би, а добре и бунџије. У другом етнику, то се не би сложило. Једно би превагнуло. У Срба, сложно руку под руку иде. Могуће је. На Балкану је, уосталом, све могуће“.
Борислав Пекић, ''Златно руно''
*
Па, каква је тренутно држава Србија, наша, једна једина и непоновљива, чији празник данас обележавамо?
 У нашим срцима и главама: то је најлепша земља на свету, домовина једног слободарског народа који има славну историју и који је изродио велика имена свога рода. У нашим књигама то је духовно узвишена творевина. По својој природи то је Рај на Земљи. По својој цркви она је део небеског континуитета постојања и настајања и Богу мила творевина.
У пракси, Србија данас, то је једна организација која функционише на партијском принципу. Држава је у датом тренутку онаква каква је владајућа партија или коалиција. Партије - то је држава Србија. Странке су мерило свега: квантитета, квалитета, знања, имања, компетенције, елоквенције, импотенције. Ту су, наравно и: субвенције. Партија је све! Држава није ништа - ако није партијска. Држава је последња рупа на свирали, служи само кад треба да се дува у дипле патриотизма, кад крене предизборна кампања која код нас никада не престаје, што је и логично пошто је реч о страначкој држави.
Постоји, дакле, дисбаланс између духа и материје!
Да је другачије, да постоји институционално поштовање државности и појединачно поштовање закона (баланс између теорије и праксе), сви би се ми другачије односили према највећој светковини једне државе: државном празнику - Дану државе! Дану државности!
Када сам, на празник, у оквиру својих шећерашких сомнабулних и бесмислених шетњи, обишао добар део града нигде нисам видео нити једну окачену државну заставу, нигде се није осетио добри дух отаџбине: GENIUS PATRIAE. У школама нема приредби, нису награђени најбољи радови на тему отаџбина, нема јавних окупљања, нема манифестација јединства.
Сећате ли се 29. новембра?! Све је било окићено државним заставама: свака улица, продавнице, предузећа, школе. Облачили су нас свечано па смо ишли на школске приредбе. У Америци сам закачио два пута 4. јули. Не говорим о улицама, институцијама приватним кућама: сваки аутомобил је на себи имао америчку заставу а ватромети су шарали небо.
Последњи пут су нама улице биле прилично окићене заставама дугиних боја кад су се гејови шетали хотећи да буду ''поносни'' а десничари носили српске заставе хотећи да им доакају и да им јебу оца у вр' пркна. 
Велики маркети раде, приватници такође. Држим и ''страни инвеститори''. Да га видим мајци, да ли би смео 4. јула у Америци да тера раднике да раде (наравно, зна се које службе раде увек)?! На српским телевизијским каналима нема ни ''п'' од празничног програма. Тако је и за Божић, и за Ускрс. Већ хватамо себе, ми који имамо кабловске канале, како кажемо: „Ових дана је католички Божић (Ускрс), биће добрих филмова и доброг програма“. За наш православни, у нашој држави, тек по која реприза у мору реприза. За Дан државности даваће се партизански филмови и Ивкова слава. И да није председник одржао у Крагујевцу предизборни митинг и поделио једно пола тоне медаља: кој би па знао да је некаки празник?
А верујем да закон каже другачије и што се тиче застава, и што се тиче поштовања највећег државног празника. 
Е, сад, уколико не поштујемо законе када треба да празнујемо, зашто се онда чудимо када их не поштујемо и по много значајнијим питањима?! Зашто се ишчуђавамо ко сеоске снаше што се овде нико не позива на одговорност за учињено, чак и када је више него јасно да није поступано по закону. 
              
Држава нам је тренутно таква, какву смо је описали, јер су многи грађани, невладини и владини, раде у сопственом и туђем интересу. Такву су је створили 5. октобра они који су као грађани узимали паре од Америке и запада (па су онда наставили да узимају паре и као државни службеници, па узимају паре и данас као екс-службеници), и она тако створена одговара свим властима до дана данашњег. Одговара јер је накриво постављена као табла ауто-сервиса из познатог филма. Није уређена за себе и свој народ, већ за оне који су тренутно на власти.
 Сретење Господње, Сретење које треба да обележавамо као Дан државности, је дан, датум, када смо 1804. године кренули да се кидамо са Турцима, да ослобађамо Србију и када смо покренули револуцију која је изнедрила савремену српску државу. 
Тако би децу лакше научили и људи би боље прихватили. Устав ту не треба помињати иако се поклапа датумски. Тај Сретењски устав никада није заживео у Србији (и званично: свега две недеље је био на снази). Не само зато што га нико од релевантних страних фактора није признавао (Руси су за њега говорили да је ''француски расад у турској шуми'') већ ни самом књазу Милошу није био по вољи него га Милетина буна поћера до дувара да нешто дадне. Земљу народу би Милош поделио и без тога и кидање феудализма није достигнуће Сретењског устава а сам Милош је умро као феудалац и насилник, што није ни чудо јер је такво време било.
Тадашњој ДОС-овској власти, те 2002. године, више је одговарао Милош "преговарач" него Карађорђе "ратник", па су одлучили да Дан државности вежу за "љубљење скута" а не за "сечење ханџаром", то јест, више се тада потенцирао устав а мање почетак буне. Рачунали су, кад већ одлучују да могу да се огледају у тој одлуци. Мада, далеко су они били од Милоша јер је тај исти Милош имао периоде кад је секо Турке на буљуке и време кад је седео са њима на дивану и нешто тамо постигао (за разлику од њих). 
Тако је остало и није се много погрешило јер је Први српски устанак и почетак ослобођења, и револуција, и обнова српске државности: уједно. Дакле, генерално, са датумом се није погрешило али са приступом празнику: јесте. У реду, то је процес, треба да учимо: ама нам је наставни програм лош!
*
Дочим, лично, да кажем и свој став, ја бих Дан српске државности везао за Немањиће, за неки датум из њихове заоставштине: крунисање Стефана Првовенчаног или Душановог, итд. Све што нам треба ту можемо наћи: од духовности до државности (куд ћеш веће државе од царства и куд ћеш старијег закона од Душановог, и куд ћеш већег признања од аутокефалности цркве?) па до континуитета и историчности - без потребе да као суседи измишљамо историју и проналазимо топлу воду. А да за друге важне датуме такође нађемо места у празничном календару.
Када смо код цркве, прихватили смо наметнути наратив да црква мора бити одвојена од државе и држимо се тога ко пијани плота. Наравно, црква не може имати законодавну, судску и извршну власт, али мора бити део државе на неки начин. За српски народ, кроз историју, Српска црква је била исто што и држава, у српској цркви се сачувао дух државности кроз векове ропства и, најзад, Српска црква је народна црква па је тешко одвојити народ од државе, како се жели и чини.
Зато мислим да смо олако одбацили и Видовдан. Можда би делотворније било да као Дан државности славимо датум када смо остали без исте и живели у ропству, ради сталног подсећања: шта имамо и шта можемо да изгубимо. А за Видовдан можемо везати још и неке друге догађаје ради подсећања: жртву, издају, дилему којем се царству приклонити. Видовдан је празник нашег континуитета јер је преузет из времена многобоштва и спаја Словене са хришћанством - што није за потцењивање. Видовдан је спој две Србије, земаљске и небеске: на духовној равни. Најзад, Видовдански устав (1921) би био важан због чињенице да су њиме по први пут de facto обухваћене обједињене територије које и данас имамо и држимо за своје, то је први устав где су Војводина и Косово, део српске државе. Он је доказ да је Србија била на страни победника у Првом светском рату. Неко ће рећи да је то југословенски устав ја бих рекао да је то била монархија под Карађорђевићима!
Наравно, ово су само размишљања у мору других. Сада је касно за нове предлоге. И без њих имамо добар и вредан помена датум: дан када смо решили да се ослободимо и обновимо државност коју смо изгубили на Видовдан 1389. године. Само то требамо поштовати онако како доликује једној старој држави. И верујем да ћемо се временом научити: ако је сачувамо!
*
Ето, ја рекох и душу спасих! Али, ко сам ја? Политички и сексуално некоректна мрва, мрачна сила која гура клипове у точак ''најбоље економије у Европи''. Па, сад, ако нам је већ економија ''најбоља'', ко велим, са државом може и да се попричека.

Нема коментара:

Постави коментар

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a