ПИСАЊЕ И ИНТЕРНЕТ...

                                 

Пише: Игор Ђурић

Када би свако ко говори ''да смо дотакли само дно'', укључујући и мене, додао само један грумен земље у ту рупу: кренули би заједно према врху. Под условом да смо у могућности да додамо тај грумен. Најчешће: нисмо. Зато остаје само да се прича.

*

Ови, као ''познати'' писци, ретко објављују по друштвеним мрежама, у електронској форми. Презиру то, они су ''велики'', неће да се млате са скрибоманима и аматерима, обашка неће ништа да раде ''за џабе'', то јест, презиру тржишну утакмицу и здраву конкуренцију. А, истина је, да не могу да прате темпо електронске форме, да најчешће немају ништа да дају, нису креативни, немају имагинације, не баратају фактима, ништа не читају (јер су презаузети друштвеним обавезама и друштвеним животом), једноставно, не могу да исцрпе из себе више од онога што већ дају. То што им искапа из закржљалих мозгова - они то и штампају, може им се, на функцијама су и разним јаслама, блиски су местима где се дели новац и утицај.

Електронска форма, интернет, друштвене мреже: то је демократија. То је могућност. Не зависи се више од надобудних и корумпираних уредника. Кад нешто напишеш, имаш могућност и да то представиш. Јавност после оцењује, ако те примете. Моји текстови на блогу су отварани на стотине хиљада пута, књиге које сам поставио на десетине хиљада пута (''Метохија и Косово'' и ''Једна година у Њујорку'', тридесетак хиљада ''скидања''). Са друге стране, штампана издања књига једва да су, у најбољем случају, достизала тираж између 500-1000 примерака (у последњих десетак година 100-300).

Наравно, и ја сам поборник, заклети поборник, штампане књиге, и сам лично у електронској форми читам само кад морам, али никако не треба занемарити могућности тог облика публиковања. Пре свега треба узети у обзир могућност да публикујете а не зависити од некога. Наравно, у том мору објављивања већина онога што се објави не вреди ништа али могућност избора постоји, и то је најважније. 

Интернет је пун доброга и злога. О злом нећу сада. Што се тиче доброга, испоставиће се да је интернет важна ствар у остварењу људских слобода, поготову у борби за те слободе. Интернет је допринео равноправности и приступу могућностима. Некада је све зависило од горе поменутих уредника и директора, од људи који су одлучивали шта шта може да се штампа а шта не. На хиљаде вредних рукописа је пропало због тога. Да не говоримо о цензури. Сада више није тако. Потребно је имати рачунар, мало знања руковања њиме и неки рукопис. О вредности тих рукописа сада не говоримо. Јер, само објављивање неће бити никаква гаранција да ће књига бити читана, али јој је макар дата шанса. На тај начин књизи је дат живот, пуштена је у ''етар'', није убијена на самом почетку и никада се не зна до кога ће стићи. После много покушаја да нађем издавача за књигу ''Метохија и Косово''  најзад сам одустао и поставио је на интернет. На тај начин је дошла да читалаца, и најзад, на тај начин су је видели људи који су је касније штампали. Чак сам био позиван да је представљамо по разним библиотекама и ако тада није била штампана.

Интернет не треба потцењивати. Наравно, не треба га ни прецењивати. Треба га само користити као додатну могућност а која ће веома брзо постати доминантна. Због тога највише данас ''пате'' старомодни новинари који сматрају да они имају монопол над тиме шта ће се писати и објављивати. Сви велики листови и часописи у свету су пред гашењем у класичном смислу, неће се више штампати, издаваће се само у електронској форми. Највећи проблем код интернета и електронске форме јесте: квантитет. И ако је добро да човек има већи избор, често се долази у ситуацију да у тој маси свега и свачега не можете стићи до праве ствари, до квалитета, до нечега што ће вас оплеменити или исправно информисати. Али, то су нуспојаве које неће сметати генерацијама које долазе јер они неће знати за другачије.
        ПС
      На мом блогу, повремено, дневно имам више читалаца од целокупног тиража мојих десет штампаних књига.